logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    441 пута прочитано    Датум: 4.11.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Podsećamo: Nismo saveznici partijaKosovski problem, Nacionalno pitanje, Srpska pravoslavna crkva, Katolička crkva. Ličnost: Bulović Irinej; Profesija: Svešteno lice

NIN, 20.03.92; Strana: 18; IRINEJ BULOVIĆ, VLADIKA BAČKI

+++

NISMO SAVEZNICI PARTIJA

NIN, 20.03.92; Strana: 18; IRINEJ BULOVIĆ, VLADIKA BAČKI

Slom totalitarnih režima iskoristila je Rimokatolička crkva za ostvarenje svojih prozelitskih planova u zemljama Istočne Evrope i na Bliskom istoku. Izjednačavajući pravoslavlje sa Rusima, a Ruse sa komunizmom, Vatikan sada zloupotrebljava ogorčenje i duhovnu bedu stanovništva, kaže naš sagovornik koji je bio u pratnji Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla na upravo završenom Carigradskom saboru.

Ove nedelje je u Carigradu završen sabor pravoslavnih patrijarha i poglavara pravoslavnih država koji nisu u rangu patrijarha. U pratnji srpskog patrijarha gospodina Pavla bio je preosvećeni episkop Irinej Bulović, koji za NIN govori o ovom jedinstvenom i važnom saboru za pravoslavni živalj, o odnosu Srpske pravoslavne crkve i države, a najposle o srpskim problemima i srpskim poslovima u ovom smutnom vremenu.

Ko je bio inicijator sazivanja Carigradskog sabora? Objavljeno je da je skup upriličen na traženje našeg patrijarha?
— Inicijativa i neposredno sazivanje ovog sabora pravoslavnih patrijarha i poglavara skoro svih autokefalnih i autonomnih pravoslavnih crkava došla je sa strane carigradskog vaseljenskog patrijarha, na prethodni predlog našeg i još nekih patrijarha. Vekovni je običaj da inicijative ovakve vrste ima vaseljenski patrijarh, zbog počasnog prvenstva među pravoslavnim patrijarsima. To prvenstvo, naravno, nije ni u kom slučaju rimski jurisdikcijski primat vlasti, ali nije ni prazna reč. Poslednji sabor te vrste, u nešto užem sastavu, održan je 1948. godine u Moskvi. Dakle, pre pola veka.

Koji je povod ovom saboru?
— Postojao je jedan unutrašnji povod, unutarcrkveni: potreba koja izvire iz same prirode i misije Crkve i njene odgovornosti u savremenom svetu da reaguje na nove duhovne izazove koji se sada manifestuju nakon sloma totalitarnih sistema u Istočnoj Evropi i u svetu. Ali, i posle očevidnog neuspeha svih antropocentričnih ideologija i sistema uopšte. Nije reč samo o komunizmu, nego o svakoj vrsti pokušaja rešavanja čovekovog pitanja na Zemlji bez Boga ili čak protiv Boga.

Spoljašnji povod je neočekivano držanje Rimokatoličke crkve u ovom trenutku, kao i držanje pojedinih fundamentalistički raspoloženih protestantskih zajednica, koje nisu članovi Svetskog saveta crkava, uključujući i ekstremne agresivne sekte ponikle na tlu protestantizma, posle sloma komunističkog sistema u Rusiji i drugde u Istočnoj Evropi. To je jedan izazov na koji se moralo reagovati.

Šta se konkretno podrazumeva pod „držanjem” Rimokatoličke crkve?
— Konkretno se podrazumevaju dve stvari. Prva se tiče pokušaja Rimokatoličke crkve da svoju crkvenu organizaciju proširi i na tradicionalno pravoslavne prostore. Jedan od ruskih episkopa naveo je da je u njegovoj eparhiji osnovano četrnaest rimokatoličkih parohija, od kojih sada svega dve imaju sveštenike, i to dovedene iz Poljske. Nema domorodaca sveštenika Rimokatoličke crkve. Na njegovo pitanje upućeno crkvenim rimokatoličkim faktorima na kom jeziku oni misle da vrše bogosluženje, da li na poljskom ili na litvanskom, jer neka litvanska manjina tu postoji, odgovor je glasio: na ruskom. Na sledeće pitanje: za koga? (pošto su Rusi koji tu žive isključivo pravoslavni) – odgovor je glasio: za svakoga ko dođe. Ta stvar je potpuno jasna. Radi se o pokušaju ekspanzije, pokušaju stvaranja paralelne crkvene organizacije, a time se, u stvari, posredno, ali sasvim jasno, odstupa od slova i duha odluka Drugog vatikanskog sabora. Taj sabor je Pravoslavnu crkvu priznao za sestrinsku crkvu u kojoj postoje sva blagodatna sredstva za spasenje, Crkvu kojoj se rimokatolički vernici u slučaju potrebe mogu obratiti da bi se u njoj pričestili, što je vrhunac hrišćanskog duhovnog života na Zemlji. Takođe, Pravoslavna crkva je priznata za Crkvu sa kojom se vodi bratski dijalog u cilju vaspostavljanja punog i pravog crkvenog jedinstva, punog opštenja u bogosluženju, u svetim tajnama, u duhovnom životu.

Znači, problem je u ponovnoj pojavi prozelitizma?
— Drugi vatikanski sabor, a i mnogi drugi zvanični dokumenti Rimske crkve u postsaborskom periodu, zvanično su osudili i teoriju i praksu prozelitizma kao oblik duhovnog nasilja. Sadašnja politika Rimokatoličke crkve pokazuje, međutim, da se formalno i dalje govori pozitivno i pohvalno o Drugom vatikanskom saboru, a da se na delu, suštinski, odstupa od duha i smera toga sabora. Iskustvo prethodnih vekova, sa nasilnim sprovođenjem unije kao hibridnog, veštačkog modela jedinstva, apsolutno neprihvatljivog za pravoslavne, trebalo je da pouči Rimsku crkvu da ni u najtežim istorijskim okolnostima, kada pravoslavni izgledaju spolja potpuno bespomoćni i ranjivi, nije mogućno ostvariti papocentrično jedinstvo kroz potčinjavanje pravoslavnih. Nadu pravoslavnih je jačala činjenica da su romokatolici prihvatili dijalog: najpre u okvirima opšteg ekumenskog kretanja naših dana, kroz službeni bogoslovski dijalog, kroz dve komisije najuglednijih pravoslavnih, na jednoj i rimokatoličkih teologa na drugoj strani.
Kasnije, međutim, iz Vatikana je došao komentar da je mišljenje rimokatoličke bogoslovske komisije o neprihvatljivosti unije kao modela mišljenja u okviru dijaloga i da ono ne obavezuje Rimsku kuriju u njenoj delatnosti. Dakle, tradicionalno pravoslavne zemlje, što se tiče Rimske kurije, i dalje su terra missionis.

Da li je ikad postojala jasna i definisana podela interesnih sfera između ove dve hrišćanske crkve i da li je ikada bilo institucionalnog razgraničenja tih teritorija?
— Podele na takav način nisu vršene, ali se zna istorijski gde je pravoslavna većina, a gde rimokatolička.

Znači li to da je akcija Rimokatoličke crkve na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza nešto novo?
— To je novo. Slom totalitarnog režima – koji je, uz sva zla što ih je vršio, ipak bio prepreka ostvarivanju takvih planova – Rimokatolička crkva je iskoristila u svoje prozelitske namere. Tako se daje neposredan podstrek ekspanzionističkoj akciji unijata u Istočnoj Evropi i na Bliskom istoku. Sa osobitom žestinom se to ispoljava u zapadnoj Ukrajini, naročito u Galiciji, zatim u izvesnim oblastima Rumunije, u istočnoj Slovačkoj, na Bliskom istoku, posebno u Palestini, ali i na području Antiohijske patrijaršije, u Siriji i Libanu. Pri tome se koriste veoma perfidnom retorikom, sasvim nehrišćanskom. Izjednačujući pravoslavlje sa Rusima, a Ruse sa komunizmom, oni zloupotrebljavju ogorčenje i duhovnu bedu stanovništva koje sada treba da pripiše Pravoslavnoj crkvi to što je stradalo u komunizmu. Naročito je to izraženo u zapadnoj Ukrajini. Moram reći, radi iskrenosti, da je većina pravoslavnih teologa, kao i poglavara pravoslavnih crkava, na stanovištu da je rimski papa na takvim pozicijama. Bez njegovog direktnog odobrenja i podsticaja ovakva delatnost ne bi bila moguća. Drugo, treba reći da u krugovima rimokatoličkih teologa i u mnogim monaškim krugovima – to mogu da vam svedočim sa sigurnošću – postoji, širom Zapadne Evrope, pa i u samoj Italiji, duboko nezadovoljstvo ovakvim kursom. Ne samo u odnosu prema pravoslavlju nego i po mnogim drugim pitanjima.

Kakvi su praktični rezultati skupa u Carigradu? Da li je moguće suprotstaviti se jednom takvom agresivnom nastupanju Rimokataličke crkve?
— Moguće je, naravno. I to duhovnim sredstvima, kojima smo im se vekovima suprotstavljali, i koja, gledajući spolja, izgledaju slaba i neefikasna, a ustvari su jedina efektna i moćna.

Da li je u Carigradu pomenuta i pristrasna uloga Vatikana u ovoj našoj nesreći, srpsko-hrvatskoj i jugoslovenskoj?
— Bilo je reči i o našoj nesreći, kao i o sličnim problemima na drugim područjima. Izraženo je, pre svega, žaljenje zbog bratoubilačkog sukoba među Srbima i Hrvatima. U samom dokumentu se nije ulazilo u analizu uzroka, ni ti u iznalaženje krivaca, iako moram reći da je svima jasan faktor zvaničnog Rima i istorijski nasleđene opterećenosti.

To, svakako, nisu bila jedina pitanja o kojima je raspravljao carigradski skup?
— Da, bilo je i drugih tema. Recimo, zaštita čovekove sredine, zaštita čoveka kao slobodne ličnosti; dakle, potreba da se, u ime hrišćanske antropologije i etike, spreči svaka zloupotreba genetike i ostalih modernih naučnih dostignuća…

Da li je bilo reči o stavu pravoslavnih crkava prema nastanku tzv. novog svetskog poretka?
— Da. Podrazumeva se da se čovek kao društveno biće mora zaštititi od svake vrste porobljavanja i zloupotreba. Sa propašću komunizma ta opasnost nije iščezla. Ona se može čak i intenzivirati na jedan drugačiji način. Mi smo toga potpuno svesni. Sloboda je tamo gde je prisutan Duh sveti.

Ima li u Srpskoj crkvi istaknutih velikodostojnika koji pretenduju da utiču na političku situaciju u Srbiji?
— Mi kao Crkva nismo apolitičan organizam, u smislu u kojem je totalitarni režim prethodnih decenija to tražio, podrazumevajući pod time našu getoizaciju i naše odsustvovanje iz javnog života i odgovornosti u tom javnom životu. Mislim da ima retkih pojedinačnih slučajeva istupanja sveštenih lica sa pretenzijama direktnog političkog uticaja. Takvi istupi su, međutim, stvar samo ličnog izbora i lične odgovornosti, a direktno su suprotni stavu naše Crkve i Svetog arhijerejshog sabora, koji je izričito tražio od sveštenih i monaških lica da se uzdrže od bilo kakve stranačke i ideološke delatnosti.

Veliku pažnju javnosti izazvao je episkop banatski Atanasije Jevtić nastupom na NTV Studio B. A postoje i slučajevi kada se, recimo, pravoslavni sveštenici slikaju sa mitraljezima?
— O istupu moga sabrata, episkopa Atanasija, čuo sam nešto tek juče kada sam stigao iz Carigrada. Znam samo to da je njegov istup imao velikog odjeka u javnosti, uz različite komentare.
Svešteno lice koje danas uzima mitraljez, po mom mišljenju, duboko greši. Ono se ogrešilo o svoju savest i o savest bližnjih koje sablažnjava. To su egzibicionizmi – po mom mišljenju sasvim neprilični i nedostojni sveštenog lica. Pozivati se pri tome na Hadži-Đeru i Hadži-Ruvima, na đakona Avakuma i druge koji su sečeni i nabijani na kolac u ono strašno vreme kada su živi zavideli mrtvima, mislim da je, u najmanju ruku, nemoralno.
Kakvi su, dakle, psihološki kompleksi i potrebe u dušama nekih naših bližnjih, pa i nekih sveštenih lica, to zna Bog, koji ispituje srca svih nas. U svakom slučaju, takve postupke i takvo ponašanje ne bih odobrio nikad, ni sebi ni drugome.

Koja je tu granica do koje svešteno lice može ići?
— Sveštenik, teolog, čovek Crkve, ima pravo da opšteljudske probleme, kulturne i duhovne aktivnosti, kao i političke akcije, osvetljava. Ali on to neće činiti kao politička ličnost, još manje u službi konkretnog političkog pokreta ili ideologije bilo kog pravca. Sve što je dalje od ovoga, po mom mišljenju je svesna ili nesvesna zloupotreba ugleda koji imamo u narodu. Dakle, tu meru, tu kontrolu, tu granicu mi ne možemo prestupiti. Ne iz nekog straha, ili iz bilo kakvog interesa ili obzira, nego iz razloga savesti.
Komunisti su u svoje vreme imali težnju da Crkvu politički upotrebe onde gde je njima i koliko je njima odgovaralo. Ali, ni antikomunistički pokreti nemaju moralno pravo da čine to isto samo sa obrnutim predznakom. Kao što Crkva nije imala pravo da svojim autoritetom daje alibi komunističkoj ideologiji, tako nema ni pravo da podupire bilo koju ideologiju.

Srpska pravoslavna crkva nalazi se sada u drugačijem položaju. Ima više mogućnosti. Ali podsetili bismo vas na reči Lešeka Kolakovskog: ,,Ne mislim da bi bilo osobito prijatno kada bi vakuum, nastao raspadom političkih ideologija, ispunio tradicionalni religiozni sistem ili sistem veronauke. Naprotiv, veoma se bojim politike pokretane motorom religioznog uverenja…’’
— Ova izjava Kolakovskog meni je sasvim shvatljiva, pa, ako hoćete, i bliska srcu, kad imam u vidu da je on bivši marksista koji je došao u marksizam iz rimokatolicizma. U takvom koktekstu ovakva izjava je potpuno prirodna, jer se radi o časnom čoveku. Ali, Kolakovskom je pravoslavno Predanje i duhovno iskustvo – terra incognita. Na pravoslavnom terenu mogućnost o kojoj on govori apsolutno je isključena. Tradicije klerikalizma i nasilnog teokratskog porobljavanja društva, sputavanja njegovog slobodnog razvoja, u istoriji Pravoslavne crkve nikada nije bilo.

Jedan od viđenijih opozicionih lidera izneo je, ipak, sumnju da kod nas može doći do stvaranja ,,pravoslavnog Irana”?
— To je besmisleno. Tako nešto je strano biću i težnjama Pravoslavne crkve.

Kako biste ocenili odnos Srpske crkve i srpske države?
— Srpska pravoslavna crkva je lojalna svakoj državnoj vlasti koja od nje ne traži da odstupa od Jevanđelja i od svoje misije. Pogotovu je lojalna vlasti sopstvenog naroda. Ako bi, recimo, sutra, opozicione stranke, došle na vlast, Crkva bi imala apsolutno isti stav kao i prema ovoj sadašnjoj -stav saradnje sa državnim organima u svim oblastima života gde je ta saradnja, usmerena na opšte dobro, prirodna i neophodna. Ako bi, pak, država posegla iza oblasti ,,ćesarevog”, na oblast ,,Božjeg”, odgovor Crkve bi glasio kao i u novozavetna, apostolska vremena: ,,Bogu se većma vala pokoravati nego ljudima.”
Mi ne možemo biti saveznici niti savetnici bilo koje partije, ali moramo i možemo biti činilac u društvu koji će svedočiti o večnim vrednostima čovekovog života i biti nosilac duhovnosti – koji će ljudima omogućiti da ih politika i ideologija ne pretvore u bezvoljne objekte.

Crkva će, verovatno, biti saveznik svih partija samo u odbrani nacionalnih interesa?
— U nacionalnim interesima ne možemo sarađivati onda kada bi nacionalni interes bio fetišiziran, kada bi bio proglašen za jedinu moguću vrednost. Nacionadna dobra, nacionalna sloboda, nacionalna kultura itd. imaju, međutim, i te kako veliku vrednost kao nužni okvir za normalan život. Dakle, pitanje glasi: da li je isto živeti kao rob ili kao slobodan čovek?

Kako biste vi danas formulisali srpske nacionalne interese?
— Čini mi se da među Srbima o tome nema i ne bi smelo biti različitih mišljenja. Mislim da nas istorijsko iskustvo sa osobitom silinom i uverljivošću uči da su ona rešenja, a koja su naši preci, svakako u najboljoj nameri, primenili 1918. godine u idealističkom zanosu i pokušali da ostvare u državnoj zajednici Južnih Slovena, duhovno sasvim heterogenoj, iluzorna i utopistička. Sa tom činjenicom se srpski narod danas mora pomiriti.

Šta danas treba da bude ideja vodilja Srbije i srpskog naroda? Mislim da Srbija treba da najveći mogući deo svog naroda zadrži u slobodnoj demokratskoj državnoj zajednici koja će okupljati deo srpskog naroda koji je mogućno okupiti u ovim uslovima. Mi ne možemo nametnuti drugima zajednicu zato da bi naš narod mogao da bude zajedno. Jedan deo našeg naroda nužno će, na žalost, morati da ostane van te zajednice. Raširenih ruku, uprkos svemu, prihvatićemo sve one koji zaista dobrovoljno i slobodno žele da žive sa nama u zajedničkoj državi.

Ukratko, sopstveni opstanak, sopstvena budućnost, mora danas biti glavna briga našeg duboko ugroženog naroda, koji je bio dospeo gotovo na ivicu istorijske propasti. To osećanje ni u kom slučaju ne sme biti usmereno ili upereno protiv bilo koga, pa ni protiv onih koji su, na sasvim nečovečan način napustili, našu zajednicu. Njihovo je pravo da pokušaju bez nas. Neka provere i neka iskuse! Ne treba mi da kukamo nad tuđim grobom i da se brinemo hoće li oni odoleti Nemačkoj ili Austriji. To je njihov problem. Izabrali su ono što su želeli, ali naše je da sebi obnovimo dom u čijem smo razaranju veoma aktivno učestvovali.

Mislite li da vladajuća politika u Srbiji prati ovakve nazore o nacionalnim interesima?
— To nisam u stanju da znam. Politika je uvek stvar procena, mogućnosti, sposobnostima i veoma teško predvidivih, pa i teško uočljivih činilaca. Osim retkih ljudi, možda neuravnoteženih, možda sasvim slabog karaktera, možda svesno angažovanih za tuđe interese – a takvi su, na primer, separatisti u Crnoj Gori – mislim da bitnih razlika u ogromnoj većini našeg naroda nema, bez obzira na političku i stranačku pripadnost.

Vi, dakle, verujete da vladajuća politika u Srbiji sprovodi tu ideju vodilju?
— Nisam u stanju to da kažem, jer ne znam. Ali mislim da je usvaja. Jer, držim da je nemoguće da postoji bilo ko u srpskom narodu ko može da bude protiv ove ideje posle ovakvog našeg iskustva! Ne mogu da procenim koliko je grešaka načinjeno, da li je u staranju za Krajinu i Srpstvo u Bosni ili u drugim krajevima, urađeno sve što je trebalo uraditi. To je otvoreno pitanje Možda bi se, opet, neki pravac koji se sada nama čini boljim, pokazao u praksi kao gori. O svemu ovome se može govoriti samo proizvoljno. Ali mislim da je Srbija ulagala sve napore i da bi i svaka druga odgovorna politička garnitura ili stranka na vlasti činila isto – možda na drugi način, ali uvek u pravcu ujedinjenja Srpstva i obezbeđivanja srpskom narodu prava na život i slobodu.

Upravo tu dolazimo do nekih raskoraka u tekućoj politici. Možda je vlast bila prisiljena da to radi, ali činjenica je da je ranije imala jedan stav prema Kninskoj krajini, a sada drugi.
— Ja to ne bih mogao da komentarišem. To je konkretan državno-politički teren. Ali evo – da vas ne ostavim bez odgovora: ne mislim da je posredi druga politika prema Srpskoj krajini. Mislim da se prema Krajini čini onoliko koliko je u datim okolnostima moguće. Uostalom, ko od Srba ne bi želeo da odmah, po neposredno izraženoj želji samih Krajišnika, gleda svečano prisajedinjenje Srpske krajine majci Srbiji?

Ali, da bismo došli do te procene, nove, izgubili smo tolike glave.
— Da nije bilo tih glava, da li bismo danas imali Krajinu? Ne znam. Izvinite, ipak u krajinama Srbi danas postoje i slobodni su bez obzira na to što se tamo puškara. Nikako nije isto biti građanin Krajine ili kao Srbin živeti u Hrvatskoj samo pedeset metara iza krajinskih granica.

Vi, znači, mislite da smo bar u tom pogledu dobili, da smo zaštitili srpski živalj u Hrvatskoj?
— Mislim da je naš živalj u krajinama sada de facto izuzet od hrvatske vlasti, što je veoma značajno, jer bi ga ta vlast inače uništila. Mislim da ćemo samim postojanjem granica Krajine biti u posebnoj psihološkoj prednosti. Svaki pokušaj Hrvatske da, kroz godinu, dve ili tri, silom izmeni to stanje, onemogućuje nju da dobije propagandni rat u kome sada vodi protiv našeg naroda.

Upotrebili ste malopre jednu zanimljivu formulaciju. Rekli ste: neka sa nama ostanu svi koji dragovoljno to žele, primićemo ih raširenih ruku. Mi znamo da Albanci to listom ne žele. Ovo je, dakle, pitanje o Kosovu. Ima različitih gledanja na kosovski problem, čak se pominje i mogućnost amputacije jednog dela teritorije za slučaj da odnosi sa Albancima postanu nepodnošljivi. Demografi predviđaju da će 2000. godine Albanci, ako se nastavi ovakav priraštaj, činiti 40 odsto stanovništva Srbije. Mi ćemo deliti s njima svoju državu, hteli – ne hteli.

— Ne znam koliko je uputno da predviđamo. Kad bi ovo stanje na Kosovu bilo vekovno nasleđe, ne bismo imali moralno pravo, bez obzira na to što je to naša istorijska i duhovna kolevka, da tu zemlju silom držimo, s obzirom na to da je ona de facto danas u većini naseljena albanskim življem. Ali, planom Josipa Broza i svih njegovih saradnika, uključujući srpske komuniste kao najžešće i najvernije izvršioce toga plana, sproveden je genocid nad srpskim narodom na Kosovu i Kosovo je u velikoj meri nasilno kolonizirano iz Albanije. Današnja demografska slika Kosova i Metohije jeste rezultat nasilja nad srpskim narodom, nasilja koje traje bukvalno do ovog trenutka.

Pre rata je Albanaca bilo oko 300.000…
— Pre rata je odnos stanovništva bio – nešto više od polovine u korist Albanaca. Ni u kom slučaju nije bio ovakav kakav je danas. To nije neka davna istorija. I ja znam za drukčiji odnos i broj, a rođen sam 1947. godine. Šta tek da kaže neko ko je dvostruko stariji od mene i ko zna da ljudi koji su pre rata došli u Metohiju iz Crne Gore ili su doseljeni na Kosovo iz Hercegovine i sa drugih strana, nisu oteli albanske kuće i zemlju, nego su sazidali sebi kuće i dobili zemlju kao krčevinu? Tim ljudima su najpre Šiptari za vreme okupacije činili zlo i proterali ih, a posle rata im je Josip Broz zabranio da se vrate. U Makedoniji isto tako. Dakle, naše pravo na Kosovo se ne zasniva samo na predanju, na istorijskom mitu, na vidovdanskom opredeljenju i zavetu, nego i na međunarodno važećim pravnim normama i demokratskim tekovinama. Uzgred, Kosovo za nas Srbe nije mit ni prošlost već, po pesniku, najskuplja srpska reč – posle reči Bog, razume se.

Autor: LUKA MIČETA

NIN, 20.03.92; Strana: 18; IRINEJ BULOVIĆ, VLADIKA BAČKI





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo