logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    4.833 пута прочитано    Датум: 26.09.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Vladika IgnatijeU ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Smatrali smo neophodnim da se oglasimo posle najnovije izrečenih stavova mitropolita Amfilohija o poretku služenja Svete Liturgije.

Svetosavska duhovna misija

+++

Mitropolit je u svojoj besedi 12. avgusta 2008. godine, izgovorenoj u kapeli Svetog Simeona Mirotočivog u dvoru Srpske Patrijaršije, između ostalog rekao:

„Zatvorene dveri i čitanje molitava tajno ne odvajaju li laike od suštinskog razumevanja sadržaja Svete Liturgije? Ako se razdire zavesa u jevrejskom hramu u trenutku Hristove Krsne smrti, ko smo mi da je ponovo navlačimo, vraćajući se obogotvorenjem zatvaranja dveri starozavjetnom zakoničarstvu – besedio je Vladika crnogorsko-primorski.

- A kad služašči izgovori: Sa strahom Božijim i verom pristupite! – ko smo mi da uskratimo pravoslavnim hrišćanima, pripremljenim za Sveto Pričešće, da priđu Čaši? Ko sam ja da uskratim Gospoda onome koji posti svaku sredu i petak i sva četiri godišnja posta, koji živi u duhu pokajanja i hrišćanskim životom – rekao je u svojoj besedi Arhiepiskop cetinjski Amfilohije.

Posle Svete Liturgije za trpezom ljubavi Arhiepiskop Amfilohije je nastavio besedu citirajući primer iz predhodne decenije Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla koji je smirenošću svojom služio Svetu Liturgiju u sali koja ima stolice i binu bez oltarske pregrade sa antimisom“.

http://www.spc.yu/sr/arhiepiskop_amfilohije_o_preovladavanju_sustine_nad
_formom_u_liturgijskom_zivotu_nase_crkve

Posle majskog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora ovo je prvo oglašavanje nekog srpskog arhijereja, kojim se, najblaže rečeno, ignoriše i obezvređuje odluka Sabora o poretku Svete Liturgije u SPC. U saopštenju Sabora rečeno je: „U cilju, pak, očuvanja vekovnog molitvenog predanja i živog svedočenja Crkve u savremenom svetu, Sabor je potvrdio svoj stav u pogledu služenja svete Liturgije i drugih bogosluženja u duhu vekovnog liturgijskog predanja naše Crkve.

U ovakvom postupku mitropolita Amfilohija projavljuje se suštinski uzrok nejedinstva i razdora, u nekada jedinstvenom telu SPC, a to je: neposlušnost Saboru pojedinih arhijereja srpske Crkve. Uzrok ovako teškom stanju u SPC (stanje koje slobodno možemo okarakterisati kao neozvaničeni raskol) jeste rušenje osnovnog principa na kome Crkva Hristova počiva, principa sabornosti.

U početku je sve bilo (od strane saboru neposlušnih episkopa) veoma vešto prikriveno; kao uzrok razdoru i nesuglasicama klira i vernog naroda navođeno je insistiranje vernika na nekim „nebitnim“ (tako govore neposlušni klirici) promenama u poretku Svete Liturgije, koje su neki episkopi izvršili u svojim eparhijama.

Prosvetljen i rukovođen isključivo Blagodaću Božijom, verni narod je, podnoseći velike žrtve i stradanja (poput Gospoda svoga trpi i batine od slugu prvosvešteničkih), izveo stvari na čistac vršeći pritisak na Sveti arhijerejski sabor da na dnevni red stavi i pitanje liturgijskih promena. Sabor je tri puta donosio odluku o poretku služenja Svete Liturgije tako da je, posle dodatnih pojašnjavanja i preciranja smisla jedne te iste odluke, ovo ponašanje Sabora postalo tragikomično. Međutim, ni jednu od donesenih odluka Sabora o načinu služenja Svete Liturgije nekoliko episkopa SPC nije sprovelo u svojim eparhijama. I upravo se u ovoj njihovoj bahatosti, i ignoranisanju Svetog arh. Sabora, projavljuje i pobeda revnitelja za jednoobraznost poretka Svete Liturgija i jedinomislije u SPC-i. Pobeda je u tome što su stvari izvedene na čistac, tako da se jasno vidi koji su istinski uzroci nejedinstvu, nemiru i razdoru u SPC-i; istinski uzroci su: neposlušnost Svetom arhijerejskom saboru nekolicine episkopa, i jeres koju neki episkopi uvode i šire u našoj Crkvi. U osnovi oba ova uzroka jeste gordost. Ovi neposlušni arhijereji jesu izazivači novog raskola u SPC. I prvi raskolnik na nebu pokrenut je bio na taj čin gordošću, koja se projavila kroz njegovu neposluštnost Gospodu Savaotu. Gordost i jeste izvorište svih raskola.

Krajeugaoni kamen Crkve – neuništive Božije građevine jeste Gospod Isus Hristos, a rukovoditelj njen Duh Sveti, pa je sasvim očigledno da se stvari ka konačnom raspletu kreću polako, ali sigurno. Dakle, sada svaki revnosni vernik naše Crkve može uvideti da uzrok nemirima, razdoru i podeljenosti u našoj Crkvi nisu liturgijske promene, već neposlušnost pojedinih episkopa Svetom arhijerejskom saboru; liturgijske promene su sekundarne u odnosu prema primarnom uzroku iz koga proizilaze. U pitanju je bunt neposlušnih – pobuna protiv Bogom ustanovljene hijerarhije u Crkvi. Ko je barjaktar i lučonoša ove pobune potpuno je jasno.

Saborni um vernoga naroda prepoznao je i jeres u Crkvi, i raskolničke namere nekih episkopa, i protiv toga odlučno ustao. Sve aktivnosti vernoga naroda usmerene su na očuvanje čistote vere i bogoustanovljenog poretka u Crkvi, potčinjavanje nižih činova višim činovima, jer se jedino tako može očuvati jedinstvo SPC.

Mitripolit je u svojoj besedi naveo samo dve promene na Svetoj Liturgiji, i naglasio ih kao opravdane. Iz tog razloga donosimo spisak liturgijskih novotarija u eparhiji braničevskoj, spisak koji sadrži 26 promena neposredno vezanih za poredak Svete Liturgije. Ovaj spisak naširoko je poznat, jer je na nekim internet sajtovima svojevremeno objavljivan. Nije nam poznato da se bilo ko oglasio da ospori makar nešto iz ovog spiska kao netačno. Ovaj spisak liturgijskih novotarija episkopa Ignjatija do u tančine je tačan i verodostojan; sačinjen je besprekorno tačno i u slučaju potrebe moglo bi se dokazati da je u potpunosti istinit.

Ovom prilikom se nećemo osvrtati na jeresi episkopa Ignjatija, pošto je protiv njega na Saboru podneta tužba zbog jeretičkih učenja koja uvodi i širi u SPC. I ova će stvar u svoje vreme izaći na čistac (u to smo nepokolebivo uvereni) i zato ćemo smireno čekati.

Spisak liturgijskih novotarija episkopa Ignjatija sada dopunjujemo nečim što na Svetoj Liturgiji radi episkop Ignjatije, nečim što se ne može nazvati novotarijom, već otvorenom hulom. Molimo vas, obratite pažnju:

Episkop Ignjatije, i njemu poslušno sveštenstvo, posle osvećivanja Časnih darova na Svetoj Liturgiji, u slučaju nedostatka Svetog Pričešća, u sveti Putir dolivaju vino! Zašto ovo čine? Kao odgovor na ovo pitanje navešćemo reči oca Simeona, igumana manastira Rukumija. Evo šta kaže otac Simeon:

„Zašto posle osvećivanja Darova dolivaju vino u putir? – Zato što sveštenik ne može da predvidi koliko će sveštenika, koji nisu služili, da okači epitrahilje i da se pričeste; oni upotrebe sveto Pričešće, a narodu sipaju posle „Rojal“. Zar time da se pričestiš? Atanasije tome uči – da je to Pričešće. Ali to nije istina! Mi imamo knjigu Učiteljnoje izvestije na kraju Služebnika iz 1962. godine, u kome se kaže: ko pričešćuje česticama narod, česticama izvađenim za žive i upokojene, ko doliva vino u putir pa pričešćuje narod, on smrtno greši.“

Ukoliko mitropolit Amfilohije i njegovi istomišljenici posle čitanja ovog spiska liturgijskih novotarija vladike Ignjatija i dalje budu tvrdili da je, uprkos svim ovim promenama, suština Svete Liturgije ostala nepovređena, onda je to potpuni sunovrat u bezdan neposlušnih u SPC-i; u tom slučaju bićemo sigurni da je ovo Gospodom prorečeno vreme odvajanja kukolja od pšenice:

„Ostavite neka raste oboje zajedno do žeteve; a u vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najprije kukolj i svežite ga u snoplje da se sažeže, a pšenicu odvezite u žitnicu moju“ (Mt.13,30).

Još samo želimo da naglasimo da nije nemoguće da se neposlušni Saboru arhijereji (koji, inače, traže bespogovornu poslušnost sebi), odluče da preduzmu mere kažnjavanja onih klirika i vernika koji nisu njima poslušni. Takvo njihovo činjenje može se očekivati, s obzirom na činjenicu da se gubljenjem čiste Vere gubi i čist razum, iz koga, jedino, može proizaći zdravo rasuđivanje. U tom slučaju svi revnitelji Vere svetootačke smatraće njihov sud ništavnim! jer će njihov sud zaista biti ništavan. To iz sledećeg razloga:

„…Crkveno jererhijska vlast ima svoju potpunu i zakonitu snagu samo onda, kad ona djeluje u granicama zakonom ustanovljenima i kad vršioci te vlasti u strogoj se potčinjenosti nalaze zakonima i nauci Crkve pravoslavne, – dočim na protiv, čim odstupi od tih zakona i prijeđe strogo ustanovljene zakonske granice, vlast ta gubi sva svoja prava“. (Pravila Pravoslavne Crkve s tumačenjima ep. Nikodima Milaša, Novi Sad, 1895., str.284)

+++

LITURGIJSKE NOVOTARIJE EPISKOPA IGNATIJA

(poredak Svete Liturgije episkopa Ignjatija i njemu poslušnih sveštenika)

1. Ne uzimaju vreme – ne čitaju molitve:

- Care nebesni,
- Trisveto,
- Oče naš,
- zatim molitve: ”Gospode pruži ruku svoju…, Ući ću u dom tvoj… ”(navedene molitve sveštenoslužitelj izgovara do oblačenja).

2. Liturgiju služe sa neprekidno otvorenim dverima.

3. U Velikoj jekteniji, na početku Liturgije, ne pominju dušu. Umesto ispravnog: ”Za višnji mir i spasenje duša naših, Gospodu se pomolimo”, govore: ”Za višnji mir i spasenje naše, Gospodu se pomolimo”.

4. Ne pevaju blaženstva, već proizvoljno izabrane antifone.

5. Umesto ispravnog: ”Za ovaj sveti hram…”, izgovaraju: ”Za ovu svetu crkvu…”

6. Pri izgovaranju: ”Pominjući, presvetu, prečistu… i sav život svoj Hristu Bogu predajmo”, sveštenoslužitelji se, umesto ikoni Hristovoj, klanjaju episkopu.

7. U Prozbenoj jekteniji posle Velikog vhoda, umesto: ”Ono što je dobro i korisno dušama našim od Gospoda molimo”, izgovaraju: ”Ono što je dobro i korisno nama od Gospoda molimo”.

8. Pri izgovaranju reči: ”Gore imajmo srca” podižu ruke u pravcu zapada, a na reči: ”Zablagodarimo Gospodu”, klanjaju se u pravcu zapada.

9. Ne dozvoljavaju da narod peva: ”Dostojno i pravedno jest poklanjatisja Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, troicje jedinosuščnjej i nerazdjeljnjej”, već samo: ”Dostojno i pravedno jest”. Za to vreme sveštenoslužitelj čita glasno molitvu: ”Dostojno je i pravedno Tebe pevati…”, koja se po pravilu čita tajno.

10. Pri izgovaranju reči: ”Uzmite, jedite, ovo je Telo moje…”, ne pokazuju rukom prema svetom diskosu, a prilikom izgovaranja reči: ”Pijte iz nje svi…” ne pokazuju rukom na sveti putir, kako je ispravno.

11. Izgovaraju naglas molitvu: ”Sećajući se dakle ove spasonosne zapovesti…”, koja se po pravilu govori tiho.

12. Ne dozvoljavaju da narod peva: ”I molimtisja Bože naš” dva puta dugačko i dva puta kratko, već samo jedno dugačko.

13. Za vreme Epikleze izostavljaju Tropar trećeg časa kao i stihove: ”Srce čisto sazdaj u meni…”, i ”Ne odbaci me od lica Tvoga…”

14. Čitaju naglas molitvu Epikleze: ”Još Ti prinosimo ovu razumnu i beskrvnu službu…” a treba tiho.

15. Posle pretvaranja Darova izgovaraju naglas, umesto tiho, molitve: ”Da ove svete Tajne budu onima koji se pričešćuju…” i ” Još Ti prinosimo ovu razumnu službu…”

16. Izgovaraju naglas, umesto tiho, molitvu: ” Pomeni, Gospode, grad ovaj…”

17. Izbacili su u celosti prozbenu jekteniju ispred “Oče naš”.

18. Izbacili su molitvu: ”Čuj, Gospode, Isuse Hriste, Bože naš…”, koja se čita tiho i dolazi ispred ”Svetinje svetima”.

19. Prilikom služenja više sveštenika ne pričešćuju se sami, svako za sebe, već najstariji po rukopoloženju pričešćuje ostale.

20. Sveštenici se pričešćuju Krvlju Gospodnjom samo jedanput, umesto tri puta.

21. Ne čitaju molitve pred pričešće vernika: ”Verujem Gospode i ispovedam …”

22. Pričešćuju vernike sa sjedinjenim česticama umesto samo sa Ni, Ka.

23. Vernike pričešćuje đakon umesto sveštenika ili episkopa.

24. Ne izgovaraju formulu, koju po pravilu govori sveštenik, prilikom pričešćivanja vernika: ”Pričešćuje se sluga Božji ( ime ) prečasnim i presvetim Telom i Krvlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista na otpuštenje grehova i na život večni”, već samo: ”Telo i Krv Hristova” ( kao latini ).

25. Posle otpusta ne čitaju blagodarne molitve posle Svetog Pričešća, kojih je pet na broju na kraju služebnika.

26. Ne čitaju: ”Sada otpustaš u miru slugu tvoga, Gospode…”, trisveto, Oče naš, tropar Svetog Jovana Zlatoustog, Slava: kondak njegov, I sada: ”Nepostidna Zaštitnice hrišćana…”Gospodi pomiluj 12 puta, ”Časniju od heruvima…”: Slava, I sada, i mali otpust.

+++

NOVOTARIJE U PORETKU SVETE LITURGIJE NA KOJOJ SE VRŠI SVETA TAJNA

KRŠTENjA ILI VENČANjA

1. Svetu Liturgiju episkop ili sveštenici počinju sa: ”Blagosloveno carstvo…”, ne u oltaru kako je propisano, već u lađi crkve nad stolom za tu priliku postavljenom.

2. Iz Svete Liturgije izbacuju u potpunosti sledeće delove: prvi antifon, molitvu prvog antifona, prvu malu jekteniju, drugi antifon, molitvu drugog antifona, drugu malu jekteniju, blaženstva, molitvu trećeg antifona.

+++

JOŠ NEKE NOVOTARIJE EPISKOPA IGNATIJA

1. Sveštenike i đakone rukopolaže bez prethodno izvršene ispovesti i položene zakletve.

2. Vernike pričešćuje bez prethodno izvršene pripreme: postom, molitvom, pokajanjem (koje se projavljuje kroz opraštanje svima koji su nas na bilo koji način uvredili – što predstavlja u stvari čin pomirenja sa Gospodom), ispovešću i molitvenim pravilom pred Sveto pričešće.

3. Daje blagoslov za venčanja u toku posta.

4. Razrešava da se na crkvenim slavama i sahranama jede meso u toku Siropusne sedmice.

5. Rezanje slavskog kolača obavlja pre početka Svete Liturgije protivno dosadašnjoj praksi, a prilikom samog rezanja ne izgovaraju ( episkop i sveštenici koji ga slede u novotarijama ) propisanu formulu: ”Gospode Isuse Hriste Bože naš blagoslovi hleb i vino…”, tri puta, već samo govore: ”U slavu i čast ”.

6. Uočeno je, takođe, da episkop Ignjatije i sveštenici koji ga slede u novotarijama , posle obavljene Svete tajne krštenja peru ruke nad osveštanom vodom upotrebljenom u ovoj svetoj tajni.

7. Na crkvenim slavama ne obavljaju, u trebniku propisanu, litiju oko hrama.

NAPOMENA: Pored gore pobrojanih novotarija i protivkanonskih postupanja, episkop Ignjatije širi i mnoga lažna učenja, kao što su recimo: lažna učenja o tome da je duša smrtna i da Carstvo božije ne postoji, da su svetitelji Hristovi bajka, huli na Svete Mošti a i samom Gospodu Hristu se smeli da uslovljava postojanje našim verovanjem u njega. Episkop Ignjatije, iznad svega, bahato odbacuje i ne poštuje odluke Svetog arhijerejskog sabora i u svojoj eparhiji služi protivno tipiku šireći protivkanonsko učenje da ”Sabor nije iznad episkopa”.

Šireći ova lažna učenja episkop Ignjatije sablazni verna čeda Hristova, a one mlake i slabe u veri vuče u pogibelj večnu. Prihvatanje lažnog učenja je ubistvo duše veli Sveti Vasilije Veliki. Koliko je duša sablažnjena ovakvim lažnim učenjima Ignjatija Midića, a koliko zatrovana u to nećemo ulaziti, ali ako mi sebe nazivamo pravoslavnima, na ovakve otvorene hule ne smemo više ćutati. U pitanju je naše spasenje i spasenje naše dece, prema kome nikako ne smemo ostati ravnodušni.

+++


PROTIV LAŽNOG UČENjA DA ”SABOR NIJE IZNAD EPISKOPA”

37. APOSTOLSKO PRAVILO
(sa tumačenjem ep. Nikodima Milaša)

Dva puta u godini neka biva sabor episkopa, i neka među sobom ispituju dogmate blagočastija i riješavaju crkvene sporove, koji se istaknu: prvi put četvrte nedjelje pedesetnice, a drugi put dvanaestog dana mjeseca hipervereteja.
(Ap. 34; I. vas. 5; II. vas. 2; IV. vas. 19; trul. 8; VII. vas. 6; antioh. 20; laod. 40; kart. 18, 73).

- Svaki je episkop u svojoj eparhiji samostalan u svemu što se tiče unutrašnje eparhijske uprave i određenih u pravilima eparhijskih poslova; ali ta njegova samostalnost prestaje, čim se ima da odluči o kakvom poslu, koji se tiče vjere ili crkvene discipline, i u opće, čim se tiče nekoga posla, koji izilazi iz običnih granica eparhijskog ustrojstva. U ovakvim prilikama eparhijski je episkop zavisan od glasa i suda ostalih eparhijskih episkopa dotične oblasne crkve i prvog episkopa te crkve (ap. 34 i paralelna pravila), zavisan je dakle od sabora episkopa. Samo u saboru episkopa svake pojedine oblasne crkve usredsređena je punoća crkvene vlasti za tu oblast, isto kao što je u saboru episkopa sve crkve usredsređena sva punoća crkvene vlasti za vaseljensku crkvu. Ovo je osnovno učenje pravoslavne crkve, koje se osniva na božanskome pravu. Osnovatelj crkve u svima Svojim ustanovama osvrtao se uvijek na slabost ljudske prirode i izdavao je takve zapovijedi u pogledu crkve, koje bi s pogledom na tu slabost moguće bilo ispuniti. U prirodi je čovjekovoj da zajedničkim djelovanje mnogih lakše vodi k željenoj cijeli. Zajedničkim djelovanjem bolje se vidi sušnost dotične stvari, pouzdanija se odluka donosi, učvršćuje se volja pojedinaca, otkrivaju se lakše pogrješke i lakše se postizava ustanovljena cijelj crkve; u isto vrijeme ovakvim se djelovanjem uzdržava hrišćanska smerenost i svijest o ličnome nesavršenstvu. K ovome je Hristos dodao još jednu novu zapovijed, zapovijed o uzajamnoj ljubavi, koja sve sjedinjuje u jednome duhu i misli, koja sve oživljuje i snaži. Dostignuti ovo može se samo u bratskoj zajednici i dogovoru na saboru; jer ako svaki pojedini, ma koliko on bio dobro raspoložen, bude htio slijediti samo svome mišljenju, time se nikada do jedinstva ne će doći, a među tijem baš po jedinstvu mišljenja sviju poznaje se prava Hristova crkva. Primjer Hrista Spasitelja i Njegovih apostola do očiglednosti nam potvrđuje ovo. Hristos obećava vijernima Svojim da gdje su dva ili tri sabrani u ime Njegovo, tu će On Među njima biti (Mat. 18, 18-20). Apostoli su vijerno slijedili riječima Učitelja svoga. Premda su oni svi bogato ispunjeni bili Duha svetoga, i dakle mogli su i sami izravnavati razne sporove, koji su se u crkvi pojavljivali, ipak oni to nijesu radili, nego pri svakom važnijem pitanju sastajali su se i saborno su riješavali istaknuto pitanje; a tijem su htjeli pokazati primjer svojim prijemnicima, kako oni imaju u tome da postupaju (Djel. ap. 6,2; 15, 1-32; 20, 17-38; 21, 18-25). Primjer apostola poslužio je za pravac apostolskim prijemnicima u njihovome radu, i nikakav važni posao nije se obavljao drukčije, nego samo saborno. Mnogobrojni sabori u prva vremena crkve povodom pitanja: o danu svetkovanja uskrsa, o montanistima, o valjanosti krštenja, koje jedan jeretik obavi, i drugih sličnih pitanja, svjedoče nam najasnije o ovome.1 Da se zakonom utvrdi naredba božanskoga prava o riješavanju svakog važnijeg posla crkvenog na saboru i da to stalnom normom u crkvi postane, izdano je bilo ovo ap. pravilo, koje naređuje, da u svakoj oblasnoj crkvi (ap. 34) imaju se svake godine sastajati sabori dotičnih episkopa iste oblasti, i to, privi put četvrte nedjelje poslije uskrsa, a drugi put dvanaestog dana mjeseca oktobra, 2 na kojim se saborima imaju pretresati poslovi vjere na prvome mjestu, a za tijem poslovi sudbeni, i u opće svi crkveni poslovi, koji se tiču ili imaju važnosti i značaja za svu crkvenu oblast. Ova naredba ap. pravila o episkopskim saborima u svakoj pojedinoj crkvenoj oblasti opetovana je bila na mnogim saborima slijedećih vijekova, kao što ćemo ovo vidjeti u izlaganju paralelnih pravila ovome pravilu.

_________________________

1 Isporedi Hefele, Conciliengeschichte. I, 83 fg., 86 fg., 117 fg.

2 Mjesec hiperveretej odgovara tačno našem oktobru, i tako su zvali oktobar Siromakedonci i oni iz Azije. Beveregii in h. can., pag. 27-28.

IZVOR: Pravila pravoslavne Crkve s tumačenjima, episkop dalmatinski Nikodim Milaš, ”Istina”, Beograd-Šibenik, januar 2004.

 

 

Svetosavska duhovna misija

 

 

izvor: borbazaveru.com; 17.08.2008




3 коментара у вези “Liturgijske novotarije episkopa Ignatija”
  1. [...] Liturgijske novotarije episkopa Ignatija // Novinar.de. 26. septembar 2008 [...]

  2. [...] Liturgijske novotarije episkopa Ignatija // Novinar.de. 26. septembar 2008 [...]

  3. […] Liturgijske novotarije episkopa Ignatija // Novinar.de. 26. septembar 2008 […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo