Вести

Ураган следбеника Новог светског поретка Мирка Добријевића, „савременог“ епископа епархије за Аустралију и Нови Зеланд и

Забринути мирјанин, 05.11.2008

+++

омраженог Администратора Епархије Аустралиско-Новозеландске, Новограчаничка митрополија, у недељу 2. новембра 2008 је требало да однесе протојереја ставрофора Петра Радоша настојатеља ЦШО Св Сава у Перту, Западна Аустралија.

Шта је се то заправо десило:

О. Петар је на 13 октобра од Мирка добио акт којим му се наређује да мора да иде у пензију, наглашавајући у више тачака да је прота Петар одсад сувишан за било какву свештену радњу. Ако се невољник буде противио он ће бити још додатно кажњен и изведен на Црквени суд?!

Стварни повод:

Прота Петар је пре неколико година добио за помоћника јереја Зорана Иванића. Потом је објављена књига Чувари Југославије”. У истој су као Удбини агенти наведена имена три свештеника који су за време рата у Босни пристигли у Аустралију: о. Борислав Петровић, који је оперисао под псеудонимом “Загора”; о. Славко Кашиковић под псеудоним “Јозеф” и о. Зоран Иванић под псеудонимом “Иван”. Овога “Ивана” је Удба задужила да ради “на праћењу непријатељске дјелатности епископа ЈЕФРЕМА (00), Ратка РАДУЈКОВИЋА (П00) и општих кретања у СПЦ”. У досијеу дословно стоји:

“Са Иванићем је остварен контакт 1982. године, с циљем да се оцијени могућност оперативног комбиновања и стварања упоришта СДБ (Службе Државне Безбиједности) у редовима подмладка СПЦ (Српске Православне Цркве). Пошто је тај контакт прихватио коректно и исказао спремност да Служби помогне, с њим је настављено и даље контактирање. У досадашњих девет контаката, Иванић је, сваком приликом указивао на сазнања безбједносно интересантна и она која су од користи за СДБ“

Сазнавши ово прота Петар, осведочени борац против безбожног комунизма и свих комунистичких апаратчика је отказао гостопримство Иванићу, али је с тиме на себе навукао срџбу предпостављеног му владике Иринеја – Мирка Добријевића. Наравно, подсећамо, “племић” Мирко је тај који чврсто држи узде у рукама и нико нема право да поставља и смењива било кога, па макар то био и крстоносни прота са 56 година свештеничког стажа, с највишим одликовањима!!

(“Јер то вам је то – народе; уразумите се већ једном! Ја сам принц! Ја сам епископ! Изнад свих! Од мене потиче “Божанствена благодат за вршење свих светих тајни” и никог другог. Ја сам непогрешив! Папа – бог”!).

Али “принц”, иако Језуита, “главосеча” инквизитор, ипак мора да покаже народу да је великодушан; да је он поседник великог срца и дубоке хришћанске љубави, а такођер и то да покаже Америма и налогодавцима из “Евро-атлантских интеграција” да он поред батине зна како се користи и шаргарепа, те је преко свога верног потрчка попа Милана Милутиновића утаначио како да “достојно” испрате проту Петра у пензију.

Наиме, Милутиновић, по наређењу, али драге воље, одлази у Западну Аустралију (сви трошкови плаћени) да изврши “примопредају“ од проте Петра. Све треба да тече у најлепшој атмосфери. Народ се обавештава да “дугогодишњи прота Петар Радош жели да иде у заслужену пензију и као многозаслужном да му његова Ц-ш општина приреди велики банкет.

И заиста, Милутиновић наређује Колу Српских Сестара да припреме банкет, али је то за њих презамашан посао, те наручују хотелску службу (Catering service). “Нема бриге колико кошта. Прота Петар је био велики радиша, а богами и штедиша. Црква има пара. Он је заслужио да се достојно испрати”!

Недеља. Народ цркви пристиже. Новопромовисани млађани о. Саша Стојановић и Архијерејски намесник за Запад о. Милан Милутиновић спремни да почну литургију, али од проте Петра и његове фамилије ни трага ни гласа. Вероватно су помислили: “Па можда се је чича мало наљутио кад је прочитао владикино строго наређење. А можда га је гануо “архијерејски благослов и очинска љубав”, па је од великог узбуђења мало прилегао да одмори, рађе него да иде да слуша лицемерно празнословље и да банчи.

Казивање Јелене Недељковић

(Јелена је дописник “Српског Галаса” о збивањима у српској заједници из Перта, Западна Аустралија).

“После службе ушла сам у салу. Све намештено за госте. Питам о. Сашу, за какво је ово славље. Он одговара: “Па прота Петар нам одлази у пензију, па треба, и он је заслужио да га лепо испратимо”. На то му ја одговорих: Није он хтео да иде у пензију. Црква је његов живот. Педесет шест година он већ служи својој цркви, још је здрав, воли да служи и може да служи и има докторско уверење да је здрав. Него што не кажете истину да га је владика Иринеј ИСТЕРАО и забранио му све свештене радње. Ево владикиног писма”.

О. Саша узе писмо. Ко бајаги поче да чита, па га одједном стаде дрека као дрекавца.

“Ко ти је то дао? Ви буните народ и радите против нашег епископа. Ко је год непослушан биће кажњен. Пази да неби што о овом писала за “Српски Глас”. Ја ћу наредити “Српском Гласу” да се ништа не сме објавити. Дошла си у моју цркву да се недостојно понашаш. Маните се ћорава посла. Ја ћу вас средити”!…итд

Велики банкет

Црквена сала прима око 200, али се очекује много више народа, те је наручено 400 оброка. На гозбу су неки позвани, многи наговарани а многи, не знајући истину, мисле да је стварно прота Петар оболео и дошли да му зажеле скоро оздрављење и миран пензионерски живот. Када се прота Петар са фамилијом није појавио, они супочели са ручком. Како су његово одсуство свештеници објаснили народу, о томе нисмо обавештени. Ако су рекли да је прота Петар јако болестан, ту неби пуно погрешили. Болестан је он прво од Мирка, па затим од своје неверне “браће у Христу”, па затим и од неких парохијана који жмуре и које Мирко жедне преводи преко воде.

Протиница

“Е мој господине, да знате што је мој Петар искусио и колико се силног посла преко његових леђа преметнуло, па да доживи ово од свог владике и од своје сабраће свештеника. Овако нешто се ни најгорем душманину неби могло пожељети. У што ти људи вјерују? Какав је то њихов Бог љубави? Наша цијела фамилија је са овим нечасним чином у црно завијена. Наш син Павле је владики Иринеју написао врло учтиво писмо, пазећи да никога не увриједи. И шта мислите какав је одговор добио? Владика му отписа да наш Павле од тог дана престаје да буде члан Ц-ш општине”. На питање која је све одликовања добио за своју ревносну службу протиница каже:

“Има он тога пуно. Неби могла одмах рећи гдје сам то све спремила. Он осим крста ничим другим се не кити. Па и књиге за службе мање чита, јер све оно главно зна напамет. Добио је од Британске краљице Order of Australia & Silver Medal of Coronation. Од Српског патријарха је добио орден Светог Саве Првог Степена. Одликовање од Руске православне цркве а тако исто и од Грчке православне цркве”.

Прота Петар

– “Помаже Бог прото Петре, како сте”?

– “Бог Вам помогао; како други хоће”.

– Рекох: “Шта то све значи “како други хоће”. Он продужи:

– “Па ето, мислим да већ сви знају да ме је владика Иринеј противно мојој вољи и захтјева пензионисао а сад у њиховој причи испада као да сам ја болестан, те да не могу више да служим. Забранио ми све свештене радње, као да сам прокажен. А ја се осјећам здрав и оран да служим. Педесет шест година служим Богу и народу. Ја за то живим и желим да тако продужим све док ме Бог држи при здравој памети.

Најгоре је то што владике данас мисле да су они богови на земљи и да им се ништа не смије приговорити, па ни тамо гдје очигледно наопако раде. Ово су сулуда времена, те се не зна у Српској цркви ни ко пије ни ко плаћа”.

О. Саша Стојановић

Син четничких родитеља, који су били познати баба Јели Милетић, ктиторки манастира Илајна. Кад је већ истрошила своју и свога мужа Воје уштеђевину на изградњу манастирске цркве и објеката, сазнала је да је Саша одлучио да иде у Богословију. Одвајала је од своје пензије да би Сашу стипендирала. Саша је завршио Богословију али шта је тамо учио и изучио од професора теолога: Радована Биговића, Иринеја Буловића, Атанасија Јевтића, Игњатија Мидића и других новотараца? Изгледа да је најважније да се данас модерни “православни” свештеник научи како да се материјално снађе, па макар то значило “забијањем ножа у леђа” остарелом проти, који га је примио и подучавао као своје сопствено дете, да му буде достојан наследник кад то буде Божија воља. Нажалост, није Саша једини. Српска црква је пуна његових вршњака којима је мозак изапиран да нам је римокатоличка црква “сестринска” и да са јеретицима треба водити дијалоге све до поравнања догмата и коначног помирења и признавања римског папе за поглавара свих Хришћана.

Порука.

Оче млађани Сашо: Бојим се да ће бити касно кад и ако ти савест проради и схватиш да си се тешко огрешио од свог старог проту. Неко већи од нас све то посматра и бележи. Каже народ “Бог је спор, али достижан”. Вероватно си обавештен како је прота Неђо Милановић држао службу испред капије црквеног имања. Не може ни то више, а већ одустаје од судског спора којега је започео. Прати и можда ћеш извући поуку. Могао би можда и сам једног дана поново да окупљаш “нецрквено” друштво и да служиш пред капијом, исто као што су то чинили “браћа у Христовој љубави” и “племићем” опчарани препотентни о. Милан Милутиновић и преуображени о. Владислав Шиповац, који су такођер васпитани од истих професора а особито од онога што вас је учио да нема душе. Јер, знај да је све могуће кад се прекине танана нит која повезује човјека са Богом Створитељем, јер тада остаје само човјек-животиња, бездушник, који се бори за голи опстанак трулежног тела. Да си о овоме размишљао можда би стекао толико куражи да упиташ свога владику: има ли он душу? И како то да су му 370 разних секти у Светском Савезу Цркава, све признате “цркве” и сви секташи браћа и сестре, “јер нам је свима Бог Отац”, а својих Срба и најоданијих православаца и светосаваца преко две стотине истерао из цркве.

Сада је све то зачинио и запржио избацивањем из цркве Павла Радоша и од свих нас најзаслужнијег протојереја ставрофора Петра Радоша. Ако мисли да тиме Богу службу чини, онда је, ваистину један са Аном и Кајафом.

Забринути мирјанин; 05.11.2008