Вести

BEOGRAD – Od više od 18.000 ljudi koji su nezakonito februara 1992. godine izbrisani iz registra stalnog stanovništva Slovenije, 4.000 i dalje nema nikakav status, istaknuto je sinoć na tribini u beogradskom Domu omladine.

24. oktobar 2008; 13:12

+++

Tribinu „Izbrisani u Beogradu“ organizovalo je Udruženje Civilna inicijativa izbrisanih aktivista iz Slovenije i Pokret za slobodu iz Srbije.

„Izbrisani“ su osobe koje su imale prijavljen stalni boravak u Sloveniji, a državljanstvo neke druge republike bivše SFRJ i nakon osamostaljenja Slovenije nisu aplicirale za njeno državljanstvo.

Od 200.000 takvih osoba, oko 30.000 je brisano iz registra, a da nisu dobili odluku o tome, niti su bili obavešteni na bilo koji način, objasnila je Sara Pistotnik iz „Civilne inicijative“.

Gubitak svih prava

Time su ovi ljudi formalno prestali da postoje, dokumanta izdata u Sloveniji prestala su da važe i izgubili su sva prava vezana za prijavu prebivališta, mnogi su se preko noći našli u Centru za strance, da bi potom bili deportovani, podsetila je ona.

Gubili su posao, nisu više mogli legalno da se zaposle, nisu imali pravo zdravstveno osiguranje, nisu mogli da dobiju zasluženu penziju, otkupe stan, registruju vozilo, dobiju vozačku dozvolu, upišu decu u školu, niti da sklapaju bilo kakve ugovore.

Prva žalba

Porodice su razdvajane zato što su jedni članovi istog domaćinstva legalizovali status, dok je drugima to bilo uskraćeno, ispričala je ona.

O brisanju ljudi iz registra u Sloveniji se dugo nije ništa znalo, a onda je 1994. usledila prva žalba Ustavnom sudu koji je 1999. ustanovio da je ono neustavno, navela je Pistotnikova.

Priznato 18.307 ljudi

Slovenija je posle toga donela novi Zakon o prebivalištu po kome su ovo pravo mogli da ostvare samo oni koji su sve vreme bili u Sloveniji, ali ne i oni koji su isterani, a vlasti su zvanično priznale 18.307 izbrisanih.

Usledile su nove inicijative Ustavnom sudu koji je 2003. godine doneo odluku da izbrisanima moraju da se vrate sva prava i da ne mogu više biti deportovani, ali i da pitanje prebivališta treba rešiti novim zakonom.

Na osnovu dva nova zakona kasnije je veliki broj izbrisanih uspeo da legalizuje status, ali ne i oni kojima političke institucije nisu priznale da su izbrisani, koji su bili prisiljeni da se isele ili su deportovani, navela je ona.

Todorović: Administrativno etničko čišćenje

Aleksandar Todorović iz Ptuja kod Maribora, i sam „izbrisani“ koji se izborio za prebivalište, istakao je da se ovde radi „administrativnom etničkom čišćenju“ koje je sprovođeno perfidono, ali sistemski.

„Stigmatizirani smo kao državni neprijatelji, neslovenci, i bili smo prepušteni na milost malim loklanim Hitlerima kakvih ima u svim nacijama“, rekao je on i ispričao da su se ljudi vrteli u tom lavirintu sve dok nisu organizovano krenuli u borbu za vlastita prava.

Internacionalizovano pitanje

Todorović je 2002. godine osnovao prvo udruženje „izbrisanih“, a njegovi aktivisti zajedno sa aktivistima socijalnog centra „Rog“ ovo pitanje su internacionalizovali tako da je Slovenija, kada je počela da pregovara u ulasku u EU, upozrena da mora de reši ovo pitanje.

Posetiocima tribine prikazan je dokumentarni film „Izbrisani“ čiji je Todorović glavni protagonista, a autor Dmitar Anakiev i sam jedan od izbrisanih iz registra stanovnika Slovenije.

Predstavljene publikacije

Posle projekcije, Nisveta Lovec i Irfan Beširević su ispričali kako su izbrisani iz reristra i kako su se borili da ponovo steknu status, a potom su aktivisti iz Slovenije odgovarali na pitanja izbrisanih koji žive u Beogradu.

Na tribini su predstavljene publikacije „Glas izbeglica“ koji izdaje Pokret za slobodu iz Srbije i slovenački Časopis za kritiko znanosti koji je u celini posvećen problemu izbrisanih.

Informacije u Studentskom centru

Skup je završen projekcijom dokumentarca „Karavana izbrisanih“ autorke Dražene Perić koja je pratila Udruženje izbrisanih na putu internacionalizacije problema od Ljubljane do Brisela.

Aktivisti iz Slovenije će u subotu popodne u Studentskom kulturnom centru pružati informacije izbrisanima koji žive u Srbiji o mogućnostima da srede status u Sloveniji.

24. oktobar 2008. | 13:12

http://www.rtv.rs/sr/vesti/region/2008_10_24/vest_91952.jsp

+++

Izbrisani upozoravaju na mogućnost “brisanja“ u Crnoj Gori

Intervju sa Acom Todorovićem, u Beogradu, oktobra 2008.
Razgovarao Milenko Srećković

26. februara 1992. novopriznata nezavisna država Slovenija izbrisala je imena više desetina hiljada građana sa spiska stanovnika. Ciljana populacija, kasnije poznata kao ”izbrisani”, nije bila slovenačkog porekla već je pripadala tzv. ”novim manjinama” koje je vlada želela da istera iz zemlje, i uključivala je etničke Srbe, etničke Hrvate, etničke Bošnjake, etničke Albance i etničke Rome.

Po zvaničnim podacima slovenačkog MUP-a, država je početkom 1992. godine izbrisala iz registra stalnog boravka 18.305 ljudi. Izbrisani su u većini bili poreklom iz drugih republika bivše Jugoslavije, sa stalnim boravkom u Sloveniji. Biti izbrisan značilo je biti bez ikakvih dokumenata, izgubiti sva socijalna prava – pravo na rad, pravo na stan, pravo na školovanje, na zdravstvenu zaštitu – i postati ilegalac u sopstvenoj zemlji. Radilo se o slovenačkoj varijanti etničkog čišćenja u okviru sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Aleksandar Todorović – osnivač udruženja Izbrisanih – dugi niz godina vodi borbu protiv državne birokratije koja je početkom 90-tih izabrala perfidniju, manje krvavu varijantu realizacije „nacionalnog programa“. Kao rezultat borbe Izbrisanih, Ustavni sud je doneo odluku da je brisanje bilo protivpravno, nalažući da se sva prava Izbrisanima vrate, i to retroaktivno od 1992. Ali, kako je pitanje Izbrisanih građana postalo politički problem, odluka Ustavnog suda se ne sprovodi dok je slovenačka nacionalistička desnica pokrenula ksenofobnu rasističku kampanju protiv Izbrisanih.

– Da li biste ono što je 1992. učinjeno Izbrisanima imenovali terminima kao što su ’’administrativno etničko čišćenje’’ ili ’’građanska smrt’’?

Bez obzira na to što je broj izbrisanih znatno niži od broja ’’Južnjaka’’ u Sloveniji, velikom broju ljudi (po priznanju Republike Slovenije 18.305 ljudi) zaista se dogodila građanska smrt. Tadašnji politički vrh je bio upozoren na moguće posledice. Ali, bez obzira na upozorenja nekih političara i pravnika, ipak su tadašnji jastrebi, koji su bili u većini, doneli odluku o brisanju. Pošto danas imamo dokaze o glasanju u parlamentu i o ’’nebitnom’’ zakonu, nikako ne možemo govoriti o nehatu ili grešci u koracima, već o zločinu sa predumišljajem.

Sa pravne tačke gledišta takva civilna smrt je za veću osudu od sličnih primera u carskoj Rusiji. Tamo su čoveka pozvali na sud i zbog ovakvog ili onakvog prekršaja osudili ga na gubitak identiteta. U našem slučaju sve je teklo gotovo tajno s namerno pogrešnim tumačenjem jednog od članova zakona o strancima. To glasanje je tada prošlo neopaženo u javnosti, jer su se svi bavili hiljadugodišnjim snom nacije o državnosti. Upravo tada počinje i rat u Hrvatskoj i BiH, i ko bi pored toliko mrtvih na Balkanu uopšte opazio virtuelno mrtve u Sloveniji. Osim toga, međunarodnoj zajednici bili su potrebni makar jedni dobri momci u južnoslovenskoj zajednici. Izabrali su Sloveniju.

Ako i zaboravimo određen broj deportovanih, možemo govoriti o etničkom čišćenju, ali na perfidan način. Masovne deportacije bi bile vidne i opažene. Izbrisani su većinom sami napustili svoje domove jer se nije moglo preživeti bez ličnih dokumenata i identiteta. Slovenija je odmah nakon osamostaljenja hermetički zatvorila granicu. Vlasti Slovenije su dobronamerno i često Izbrisane upućivali u matične republike, da urede dokumente. Policija ih je s osmehom i ljubazno puštala napolje. Povratka više nije bilo. U Sloveniji vam je ostao stan, porodica, penzija, dečiji dodatak… Četvrtina izbrisanih je na taj način ili deportacijama ’’jedan po jedan’’ etničko počišćena. Naime, po priznanju MUP-a radi se o oko 4.000 ljudi.

Slovenija je požurila sa aktom osamostaljenja

– Da li smatrate da je ’’administrativno etničko čišćenje” 26. februara 1992. u Sloveniji bio jedan od faktora koji je doveo do radikalizacije u bivšoj Jugoslaviji koja je samo par meseci kasnije doživela nasilna etnička čišćenja u Bosni i Hercegovini?

Ne, pre bih rekao da su jastrebi ’’željni’’ demokratije suodgovorni za rušenje političke i nacionalne ravnoteže u tadašnjoj Jugoslaviji, te na taj način suinicirali kataklizmu u BiH. Nisu se držali izreke: bolje je 100 godina pregovarati nego jednu godinu ratovati. Istovremeno, ne poričem pravo na samoopredeljenje bilo koje nacije, posebno ako teče demokratskim putem. Danas ne možemo govoriti da se Slovenija u trenutku osamostaljenja ponašala nedemokratski. Naprotiv, sve je bilo čisto kao suza. Međutim, i taj način je za osudu, jer su tadašnji političari morali znati da su upalili fitilj na Balkanu. Za osudu je razmišljanje u stilu: ’’Posle mene, kod komšije neka bude potop’’. Dakle, trebali su da sačekaju sa aktima osamostaljenja.

Totalitarnost u dobu ’’demokratije’’

– Kako je izgledao dan kada su Vama uništena dokumenta? Kakve su bile prve najuočljivije posledice na Vaš život u Sloveniji? Da li ste bili u opasnosti da Vas deportuju? Da Vas isteraju iz kuće?

Moramo se ponovo vratiti demokratiji. Slovenački projekat osamostaljenja zvanično je tekao pod izgovorom da ne žele više živeti u totalitarnom sistemu, da je potreba za demokratijom glavni i gotovo jedini razlog otcepljenja. Ustvari, stvarao se nacionalni projekat, koji po pravilu u sebi sadržava isključivanje drugorodnih, diskriminaciju, brutalnost raznih vrsta, itd.

U trenutku brutalnog uništavanja ličnih dokumenata na upravnim jedinicama ni mi, Izbrisani, nismo znali prepoznati zločin. Verovali smo u demokratiju, verovali da će do zamene dokumenata trajati par dana. Uništavaoci dokumenata su izvršavali naređenje i ljubazno nas upućivali na susedni šalter. Na susednom šalteru su vam isto tako ljubazno rekli kakve uslove morate ispuniti da dobijete nove dokumente. I opet je izgledalo da nema većih problema. Niste znali da je neko za vas spremio bezizlazni lavirint – nemoguće uslove. ’’Ne lipši magare do zelene trave’’, godine i godine bez pasoša, lične karte, posla, vozačkog ispita položenog u svom kraju, zvanično niste član zajedničkog domaćinstva – lavirint kumulativnih zakona je deo ljudi primorao da se ’’dobrovoljno’’ isele, mnogi da čak napuste svoje porodice.

– Dakle, vi ste represivne mere totalitarnog sistema upoznali tek po uvođenju ’’demokratije’’ pod kojom se ustvari skrivao nacionalni projekat?

Mislim da je u Vašem pitanju sadržana i nepobitna istina. Koliko god paradoksalno zvučalo, moramo konstatovati da se dolaskom demokratije zaista smrklo velikom broju ljudi na Balkanu. Po sistemu: nema veze, ’’oni nisu naši’’. U devedesetim je balkanski trend bio da jedno misliš, drugo govoriš a treće radiš. To je balkanska demokratija u koju spada i Slovenija. Samo je fasada drugačija. Upravo tako se osvajala ex YU ’’demokratija’’.

2002. godine se otkriva da je brisanje rađeno sistematično

– Vi ste prvi upotrebili termin Izbrisani i otkrili da se radi o sistematskom brisanju građana? Kako je izgledala borba da se javnost upozna sa onim što se dogodilo?

Izraz sam bukvalno ukrao od nekadašnjeg ministra MUP-a. Taj stručni izraz –izbris– je upravo on, ministar Andrej Šter, upotrebio u jednom internom dokumentu. Ja sam se nekako dočepao tog dokumenta i bio fasciniran stručnošću izraza: ’’izbrisani’’. Sem toga, u pomenutom internom dokumentu na sedam stranica se događa pravi balet brojeva o ljudima sa ovakvim ili onakvim (ne)statusom u R. Sloveniji. Tako smo imali neposredno priznanje o brisanju, potkrepljeno brojevima. I pošto se dobra roba sama hvali, pola posla je bilo gotovo sa tim dokumentom. Dokumentu je trebalo samo dati krila. To nam je nekako uspelo. Bezbroj puta sam ga fotokopirao i tražio novinare koji bi ga unovčili. Da tema ne bi bila ’’muha jednodnevnica’’ trudili smo se što većoj atraktivnosti naših javnih akcija. Moje geslo je bilo: hrabro, drsko i bezobrazno pokazivati ogledalo, bez obzira na ponovno buđenje nacionalizma, koji je ličio na ovdašnji nacionalizam iz devedesetih.

2002. godine smo nesporno otkrili etničko čišćenje u Sloveniji počinjeno još davne 1992. To potvrđuje prethodnu tezu o balkankratiji odnosno nacikratiji. Još uvek smo svi skupa na Balkanu u sklopu te mislenosti. Homogenizirane nacije izdašno nagrađuju zločince i njihove zločine. To potvrđuju i pretposlednji parlamentarni izbori u Sloveniji (2004). Naime, politički analitičari tvrde da je pojava Izbrisanih nad nebom Slovenije dovela na vlast baš one koji su najviše osporavali prava civilno usmrćenih.

Desničari su pokrenuli hajku na Izbrisane

– Kako ste doživeli kampanju desničarskih partija u Sloveniji koji su Izbrisane optuživali da su izdajnici, državni neprijatelji, itd?

Delimično smo se već u prethodnom razgovoru dotakli te teme. U vreme naše promocije problema dogodila se nekakva simbioza između nas i desničara koji su tada bili u opoziciji. Mi smo imali sa kim da se svađamo i na taj način širili istinu o izvornom domaćem patentu daleko van granica Slovenije. Desničari su, pak, konačno našli unutrašnjeg neprijatelja i uz pomoć nas, odnosno sa drvljem i kamenjem na južnjake, grabili ka izbornoj pobedi. I 2004. su zaista i pobedili. To je ta simbioza.

I ove godine, uoči samih izbora, pokušali su da sklope ’’savezništvo’’ pozivajući stranke, pravnike, nevladine organizacije, kao i mnoge druge javne osobe, pa čak i same Izbrisane (lično sam dobio poziv) u parlament da kao diskutujemo o problemu.

Mi, Izbrisani, ne samo da smo tu farsu zvanično nazvanu ’’Javno predstavljanje mišljenja o ustavnom zakonu o Izbrisanima’’ bojkotovali, već smo inicirali opšti i totalni bojkot svih koji su na našoj strani. Događaj u parlamentu se ipak odigrao. Ali desničari nisu imali sa kim da se svađaju. Dakle, nisu nas nasankali, niti instrumentalizovali. Naše geslo je ovaj put bilo: pomozite sami sebi. I izgubili su izbore s obzirom na to da su izbori bili tesni, a izborna pobeda merila samo sa oko nekoliko hiljada glasova, možemo tvrditi da smo uticali i na zadnje izbore septembra meseca ove godine. Koalicija levih stranaka će sastaviti vladu. Biće to mogućnost za njihov popravni ispit.

Slaba vajda od levičara

– Da li je nova vladajuća koalicija u Sloveniji obećala „rešavanje problema Izbrisanih“, odnosno da li namerava da poštuje odluku ustavnog suda? Da li očekujete od njih da išta urade po ovom pitanju?

Brisanje je novonastaloj državi Sloveniji u devedesetim donelo velike koristi, a donosi joj i danas. Nabrojaću samo neke:

– Dobijanje pozitivne statistike o zaposlenosti zarad lakšeg ulaska u EU, naravno sa otpuštanjem velikog broja Izbrisanih, koji nisu kasnije ušli u statistike, jer zvanično ne postoje.

– Na isti način je i zvanična statistika o siromaštvu u državi falsifikovana, jer nije obuhvatila nepostojeće Izbrisane. Evropa je raširila ruke u znak dobrodošlice.

– Po mojoj proizvoljnoj oceni, podržavljeno je oko 1.000 stanova Izbrisanih a možda je broj i puno veći. Država i danas mesečno dobija znatna sredstva iz naslova stanarina Izbrisanih.

– Izbrisani su isključeni iz denacionalizacije. Nisu participirali pri raspodeli deonica u procesu denacionalizacije, koje su tada iznosile oko 3-4.000 nemačkih maraka, i koje su neki masno unovčili na tržištu vrednosnih papira.

– Izbrisani su plaćali raznorazne takse, vize, molbe, advokate… da bi uopšte mogli živeti sa svojim porodicama i na taj način popunjavali državne blagajne.

-Deo Izbrisanih je država ’’spašavala’’ tako što je legalizovala njihov status – preimenovala ih je u izbeglice. Takvi Izbrisani su bili srećni, jer su produžavali svoju papirnu egzistenciju i izbegli deportaciju. Međutim, država je bila još srećnija jer je ispunila zahtevane kvote UNHCR pri obaveznom preuzimanju izbeglica ’’sa Balkana’’. Tim ’’izbeglicama’’ nije trebalo zidati barake, nuditi tople obroke, grejati vodu, kupovati sapun, deterdžente… Šta je bilo sa sredstvima prispelim iz UN? Možda i to saznamo jednog dana.

-3.000 Izbrisane dece je ostalo bez dečijih dodataka – neka deca ih ni danas nemaju. Pred ulaskom su u punoletnost brisanja.

-Pravorodnim se digla kvaliteta zdravstvene zaštite, jer 1% građana više nije uživao zdravstveno osiguranje bez obzira na to što su ga dugo, dugo plaćali kada su bili zaposleni – 20, 30, 40 godina.

– Penzije proizilaze iz radnog odnosa, nevezane su sa državljanstvom. Znači, ako ste, na primer, Rumun ili Albanac, a dugo godina ste radili u Švedskoj ili Turskoj, upravo iz tih zemalja vam stiže vaša penzija. U Sloveniji nije bilo tako, a u nekim slučajevima još uvek nije.

-Radni staževi: strah me je i pomisliti da bi nekada došli do podataka koliko su na taj način oštećeni Izbrisani. Po mojoj proceni radi se o hiljadama i hiljadama godina izgubljenih radnih staževa.

Da ne bih bio predugačak, nabrojao sam samo deo krađe, deo toga što se bukvalnom pljačkom preselilo iz naših džepova u državne blagajne. Nabrojao sam stvari koje su deo ekonomske „zgodbe o uspehu“ (priča o uspehu).

Kako su se samo euforično, tokom mnogih godina, prepotentno busali u prsa mnogi političari, među kojima su i brisači. Nabrojao sam deo realnih stvari, da bi potkrepio svoju skepsu u pravično rešenje, jer znamo ko ima makaze i platno. Da li su to levi, desni, stari, ili bilo koja buduća vlada – cifra je prevelika.

Moram reći da ne očekujem suštinska i realna pomeranja bez obzira na to što nova vlada kao pokazuje dobru volju da će ispoštovati odluku ustavnog suda. Pravedno rešenje nećemo nikada dočekati. Do nacionalne katarze još uvek je daleko.

Naime, u nama naklonjenoj javnosti je nepoštovanje ustavne odluke dobilo neodgovarajuće mesto. Poštovanje ustavne odluke bi svakako bilo pohvalno, ali to ne rešava gore navedene ’’detaljčiće’’. Poštovanje ustavne odluke je više nekakvo virtuelno pravo ili polazna tačka ka pravnoj državi. To je voda na mlin novoj vladi, da se više ne crveni u svetu. Dakle, i dalje se moramo boriti za pravičnost a manje za virtuelno ili papirnato pravo.

Brisana su deca a ne oficiri JNA

– U okviru stigmatizacije Izbrisanih govorilo se i o „oficirima JNA među izbrisanima“ kao navodno opravdanje brisanja… Šta imate da kažete povodom toga…

Danas evidentno znamo da je među 18.305 Izbrisanih svega oko 450 bivših oficira JNA. Kao što malopre rekoh, među Izbrisanima je gotovo deset puta više dece (3.000) nego izbrisanih oficira. S našim nenajavljenim ateriranjem na javnu scenu, političari su uglavnom govorili o oficirima i tako lažima problem preneli na politički parket.

Tada nismo imali podataka. A pošto ljudi rađe veruju u ono što im se dopada nego u ono što je istina, jedno vreme je tako bilo u javnosti, da smo se jedva iskobeljali. Čak se i za mene javno govorilo da sam bivši oficir iako sam bio običan civilni obveznik, i pored toga što sam otpušten iz JNA u rekordno kratkom roku, nakon svega 39 dana, još tamo u osamdesetim godinama. Ponovio se primitivni populizam, političari su se utrkivali u govoru mržnje. 2002, 2003. i 2004. godina su bile pune negativnog političkog naboja sličnog euforičnom domovinskom uskliktanju iz devedesetih, kada su homogenizovali narod na nacionalnoj osnovi. Homogenizacija je dala alibi za brisanje, i kasnije vodila ka raspadu Jugoslavije krvoprolićima. Protiv pitanje glasi: Da li se oficirima JNA, bez obzira na to koliko ih je, smeju kršiti ljudska prava?

Srbija je podržala Izbrisane

– Na koji način ste dobili podršku srpske vlade za tužbu predatu 2006. godine Sudu za ljudska prava u Strazburu?

Ako se dobro sećam, poziv je bio upućen Hrvatskoj, Srbiji i BiH. BiH nije odgovorila, Hrvatska je odbila saradnju a Srbija je pristupila da kao zainteresovana strana učestvuje u procesu. Naravno, poziv iz Strazbura je bio upućen međunarodnim subjektima čiji državljani su tužioci. Povodom toga moram reći da od Strazbura ne očekujem puno. Slovenija je u slučaju Izbrisanih pokazala potpunu zrelost, jer za nju pravila Strazbura važe od potpisivanja Evropske Konvencije za Ljudska Prava. Potpisivanje se obavilo 28. juna 1994. tako da brisanje nije kompetencija Strazbura, niti ga može sanirati sankcionisanjem države.

– Da li se u dokumentu Andreja Štera ijedan broj poklapa sa brojem brisanja koje je priznala Slovenija? Da li je taj broj validan? U javnosti su se pominjale i veće cifre…

Izbrisati jednog čoveka je dovoljno, dva je previše, a tri je zločin. Tako uglavnom odgovaram onima koji me osuđuju da sam se tako ’’olako’’ ’’složio’’ sa priznanjem MUP-a juna 2002. godine. Broj od 18.305 Izbrisanih svakako potvrđuje sistematičnost institucionalizovane diskriminacije. Danas nakon nekoliko godina borbe imamo gotovo sve relevantne podatke, datume, i imena upletena u meko etničko čišćenje, birokratski genocid. Posle toliko godina iskustava, tokom kojih su nas protivnici ’’lovili’’ i na gramatičkim greškama, ne smemo se baviti insinuacijama, proizvoljnostima…

U Šterovom dokumentu je kao što rekoh balet brojeva. Običnim sabiranjem dolazimo do broja 83.136. Ali, ipak zbog vlastite kredibilnosti pustimo to na stranu iz već pomenutih razloga. Priznanje broja Izbrisanih od strane MUP-a nam ne daje manje razloga za srčanost nego kada bi borci za Izbrisane imali i veći broj. Njima bih rekao: ’’Halo, zar ćemo na to trošiti energiju – pored jezive cifre koju smo na jedvite jade ’’oteli’’, zar nemamo druga posla.

Brisanje bi se sada lakše detektovalo

– U srpskoj javnosti se pisalo o tome da su se crnogorski eksperti prilikom usvajanja zakona o državljanstvu oslanjali na ”stručnu pomoć” bivših slovenačkih funkcionera koji su bili žigosani kao odgovorni za protivpravno brisanje građana ”južnjačkog porekla” iz spiskova stanovništva. Tvrdi se da bi ”tehniku” masovnog oduzimanja državljanstva sada htela da primeni Crna Gora na one za koje se ispostavi da posle 22. oktobra 2008. imaju još jedno državljanstvo, iako se ne zna na koji način bi to Crna Gora mogla da utvrdi… Crnogorska vlast je poznata po tome da deli građane na podobne, one koji glasaju za vladajuću koaliciju, i nepodobne, one koji glasaju protiv, čime su, po zvaničnoj interpretaciji, bliskiji Srbiji… Da li bi, po vašem mišljenju, to mogla da bude osa diskriminacije?

Upravo dok se komešala situacija oko proglašenja nezavisnosti Crne Gore, zvali su me iz dva medija Crne Gore sa sličnim pitanjima. Zbog premalo poznavanja crnogorske političke realnosti, mogu govoriti samo o svojim nadama.

Ako vam ne daju ili oduzmu državljanstvo, izgubite uglavnom politička prava i neke manje bitne mogućnosti kao što je zaposlenje u državnim ministarstvima, oružanim snagama, policiji, gubite pravo glasa na parlamentarnim izborima, itd. Ali, ipak i dalje ste vozač autobusa, poštar, profesor u školi… Upravo to se dogodilo u Litvaniji, Letoniji i Estoniji, i političari su dostigli cilj da ruskogovoreće odmaknu od državnih korita i da ’’nelojalni’’ putem izbora ne mogu krojiti nacionalne politike. Brisanjem na način koji je to izvela Slovenija gubite sve, uključujući i dostojanstvo. Nekako kao kad se otvori lov upravo na vas, da vam skinu krzno, ali počinilac ne odgovara, jer vas nije ubio.

Živimo u 3. milenijumu. Sumnjam, da će se još ikada ili bilo gde ponoviti brisanje na slovenački način. Jednostavno, nakon iskustva sa Slovenijom mnogo brže bi došlo do detekcije. Evropska i svetska situacija su danas drugačije. Nije za zanemarivanje činjenica da je konačno dostignut projekat o smrti Jugoslavije. Crna Gora nije baš produktivno učestvovala u duhu takve dvosmernosti, mislim da joj iz inostranstva ne bi gledali kroz prste kao Sloveniji.

Pre bih to očekivao na Kosovu, ali ne zato jer mislim nešto loše o Kosovarima, već zato što se tamo već godinama ustoličila osoba čije ime je Alenka Prvinšek Mesojedec (Da, upravo tako se preziva). Ta osoba je 3. stub brisanja. To je osoba kroz čije ruke je godinama prolazio veliki broj Izbrisanih. Radila je u slovenačkom MUP-u kao podsekretarka državne uprave za statusne poslove.

izvor: http://freedomfight.net