Вести

Obredom prizivanja Svetog duha u patrijaršijskoj kapeli svetog Simeona Mirotočivog počelo je zasedanje… sanjam poniranje u dubinu duše ozračeno prizivanjem Svetog Duha…

Časlav M.Damjanović, 11.11.2008

+++

…i čak i više od sanjanja, doživljavam to poniranje. Oživljava ono u meni miris tamjana koji znam, i tišine u molitvenim izbama koje ne znam, i tišine takovanje pred ikonom i kandilom, koje jedva znam, i čeznem, molim se i nadam doživeću da saznam više i dublje…

Čujem Seni, zbore mi… kao da Nemanjin čujem glas… onda me trgne misao.

Poverenje…

Totalno poverenje u prepuštanje tom poniranju koje se u duši pretvara u uzdizanje ostalo je nenačeto od davnih dana prvog pričešća, prvog mirisa tamjana, viđenja prve ikone… ali misao koja me je trgla zapravo je ružnoća jednog drugog nepoverenja…

Baš danas, prijatelj iz otadžbine pomenu Hegela “Istorija uči da ljudi ništa ne uče iz istorije“. Da je Istorija slobodna onda bi ona bila kazivanje Istine a Istina je ono čime je Božije zadužilo našu odgovornost i savest… I baš tu, na Istini… neki su padoše.

Od kad pamtimo Sotonizam nastoji da nas navede na jeres, na nepoverenje. Kako? Eksperimentisanjem sa Istinom.
Kako to činimo?

Činimo to kao da smo trogodišnjaci! Eksperimentisanje neodoljivo privlači trogodišnjakovu radoznalost. Čini mu se da skeprimentisanjem postaje svemoguć…

Sotonizam nas čini da se u odraslom životu ponašamo kao da smo trogodišnjaci, da nam se od trivijalnosti učini kao da smo svemogući. Tako zavedeni ne shvatamo da eksperimentisanje sa Istinom nije nikakvo eksperimentisanje nego proces.
I to lukav proces kojim Đavolje postojano pokušava da u čoveku sruši Božije… a to što je u čoveku Božije to je isključivo ono što ljudski rod čini dostojnim postojanja.

Tvar smo bez toga.
Zato je to poverenje totalno jer je večno.

A ružnoća misli me je trgla jer na tom ispitu večne trajnosti tog totalnog poverenja…
…pali su neki od onih koji su zavetovani da u nama, običnim vernicima, neguju radosnu stamenost tog poverenja.

“Ko hoće među vama da bude prvi neka bude svima sluga’‘ (Mk, 10:44).

Svašta se pisalo pred početak današnjeg Svetog arhijerejskog Sabora. Svašta čudnog i svašta ružnog… i ništa od toga u skladu sa obredom prizivanja Svetog duha u patrijaršijskoj kapeli svetog Simeona Mirotočivog, kojim je, pretpostavlja se, počeo Sabor…

“Demokratska stranka, direktno zainteresovana za naslednika patrijarha Pavla, i te kako bi volela da ovom mestu vidi nekog “prozapadnog“ patrijarha koji ne bi mnogo “talasao“, pre svega pričom o Kosovu i Metohiji“.

Patrijarh se znači bavi “talasanjem“?!? Kosovo je znači “priča“?!?
Petokolonaška Partija bi volela “prozapadnog“ patrijarha?!? Namerno ne upotrebljavam izraz “stranka“ nego “Partija“.
“Novatore treba podržati, jer oni žive u duhu vremena, nisu toliko sumnjivi prema onome što dolazi sa Zapada…“

Pošto mora da živi u duhu vremena Crkva znači nije večita?!?
Da bi bila manje sumnjiva Crkva znači mora da se novotariše?!?

Zar sumnja u ono što dolazi sa Zapada ne znači da Crkva mora da se prikloni da bi “lakše progutala tuđinsku pilulu“?!?
“Umesto “apostolskog“ načina (slučajnog izbora od tri koverte sa imenima kandidata), može se dogoditi da novi poglavar SPC bude određen većinom glasova“.

“Aktuelna vlast preko ministra vera Bogoljuba Šijakovića vrši strahoviti pritisak da se promeni izborni zakon i da se patrijarh ne bira od tri episkopa i žrebom nego većinom glasova.“

“U lobiranje se uključio i predsednik Tadić, koji se susreo sa nekoliko episkopa kako bi “diplomatskim pritiscima“ uticao na promenu izbornog zakona i važećeg Ustava SPC“.

Čak ni u doba komunističke diktature pritisci na Crkvu nisu bili ovako otvoreni!

“Bude li na Saboru promene izbornog zakona, to znači samo jedno – patrijarha je izabrala vlast“. “Upućeni kažu da će deo episkopa iskoristiti zasedanje najvišeg crkvenog tela za jačanje svojih pozicija“.

Umesto pravednog apostolskog izbora patrijarha partijsko glasanje aklamacijom?!? Strahoviti pritisak vlasti da se glasa partijski?!? U ovom slučaju izraz “partijski“ upotrebljen je jer se podrazumeva način “glasanja“ u doba KPJ!

Ministar vera dejstvuje kao politkom, isto kao i u Udbina vremena patrijarha Germana?!? Jačanje pozicija – dodvoravanje aktuelnoj vlasti?!?

Zbog istovetnog “pritiska na vladike“ od strane aktuelne vlasti “sa dnevnog reda prolećnog zasedanja izostala su liturgijska pitanja, predlog episkopa Artemija da se razreši vladika lipljanski Teodosije, podele i neslaganja u eparhijama…“
Liturgijska pitanja ne samo da su izostala, danas je proganjanje iskrenih vernika koji su protiv skrnavljenja Svete Liturgije mnogo brutalnija nego što su bila u doba prolećnog Sabora. Danas sveštenici provokatori gaze preko vernika, šamaraju ih, pozivaju policiju da raščisti mirne proteste, ubacuju udbine arlaučuće provokatore da izgleda kao da to arlauču nemi vernici…

Predlog vladike Artemija o razrešenju vladike Teodosija nije nikakav predlog već pravosnažna odluka koju je Sabor bio obavezan da potvrdi…

Poedele i neslaganja su izostali zato da bi se prikrila uzurpacija… Prisilno uklanjanje vladike Artemija verovatno je ostavljeno za ovo zasedanje…

Do trenutka pisanja ovog napisa farsu koja se predstavlja kao Sveti Crkveni Saboro kruniše komentar:

“Najozbiljniji kandidat za patrijarha je i dalje kandidat vlasti“ koji je “apsolutni favorit režima“ i dobija na popularnosti i zbog svojih “fudbalskih veza“. Prema tome, ukoliko je Sabor uopšte počet prizivanjem Svetog duha da li je Prizivanju iko prisustvovao… jer, zar one vladike koji veruju u Sveti duh nije bilo sramota da prisustvuju svetom činu Prizivanja – sa fudbalerima?

Evo jedine poštene misli na koju sam naišao:

“Izbavi nas od lukavago“ u prevodu glasi “od lukavoga“ a nikako ne od “zloga“, kako prevode oni koji su paktirali sa “lukavim“.

To kaže Sveta R. Paunović u napisu “Crkva svetih otaca ili tuđinskih pajaca“, objavljenom u “Glasu Javnosti“ 10. novembra 2008.

Licemerje

Licemerje koga su izgleda svi svesni ali se pretvaraju da ne postoji, najrečitije je izrazio “najbogougodniji“ od svih pastira današnje SPC, australijsko-novozelandski episkop Irinej Dobrijević.

Njegov napis “Protoprezviter-stavrofor Petar Radoš otišao u zasluženu penziju“, na sajtu “Srpska Pravoslavna Crkva“, je majstorski hvalospev o proti Radošu, koji je “Reči Gospodnje“ svojim “delima osvedočio.“ Protino “milosrđe“ i “ljubav prema drugima“, su “ljubav koju je“ prota “svagda doživljavao na čisto pravoslavan način kao nešto vrlo konkretno.“
Tako su ovu “istinsku ljubav kao svetlost koja svetli pred ljudima prepoznali ne samo ljudi iz naše svete Crkve nego i ugledni ljudi iz svetovnog društva.“ Episkop Dobrijević prikazuje Protu kao “služitelja Božjeg u znaku krsta Gospodnjeg, kojeg se nikada nije odrekao“, i koji se “zaista, po reči Hristovoj, odrekao sebe i uzeo krst koji nosi do dana današnjeg.“ Episkop zaključuje svoju slavopojku da se takva “Čast i dostojanstvo koje je“ Prota “zaslužio“ – “ne mogu penzionisati!“ (Episkop Irinej Dobrijević, “Protoprezviter-stavrofor Petar Radoš otišao u zasluženu penziju“, Srpska Pravoslavna Crkva,10/11/2008)

U novijoj istoriji naše Crkve nema licemernijeg i bogohulnijeg skrnavljenja Istine od ovog episkopa Dobrijevića.
Episkop Dobrijević je prisilno “penzionisao“ protu Radoša zato što je prota duhovni bedem Svetosavlja u Australiji, i kao takav jedna od glavnih prepreka inkvizicionom politikantskom proganjanju i anatemisanju Svetosavske Crkve koju takoreći ludačka ideološka mržnja episkopa Dobrijevića smatra nekakvom “četničkom“ crkvom!

Episkop Dobrijević govori suprotno istini: “Istinsku Ljubav“ Prote Radoša “ljudi iz naše svete Crkve“ nisu “prepoznali“! Jer da jesu onda bi sprečili inkviziciju episkopa Dobrijevića!

Oni zaista “ugledni ljudi“ koji jesu prepoznali neizmernu svetosavsku ljubav prote Radoša nisu ni udbaši, ni ustaše, ni jezuiti, nego generacije i generacije stvarnih svetosavaca, stvarnih pravoslavaca, oni Ravnogorci sa kojima je prota Radoš izgradio u Australiji stvarnu svetosavsku crkvu Slobodnu od crveno-mantijaške fukare.

Slobodna srpska pravoslavna crkva je ona Crkva koja se krsta Gospodnjeg nikad nije odrekla – za razliku od patrijarha Germana!

Slobodna crkva bila je jedina stvarna hrišćanska Crkva, čiji su se vernici, za razliku od onih episkopa Dobrijevića, zaista odrekli sebe zato da bi stvarni Hristov Krst nosili i dan-danas.

A svoju mržnju prema Svetosavlju dokazuje i sam episkop Dobrijević:

Zar “doživljavanje ljubavi“ na “čisto pravoslavan način kao nešto vrlo konkretno“ ne znači da episkop Dobrijević smatra da doživaljavanje Čistog Pravoslavlja – nije uopšte duhovno?

Za razliku od episkopa Dobrijevića, prota Radoš i vernici australijske Slobodne crkve su oni koji su zaista doslovno shvatili i u svoje srce primili reči Hristove:

“Ko hoće među vama da bude prvi neka bude svima sluga“. (Mk, 10:44)

Svetosavski put nije izgubljen!

Činjenica da na suprot nečuvenom licemerju episkopa Dobrijevića, australijski svetosavci jesu verni Krstu, dokazuje i njihov poziv vladici Damaskinu da stane na čelo njihove Slobodne crkve na čije su je reaktiviranje primorali neobuzdana inkvizicija nad pravoslavljem i bogohulna oholost episkopa Dobrijevića.

Na suprot licemerju karakterističnom za današnji Sveti sabor podsetimo se zato reči vladike Damaskina, koji, i sam progonjen od uzurpatora naše Crkve, sa ponosom deli “puko preživljavanje“ sa svojim narodom:

“U ovim teškim vremenima za svekoliki Srbski narod treba da se pokajemo i vratimo na naš, vekovima utabani, Svetosavski put. Svako, s predumišljajem, rušenje naše narodne Svetosavske Crkve, Pravoslavlja i Svetosavlja, kao i naše Srpske Države (ono što je i koliko od njih ostalo danas?!), treba da bude osuđeno, još u teškom vremenu svakodnevne borbe za Srbinovo Srce i našu srednjovekovnu Kolevku – Kosovo i Metohiju (a sada vidimo i Vojvodinu), kada je naš Srbski narod sveden na puko preživljavanje, patnju i izumiranje.“

Danas, kada se raspomamilo dodvoravanje episkopa i mitropolita onima koji će odrediti koga će postaviti na patrijarhov tron, i koji pokušavaku da likvidiraju našu Crkvu – vladika Damaskin jedini govori o narodnoj sabornoj crkvi o pokajanju – št mu jedinom daje pravo na opomenu:

“Zaboravili su da su nekad učili da nije pohvalna simonija (kupovanje blagodati Božje, poput Simona iz N. Zaveta), ili krajnje nedozvoljenim sredstvima – osvajanje visokih zvanja i položaja u Svetoj Crkvi Hristovoj Pravoslavnoj.“

Ko nije položio ispit zrelosti?

Svaki onaj ko je prisustvovao prizivanju Svetog duha u patrijaršijskoj kapeli svetog Simeona Mirotočivog a ko je nedostojan da Nemanji pogleda u oči.

Časlav M. Damjanović