Вести

Ko zaista “devastira“ “društveno tkivo nacije“? I koje to “nacije“? Ko zaista uništava“potencijal zemlje“ za “demokratsku tranziciju“? I koje to “zemlje“ i koji to “potencijal“?

Časlav M.Damjanović, 13.10.2008

+++

Traganje za odgovorima

Isti je razlog zbog kojeg je u podnaslovu upotrebljena nepismenost “devastirati“ i citirano trabunjanje o nekakvom “uništenom potencijalu zemlje“ jer “nepismenost“ nije samo jezička već je i misaona, kao što i “trabunjanje“ nije samo maloumno već je i nelogično, te pošto su oba podjednako zlonamerni – razlog im je isti – jer je umišljena zlonamernost trabunjanja zapravo odgovor na pitanja sa kojim smo suočeni:

Pošto je navodno “uništen potencijal za demokratsku tranziciju“ – a pošto “potencijal“ logično znači samo mogućnost za nešto što tek treba da se započne – to znači da ta nekakva “demokratske tranzicije“ treba tek da nastupi u nekakvoj “svetloj budućnosti“.

Dosledno tome, to znači da do sada nikakva “demokratska tranzicija“ uopšte nije započeta u Srbiji! Taj logičan zaključak naravno iziskuje dodatna pitanja:

Zašto od dolaska DOS-a na vlast pa do danas nije započeta “demokratska tranzicija“?

A pošto “demokratska tranzicija“ nije ni započeta – kakvo je zapravo to društveno uređenje koje vlada Srbijom od dolaska DOS-a na vlast? Pa čak i… da li je to uopšte “društveno uređenje“ ili je nešto sasvim drugo?

I najzad, od svih ovih dodatnih pitanja – suštinsko pitanje je: Od čega to Srbija treba da se “tranzistuje“ u demokratiju?
Naravno, najlakši je odgovor na ovo poslednje dodatno pitanje: Srbija mora da se “tranzistuje u demokratiju“ od komunističke diktature!

Zašto?

Zato što je teror komunističke diktature, isto kao i u svim drugim bivšim komunističkim zemljama, i Srbiji oduzeo slobodu – zato da bi sprečila “potencijal“ za “razvoj demokratije“!

To je, zar ne, današnje “zvanično“ tumačenje u celom-celcatom svetu! Prema tome, suštinska pitanja su, prvo:

Zbog čega je post-Miloševićevska Srbija izuzetak?

I drugo: Zašto je DOS samo smenio Miloševića i isporučio ga u smrt a ni do današnjeg dana nije čak ni započeo rušenje Tiotizma u Srbiji?

Zašto… kada kao i u svim ostalim bivšim komunističkim zemljama sveta komunizam nije bio nikakva apstrakcija! Na protiv, u pravoslavnoj Rusiji bio je prvo Lenjinizam koji se nastavio Staljinizmom, a u pravoslavnoj Srbiji prvo Titoizam koji se nastavio Miloševićezmom, zar ne?

Odgovor je, prema tome, da se u post-Miloševićevskoj Srbiji Titoizam ne ruši zbog toga jer mu je cilj bio – da Srbiji “slomije kičmu“! I zaista… činjenicu da je je baš taj cilj i dan-danas na snazi dokazuju svakojaki crni, žuti, javni, polujavni ili tajni belosvetski manipulatori i njihova poslušna Peta kolona u Srbiji.

Iz ovog zaključka proizilaze tragični suštinski i istorijski zaključci po takozvanu “ideologiju“ Titoizma, i naravno po “način“ kako je i zbog čega Titoizam postavljen na vlast, ali… ti zaključci nisu predmet ovog razmišljanja!

Međutim, pošto danas, shodno Sonji Biserko, ispada da od dolaska DOS-a na vlast “demokratska tranzicija“ nije ni započeta – kao što i nije – ispada da upravo Biserko dokazuje da DOS zapravo nije ni postavljen na vlast zato da oslobodi Srbiju od komunističke diktature, jer… to je, zar ne, jedini logičan odgovor na prvo pitanje – zašto do danas nije čak ni započeta “demokratska tranzicija“!, Jer, prema tome, iz logike tog odgovora proizilazi zaključak da je razlog postavljanja DOS-a na vlast istovetan postavljanju Tita na vlast 1944. godine – zato da DOS nastavi “lomljenje kičme“ Srbiji.
A pošto događanja tokom DOS-ovih godina to i dokazuju – to je logičan odgovor i na drugo pitanje – kakvo je to društveno uređenje u DOS-ovoj Srbiji?

U Srbiji nije uopšte nikakvo niti “društveno“ niti ma kakvo “uređenje“!
U Srbiji je upravo “poredak“ – “Poredak“ u toku “tranzicije“!

A pošto je istina da je svaki “poredak“ nametnut – prirodno je da je nametnuta i “tranzicija“! Prema tome, još jedino preostalo pitanje je – šta je to što se “tranzistuje“? Pošto je očigledno da “poredak“ održava “prigodan red“ dok se ne dokrajči “lomljenje kičme“ – to znači “tranzistuju“ se oni kojima se dokrajčuje “lomljenje kičme“!

E sad…

Kaži mi da ti kažem: Ono što svi znaju To je ono što “ne sme da se kaže“!

Može da nam se učini da je u celoj ovoj logici Pitalice-Kazalice nelogičan zahtev Sonje Biserko da se “kazni“ srpski “nacionalizam“ zbog toga što je “devastirao“ “potencijal društvenog tkiva nacije“ za “demokratsku tranziciju“!
Međutim, pošto Pitalica-Kazalica “kaži mi da ti kažem“ zaista jeste ono što svi Srbi znaju, prema tome, jedino što preostaje je da se razluči suština Sonjine “nepismenosti“ koju je javno obznanila upotrebivši reč “devastirano“! Pošto čak ni Sonja ne tvrdi da je “devastiran“ logičan zaključak da cilj postavljanja DOS-a na vlast nije oslobođenje Srbije ni od komunističke diktature, niti od Titoizma (ne daj Bože!), i pošto čak ni ona ne osporava da je prema tome cilj zavođenja “tranzicionog“ post-Miloševićevskog “poretka“ zato i isključivo zato da bi se dokrajčilo “lomljenje kičme“ Srbiji – onda se, verovali ili ne, ispostavlja da je zahtev Sonje Biserko – logičan!

I to ne samo logičan… nego presudno logičan – zato, jer za čudo, u svojoj apsurdnosti upravo povezuje u sebi sve navedene logike:

Njen zahtev nije da se srpski “nacionalizam“ – kazni!
Njen zahtev je da se srpski “nacionalizam“ – istrebi! Zašto?
Zato da bi se dokrajčilo “lomljenje kičme“!

I ponovo zašto?

Zato da se dokrajči “lomljenje kičme“ pre nego što Srbi “devastiraju“ “potencijal zemlje“ za “demokratsku tranziciju“!
Pošto u Sonjinom “umovanju“ Srbija već odavno nije Srbija – nego “zemlja“ – i to “zemlja“ u “tranziciji“ – to znači… iako ćemo mi preostali Srbi, pardon, ne Srbi nego “Srbijanci“, opstati sa neodgovorenim pitanjima ko je na primer “desperados od glave do pete“, ko “pušta balone“, ko je politkom, ko okupator, da li se skriva iza spomenice ili mantije… – ipak, zakoračićemo mnogo mudriji u “potencijal“ “svetle budućnosti“ jer ćemo znati bolje od ikoge na čitavom svetu kako se obavlja “tranzicija slomljene kičme“. I naravno, ako nismo otpajkili iako nas nisu stavljali pod anesteziju, bićemo ponosni stuporom “svijetle budućnosti“ da smo mi, Srbi, uspeli ono što nikom nije uspelo od kako je sveta, veka i vaseljene – da smo živi i zdravi sa slomljenom kičmom! Ko će sa Srbinom! Rado ide Srbin u… lavorike sve zelene… može mu se, vize bere… sve se zemlja trese.

Napomena-Kletva!

Već je analizirano kako takozvani intelekt Srbije “pline“ za Otadžbinu. Evo danas i drugog aktera koji “pline“. I od Njegovog prepodobnog naricanja, baš kao i od Sonjinog, sve se zemlja trese, jer… osim “lomljenja kičme Srpstvu“, Direktiva je, sećate se zar ne, i “lomljenje kičme Srpskoj pravoslavnoj Crkvi“!

Mitropolit Amfilohije: “Kosovo je Crna Gora“!

“Poštovani g. Predsjedniče,

“Povodom nasilno nametanog priznanja nezavisnosti Kosova, kao posledice bombardovanja Kosove i Metohije i cijele ondašnje naše zemlje (1999), kao i albanskog separatizma i terorizma na Kosmetu (počevši 1981.), osjećamo za svoju obavezu i dužnost da Vam skrenemo pažnju na sledeće:

“Crna Gora je od svojih istorijskih početaka bila i ostala organski vezana za prostor Kosova i Metohije. To potvrđuju činjenice od dalekosežnog značaja za nju: Bodin, sin Mihaila Vojisavljevića proglašen je za cara Duklje u Prizrenu (1072); Đurađ I Balšić je taj isti grad prisajedinio Zeti svog vremena (1372) tako da su Kosovo i pećka Patrijaršija pripadali državi Balšića (u tom svojstvu on je zajedno sa knezom Lazarom sazvao 1375.g. sabor u Peći, na kome je izabran patrijarh Jefrem). Ostavljajući po strani vjekovno etničko, kulturno i duhovno prisustvo Zete odnosno Crne Gore na kosovometohijskim prostorima u vremenima jedinstvene srednjevekovne Raške i Zete, prve i druge Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, pa i u otomanskim vremenima (čuveni Joanakije Devički rodom je iz Zete; sve do patrijarha Gavrila Dožića, mitropolita raško-prizrenskog i pećkog u vrijeme Kraljevine Crne Gore), posebno bi skrenuli pažnju na fakat da je, poslije balkanskih ratova, saglasno međunarodnim ugovorima, Metohija sa Peći, Đakovicom, Prizrenom pripala Kraljevini Crnoj Gori, ugovorima koji nijesu nikad poništeni. Ovaj prostor je zvanično pripadao Crnoj Gori, u okvirima Zetske banovine, sve do 1945. godine. Tada je komunistička vlast, stvorivši prvi put u istoriji autonomnu pokrajinu Kosmet, izdvojila administrativno ovaj prostor iz Crne Gore, odnosno Srbije, da bi se on danas, uz pomoć međunarodnih moćnika i bombardovanja, proglasio za samostalnu drugu albansku državu.“

“Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski“ (Citati iz pisma mitropolita Amfilohija predsedniku Vujanoviću i premijeru Đukanoviću sa sajta Svetog Sinoda SPC)

Neka reagovanja na mitropolitovo “obraćanje državnicima“ Crne Gore su spontana, kao na primer “do danas sam živeo u zabludi da je Kosovo od vajkada srpsko“ a “danas sam naučio da je ustvari crnogorsko“! A neka druga, iako iskrena i dobro dokumentovana, ipak, istorijski nisu sasvim tačna:

“Crnogorci su doskora bili Srbi; tačnije, do pojave komunizma koji im je svesno hranio nacionalnu samobitnost do mere koja će ih (Crnogorce) zauvek odvojiti od Srba i Srbije.“ (“Crnogorci i država Kosovo“, Ratko Dmitrović, “Vesti“, 8. oktobar 2008.) Tačni su naravno uticaj i uloga komunizma, ali crnogorski separatizam, zapravo crnogorsko antisrpstvo, nije počelo tek sa komunizmom!

O tome docnije, jer tek u jednoj od docnijih potpuno tačnih konstatacija istog autora, pomalja se ključni problem:
“A Crnogorci, ovi koji se stide Njegoša i njegovog srpstva, uradiće sve što od njih traže i očekuju iz Vašingtona i Brisela. Među tim očekivanjima priznanje nezavisnog Kosova spada u prioritete.“ (Isto) Jer… iako će mnogi “možda pomisliti: pa dobro“, da li je Kosovo “srpsko ili crnogorsko, to je jedno te isto!“ Ali – “očigledno je da tako ne misli i Amfilohije.“ (Pisk)
I zaista, pošto jeste “očigledno da mitropolit ne misli“ da je “srpsko ili crnogorsko“ Kosovo “jedno te isto“ – “ključni problem“ je da li se mitropolit obratio crnogorskim državnicima zato da bi ih opomenuo da ne priznaju “nezavisno Kosovo“ kako to “od njih traže i očekuju Vašington i Brisel“ – ili zbog nečeg drugog?

“Blago onome ko je shvatio da je duša njegova jedina imovina“ (Sveti Sava, “Zakonopravilo“)

Pošto nije promenjen cilj davnašnje Direktive Vatikana i združenih savezničko-nacističko-kominternistčkih faktora, koji danas dokrajčuju operaciju “Lomljenje kičme Srbiji“ pod etiketom “Međunarodne zajednice“ i “NATO-EU-ovih“ takozvanih “atlantskih integracija“ – i pošto je shodno toj Direktivi naš navodni “duhovni otac“, po receptu Vatikana, poput pape, mudriji čak i od Gospoda – zar nije logično da je za “lomljenje kičme Srpskom nacionalnom duhu“ zadužen baš “autoritet“ našeg budućeg “duhovnog oca“?

Nisu u pitanju nikakvi ugovori, tapije, niti priznavanja – u pitanju su Srpstvo, Srpski nacionalni Duh, i Sprsko svetosavski Pravoslavlje! Jer, kada nam uzvišena mudrost našeg duhovnog oca kaže da Kosovo nije srpsko – onda nam on time kaže da ni Srpstvo, ni Srpski nacionalni duh, ni Srpsko svetosavsko Pravoslavlje: Da ne postoje!

Kaže nam da smo “komični kič“ – “slepo crevo“ zaluđeno “iracionalnim nacionalističkim“ izmišljotinama! Kaže nam da pošto je Srpstvo “izmišljotina“ da smo prema tome bespravni uljezi poput poturica – zato nas i nazivaju “Srbijancima“ – da smo zapravo baš ono za šta nas smatra Stipe Mesić – “vašljivi vlasi“, nikogovići koji nemaju nikakva prava jer nismo dio otmenosti Evrope…

Proglašavanje Kosova “crnogorskim“ je zlonameran pokušaj mitropolita Amfilohija da Srpstvo i Svetosavlje definiše kao ruglo evropskog kontinenta, koje se samozvano i bespravno proglasilo u nekakvu “srpsku državu“!

Baš zato je – da bi se “dokazalo“ to “ruglo“ – posle verskog i rasisitičkog masakra Srba od strane Hrvata u toku Drugog svetskog rata – to “ruglo“ Evropa predala na dalje mrcvarenje pod upravu austrougarskog kaplarice jer nikogovići “Srbijanci“, zapravo vašljivi vlaški nikogovići – boljeg i ne zaslužuju da ih maršaluje!

Baš zato je takozvana “srbijanska država“ 1946. definisana dodatnim vatikanskim ediktom kao “tranzicija“ “neprijateljskog predatog osoblja“. Tim ediktom daje se budućim evropskim vazalima zeleno svetlo da dokrajče “lomljenje kičme“ toj zločinačkoj izmišljotini koju je “ludilo Srbijanaca“ mitologiziralo u – kako to danas definiše mudrost mitropolita Amfilohija – u nekakvo Srpstvo i Svetosavlje koji nikad nisu uopšte ni postojali jer su bili zapravo crnogorski napredan evropski duh – koji su “Srbijanci“ pokrali, kojim se lažno kite, i kaljaju otmenost Evrope.

U svem svom zločinaštvu ovaj potez je zaista mudar, jer ko bi drugi bio bolji da nam slomije Duhovnu kičmu od našeg duhovnog oca – jer tako ispada kao da nam njegova mudrost i autoritet lome kičmu – u naše sopstveno ime!
Iako je očigledno da legioni svih mogućih Sonja nisu bili u stanju da Direktivu obave tako efikasno – to i jeste logično – jer za šta bi drugo bio duhovni otac nego da nas izleči.

To nedvosmisleno dokazuje mitropolitov intervju 3. oktobra ove godine! Na pitanje da “razjasni“ svoj zahtev crnogorskim državnicima, mitropolit je odgovorio:

• “Nadam se da Crna Gora neće priznati fantomsku državu, sagrađenu na kostima, nesreći, izgonu i zločinu nad našim narodom.“
• “A ako ipak prizna?“
• “Priznavanje nezavisnosti Kosova ostavilo bi sramni pečat u istoriji Crne Gore“!

(Izvor: Vesti, 03/10/2008)

Prema tome, “kosti“ na kojima je sagrađena “fantomska država“ – nisu srpske! “Zločini“ počinjeni na nad “narodom“ – nisu počinjeni nad srpskim narodom!

Shodno mitropolitovoj “mudrosti“ – samim tim što bi priznavanje fantomskog Kosova bilo “sramni pečat u istoriji Crne Gore“ – prema tome i “kosti“ i “zločini“ počinjeni su isključivo nad “crnogorskim narodom“– jer očigledno mitropolit i ne pomišlja na srpski narod!

Ta frapantna maloumnost ne dokazuje samo mitropolitovu opsednutost Crnogorstvom, i ne samo njegov ponižavajući stav prema “Srbijancima“, već takođe potkrepljuje dokaz da je njegovo definisanje Kosova “crnogorskim“ zapravo zlonameran pokušaj konačnog “lomljenja kičme“ Srpskom nacionalnom duhu! I usput… i Srpskoj svetosavskoj pravoslavnoj crkvi.

“Ovo je prvi put u istoriji da je Crna Gora izdala Srbiju“

Gornje reči su Gorana Bogdanovića, ministra Srbije za Kosovo, na dan 9. oktobra 2008. godine. Tog dana je, najverovatnije po naređenju američkog ministra odbrane, Crna Gora zvanično priznala nezavisnost “Kosove“. Naivno je čak i pomisliti da mitropolit Amfilohije nije znao da će – u slučaju povoljne reakcije Saveta bezbednosti na zahtev Srbije da se ispita pravnost Kosove – Crnoj Gori biti naređeno da urgentno prizna nezavisnost zato da bi diskreditovala srpsku akciju u Savetu bezbednosti.

A pošto je mtiropolit Amfilohije svoje priopćenje “Kosovo je Crna Gora“ obznanio nepunih dve nedelje ranije – očigledno je da je morao da blagovremeno iskoristi priliku za “lomljenje“ Duhovne kičme omrznutim “Srbijancima“ – pre nego što Crna Gora poslušno obavi naređenje!

“Zbogom ostaj, zbiljski Srbe,
hrani srpstva dušom grbe,
budi svagda one ćudi
da ti srpstvom dišu grudi,
pa ćeš srpstvu mio biti,
vječno će te spominjati.“
(Stihovi kojima je Njegoš završio jedno pismo Vuku)

Činjenice da se mitropolit Amfilohije “obratio državnicima“ nezavisne države Crne Gore, i da je to “obraćanje“ obznanio zvanični sajt Svetog Sinoda SPC – koji je pod njegovom kontrolom – dokazuju ne samo da mitropolit smatra da ovakva Crnogorska država nije zasnovana na rasističkim osnovama, licemernom izvitoperavanju istorije, vazalnom dodvoravanju, niti na inicijativu Vatikana, koji je fokusirao crnogorske separatističke težnje istovetno kao i nekadašnje NDH – već potvrđuje da mitropolit – ne smatra Crnogorce – crnogorskim Srbima!

Očigledno je prema tome da ni sebe ne smatra Srbinom! Prema tome, mitropolitovo čudovišno, zapravo “jeretičko pravo“ kojim pretenduje na položaj patrijarha SPC, iako je zapravo stranac, po svemu sudeći mora da se zasniva na poniženju sa kojim gleda na Srbe, na rasnoj superiornosti kojom “Crnogorstvo“ vidi kao “evropsko“, i naravno na odanosti Vatikanu – koji ne smatra “slepim crevom“ – na suprot “lažnom Svetosavlju“ i “lažnom Srpstvu“ – koje smatra “slepim crevom“!

Zato, osvrnimo se i na dve druge činjenice.

Prva: Sa kojom je to idejnošću usaglašena “idejnost“ mitropolita Amfilohija?

U “direktnom zahtevu“ da “se promeni srpski nacionalni identitet“, Sonja Biserko u svojstvu isključivog “merodavnog arbitra“ – čitaj “politkoma“ ili “naduvača balona“ – insistira da je promena nemoguća dok se “nacionalna inteligencija“ Srbije “ne podvrgne iscrpnoj čistki“!

Naravno, u pitanju je “zaostalost“ nabeđene “nacionalističke inteligencije“ “Srbijanaca“, koju u ime iste “evropske otmene naprednosti“ prezire i mitropolit Amfilohije!

Iako se u otadžbini ovakvo rezonovanje ne shvata za ono što zaista jeste – dokrajčivanje “lomljenja kičme“ Srbiji, Srpstvu i Pravoslavlju – važna je osim usaglašenosti petokolonaškog delovanja oficijelne inteligencije Srbije i Sinoda pod mitropolitovom kontrolom – i ova nakazna “usaglašenost“ petokolonaške “idejnosti“ Sonje Biserko i “idejnosti“ mitropolita Amfilohija.

Jer, Biserko na primer tvrdi da je od “posebne“ važnosti “tempo i kvalitet političkih procesa Crne Gore, koja je, okrenuta emancipovanom multietničkom crnogorskom društvu, postala važan faktor u regionu zahvaljujući svojoj evropskoj, modernoj i demokratski profilisinaoj eliti“!

To znači da “srbijanska“ elita nije “demokratski profilisina“!
To znači da “srbijansko društvo“ nije “emancipovano“!
To znači da “srbijanci“ i njihova kvazi-država nisu uopšte “faktor u regionu“!
To znači da Biserko prezire isto “slepo crevo“ i isti “romantiični kič“ koji prezire i mitropolit Amfilohije – a baš tom istovetnošću prezira dokazuju da nisu srbijanski zaostali već da pripadaju naprednoj otmenosti Evrope.

Sve to je naravno papagajsko kreketanje evropske klerikalno-rasističke mržnje protiv Srba, koju su aktivirali nekadašnja Austrougarska i Vatikan. Istu tu mržnju će docnije nastaviti postavljanje Titoizma na vlast pod etiketama “marksisizma“ i “komunizma“. Zato danas, tačno po davnašnjoj direktivi “lomljenja kičme Srpstvu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ – Biserko tvrdi doslovce da je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori “zaposela“ mnogobrojne manastire proglašavajući ih “svojom svojinom“, i da je “SPC toliko drska da“, gle užasa, “ima neprijateljski stav prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi kojoj ne dozvoljava da vrši svoje obrede u pravoslavnim hramovima koji su bili u njenom posedu od Podgoričke skupštine 1918. godine“! (Pod navodnicama citati iz napisa Slobodana Antonića “Čišćenje univerziteta?“)

Iako uverena da su težnje Srbijanaca da zadrže Crnu Goru “u svojoj orbiti“ – “nerealne“ – Biserko ipak “lomi kičmu“ Srbijancima panegirikom Crnoj Gori – kojem je zpravo neumna, zločinačka i naručena “idejnost“ doslovce “usaglašena“ sa mudrom “idejnošću“ mitropolita Amfilohija:

Istovetno rasističko prezrenje “Srbijanstva“!

Istovetna opsednutost – i odanost – “lomljenju kičme“ “kvazi-Srbiji“!

I druga činjenica: Kada i kako je ta rasistička “idejnost“ počela?

Na jednom manje poznatom stratištu Srpstva i Ravnogorstva, 1946. godine u italijanskom logoru Eboli za “neprijateljsko predato osoblje“, “tešku situaciju posebno su pogoršavali “crnogorski separatisti-zelenaši“ koji su posredstvom italijanskog dvora došli u Italiju još 1943. godine“!

Kako?

Stvaranjem jaza “između Srbijanaca i Crnogoraca“! (Arhiva generala Miodraga Damjanovića)
Iako se “na jednom popisu sa početka XX veka 96% stanovnika Crne Gore izjasnilo kao Srbi“, i iako je “knjaz Nikola Crnu Goru nazivao drugom srpskom državom“, i iako su “tu državu Crnogorci dobili na berlinskom kongresu 1878. godine“ – ne sme se zaboraviti “činjenice da je u nekim delovima crne Gore 1918, i 1919. godine, uprkos jasno izraženom osećanju srpstva, izbio oružani ustanak protiv ujedinjenja sa Srbijom“! (“Crnogorci i država Kosovo“, Ratko Dmitrović, “Vesti“, 8. oktobar 2008.)

Iako jeste tako, ipak, kobna po mnogo čemu, a ponajviše kobna po pravdu, istinu, istoriju i istorijske laži, 1943. godina može se slobodno smatrati savremenim reaktiviranjem takozvanog “crnogorskog separatističkog zelenaštva“!
Ulogo reaktiviranog “zelenaštva“ bila je ustvari namenjena budućnosti:

Ta budućnost je danas!

A ta uloge je dokrajčivanje “lomljenja kičme Srpstvu i Srpskoj pravoslavnoj Crkvi“. Naravno, i 1878. i 1914. i 1918. i 1943. i 1946. presudnu ulogu – kao i danas – odigrao je Vatikan. Osim mnogih bezpogovornih činjenica to dokazuje i Vatikanovo odlikovanje Tita koji je izdvojio Crnogorce od Srba, što je bilo presudno za osnivanje današnje nezavisne države Crne Gore po Vatikanovoj direktivi.

Prema tome, svakako se može predpostaviti da dok je Udba plaćala svojim budućim “ekspertima“ školovanje u Vatikanu – da su se za to vreme mnogi iskreni Srbijanci, uglavnom u izbglištvu, školovali pogotovo u Eboliju snagom Srpske volje u dvoboju sa lažima Evrope po završetku Drugog svetskog rata. Može se takođe predpostaviti da je za to vreme Vatikan “školovao“ Udbine stipendiste-ekperte da ovu snagu Srpske volje shvate kao intelektualno pa čak i klerikalno poniženje “vašljive niže rase“… i da je baš taj usađeni rasizam presudan za njihovu totalnu odanost evropskoj Direktivi:

“Slomiti kičmu Srpstvu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi“!

Zato je posle Drugog svetskog rata otmena Evropa svela Srbiju na “tranziciju“!
Zato jer do dana današnjeg otmena Evropa (naravno i Vašington) tretira “Srbijance“ kao “neprijateljsko predato osoblje“!
Zato je i post-Miloševićevska Srbija “tranziciona“ – zapravo pod okupacijom DOS-ovog petokolonaškog “poretka“!
I zato Srbija nema društvenog uređenja jer ga “Srbijanci“ “ne zaslužuju“!

Zašto?

Zato što otmena Evropa ne namerava da promeni svoj rasistički stav prema “Srbijancima“ da bez stranog tutora (Franja, Tito, Boris) navodno “nisu sposobni“ za društveno uređenje na navodnom evropskom standardu!

*
Uopšte ne čudi da su u današnjoj grozomornoj somnabulnosti intelektualnih desperadosa i patuljaka “idejnost“ Sonje Biserko i “idejnost“ mitropolita Amfilohija potpuno usaglašene, jer… “nema teže okupacije od okupacije istorijske prošlosti; ni goreg zatočenja od zasužnjenog pamćenja; i pogubnijeg monopola od monopola na minula vremena“. (Radovan Kalabić, “Kraj ere zapečaćene prošlosti“, Nova srpska politička misao)

Časlav M. Damjanović, 13.10.2008