Вести

Šef delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, Doris Pak, „svečano“ se obavezala da Evropska Unija neće postavljati uslov Srbiji da prizna

Dušan Vukotić, 09.11.2008

+++

samoproglašenu „državu“ Kosovo, na putu za dobijanje statusa kandidata za prijem u EU. Da li je to dobra vest za Srbiju? Da li se to Evropska Unija povlači pred „ofanzivom“ srpskog ministra spoljnih poslova, Vuka Jeremića, koji je „odlučno“ lupio rukom o sto i podviknuo: „Što je dosta, dosta je!“ Ipak da Srbi ne bi pomislili da ih je Evropska Unija počela smatrati ljudskim bićima, pobrinula se ista, gore pomenuta Doris, izjavivši „da će misija Euleks delovati na osnovu plana Martija Ahtisarija“.

Ništa se u pristupu „Evropljana“, prema Srbiji i Srbima, nije promenilo. „Evropa“ nas najpre nežno pomiluje (valjda da se malčice opustimo), a onda nas žestoko ošine nogom po zadnjici, tako da od nje (Evrope), hteli ne hteli, uzmičemo skičeći. Naravno, te iste „Evropljane “ ne bi trebalo mnogo kriviti za to što nastavljaju sa šikaniranjem i ponižavanjem Srba. Svako selo mora da ima svoju ludu. Svetu je potreban ventil kojim će se oslobođati „viška energije“. A luda je ipak samo luda. Ona svakako ništa ne razume, tako da se eventualne patnje jedne seoske lude teško mogu uzimati za ozbiljno. Čak i da nekakva patnja postoji na strani pomenute lude, korist na drugoj, (na strani „relaksiranih meštana“) svakako je višestruka i, gotovo, nemerljiva.

Naši vladari čupaju kosu od besa; taman kada „uvere“ javnost u Srbiji u „dobre namere“ NATO ubica, lekara bez (ikakve) granice (koji srpsko srce drže na dlanu), Evro-Unijata i sličnih Srbo-cidno raspoloženih dušeukopnika (od lešinarskih prišipetlji, Kušnera i Solane do joystick-ratnika Klarka), odnekud se pojave (da li slučajno?) „niži službenici“ Evrope „bez alternative“, koji (valjda slučajno/nenamerno) žestoko raspale/opale „evropsku Srbiju“ odzada, uvaljujući joj takve „klipove“ od kojih ova, kasnije, jedva da može da okreće „točkove“. Srpski vajni Predsednik (Imperator Srbije), Boris Tadić, toliko je ostario (propao) za ovo nekoliko „zez“ godinica, kao da je i on, a ne sam Hašim Tači, bio prinuđen da, bljujući žuč i kiselinu, polno zadovoljava Meduzu (monstruma), poznatu pod imenom Medlin.

A da Srbija nije luda koliko jeste, ona bi sada sve svoje umne snage (kojih, nadajmo se, još ima u nekakvim zapećcima) upregla u cilju dokazivanja, najpre da nije luda, te da je u stanju da to i dokaže svojim „evropskim tutorima“ i „m/učiteljima“, tako što bi pokrenula tužbe protiv zapadnih zemalja (kako pred MSP, tako i pred sudovima zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Srbije) koje su srpsku zemlju razorile, bez osvrtanja na međunarodne norme, moral i pravo. Takođe, Srbija bi reaktivirala svoje tužbe (koje je nerazumno povukla) protiv Federacije BiH i Republike Hrvatske, za smišljeno rušenje tadašnjeg legalnog poretka bivše Jugoslavije, čime su izazvane ogromne, nemerljive patnje stanovnika te bivše zajedničke južnoslovenske države. Isto tako, da Srbiju vode časni ljudi, kao što ne vode, tada bi Srbija isterala na čistac sve momente vezane za „slučaj Račak“ i priznanje Helene Rante, finskog forensičara, koja je otkrila da je bila prisiljena da falsifikuje izveštaj o pogibiji šiptarskih terorista u tom mestu. Da se podsetimo, Račak je bio formalni povod za divljačko razbojničko bombardovanje Srbije, koje je trajalo puna 72 dana.

Da mi Srbi imamo mozga, kao što nemamo, tada bismo se krajnje ozbiljno potrudili da pomognemo svim Srbima, koji se danas nalaze u tamnicama Haškog ad hoc suda (ne)pravde, a posebno u slučajevima Vojislava Šešelja, Radovana Kardžića i Momčila Krajišnika. Samo u zemlji koja liči na ostavljeno psetance (štene), koje ponizno pruža promrzlu šapicu i uporno maše olinjalim repom, nadajući se (očigledno beznadno) da će ga gazda pogledati i pružiti mu koricu hleba, moglo se desiti da nikoga ne zanima to što Srbi u Haškoj ka(r)lakurnici dobijaju drakonske kazne, bez ikakve dokazane krivice, dok, s druge strane, oni, čiji su zločini nad Srbima neupitni, pa i oni koji su se svojim zločinstvima počinjenim nad Srbima javno hvalisali, bivaju oslobođeni bilo kakve krivice.

Nažalost, srpska vlast se prodala za koji ukleti zlatnik, od čijeg „sjaja“ je potpuno oslepela, tako da ne vidi čak ni ono, što bi i ona, gore pomenuta, „seoska luda“ bila u stanju da sagleda. Pre nešto više od dve godine, Momčilo Krajišnik je osuđen na 27 godina robije. Svakom ko iole zna šta se u ratnim godinama dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije, mora biti jasno, da je takva presuda donesena pod pritiskom NATO zemalja, koje bi htele da takvim činom opravdaju svoje zločine, koje su počinile, kršeći sve ljudske i božje zakone, nad nedužnim građanima Srbije i Republike Srpske. A ćutanje Srba u matičnoj srpskoj državi, daje za pravo NATO državama, da putem Haške inkvizicije, dovrše onaj zločin genocida (!), koji su započeli još davnih devedesetih.

Jedan od najvećih srpskih političkih umova i heroja, Vojislav Šešelj, već gotovo punih pet godina, sam vodi bitku „Davida i Golijata“, sa „sudsko-pravnom filijalom“ NATO- a – Haškim tribunalom. Srbi su izgleda počeli da se stide onoga čime bi se normalan svet dičio. A Vojislav Šešelj je, uistinu, najveći ponos Srbije i srpskog naroda, bez obzira na kontraverzna mišljenja o njegovom dugogodišnjem političkom radu. Sa Šešeljem čovek može i ne mora da se složi, ali častan čovek teško da može da ne poštuje njegovu doslednu političku misao, kao i onu ljudsku dimenziju, koju je ispoljio time što je dokazao da je spreman da žrtvuje i vlastiti život za ideal „srpske nacionalne osvešćenosti“ i da i dalje, mada zatočen, nepokolebljivo propagira ono što on zove „idejom srpskog nacionalizma“.

Ako je Šešelj srpski junak, a jeste, tada se nameće pitanje, zašto tužne srpske vlasti beže od njega kao đavo od krsta? I to, ne samo da beže, nego se i zdušno trude da mu što je moguće više odmognu, a da, na drugoj strani, pomognu NATO Inkviziciji, da nekako uradi nemoguće i Šešelja osudi na dugogodišnju robiju; svakako, bez ikakve stvarne krivice, baš onako kako je to učinjeno u slučaju Momčila Krajišnika (videćemo šta će se desiti sada, u Krajišnikovom žalbenom postupku, kada je Karadžić posvedočio, da Krajišnik nije mogao ni uticati niti donositi važnije odluke u vrhu RS). Da su srpski političari u poziciji, ali i u velikom delu opozicije, zabrinuti razvojem događaja u Haškom sudu i mogućim skorim povratkom Vojislava Šešelja u Srbiju, pokazuje i nedavni raskol u Srpskoj radikalnoj stranci, koji su izazvali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, pod dirigentskom palicom Tadića i revizorskim korbačem američkog i engleskog ambasadora, Mantera i Vordsvorta.

Srpska Zora Bela

Dušan Vukotić, 09.11.2008