logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Економија    Аутор: igor m. djuric    591 пута прочитано    Датум: 4.10.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

UlovDa se dohvatim, opet, ”moje” kosmetske teme, ovoga puta na nešto drugačiji način. Ovih dana provejava po medijima, i sve više i više izlazi u javnost nezadovoljnost pojedinih Srba sa Kosmeta, ali i nekih državnih funkcionera, o načinu raspodele

Igor M.Đurić; 03.10.2008

+++

novca iz budžeta koji se koristi kao pomoć i za isplatu plata Srbima na Kosmetu. Taj problem evidentno postoji i pozitivno je što se, makar i sada, razgovara o tome. Potpuno su u pravu oni koji tvrde da se novac nepravedno raspoređuje, nenamenski troši ili se troši po pogrešnoj strategiji. Pogrešno su postavljene ”stvari” ali do sada nije niko imao hrabrosti da dirne u to (ne računajući međupartijska razračunavanja koja su neiskrena i nedobronamerna).

Jedan od najvećih i dugotinjajućih problema jesu takozvane ”duple plate”. Za nekoga su privilegija, za nekoga nepravda. Srbi sa Kosmeta (pod vrlo često sumnjivim okolnostima za pojedince jer samo dolaze na posao dok su im porodice u užoj Srbiji) koji žive trenutno na Kosmetu a zaposleni su u nekom od državnih organa, lokalnih samouprava, javnim preduzećima ili u nekoj od ustanova koje su korisnici budžeta: školstvu, zdravstvu, kulturi, primaju duple plate u odnosu na kolege u srpskim sredinama van Kosmeta. Odluka države da na taj način nagradi one koji žive na Kosmetu imala je za cilj da te iste stimuliše da ostanu tamo. Ali je to počelo da stvara probleme i podele iz prvenstvenog razloga što tom odlukom neki imaju mnogo a drugi nemaju ništa. Jer jedni, pored toga što imaju posao i platu sa budžeta – dobijaju duplu platu, pa još kad na takvim mestima rade i muž i žena to je već svota novca kojoj bi pozavideli i u nekim zapadnim zemljama dok sa druge strane, neki drugi, nemaju ni posao, ni platu, ni socijalnu pomoć. A ti ljudi žive jedni pored drugih. Jedni od države Srbije imaju jednu-dve stotine hiljada dinara mesečno a drugi imaju nula dinara mesečno. Na ovaj način se stvara jaz između jednih i drugih ali taj jaz ne sprečava da se ljudi međusobno zbog toga svađaju, mrze, da su ljubomorni i zavidni. Sve to stvara atmosferu koja baš ne pogoduje za teška vremena i još težu borbu za njihov opstanak tamo dole. Jer, jedni su privilegovani zato što su Srbi na Kosmetu a drugi su žestoko kažnjeni. Pored toga, ne treba zanemarti ni nezadovoljstvo u drugim delovima Srbije stvoreno činjenicom da neko u Kosovskoj Mitrovici, svega tridesetak kilometara od Raške, prima duplo više para od svog kolege u toj istoj Raškoj.

Zar ne bi bilo logičnije, celishodnije, poštenije svrsishodnije, i kako god hoćete, da se taj novac, taj drugi deo ”duple plate” podeli onima koji nemaju ništa, ni posao, ni radni staž, ni zdravsteveno, ni socijalno?! Zar nije bolje da umesto ”X” broja korisnika budžeta na Kosmetu imamo ”Xputa2” ili ”Xputa3” korisnika a za isti utrošeni novac?! Pri tome ne sporim, čak insistiram na tome, da radnici državnih organa, javnih preduzeća i budžetskih korisnika i dalje treba da primaju plate. Možda bi sadašnji korisnici duplih plata bili nezadovoljni ali svakako ne toliko koliko su sada nezadovoljni oni koji ne primaju ništa. Možda će neko od onih koji sada primaju duple plate zbog toga napustiti Kosmet (a hoće mnogo njih sigurno jer su do sada uspeli da se obezbede upravo iz činjenice da su primali mnogo para) ali kao takvi oni i ne trebaju biti dole. Državi Srbiji nisu potrebni Srbi na Kosmetu koji su ostali tamo samo zato što primaju duple plate: profesionalni Srbi. Svako lično treba da se preispita i svako treba da ima pravo da samostalno donosi odluku bez ikakvog pritiska. Ne sporim ja ideju da se Srbima na Kosmetu mora ekonomski pomoći. Čak je iz sveg srca podržavam i mislim da je to jedini način da oni sada ostanu tamo. Ali se ne treba ”pomagati” tako što će se privilegovanoj grupi Srba deliti novac kapom i šakom a drugima ništa, već im se treba pomoći kroz investicije koje će omogućiti da sami zarađuju, za početak recimo kroz javne radove ili otvaranjem firmi koje će biti vlasništvo države Srbije a u kojima će raditi Srbi. Mora se razmišljati i o povoljnim državnim kreditima. Ili kupovini mašina koje bi se dale na korišćenje tamošnjim Srbima bez prava otuđenja ili odvođenja sa Kosmeta. Neko će reći za sadašnje stanje: da nema ničeg lošeg u ekonomskom prosperitetu srpskog življa na Kosmetu?! Problem je što ovo nije nikakav ekonomski prosperitet već budžetsko davanje u prazno, davanje u potrošnju koja ništa ne donosi osim lične koristi. Kada to davanje prestane nikakvog traga neće ostati iza njega osim nešto kupljenih nekretnina u centralnoj Srbiji. Privreda kosmetskih Srba će i dalje biti mrtva.

Proces koji je u toku a koji se narodski naziva ”nekome rat a nekome brat” ne vodi ničem dobrom ali on nije produkt novijeg datuma. Taj proces je počeo i kulminirao osamdesetih i devedesetih kada se na Kosmetu ”događao narod” i kada se sredinom devedesetih i krajem veka stvarno i ”dogodio”. U tom periodu, u kojem je bilo mnogo bahatosti i javašluka, kukavičluka i lopovluka, u tom vremenu privilegija i pljačke, bogaćenja na krilima lažnog patriotizma i na račun drugih (vrlo često i Albanaca) mnogo ljudi je oprljalo ruke. Neki su ih kasnije i okrvarili. Sud, policija, opštinski organi, javna preduzeća, zdravstvo i školstvo su bili u velikoj meri korumpirani. Negativna a partijska selekcija kadrova uništila je i ono malo institucija koje su nešto vredele. O kulturi ne vredi ni govoriti. Turbo-folk filozofija udenutih trenerki i zlatnih krstova postala je kulturni obrazac i nije ništa manje nanela štete od mediokriteta i režimskih umetnika i kulturnih delatnika. Kosmet je osamdesetih i devedesetih tonuo u krizu zbog otvorene pobune Albanaca protiv države Srbije i zbog nesposobnosti aparata da adekvatno odgovori na tu pobunu. Ne ulazim ovde u spoljašnji remetilački faktor koji je bio presudan već apostofiram na naše greške. Stvarao se revolt kod običnih i mirnih građana dok su se teroristi slobodno šetali po Drenici. Šta ovom pričom podvlačim? Pa to da su to otprilike isti ljudi: oni koji su tada radili u tim institucijama i koji danas primaju duple plate. Ne svi, naravo, ne treba generalizovati ali dobar deo svakako. Jer obrazac državne strategije je bio sledeći: svi koji su radili u tim organima do 1999-e su nastavili da rade u istim organima u užoj Srbiji i Vojvodini ili su ostali na Kosmetu i primaju duple plate. I tada, i danas, ima Srba na Kosmetu kojima nije išlo baš sve od ruke, koji nisu imali posao, ili su radili u propalim društvenim firmama, ili su se bavili zemljoradnjom, ili su morali da napuste svoja radna mesta u bivšim jugoslovensikm republikama. Oni danas traže od države Srbije da se isprave sve nepravde i da se ravnopravno pomaže svima. Ko smatra da je veliki stručnjak i da se bez njega ne može: neka ide. Za taj novac koji oni sada primaju dovešće se pravi stručnjaci.

Sve dok Srbi sa Kosmeta, i svi ostali Srbi naravno, ne budu smogli snage da pogledaju jedni drugima u oči, i da jedan drugome postave pitanje: ”šta si ti radio zadnjih dvadeset godina?”, ništa od katarze i nove snage za tešku borbu. Ništa od ”krvi, znoja i suza” koje nas i njih evidentno čekaju. Vinston Čerčil je napisao: ”ako dozvolimo današnjici da se sveti prošlosti, izgubićemo budućnost’‘. I tu je donekle u pravu. Ali ova ”naša” prošlost i nije tako daleka istorija i ljudi koji su živeli u jednom selu pre deset godina uglavnom i danas žive zajedno. I svesni su da nešto treba raditi i menjati jer ovo sada ne valja. Kukavice koje ne smeju reći ”ti si lopov i nesposobnjaković, ti si jedna arogantna budala koja ne zaslužuje da bude ispred nas!!”, neće imati nikakvu budućnost ne samo na Kosmetu nego bilo gde u Srbiji. A, danas smo svi uglavnom takve kukavice. Bez kompleksa treba stati pred ljude, pred vlast, pred opoziciju, pred crkvu, i reći: ”ej, vi ste nešto radili dvadeset godina i očito je da to nije dobro, ne valja, vlasti se menjaju a vi uvek ostajete, sklonite se i pustite druge da probaju, više štete od vas ne mogu napraviti a koristi će možda biti”. Tamo se ne mogu stvoriti preko noći spektakularni rezultati ali bi za početak veliki uspeh bio da se zaustavi trend da stvari idu na gore.

Taj problem, problem ”duplih plata”, je nasleđeni problem još od vremena Miloševića. I niko nije imao hrabrosti pre svega iz političkih razloga da zagrize tu oporu jabuku i nešto promeni po tom pitanju. Ali, sada je vreme. Borba koja očekuje srpski narod je dugotrajna i zahtevaće puno odricanja. I svi će se odricati, svi Srbi ma gde u državi Srbiji živeli. Tu borbu sigurno neće dobiti, niti voditi, oni kojima je motiv ostanka dole samo u činjenici da primaju duplu platu. U borbi koja predstoji mora se više dati nego uzeti. Trebamo nešto naučiti od svojih neprijatelja. Albanci su svoju borbu finansirali, između ostalog i pored izdašne pomoći iz inostranstva, i iz svojih džepova. Nekad milom a nekad i silom. A mi nismo spremni da podjednako raspodelimo čak ni ono što država deli. Kako ćemo onda raspoređivati ono što želimo da damo? Ja pri svemu ovome nikome ne sporim pravo da napusti Kosmet u potrazi za bezbednijim i boljim životom. Svako mora imati pravo izbora gde će živeti a da mu pri tome niko ne spočita ni najmanju primedbu. Ja sam svoj izbor iskoristio i koristim ga i danas. Kada mi je i Srbija bila tesna ja sam otišao iz nje. I ponovo se vratio. Takvo pravo treba da ima svako. Da ide gde hoće, ako može. Ali, oni koji žele da ostanu dole i koje država pomaže (za razliku od nas koji smo iskorisitli pravo za sopstvenim izborom i koje država ne pomaže i ne treba to da čini) treba da međusobno budu solidarniji i da prihvate činjenicu da država prema svima treba da bude jednako dobra a ne nekome majka a drugome maćeha.

Tu se još kao problem javlja i strančarenje i glomazan, a posve neefikasan, državni aparat koji radi ispred Vlade. O strančarenju ne treba trošiti reči jer to je rak rana koja razjeda efikasnost opstanka i borbe Srba na Kosmetu. Pri tome su uvek u pozadini lični interesi i ništa drugo. Ministarstvo za Kosovo treba u potpunosti da se preseli na Kosovo i Metohiju, naravno u sredinama gde može nesmetano da funkcioniše. Pa ko voli nek izvoli. Svi službenici ministarstva moraju da žive na Kosmetu i najviše u čemu mogu biti privilegovani jeste da država dodatno dotira troškove smeštaja. Pa ko želi nek izvoli. Moraju se rasprodati sva luksuzna vozila kojima se vozikaju službenici tog ministarstva. Ti ljudi se moraju kretati po blatnjavom kosovskom terenu u čizmama i vetrovkama a ne u ”audijima” i svilenim odelima. Trebaju se maksimalno smanjiti administrativni troškovi. Mora se ukinuti reprezentacija i skupi ručkovi. Štednjom možemo skupiti novca da se pomogne još kome, da se pokrene neki projekat. Umesto svega toga, mi čitamo u štampi od pre neki dan da je ministru za KiM Bogdanoviću dodeljen službeni stan u Beogradu. Pa makar je do sada živeo tamo, od sada neće ni to. Više će biti u Beogradu. Lep je Leposavić al’ Beograd je Beograd. Ništa to ne valja. Šta će on u Beogradu? Njemu je mesto tamo dole.

Postavlja se i pitanje funkcionisanja lokalnih samouprava Srba sa KiM, efikasnosti i isplativosti svega toga. Jesu li potrebni i efikasni takvi organi i koliko koštaju? Zar nije bolje pomoći ljudima da pokrenu neki posao. Da sredstva za rad obezbedi država Srbija (i da ta sredstva u dugom periodu ostanu u vlasništvu države) a da profit od rada ubiraju Srbi koji bi radili u tim preduzećima uz odvajanje u fond za iste te namene. Samo raspisivanje lokalnih izbora bila je greška. Više se vodilo računa o političkoj dimenziji tog čina nego o praktičnoj koristi i primeni tih samouprava. Ti lokalni parlamenti i organi su nepotrebni u sadašnjem trenutku i jedini njihov rezulat je zavada među narodom. Oni nemaju nikakvu operativnu moć i nikakvu mogućnost da o nečemu odlučuju. Treba da postoje određeni lokalni organi, neki vid organizovanja ali formirati opštine i opštinske organe je besmisleno. Država Srbija mora vladati na Kosmetu preko svojih opunomoćenika koji bi poput nekadašnjih komesara donosili odluke na osnovu vladinih dekreta. Oni moraju da funkcionišu po pravilima vojne uprave ili vanrednog stanja, jer takvo stanje zaista i jeste tamo. Najbolje bi bilo da ti službenici uopšte ne bude iz sredine u kojoj kordiniraju jer bi se tako smanjile međusobne zađevice i spustile tenzije koje u tim malim sredinama vladaju. Ne možemo se igrati demokratije u ratnom stanju a to je realno kosmetsko stanje.

I mora se štedeti i namenski trošiti. Mora se ulagati a ne deliti iz budžeta. Više je nego očigledno i osetno da se novac troši nenamenski čak i protivzakonito. Očito je da su ogromni troškovi reprezentacije, vozila, pratnje, dnevnica, raznih veća, partija, odbora. Sve to mora de se svede na razumnu meru. Šteta je i materjalna ali je mnogo veća šteta na psihološom planu. Stvara se osećaj nepravde i napuštenosti, stvaraju se socijalne razlike, stvaraju se podele koje nanose štetu prevashodnom cilju: odbrani onoga što se još može odbraniti. Šta je to i koliko je?, ja ovde neću licitirati: to će vreme pokazati.

Centar adminstrativnih i drugih aktivnosti države Srbije po pitanju Kosmeta svakako mora biti severna Kosovska Mitrovica. Iz više razloga. Prošle nedelje sam u dva navrata boravio u njoj. Tamo sve vrvi od života, od kretanja ljudi i nekakve trgovine ali se stiče i utisak nešto malo organizovanijeg haosa koji svima odgovara. Saobraćajna gužva, parkirana vozila na svakom mogućem mestu, nepoštovanje nikakvih propisa, šarolikost tablica, automobili svih svetskih proizvođača i svih cena. Očigledno je da ima makar deset puta više automobila nego što to gradska infrastruktura može da podnese. Sa druge strane mogu se videti i očigledno siromašni ljudi koji u nekakvim torbama nose namernice prema enklavama i koji čekaju autobuse sa rešetkama da ih odevedu kući. Te rešetke se stavljaju da se ne bi polomili prozori i povredili ljudi jer ih albanska deca redovno kamenuju kad prolaze kroz njihova naselja a takvih je danas većina na Kosmetu. Gomila nekakvih kordinatora, predsednika nepostojećih opština, državnih sekretara i lokalnih funkcionera vrti se po mitrovačkim kafanama sa karakterističnim torbicama o ramenu i neukusno sastavljenim bojama u garderobi. Očigledno je da nemaju šta da rade i da, recimo, predsednik opštine đakovačke ili kačaničke ne samo što ne sme da ode tamo, već u zadnje vreme ne sme da ode ni sa pratnjom. Karakteristično je da je dinar uglavnom u opticaju. Može evro da prođe ali nije obavezan. Cene su u rangu centralne Srbije. Benzinskih pumpi ima na svakom koraku mada je diskutabilno da li bi neki od takvih objekata mogao uopšte da prođe bilo kakvu zakonsku regulativu ni za bakalnicu a kamoli za pumpu. Video sam čak i pokretne pumpe. Cisterna postavljena na kamionsku prikolicu pored koje je ugrađen aparat za istakanje sa pištoljem i brojačem količine goriva i cene. Pa se kamion kreće i staje prema potrebi. Kosovska Mitrovica je jedini urbani kosmetski deo gde su u većini Srbi. I kao takav se mora čuvati i sačuvati po svaku cenu. Tako se čuva zaleđe Mitrovice koje je od izuzetne strateške važnosti pri sadašnjim pozicijama. To je veoma važno i zbog činjenice da se tim potezom pod srpskom kontrolom Albanci odbacuju sa padina Kopaonika.

Sa druge starne urbanost tog dela omogućava funkcionisanje vladinih ureda, škola i fakulteta. Tu se može organizovati i relativno kvalitetan zdravstveni centar za Srbe na Kosmetu. Najzad, u Mitrovici je izvodljiva svaka aktivnost jer je fizički povezana sa Srbijom bez remetilačkih albanskih uticaja na tu povezanost. Zato, ne treba shvatiti ovo pisanje kao potrebu da se iz ljubomore napakosti ljudima koji primaju duple plate već kao želju da se skrene pažnja da su nam potreba dugoročna i trajna rešenja a ne populističe improvizacije. Svestan sam da ovakvim stavom navlačim na sebe gnev određene grupacije ljudi dok će drugi biti ravnodušni jer fatalistički smatraju da su ostavljeni. Nije važno. Samo, nek se ti ljudi zapitaju kako bi se oni osećali da su u situaciji da nemaju detetu da kupe patike ili jaknu a njihov komšija koji sedi ceo dan kući (jer, realno nema šta da radi) prima 1500 evra mesečno?! Da li bi i tada rekli da to tako treba da bude da bi se sačuvalo Kosovo?! Da li bi se zalagali za tezu da je to pošteno i pravedno?! I da je u interesu postizanja cilja?! A cilj je: da što više ljudi ostane da živi dole i tako održe smisao ideje da se borimo za Kosmet. Šta će nama Kosmet ako tamo ne bude bilo Srba? Cilj je da Kosmet bude u Srbiji gde mu je i mesto. Ne samo ”u srcu Srbije” nego jednoga dana i faktički. Ono što mi je ulilo nadu za vreme kratkotrajnog boravka u Mitrovici jeste puno mladih ljudi, mnogo đaka i studenata na ulicama grada. Hoće li oni ostati tamo kad završe školovanje? Ili su roditelji spremili rezervnu varijantu? To su dileme? To su pitanja i problemi o kojima treba razmišljati kad se stvara državna taktika i strategija o Kosmetu.

Možda će mi neko argumentovati: da, lako je van Kosmeta, na sigurnom, pametovati. Meni se može i prigovoriti da sam od 1999 van Kosmeta, da živim na drugim mestima. Istina je i da ne nameravam da se tamo vratim da živim. Sve to stoji. Ali, ja sam, kao i mnogi drugi slični meni, sve svoje odluke donosio O SVOM TROŠKU. Otud meni pravo da razmišljam, i ako ja ne mogu ništa promeniti ali mogu makar iznositi svoj stav – jer i ovo pišem takođe o svom trošku. Jer, ja volim moju Metohiju O SVOM TROŠKU. Mislim da oni koji je ”vole” O TUĐEM TROŠKU ZA SVOJ RAČUN ne mogu ništa dobro doneti svojim bivstvovanjem dole. Viđao sam ja već takve.

 

Igor M.Đurić, 03.10.2008 

www.djuricigor.net




GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo