Вести

“Семе цркве“. Хенри Сјенкјевич је добио Нобелову награду за роман ’’Quo Vadis Domine’’у коме на врло дирљив начин дочарава страдање и прогон Хришћана у време злогласног тиранина и богоборца Нерона када су арене биле пуне њихових телеса и непресушних река њихове невине крви.

Др. Десанка Д.Крстић, Октобар 2008

+++

Изгладнеле дивље звери биле су толико сите да више нису могле да задовоље своје засићене апетите. То је време рада апостола Петра и Павла у Риму. Видевши толико страдање, Хришћани су саветовали апостолу Петру да напусти Рим јер ако изгубе учитеља, ко ће их водити? Апостол Петар је невољно пристао на наваљивање многих и једног раног јутра упутио се познатим путем који води из Рима, да напусти Рим. У једном тренутку на путу је приметио велику светлост која му се све више приближавала и он, на своју велику радост и усхићење, у њој виде Господа коме је служио и чију РЕЧ је словио.Усхићен, упитао га је:“Quo Vadis Domine?“ (“Куда идеш Господе?)“ “Идем тамо одакле ти долазиш“, одговорио је Господ. За апостола Петра то је заначило да треба да се врати у Рим и буде са својом браћом која страдају.

Апостол Петар се вратио у Рим и био разапет на крсту. Тражио је да буде разапет главом надоле јер је веровао да није достојан да буде разапет као његов Господ коме је сужио. Мученичка крв побијених Хришћана била је “семе цркве“. Рече ли Господ да ће сагрдити цркву да је ни врата пакла не могу растурити? То у исто време значи да се Божија Истина, Његова Црква брани до последње капи крви. Јер, шта је живот без Његове Истине?

“Непоменик“ поново међу нама!

У задње време много се пише и говори о опасности која прети Христовој цркви, Православљу, оном што су апостоли право-словили. Пророчке речи и опомене Св. Владике Николаја никад нису биле актуелније него сада, када као јерихинска труба буде наше успаване савести и позивају нас на потребу ревности и будности за спасење душе кроз веру Православну, веру Светосавску, кад каже:

“Ако неко каже, јуче је била опасност по нашу Цркву, а данас је та опасност прошла, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај “непоменик“, коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио “ ваплоћење у форми закона“(мисли на Конкордат из 1937. године), ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује…“

Да тај “непоменик дејствује“ коначно нам је свима јасно.! Да ли смо ми пред новим Конкордатом? Води ли нас “Ватиканска хунта“ у том смеру? Звали их “Ватиканска хунта“, “новотарци“, “расколници“, екуменисти, језуити – сви њихови путеви воде у Рим.

Трагедија је што њихове сујетне приземаљске амбиције сањају како ће и нас успаване повести у Рим на поклоњење јереси, отпалој од Православља још давне 1054. године, коју они крсте као “сестринска црква“.

И не само на поклоњење јереси већ вековном непријатељу који своје непријатељство непрестано сведочи! Затиру нам памћење о геноцидној политици коју је “сестринска црква“ према нама водила и још увек води. Бришу нам сећање на 700.000 мученика који су пострадали због “крста са три прста“ а тиме показују исувише обзира према “светој столици“ која би то радо заташкала.

А ти Јасеновачки мученици су својим животима ту веру низбрисиво доказали! Црква почива на светим мученицима, сведоцима вере, и њена је дужност да истакне и поштује те примере страдања а не да их умањује. Црква из њих црпи своју снагу и непоколебљивост на путу Господњем.

“Српској капи свуд име погибе“!

Прочитали смо да је митрополит Амфилохије у Сан Франциску изјавио да је у Јасеновцу страдало 80 хиљада Срба. Па испаде “штампарска грешка“ оних на интернету која се брзо “поправи“.Тако је 2007. године у Београду са благословом “новотарца“, владике Јована шумадијског изишла књига “Српски светачник“ од Невена Плећевића где се каже да је у Јасеновцу “пострадало више од седам хиљада православних Срба“. Ту “грешку“ више и не исправљају јер је вероватно више и не сматрају “грешком“.

Тим Јасеновачким жртвама је владика Николај написао службу “Ђердан од мерџана“ у којој каже да су усташе за “ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“!

Уче ли нас они да и ми не само прибегнемо срамном акту заборава већ и поклоњењу својим убицама?
Само да потсетим да је Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана 2000. године, на састанку у Њујорку дошла до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ биле директне убице невиних жртава о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународе комисије стручњака о Јасеновцу. На састанку у Њујорку, Др. Живановић је изнео да је дошао до података да је у геноциду учествовало 350 католичких свештеника нашта су се остали чланови комисије насмејали и рекли да је њихов број 1400. Да ли је “сестринска црква“ икада тражила опроштај или се поклонила невиним жртвама у Јасеновцу као што је то учинио немачки канцелар Вили Брант пред јеврејским жтрвама.? Значи ли то да Српски народ и не заслужује извињење?

“Српској капи свуд име погибе“, што би рекао Његош.
Зашто се ћути о масовним гробницама Јасеновачких жртава које је река избацила у подножју Калемегдана и Земуна? Зашто нема музеја тим жртвама?

Ако покушамо да се сетимо кад је то све почело са “сестринском црквом“, памћење нам магли, јер ето, бесмо успавани и пробудисмо се. Да ли је затирање Јасеновачких жртава ишло упоредо са мењањем Литургије а да ми то нисмо ни приметили?

Или су прво били “дијалози“ са “сестринском црквом“ у току којих нису видели теолошке разлике па владика нишки Иринеј, вероватно теолошки збуњен, изјављује да “Идеја о спајању цркава није нова, јер црква је једна и те разлике у канонском смислу нису нешто страшно што се не може превазићи. Зато смо ми увек прихватили и добро сарађивали са сестринском Католичком црквом и са њом смо у веома добрим односима“. Ако те разлике нису “нешто страшне“ зашто су се разишли?

Куца ли нам опет Конкордат на врата? Конкордат, за кога је својевремено положио живот патријарх Варнава.
У тим интензивним “дијалозима“ и сусретима просто су се такмичили у изливима “братске љубави “. И, не једанпут, походећи светог оца папу, у слаткоречивим поздравним говорима наглашавали су да су дошли да “загрле“ његову светост и његове сараднике. Свети отац папа је такође био издашан у изливу добродошлице па је отпоздрављао “предрагу браћу“ која су му дошла у походе. “Латини су старе варалице“, каже народна мудрост. “Свети отац“ ипак потсећа да се не заборави:

“Католичка је једина црква а све остале су кришћанске заједице.“

Зато владика Николај грми као Св. Илија “Верни пробудите се! Шта вас успављује те не осећате приближење дана Господњег? Дошло је време да се опет чује – РЕЧ БОЖЈА!“ Да ли се Православље своди на “кришћанску заједницу?“
На то их своди онај који отпоздравља “предрагу браћу“.

То морају да одговоре они који не виде теолошке разлике које по њима нису “нешто страшно“.
Једну такву делегацију “сестринској цркви“ предводио је митрополит Амфилохије, који је важио за духовно чедо блаженог Аве Јустина који је разобличавао папске заблуде . Да потсетимо, ава Јустин је за католичку цркву имао само једно име – “јеретичка црква“ и говорио о три највећа пада у историји човечанства: пад Адамов – отпадништво од Бога, пад Јудин – издаја Бога, и пад папин – прогласивши себе за Бога “непогрешивим“ по питањима вере и морала, наследником Петровим и замеником Христовим!?!

Пише се да је митрополит Амфилохије, после једне од тих посета донео сто хиљада долара као поклон сестринској цркви што је држано у тајности и некако “процурило“ после три године јер, како рече католички надбискуп Хочевар, “српска црква није хтела да се о томе говори“. Шта би на то рекао преподобни отац Јустин, патријарх Гаврило или свети владика Николај? А уверена сам да је тешко пало не само поштоваоцима оца Јустина него свим светосвским православцима.

Кад говоримо о “дијалозима“ не треба да заборавимо бројне екуменске дијалоге, о јединству свих Хришћана, без обзира у шта верују, јер, “Бог је један“. Скупови су били у Женеви, Балмаду, Шамбезију, Асизију и ко зна већ где све. С којим су разлозима наши теолози ишли на те неканонске скупове и тиме омаловажили своју веру?
О. Јустин има опет једно име за Екуменизам – “СВЕЈЕРЕС“:

“Екуменизам је заједничко име за псеудохришћанство и псеудоцркве западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псеудохришћантва, све те псеудоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име : свејерес“. (“Православна црква и Екуменизам“ – о. Јустин)

Можда је зато Догматика о. Јустина одбачена са Теолошког факултета да би уместо ње била наметнута Догматика некаквој Зузјуласа иако је о. Јустин познати и признати догматичар и целом православном свету. Не доживљавамо ли исто у такозваној “демократији“ као и за време комунизма кад су безбожници његове књиге у штампаријама “претапали“?

Сад их не “претапају“, сад их одбацују што се своди на исто.
Бојим се да један део наше цркве у заједници са структурама које су на власти чини уступке католичкој цркви из материјалних и политичких разлога.

“Чудна попа јади га не били
Оваквога у свој земљи нема!“

А сад нешто и о Литрургију коју већ поменух. “Верски аналитичар“ Живица Туцић, уредник Православља, у интервјуу са Лопушином каже да је “Српској православној цркви данас, више него икад раније, потребна хитна реформа.“ Он даље каже да “Неки Литургију схватају веома статично, иако се она током целе историје прилагођавала животу. Данашња литургија СПЦ показује одвојеност народа од олтара и клира, не само завесом на дверима већ и тајниим молитвама. Питам се откуда потреба да нешто буде “тајно“?

“Лијепо ли ова сабља збори
Дивно ли нас данас разговори,
Амана ти ђе научи тако?
Јесу ли те у Млетке шиљали?
Чудна попа јади га не били
Оваквога у свој земљи нема!“, рекао је мудри Србин из Црне Горе чија се мудрост данас довољно не узима у обзир код такозваних Црногораца.

Црногорци се бусају у прса да Св. Сава и Немањићи од њих потичу. Па зашто онда Савин наук не примају? Зашто кад је оно што нам је у аманет оставио свети Сава је вековима било добро? Зар он који је толико учинио за свој народ не би отворио и олтар да му буде ближи да је то било потребно?. Зар је он имао “тајне“ пред својим народом?

• Зашто то треба да се мења?
• Зашто да се реформише под “хитно“?
• Одакле толика хитност?
• И ко да реформише?
• Они који немају КВАЛИФИКАЦИЈА!?!

Св. Сава је својим животом своју веру сведочио. Чиме је они сведоче? Својом сујетом? Својим “рајетинским менаталитетом“, како би то окарактерисао пријатељ Добрица Ћосић, “отац нације“?

Није ли Архијерејски Сабор два пута доносио одлуку да се “Литургија врши по устаљеном предању цркве“? Повиноваше ли се они одлуци Сабора на шта се на хиротонији заклеше или показују “неблагословену самовољу“? Не назваше ли их због тога “новотарци“, “ расколници“? Да ли су са отвореним дверима служили о. Јустин и владика Николај кога канонизоваше? Да не претендују да буду “већи католици од папе“? Да буду већи духовници од тих теолошких џинова?

У једном би се могла сложити са “верским анлаитичарем“ Туцићем. Литургија “новотараца“ “показује одвојеност народа од клира“ јер тај народ небројано пута демонстрира и пред патријаршијом и у другим црквама и рече гласно и јасно да хоће да се моли Богу онако како су се оци њихови молили. У име којег народа треба уводити новотарије по тако скупу цену отпадања народа од клира? У име кога они уводе новотарије? Са чијим благословом? Коме желе да се додворе? Боље би било да себе позитивно промене, да својe животe инспиришу светлим ликовима Светосавља ако желе да стекну народно поштовање.

Сви ти “ екуменски дијлози“, братске посете светој столици, новотарије у литургији доведоше нас опет у Рим, у Равену где се у октобру 2007. године потписује споразум о јединству католика и Православних са папиним приматом. Да ли по том споразуму Православље остаје “кришћанска заједница“, не црква, са приматом “светог оца“¬? Скупу су присуствовали и договор потписали владике Иринеј бачки и Игњатије Мидић. Кажу да их у има Српске цркве нико није делегирао. Са чијим знањем су ишли? Кога су претстављали? Шта су потписали? Опет кажу да документ није виђен и дискутован на Сабору. И опет, да се и ја запитам, као “верски аналитичар“ Туцић “откуда потреба да нешто буде “тајно“, оно што се тиче свију нас?!

Владика Артемије “Христов војник прави!“

Сва ова тешка искушења у која нас стављају поједини архијереји доводе нас до теме Косова и судбине владике Артемија, што само на изглед нема везе са светом столицом, већ пре са белосветским моћницима овога света.
И опет да се позовем на “верског аналитичара“ Туцића који каже да “Епископ Теодосије, супротно Артемију, за свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе“.

У том грму лежи зец.  То је управо оно што је проблем!

За разлику од њих, владика Артемије има подршку православних Срба широм света!
Заиста се може рећи да је он истински пастир српских душа што је набоља могућа политика, чврсто се држећи Истине “Иштите најпре царства Божијега, и правде његове и ово ће вам се све додати“. (Мат; 6, 33) Што ће рећи, поред осталог, да без очуваног српског духа и душе, укорењене у вечности не можемо имати ни Косово које је симбол тога опредељења.

Тај Божији угодник је, као што рекох, поштован и слављен од свих оних који цене његову апостолску мисију како што се тиче Парвославне вере тако и напора које чини да очува своје проређено стадо на Косову и Метохији у условима који се могу поредити само са Голготом.Тако песник Шошкић за њега каже:

“Наш владика Артемије, беспоштедну битку бије
А за добро српске цркве, српског рода и Србије!
У времену беспоштедном, кад се српство обесправи,
Ти са крстом и на крсту поста Христов војник прави!
Ко је Србин уистини и ком Српство нешто значи
Морао би твоје речи еванђелски да тумачи!
Николајев и Јустинов преправедни наследниче
И Лазарев са Косова Божје правде праведниче!“

Зато опстанак нашег владике Артемија, тог српског праведника и светионика у тами наше свакидашњице, у борби са Злом, треба да буде наша прва брига. А говори се, без много зазора, о његовом “пензионисању“ на Сабору сазваном за 11. новембар.

Сматрам да, по мишљењу многих, политика садашње гарнитуре на власт у спрези са црквом није право решење за српске невоље, нити има икакве перспективе и води даљем рушењу угледа и бића нашег народа .

Свима је јасно да је данашња гарнитура на власти изабрана вољом страних моћника па самим тим води прозападну политику што је не само далеко већ и штетно за српске интересе. Листа потраживања и уступака је бескрајна а “сарадња“ никако да се докаже. Додуше председник Тадић добија и награде али још није стигао до Нобелове награде као Ахтисари! Као врхунац безобзирности у рушењу не само свих међународних закона већ и суверенитета Србије као легалне државе је нелегално проглашење лажне државе Косово у самом срцу српске отаџбине, српске духовне баштине, неотуђивом наслеђу наших предака. Ваљда је за то Ахтисариjу додељена Нобелова награда? Моћници врше велики притисак да се та лажна држава, без обзира колико лажна, призна. Ипак признање не иде према прорачуну па су многе државе то признање одбиле мада су је “браћа“ Црногорци, на велику срамоту, признали. “Не бојим се кота вражијега , па да га је к’о на гори листа, но се бојим јада домаћега“, рекао би Његош.
Владика Артемије, постојан као стена, бескомпромисан у одбрани Косова и Метохије, наших средњевековних светиња и своје пастве, треба да се уклони са Косова јер смета моћницима у “легализацији“ незаконитости зато што се као стуб цркве усправио на Косову име Православља, у име Хришћанства и Божије Истине и Правде! .
Ту почиње сарадња и цркве и државе.

Од самог почетка “окупације“ интернационалних снага на Косову њему се прети чак и рашчињењем јер не “слуша“ Синод. Сукоби су почели од владикиног настојања да се инертнационалне снаге на Косову туже због недостатка заштите српског народа и светња на Косову за време мартовског погрома 17. марта 2004. године са чиме се Синод прво сложио па онда “предомислио“ и инсистирао да владика повуче тужбу чему је он опет пружио отпор.
По питању потписивања Меморандума о обнови порушених цркава, митрополит Амфилохије је поново претио рашчињењем ако не “слуша“ Синод. Требало је обнову препустити Косовким институцијама. Владика Артемије је полазио од основног става да обнова српског верског наслеђа остаје надлежност наше Цркве и државе а не оних који су их рушили а смим тим се и признају још до тада непризнате косовске институције. То је управо био и Ахтисаријев план да обнову и целокупну бригу о српским црквама и манастирима на Косову и Метохији препусти једном савету у којем би већину чинили Албанци и међународни претставници. На конференцији за новинаре 3. маја 2007. године у присуству државног тима за прегповоре о будућем статусу Косова, Леона Коена и Слободана Самарџића, епископа бачког Иринеја, члана Св.Синода, и Гордане Марковић, директора завода за заштиту споменика културе, анализирана је дотадашња обнова порушених цркава – три године после погрома!
Владика Артемије је “сумирао“ резултат “обнове“ речима да “од 150 цркава и манастира оштећених на Косову и Метохији, број обновљених је нула“.

Да ли га је за то требало рашчинити због указивања и изношења истине о једној поразној политици? Али, тако је хтео Ахтисари који изражава вољу моћника.

Под тим условима им дају новац.

Под истим условима Синод прихвата новац.

У те “услове“ се не уклапа владика Артемије.

Да би се спровела политика страних моћника треба створити двовлашће на Косову и Метохији за шта се врх цркве побринуо кроз свог послушног владику Теодосија кога је, иако викарног владику, укључио у све фукције почев од обнове цркава па до разноразних преговора . На тај начин, потпуно се заобилази владика Артемије и искључује његова надлежност. Зато, није никакво чудо што, како каже “верски аналитичар Туцић, “Епископ Теодосије, супротно Артемију, за свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе“.

То двовлашће је кулминирало када су три монаха из Дечана напали секретара владике Артемија, о. Симеона, нанели му телесне повреде и прелом ноге кад је владика Артемије са њим донео акт о стављању владике Теодосија на располагање Синоду и канонски отпуст Сави Јањићу. Ето, монаси су се осетили “силни“, кад су се као Божији подвижници, не спречавани од владике Теодосија, одлучили, уместо љубави, на акт насиља јер су и они осећали да са својим владиком Теодосијем “имају подршку већег дела цркве а и државе“ 

Полазећи од тога монаси Дечана су и одбили послушност владики Артемију.

На питање г.Лопушине каква нам црква треба, Туцић одговара “Нама треба јака држава и јака црква. А јаке су ако и држава и црква добро функционишу“. У овом случају та функционалност је постигнута јер се одлично допуњују.
Владики Артемију није могуће да комуницира са Шиптарима који не признају државу Србију и који не само да не стварају услове за повратак Срба већ Српски народ на Косову и Метохији лишавају основних животних услова.

“Пензионисање“ владике Артемија?

Поред “политичких“, постоје и други “разлози“ да се пензионише владика Артемије. Као доследан ученик о. Јустина и неприкосновени борац за Правосавље он се опет не “уклапа“ у Екуменизам, “новотарије“, реформе, папизам и ватиканску политику наше цркве. Напротив, непомирљиви је поборник Правог Славља, онако како је учио Св. Сава, о. Јустин и владика Николај. Са намером да га пензонишу спремају му исту судбину његовог духовног оца Јустина који је по налогу тадашњих моћника био заточен у манастиру Св. Ћелије а црква је послушно следила њихове жеље и намере? Постоје ли онда разлике међу тадашњим и садашњим моћницима као и разлика у посушности? Ја бих рекла да постоје неке разлике. О. Јустина су прогањали властодршци у држави који су наређивали цркви која је то послушно извршавала. Владику Артемија прогањају властодршци у цркви често и са митром на глави, наравно у сарадњи са државом. Можда је то и део борбе за патријаршијски трон да се моћницима и “светој столици“ докажу видне заслуге у рушењу стожера Православаља у Србији и на Косову? Зар сан “свете столице“ није увек био да се на сваки начин ослободи “раскола“ Православља, те “кришћанске заједнице“!?! Доживљавамо ли реинкарнацију комунизма у такозваној “демократији“ за коју се залажу комунистички синови? Само, оно што моћници овога света заборављају је – о. Јустин је кула Светиља српском народу која нам увек осветљава пут у тренуцима помрачења и разноразних искушења и ту светлост моћници нису могли да угасе ни до данашњег дана. Јер, “Светлот сија у тами и тама га не помрачи“. У вези “кривица“ владике Артемија, песник се пита:

“Ко су они што те куде,
Без основа и покрића?
Кад ми знамо да си витез,
Жив наследник Немањића.“

А Господ нам обећава: “Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Благо прогнанима правде ради јер је њихово царство небеско“. (Мат; 5:9, 10)

Доказују ли нам непресушне реке крви мученика, апостола, за веру страдалника ово обећање?

Иако поједини архијереји у црквеном врху настоје да сарадњом са државом удовоље страним моћницима и светој столици, ипак би требало да имају више обзира према владики Артемију, да не погреше, да се не огреше, јер се за све прима плата од непогрешивог судије коју нам Он обећа.

Његово уклањање могло би да доведе до новог раскола у Српској Православној Цркви. Али може да доведе и до раскола у души.
Који је раскол погубнији?

Октобар, 2008. Др. Д. Крстић