Вести

Živimo u vremenu kada ima malo lepog i dobrog. Otuda se govori i piše uglavnom o onome što je negativno. A ima među nama i kod nas još uvek i dobrog i lepog. U ovom dopisu biće i o nečem što nije ni dobro ni lepo, ali najpre da kažem koju reč o dobrom

dr.Mateja Matejić, protojerej – stavrofor, 03.10.2008

+++

Jelena Kresojević, upokojila se 1970 godine. Živela je u Monroe, Mičigan. Bila je sirotica nad siroticama. Imala je dva samca koji su kod nje živeli i svaki od njih joj je plaćao po 80 dolara mesečno za stan, hranu i pranje veša.

Jedna naša parohijanka je radila kao činovnica u opštini. Jednoga dana me je  pitala zašto ne dovedem baba Jelu (tako smo je svi zvali) da joj da bonove sa kojima bi dobijala namirnice besplatno. Kada sam to rekao baba Jeli, ljutito mi je odgovorila: „Svešteniče, šta govoriš? Zar mene drugi da hrani pored moje dve ruke?“ A bilo je mnogo onih koji su, iako su imali obe ruke i mnogo veće prihode nego ona primali te bonove i sa njima dobijali namirnice besplatno

Kasnije mi je ta ista činovnica rekla da baba Jela plaća porez na kuću, a pošto su joj prihodi minimalni, može da se oslobodi plaćanja poreze. Kazala mi je da je dovedem u opštinu i ona će obaviti sve formalnosti. Probao sam da nagovorim baba Jelu da odemo da obavimo formalnosti u opštini i da se ona oslobodi plaćanja poreze. Prvi put  je viknula na mene: Šta ti to meni govoriš, svešteniče. Da ja ne plaćam porez mojoj državi u kojoj živim i koja mi je dala utočište?“

U crkvu je dolazila na svaku liturgiju (84 puta u godini!). Živela je oko pet kilometara udaljena od crkve, pa nekad bi je neko dovezao, a nekada je dolazila pešice. I svaki put je kupila jednu ili dve sveće, i svaki put ostavljala prilog na tas.

Kada smo zidali crkvu rešili smo da stavimo katedalne prozore, od kojih je svaki tada koštao po hiljadu dolara. Baba Jela mi je rekla da ona hoće jedan prozor sa ikonom Bogorodice. Probao sam da je odgovorim jer mi je bilo žao da ona toliko novca da kada ga toliko malo ima. I opet sam je naljutio: „Šta ti misliš, svešteniče? Bojiš se da baba Jela neće platiti? Gladovaću ako treba, ali platiću i hoću da ima moj prozor u crkvi. Neka mi to bude spomenik!“ I njen prozor je stavljen i platila ga je.

A da pomenem i Luku Grubora, koji se uvek predstavljao kao Luka Srbin. Živeo je u jednoj šupici u kojoj su i pod i sto i krevet i orman za sudove bili zasuti ugljenom prašinom. Jedva se kretao, bio je bespomoćan. Dobra i darežljiva Milka Kvočka mu je ponekad donosila hranu i očistila bi ugljenu prašinu koje je bilo svuda.

Obilazio sam ga povremeno i imao vrlo zanimljive razgovore sa njim. Obišao sam ga i u vreme kada smo odlučili da u Kolumbusu, Ohajo, u našoj parohiji podignemo crkvu. Sa mnom je tom prilikom bio i predsednik crkvene opštine Đorđe Torbica. Mi smo od drugih parohijana tražili i molili da daju priloge za izgradnju crkve. Nisam uopšte imao nameru da od njega ista tražim.

Luka nas je pitao da li je istina da imamo nameru da zidamo crkvu i mi smo odgovorili potvrdno. „E, dobro je,“ – kazao nam je.  Potrebna nam je da se Bogu molimo i da se sa Bogom mirimo. A potrebna nam je i da nas okupi, da sačuvamo i našu veru i naše Srpstvo..“  Onda se obratio Đorđu: „Đuro, vidiš li onu limenu kutiju na ormanu? Idi donesi je.“  Kada je Đorđe doneo zarđalu limenu kutiju, Luka mu je rekao da je otvori, da sadržinu izruči na sto. U kutiji su bile novčanice.  Luka mu je rekao da  izbroji koliko novca ima. Đorđe je izbrojao i rekao da ima tačno hiljadu dolara. „Znam,“ odgovorio mu je Luka.

– „To mi je sve što imam. To sam  sačuvao za svoj ukop. Ali mene će država pokopati. Evo, svešteniče, uzmi to za crkvu.“ Odbijao sam i molio ga da ne daje taj novac, a mi ćemo nekako i bez njegovog priloga crkvu sazidati. E, to ga je baš naljutilo.

– „Nećeš da primiš moj prilog?! Ne dajem ga tebi nego Crkvi! Ne daš da i ja budem sa svojom braćom koja prilažu da se crkva gradi! Uzimaj to!“

I uzeli smo. Dok su drugi priložnici davali malo od svojih prihoda, Luka je, kao ona udovica u Jevanđelju dao sve, svoju poslednju leptu.

Uskoro je Luka bio prebačen u starački dom, a nije posle toga dugo živeo. Mi ga nismo zaboravili. U sveštenikovoj kancelariji koja je unutar zgrade crkve postavili smo katedralni prozor sa natpisom: „Luki Srbinu zahvalni parohijani crkve sv. Stevana Dečanskog.“

+++

E, a sada o nečemo što nije ni dobro ni lepo.

U poslednje vreme svedoci smo organizovanih napora manjine bezvernika da ogromnoj većini hrišćana u ovoj zemlji onemogući slavljenje Hristovog rođenja. Uz pomoć zakonodavaca to im donekle i uspeva. Ipak, vernici se odupiru i slave Božić kod svojih kuća i u svojim crkvama.

Ali da li će srpski pravoslavni vernici jedne parohije u Arkansasu slaviti Božić posle pisma koje im je uputio administrator te parohije?  On ne živi u toj  parohiji već ima svoju redovnu parohiju koja ga plaća. Prema tome, on ne bi mogao da ostavi svoju parohiju na Božić i da dođe da služi u ovoj.  Obratili su ju se i molili a dozvolu da nađu nekog sveštenika koji bi im služio za Božićne praznike. Odgovorio im je pismeno  da bi dozvolio nekom svešteniku da dođe i bogosluži narodu da proslavi Hristovo Rođenje,  ali naređuje da mu se najpre pošalje po sto dolara po bogosluženju, $400 dolara za četiri bogosluženja iako on neće doći da služin ego drugi sveštenik.!

Na prvi pogled izgleda da se ovde radi  po onoj narodnoj niti pas kosku glođe nit’ je drugom daje. Ali ta izreka ne odgovara u ovom slučaju, već bi tačnija bilo: pas  svoju kosku glođe, ali hoće i tuđu !

Navodim samo delove toga pisma, a kopiju celog teksta čuvam u  arhivi i imam nameru da je jednoga dana objavim. U pismu stoji:

 3. Da odmah stupite u vezu sa mnom radi utvrđivanja datuma da se održi godišnja skupština i da mi obezbedite prevoz i druge troškove za dolazak na tu skupštinu;

 4. Svešteniku kome bih ja eventualno dozvolio da me zameni tamo za Božićne praznike  (sveštenik ne bi  zamenio NJEGA, nego bi došao da bi narod mogao da proslavi Božić sa odgovarajućim bogosluženjima!! MM) pripada 50% nagrade za jednu službu Božiju, tj. $100, a drugih 50%, tj. $100 ćete isplatiti meni (ukupno $200. po jednoj službi) i to PRE NEGO ŠTO JA ODOBRIM tome svešteniku da me zameni.    

E, pa sada  recite da li vam ovo pismo zvuči kao svešteničko pismo ili kao pismo GAZDE čija je PRĆIJA parohija koju administrira?  Ako su srpski pravoslavni sveštenici bili ovakvi kada su Srbi prelazili u Bogumile, onda znam zašto su to činili.

A drugi sveštenik kome su se ovi jadni pravoslavni vernici obratili za pomoć i intervenciju, piše svešteniku koji je bio voljan da ode i služi narodu za Božić  bez ikakve nagrade:

„To su zaista osetljive stvari; zavisi iz kog ugla se posmatraju“.

Gospode, iz koliko uglova treba posmatrati pitanje da li  treba omogućiti srpskim pravoslavnim vernicima da mogu imati bogosluženja na Praznik Hristovog  Rođenja, ili ne! Pravilo je da ne može sveštenik ići u nečiju parohiju ako nadležni paroh ili administrator to ne odobri.  Tako je administrator imao pravo da  ne dozvoli nikome da dođe i služi u parohiji kojom on administrira. Međutim, on je najpre odobrio da drugi sveštenik dođe i služi za Božić, ali se onda dosetio da se od svega toga može napravi biznis i zaraditi koja para.  Ako paroha nema, a administrator mora ostati  na Božić i služiti u svojoj parohiji, iz kog ugla treba posmatrati zahtev administratora da se onome svešteniku koji služi da 50% nagrade a 50% administratoru samo zato što je on administrator?  Meni se  čini da se ovde radi o veoma jasnom slučaju gde administrator smatra parohiju koju administrira za svoju ličnu prćiju.

Sveštenik koji je bio voljan da ode i služi tri dana bez ikakve nagrade nije mogao ni hteo da prihvati uslove pop trgovca i nije otišao da služi u toj parohiji  za praznik Hristovog rođenja. Tamošnji vernici su ostali bez bogosluženja.      

Mateja Matejić

protojerej stavrofor