Вести

Jedan od onih ljudi (srpskih intelektualaca), koji stekao priličan ugled u srpskom rodu i čija se reč sluša razjapljenih usta, svakako je i Srđa (Serge) Trifković, istoričar, islamolog, politički analitičar i ko zna šta sve još.

Dušan Vukotić

+++

Njegova uloga u zbunjivanju Srba, sigurno je od velikog značaja onim krugovima, koji su odavno sebi stavili u zadatak, da zatru zemlju Srbiju i istrebe Srbe sa zemaljskog šara.

Trifkovića je još davno, izgleda, pre više od jedne decenije, „pod svoje“ uzeo američki biznismen srpskog porekla, Miroslav Đorđević, jedan od ključnih ljudi u dugačkoj srpskoj rašomonijadi, kojoj se kraj još ne nazire. Moguće je da je Srđa bio Đorđeviću od velike koristi, u početku tako što mu je pisao tekstove ispod kojih je Majkl samo udarao „šaru“, da bi docnije izrastao u neku vrstu Đorđevićevog savetnika, ali i kreatora i izvršioca brojnih „intelektalno-profitabilnih“ smicalica, naravno, „za dobrobit svoga roda“, rođaka ili kumova.

Ipak, Trifković ne bi bio toliko uman, kada ne bi sebi pribavio još koji poslić sa strane. Tako je on bio savetnik prestolonasledniku Aleksandru. Ne zna se kakvim je savetima obasipao našeg nesuđenog „kralja“ (da li se, na primer, trudio da s njim govori srpski), ali početkom devedesetih godina, zahvaljujujući Karađorđeviću, sigurno je imao ugodno vreme i lep provod. Takođe, ne zna se da li je bio savetnik Radovanu Karadžiću, ali je činjenica da se s njim često viđao. No, i ako nije „savetovao“ Karadžića (kako sam tvrdi), jeste Biljanu Plavšić (možda, da u Hagu prizna zločine u ime Srba Republike Srpske, koji nikada nisu bili počinjeni).

Zahvaljujući žestokoj raspravi (FrontPage Magazine) između Srđe Trifkovića i nekakvog Stefana Švarca, konvertita u islam, dobili smo kratke izvode iz Trifkovićevih članaka, pisanih počev od 1990 godine. Naime, tamo se Trifković brani od optužbe da je svojevremno podržavao režim Slobodana Miloševića.

Najpre, Trifković navodi rečenicu iz svog članka objavljenog u U.S. News & World Report (jun 1990):

„Slobodan Milosevic is cynically exploiting the nationalist awakening to perpetuate Communist rule and his own power in the eastern half of Yugoslavia.“

Naravno, posmatrajući tu njegovu izjavu iz današnjeg vremena, gotovo da se ništa ozbiljnije ne bi moglo prigovoriti, jer je istina da je Milošević „eksploatisao nacionalno buđenje“ (valjda Srba) za svoje lične interese. Ali, u to doba, kada je srpski narod na Kosmetu bio izložen svakodnevnom teroru Šiptara, ko god da bi bio na mestu Miloševića, a ima imalo časti i dostojanstva, morao bi u tom smislu nešto slično da preduzme.

S druge strane, Trifković ovakvim pisanjem daje materijal (municiju) za buduće optužbe protiv Srbije i Miloševića, da krivica za rat na prostorima bivše Jugoslavije leži na srpskoj strani.

Dalje, Trifković doliva ulje na vatru (isti časopis, novembar 1990):

„Communist leader Slobodan Milosevic needs outside enemies to halt the erosion of his popularity… Yugoslavia could be well on its way to becoming the Lebanon of Europe.“

To jeste: „Komunističkom lideru, Slobodanu Miloševiću, potrebni su spoljni neprijatelji da bi zaustavio opadanje vlastite popularnosti.“

Po Trifkoviću, kako vidimo, Srbija nije u to vreme (početak devedesetih) imala neprijatelje, već ih je Milošević sam izmišljao. Takva njegova izjava ne samo da je netačna, već je i zločinačka prema srpskom narodu. Zar je moguće da Sergije nije znao šta se te godine dešavalo na prostorima Hrvatske i Slovenije, koji su se tada neskriveno pripremali za rat i stvaranje samostalnih država, izvan SFRJ? Naravno, sve je to on dobro znao, ali morao je da odradi ono što je dobio u zadatak, da kao Srbin pripremi teren za buduću satanizaciju Srpskog naroda.

Dve godine kasnije (1992), Trifković je rekao:

„Trifkovic said he [was] critical of the authoritarian rule of Serbian President Slobodan Milosevic and has called for his removal from office and democratic reforms.“ (The Plain Dealer)

Dakle, on se ne zaustavlja na prethodnim kvalifikacijama, već poziva na „rušenje režima Slobodana Miloševića i demokratizaciju društva“. I to, kada? U vreme dok na srpskim prostorima preko Drine plamti strašan rat i dok se u Srbiju sliva reka stotina hiljada izbeglica.

Povukao bih tu jednu paralelu, kakvoj je Trifković inače sklon: Šta bi se na primer, desilo, da je neko u Velikoj Britaniji pozivao na rušenje vlasti, u času dok su nemačke bombe padale po Londonu? Sigurno je da je tako nešto nezamislivo u „normalnom“ zapadnom svetu i to Trifković vrlo dobro zna.

Konačno:

„[Trusting] Milosevic is like giving a bloodbank to Count Drakula.“ (The Times, novembar 1995)

Odnosno: „Verovati Slobodanu Miloševiću isto je što i dati krv na čuvanje grofu Drakuli.“

Svaka čast gospodine Trifkoviću! Rečeno u pravo vreme. U času kada Srbija doživljava težak poraz i kada kreću optužbe za „udruženi zločinački poduhvat“ i „genocid“ nad „nevinim“ hrvatskim i muslimanskim narodom.

Shevtsova vs Trifkovic

Interesting, today the Hamburger Abendblatt published an interview with Lilia Shevtsova on the Caucasian crisis issues. Lilia is a „scientist“ who teaches at the Institute for international relations in Moscow. At the same time, Shevtsova is a member of the Russian filial of the Carnegie Foundation for International Peace (Washington).

One of the sentences from her interview was very indicative and it reminded me of what Mr. Trifkoviæ said (contrary to facts) about Slobodan Miloševiæ in U.S. News & World Report (November 1990):

„Communist leader Slobodan Milosevic needs outside enemies to halt the erosion of his popularity… “

Namely, Shevtsova has (almost) repeated Trifkovic’s words from nineteen years ago:

„Seine Führer wissen deshalb nicht, wie man mit Kompromissen und Konsens umgeht. Dieser russische Staat braucht Feinde zum Überleben.“

[…“Its (Russian) leaders do not know how to outflank the compromises and consensus. The Russian state needs enemies to survive!“…]

Maybe someone might have asked Trifkovic what doctrine he followed and who was his idol at the time when he stated that:

„[Trusting] Milosevic is like giving a bloodbank to Count Drakula.“ The Times (London), Thursday, November 23, 1995, p. 16).“

Ista i slična pitanja upućivao sam na Trifkovićevu adresu… ne znam koliko puta. Čovek jednostavno ignoriše „boraniju“. Čak i u ono doba kada sam govorio protiv Trifkovićeve „republikanske“ kampanje, pre četiri godine (Srđa se tada, da se podsetimo, borio za Buša kao da mu je ovaj rod najrođeniji), Trifković je ostao nem, uvalivši me u iščašeni dijalog sa nekakvim nesrećnim Aleksom Stojšićem.

Možda grešim, ali mislim da su nam intelektualci tipa Trifkovića ne samo nejasni nego i opasni, jer s njima nikad niste načisto dokle su spremni da idu u odbrani ili izdaji srpskih interesa. Sigurno je da je Trifkovićevo pisanje o Miloševiću, te daleke 1990. godine, bilo neistinito, pa ako hoćete, i izdajničko. Zapravo, Trifković je tada lagao, „da su Miloševiću bili potrebni spoljni neprijatelji da bi ostao na vlasti i da ne bi izgubio na popularnosti“. Svi mi, koji smo živeli u to vreme, znamo da je Milošević tada imao maltene stoprocentnu podršku od strane srpskog naroda, ali i priličnog dela nacionalnih manjina. Ako je to tako, a sigurno je da jeste, koji su to onda motivi, kojim se Trifković rukovodio, da je bio čak spreman da se posluži očiglednom (ogavnom) laži? Patriotski? Sumnjam.

Da se razumemo, ja nikada nisam bio Miloševićev sledbenik. Bio sam protiv njegove politike od novembra 1991, kada je izgovorio „da je nesporno da su Srbi i Crnogorci dva naroda„, pokušavši docnije da se ispravi onom blesavom sintagmom, „dva oka u glavi“. Ipak, smatram da ne postoji srpski rodoljub, niti častan čovek uopšte, koji bi mogao reći (pogotovo 1995, u godini neviđenog srpskog stradanja) ono što je Trifković napisao u Londonskom „Tajmsu“ – a to je da, „verovati Miloševiću isto je što i dati krv na čuvanje grofu Drakuli!“

Tako nešto, smatram, mogu da napišu samo ljudi koji su prodali dušu đavolu. Naravno, u datom slučaju jasno je ko je „đavo“ a ko „prodana duša“, jer uopšte nije tačno da je Milošević bio čovek kome se nije moglo verovati. On je, na srpsku nesreću, držao do svoje reči, barem u onom delu kada su obećanja koja je davao Zapadu bila u pitanju. Kada se od njega tražilo da zatvori granice na Drini, da li je on tada izneverio svoje zapadne patrone? Nije. Da li ih je izneverio u bilo kojoj drugoj situaciji. Da li je mirno prihvatio da se progna više od 300, 000 Srba sa svojih vekovnih ognjišta u Krajini? Jeste. Da li je i u jednom dogovoru sa Zapadom uopšte pokušao da ne ispuni sve zadate klauzule? Nažalost, nije.

Otkuda onda Trifković nađe tako slikovito poređenje? Slučajno? Ne!
Po zadatku? Sasvim moguće.

izvor: Srpska Zora Bela