logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    1.383 пута прочитано    Датум: 13.10.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Nevladine organizacije misionari 21 vekaPoput nekadašnjih misionara, “NVO” imaju zadatak da menjaju i samu psihu stanovništva. Od ljudi prave poslušne žrtve, slabeći njihovu volju za političkim otporom. One nemaju nikakve obaveze prema ljudima sa kojima žive i rade, nego samo prema svojim finansijerima

Nikola ŽIVKOVIĆ 2004

+++

Ugledna i uticajna zadužbina, ili, kako je danas modernije reći, fondacija “Konrad Adenauer”, koja je bliska najvećoj opozicijonoj stranci u Nemačkoj – Hrišćanskoj demokratskoj uniji (CDU), organizovala je skup pod nazivom “U vezi situacije sa ljudskim pravima na zapadnom Balkanu”). I ovde se nalazi moja prva zamerka ovom forumu. Svi rado govore o tome, da živimo u “globalnom selu”, da jedna vest koju proizvede recimo “Si-En-En” istovremeno može da se vidi, kako u Paragvaju i Finskoj, tako i u Zambiji i Pakistanu. Ljudska prava su univerzalna i mogu da se posmatraju samo uslovno parcijalno. Ovako se stiče utisak, da je sve ponzato i jasno, a jedino što preostaje jeste da se utvrdi da li je dotična zemlja ili regija dostigle predviđeni standard u pogledu ljudskih prava.

Pored domaćina, Nemaca, učestvovali su predstavnici svih ranijih jugoslovneskih republika, sem Slovenije i Hrvatske. I ovde leži druga kritika. Ko su ti ljudi? Po kom kriterujumu su oni izabrani i kako su dobili nemačke vize, koje, kao sto je poznato, nije nimalo lako dobiti.

KO IM JE SADA NA METI?

Na skupu je bilo govora o ljudskim pravima. Kada čujem da nemački ili uopšte mediji Zapada govore o toj temi, samo me prođe jeza, ili se prosto u sebi gorko nasmejem i upitam: “Ko im je sada na meti? Koga će sada da bombarduju?. Sve te priče o “demokratiji”, “ljudskim pravima” i “slobodi” iskusio sam na sopstvenoj koži, kada sam tokom tri nedelje aprila 1999. godine boravio u Prištini. U ime tih univerzalnih, uzvišenih vrednosti, NATO avioni su selektivno bombardovali samo delove grada gde žive Srbi, ili, samo srpska sela na Kosovu i Metohiju. Sve su uprljali. Koja ljudska prava u Avganistanu i Iraku? Doneli su slobodu stanovnistvu Bagdada? A samo stanovništvo to zove “okupacija”. Govore o “demokratskom procesu” u toj zemlji, a Iračani to vide drugačije i govore o “neogranicenoj pljački” njenog prirodnog bogatstva od strane američkih naftnih kompanija. Amerikanci govore o “reformi” politickoj sistema, a Iračani o dovođenju na vlast proameričkog režima.

Sva ispitivanja javnog mnjenja u Evropskoj uniji su pokazala, da stanovništvo nije bilo za rat protiv Iraka. Nigde Bušova politika nije imala podršku veću od dvadeset odsto. Pa ipak su Engleska, Španija i Italija bile na strani Amerike. Vlade tih zemalja delovale su, dakle, protiv volje svojih birača. Da li ti zemlje mogu da nas uče šta je to demokratija? Je li Zapad uopšte demokratski? To su demokratski izabrane vlade, a uopšte ne vode računa o volji svojih birača!

Pravo osveženje na skupu predstavljali su gosti iz Makedonije. Prof. Gordana Siljanovska, profesor za ustavno pravo iz Skoplja, uputila je nekoliko kritičnih reči, na račun makedonske vlade. Pre nego što je to uradila, donekle se ogradila time što je izjavila da nije lepo kada je čovek u inostranstvu, da loše govori o svojoj zemlji. Istovremeno, Siljanovska je takođe zamerila i zemljama Zapada, da često poseduju dvostruke aršine, kada prosudjuju situaciju na Balkanu.

Dr Đordje Ivanov, direktor makedonskog “Insituta za demokratiju, solidarnost i civilno drustvo”, je svoje izlaganje započeo zaista neobično i to bespoštednom kritikom “NVO”, kako domaćih, tako i stranih koje rade u Makedoniji. Treba da znamo, da i on sam deluju u jednoj nevladonoj organizaciji. Govorio je zašto strane nevladine organizacije ne nailaze na podršku domaćeg stanovništva. Stranci nastupaju drsko i uvredljivo, a veoma malo znaju o zemlji gde treba da rade. Brojne strane međunarodne organizacije donele su više štete nego koristi kada je u pitanju Makedonija. Ovaj stav takođe su izneli i Ivica Marinović, ministar za ljudska prava i izbeglice u Bosni i Hercegovini, i Branko Todorović iz Bijeljine, kada su utvrdili da Zapad šalje u Bosnu veoma loš kadar, koji se ponaša bahato, a nema minimalnog znanja o Bosni.

Gost iz Beograda, Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Pravnika za ljudska prava, za razliku od profesorice Siljanovske nije pokazala ni malo skrupula u pogledu zemlje u kojoj živi. Verovatno iznervirana činjenicom da su mnogi pozvani gosti kritikovali rad nevladinih organizacija, ona je pokušala da ih odbrani. Po meni, izabrala je najlošiju varijantu. Ona je utvrdila da su u nevladinim organizacijama u Srbiji najsposobniji ljudi. Ovome bih mogao da suprostavim stav: sve što je u Srbiji najpoštenije, najsposobnije i moralno -nije u nevladinim organizacijama. U svakom slučaju, izlaganje Kovačevic-Vučo, sudeći po reakcijama publike, ostavilo je mučan utisak kod mnogih prisutnih. Nemci, a naročito severni, protestantski Nemci, ne vole preterivanja i samopohvale. Njihovo zlatno pravilo jeste: pusti da te drugi hvale, ali sa merom. Ovde je daleko veštiji bio Ivanov. Počeo je sa samokritikom. A čovek, koji ima sposobnosti i hrabrosti da kritikuje sebe, ima pravo da zameri i drugima. Njemu se veruje, jer je suveren, duhovit, opušten. Gošća iz Beograda delovala je nesuvereno, nemaštovito i suvoparno. Ona deluje kao neki partijski fanatik, kome samo što pena nije izašla na usta i spremna je da svakog neistomišljenika, poput partizanskog komesara iz godine, na primer, 1945, po kratkom postupku pošalje na vešala ili na dugogodišnju robije. Ljudi njenog tipa nisu ni sposobni da vode dijalog, već samo monolog.

NEMA BESPLATNOG RUČKA

Reč je, naravno, ne samo o “nevladinim organizacijama”, nego i o “nezavisnim medijima”, koji otvoreno priznaju da primaju novac sa Zapada. Pošto dvadeset i pet godina živim u Nemačkoj, znam veoma dobro da Zapad ne daje pare tako lako, nego da uvek “pomoć” uslovljava. Dovoljno je pogledati neke novinare, recimo, časopisa “Vreme”, koji su se čak prijavili i pojavili u Hagu, kako bi mogli da svedoče protiv Srba. Godinama su, često vesto koristeći činjenicu da nose čisto srpska imena i prezimena, odlazili u Republiku Srpsku ili na Kosovo, koristili naivnost srpskih vojnih i policijskih vlasti, i u kafani, uz čašu “domaće ljute”, od njih izvukli podatke, koji su im bili potrebni. Tako prikupljene infoprmacije su unovčili kod svojih gospodara u SAD-u i Zapadnoj Evropi.

Kovačević-Vučo je istakla da Srbija mora da se suoči sa krivicom za ratne zločine, koji su počinjeni na prostoru ranije Jugoslavije. Ukazala je, takođe, na činjenicu da se u Srbiji veoma negativno gleda na rad nevladinih organizacija i utvrdila, da se “ovo ne odnosi samo na neke pojedince i grupe građana, nego i na sadašnju vlast”. Nedavno je u “Politici” – nastavila je Kovačević Vučo -objavljen tekst prof. Svetozara Stojanovića, glavnog savetnika predsedika vlade Srbije Koštunice. Tu prof. Stojanović predlaže, da se rad “NVO” stavi pod kontrolu vlasti, pa ako treba i da se zabrani.

Pre bih mogao da kažem da srpsku javnost nervira što su u medijima u toj meri prisutni predstavnici “nevladinih organizacija”, da to ne odgovara niti njihovoj popularnosti kod birača, niti njihovim nekim posebnim intelektualnim dostignućima. Svaka njihova konferencija za štampu može da se vidi na televiziji i u novinama. Njihov uticaj na štampu je očevidan. Prema nekim analizama, one imaju manje od dva odsto biračkog tela u Srbiji, a njihov uticaj na medije je nesrazmerno veći.

Dalje, čuli smo i na ovom skupu da i učesnici iz drugih bivših jugoslovenskih republika imaju veoma rezervisan stav prema “nevladinim organozacijama”. Veoma negatvno mišljenjeo njima imaju i mnogi Nemci. Samo da spomenem Gintera Grasa, koji je, eto, dobio i Nobelovu nagradu, a koji je u više navrata oštro kritikovao rad nemačkih “nevladinih organizacija” u Trećem svetu. Veoma ugledni ljudi na Zapadu kritikuju rad “NVO”. Treba pogledati na internetu. Postoje stotine priloga o “NVO”, a mnogi su daleko oštrije formulisani, nego što je to Stojanovićev tekst u “Politici”.

Postoji jedna veza i saradnja između vodećih medija i “NVO”. Da bi povećali broj svojih konzumenata i time profit, medijima su potrebna krizna žarišta, a do njih dolaze uz pomoć “NVO”. Ne pada mi na pamet da kažem da se ovo odnosi na sve “NVO”. Činjenica, međutim, jeste, da su motivi većine “NVO” da prosto zarade novac, kako bi izbegli, recimo, da plaćaju porez u SAD-u ili u jednoj od zemalja Evropske Unije. Važno je njihov rad posmatrati u jednom širem, političkom kontekstu. Prvo treba utvrditi ko ih finansira. Većina velikih “NVO” primaju novac od agentura za Pomoć zemljama u razvoju. No, ove agenure primaju novac od vlada SAD, Evropske Unije, Svetske banke i nekih multinacionalnih koncerna. Sve one uglavnom imaju zadatak da nadgledaju projekte koje u reformama ekonomija nerazvijenih zemalja imaju neoliberalni karakter. “Nevladine organizacije” imaju zadatak da neutrališu negativne posledice, koje ima reforma privrede za zemlju u tranziciji. Zato je njihova uloga da dele poklone, pakete i tako donekle ublaže bes pogođenog stanovništva.

KAO JEZUITSKI MISIONARI

Poput nekadašnjih misionara, “NVO” imaju zadatak da menjaju i samu psihu stanovništva. Od ljudi prave poslušne žrtve, slabeći njihovu volju za političkim otporom. “Nevladine organizacije” nemaju nikakve obaveze prema ljudima sa kojima žive i rade, nego samo prema svojim finansijerima. Da bi svome radu dali izgled neke moralne, plemenite instance, one brišu širi kontekst jedne političke situacije, prećutkuju istorijske i političke korene jedne krize i upotrebljavaju isključivo “neutralne” i “apolitične” fraze. Oni biraju i diktiraju šta je vest i šta je tema. U siromašnim zemljama nude posao i zaradu, koja je nekoliko puta veća od prosečne plate. Na sve prigovore, predstavnici “nevladinih organizacija” ponavljaju jedno te isto: “Ne postoji alternativa. Naš put jeste jeidini mogući put”.

I ja sam u nekoliko navrata uzeo reč. Gostu iz Bijeljine Branku Todoroviću, direktoru Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske, koji je uputio veoma oštre reči na račun političke stranke SDS, postavio sam sledeće pitanje: “Da li strahuje da bi mogao da dobije aplauz od `pogrešne strane`?” Ovo kratko pitanje objasnio sam činjenicom, da Nemci već preko deset godina pozivaju u goste isključivo ljude koji se bave kršenjem ljudskih prava u Srbiji, odnosno, gde su na stub srama postavljeni Srbi. Nisu li i Srbi u “nevladinim organizacijama” samo na zadatku, koga neki od njih možda nisu ni svesni, da neutrališu negativne posledice koje je, na primer, imala službena nemačka politika u jugoslovenskom građanskom ratu? Tako izbegavamo pravo pitanje: koji su stvarni uzroci građanskog rata u Jugoslaviji? Da ne dođe, recimo, na red odgovornost Nemačke, ta zemlja šalje novac u Beograd i nalaze se ljudi koji su spremni da propagiraju priču koja prikriva nemačku odgovornst. Da sve izgleda “objektivno”, onda se osnuju i “nevladine organizacije” u Hrvatskoj, Bosni i tako redom, ali, one, naravno imaju sasvim drugi zadatak, kako je na jednoj TV-emisiji, koju vodi Olja Bećković, priznao, verovatno nenamerno, i hrvatski predstavnik Zvomir Čičak. On je, naime, priznao da istina istražuje zločine nad Srbima u Hrvatskoj, ali jedno je jasno: Srbi su krivi za rat i to devedeset odsto. Svi ostali, dakle, dele onih deset odsto. Tako da na Hrvatsku, po toj logici, otpada ne više od tri ili četiri odsto. U takvoj atmosferi zaista nije nimalo neugodno raditi kao Hrvat u “nevladinoj organizaciji”. Od Srba se, međutim, zahteva da priznaju da su glavni krivci. Ako bi to i širi slojevi društva stvarno prihvatili, time bi priznali zlodelo za koje i sami odgovorni na Zapadu veoma dobro znaju da ne postoji.
Kovačević-Vučo video sam poslednjih godina već nekoliko puta u Berlinu. Zašto se pozivaju isključivo ona i njeni istomišljenici? Kada se već govori o Bosni, zašto se ne pozove, recimo, neko iz Mostara? U tom gradu danas Srba gotovo i nema, a pre 1990. godine, oni su činili preko jedne četvrtine stanovništva. Ovo se takođe odnosi i na Sarajevo, grad u kome su Srbi do 1941 bili većinsko stanovnistvo.

ŠENGENSKE VIZE

Petru Hinceo, članu Bundestaga, zamerio sam što se pohvalno izrazio u pogledu stanja ljudskih prava u Hrvatskoj. Upozorio sam na činjenicu, da se od proteranih Srba vratilo veoma malo i to uglavnom starijih ljudi. Hrvatska i dalje veoma vešto sprečava njihov povratak. On mi je odgovorio time što se složio, da se na ljudska prava ne sme gledati parcijalno, nego da su ona univerzalna.

Govorio saa i o problemu šengenskih viza. Prisutnim nemačkim političarima predočio sam apsurdnu situaciju u kojoj se nalaze Srbi, posebno mladi svet. U Beogradu deluju brojne vladine i nevladine nemačke organizacije. Sve one propovedaju isto: “Stvaranje civilnog drustva, poštovanje ljudskih prava, brisanja granica među evropskim zemljama…” S druge strane Evropska unija gradi zid između Srbije i Evrope, koji je veći i nepropusniji, nego što je, recimo, bio Berlinski zid. Kako da vam Srbi veruju? Nemačku vizu, odnosno poziv na ovaj skup, ne primaju oni koji imaju šta da kažu, pojedinci koji poseduju neke sposobnosti i vrednost, nego ljudi sa određenim profilom, ili, kako smo to u Titovo vreme zvali, “moralno-politički podobni”. Poznajem svetski priznate ljude iz Beograda, koji su mnogo dali na polju nauke i kulture. Da bi stigli u Berlin ili London, treba da stoje u redu po nekoliko časova. Sve je to ponižavajuće za ljude koji su u godinama, pa onda uglavnom i odustanu od putovanja i poziva na neke kongrese. A šta tek onda da kažem za mlade Srbe? Osećaju se kao da su zatvoreni u nekom velikom kavezu. Da li jedini put do šengenske vize vodi preko članstva u nekoj od “nevladinih organizacija”?

(BROJ 263, NOVEMBAR 2004) POGLEDI

Autor: Nikola Živković





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo