Вести

Donosimo intervju Njegovog Preosveštenstva episkopa raško-prizenskog i kosovsko-metohijskog Artemija objavljenog u italijanskom časopisu „Il Manifesto“ 20. septembra ove godine.

Eparhija rasko-prizrenska i kosovsko-metohijska; 22.09.2008 

+++

“KOSOVO JE ZAUVEK SRPSKA ZEMLjA“

Iz tišine manastira

Intervju sa vladikom Artemijem, najvišom vlašću pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji: “Ne priznajemo prištinsku nezavisnost, ne želimo da nas smatraju za zajednicu ili manjinu na našoj zemlji. Ostajemo ovde, uprkos nasilju, da svedočimo našu veru i istinu o enklavama gde Srbi žive kao u koncentracionom logoru.“.

O Kosovu gotovo da se više i ne govori, ostaje nekako u vazduhu, bez legaliteta, u magli jedne očigledne tišine. Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija nije priznao nezavisnost koju su šiptarski lideri u Prištini jednostrano proglasili prošlog februara, dok je EU razjedinjena među mnogim vodećim državama, kao što su Nemačka, Francuska i Italija, koje su nezavisnost priznale, i drugim državama koje nisu, kao što su Španija, Grčka, Slovačka, Rumunija, Kipar.

NATO okupira tu zemlju u skladu sa “Kumanovskim mirom“ i Savetom bezbednosti, koji ga je prihvatio i koji priznaje suverenitet Srbije i njen teritorijalni integritet. Dakle, atlantski savez, protagonista onog “humanitarnog“ rata kroz bombardovanje iz vazduha, je na terenu bespravni organizam: priznaje suverenitet Beograda i u isto vreme i novu nezavisnu državu. EULEKS misija, kojom je Evropa planirala da implementira (čitaj: nametne) nezavisnost, nije odobrena u Savetu bezbednosti i ne može da se rasporedi po terenu. Srbija, koja je u međuvremenu promenila vladu da bi se više otvorila prema EU, uhapsila je i Karadžića, ali za uzvrat ne dobija ništa, jer samo je pre dva dana u Briselu odbijena mogućnost da pristupi EU. U isto vreme, srpska vlada brani svoje pravo na Kosovo, na svoj teritorijalni integritet, i ovih dana traži od Generalne skupštine UN da glasa pritiv nezavisnosti Kosova, krećući sa procesom pred međunarodnim sudom u Hagu. Inače, tišina sa obe strane, koju prekida samo činjenica da se na toj nemiloj činjenici secesije sada gomilaju i druge međunarodne krize, kao što je pokazao i avgustovski rat između Gruzije, Južne Osetije i Rusije. Postavili smo neka pitanja o situaciji Episkopu Artemiju, raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom (crkvena zemlja, Kosmet, kako je zovu Srbi), najvišoj vlasti Srpske pravoslavne crkve na Kosovu.

17. februara šiptarsko rukovodstvo u Prištini proglasilo je jednostranu nezavisnost, protiv međunarodnog prava, koju su ipak priznale SAD i veliki deo zemalja EU (uključujući Italiju).

Vi ste više puta zatražili da se protestvuje protiv zemalja koje su priznale nezavisnost. Neke od tih zemalja imaju i vojne kontingente NATO-a koji tek sada brane manastire. Kakva je sada situacija, kakvo je vaše gledište i gledište Pravoslavne crkve?

– Naše mišljenje je isto kao što je bilo i u trenutku nezavisnosti. Mi nikada, ponavljam, nikada, nećemo priznati bespravnu, bezakonu i jednostranu secesiju Kosova i Metohije od Srbije.

Javno mnenje na zapadu bilo je ubeđeno pre da je rat NATO-a 1999. “humanitarni“’, a da je sada “sve u redu“, iako je Kosovo, kao presedan, raspirilo i druge međunarodne krize, kao što pokazuje i kriza u Gruziji. Kako danas žive Srbi zatvoreni u enklavama?

– Niti je ono bila “humanitarna“ intervencija, niti je nakon toga išta bilo “u redu“. O tome veoma jasno govori ogroman broj nevinih žrtava, gotovo isti kao broj žrtava samog sukoba. Ne samo da je NATO agresija neopravdiva s pravne i vojne tačke gledišta, ona to nije niti sa ljudske, humane, humanitarne i moralne strane.

Sada, devet godina nakon vazdušnih napada atlantske avijacije, čini se da je situacija, u kojoj se srpski narod na Kosovu nalazi, tragičnija no ikada. Gotovo dve trećine Srba sa Kosova i Metohije, više od 200 000 ljudi, kao i mnogi ne-albanci (Romi, Goranci, Jevreji) pobegli su pred terorom, izbeglice i prognanici.

Na hiljade je ubijenih i nestalih, desetine hiljada kuća je uništeno ili bespravno zauzeto, kao i zemljišta i imanja, gde pravi vlasnici ne mogu ni da se približe. Svi gradovi, koji su pre rata bili istinski multietnički, postali su potpuno monoetnički-šiptarski. Među žrtvama UČK, koja je svoje aktivnosti nekažnjeno nastavila svih ovih devet godina, imamo i dvojicu monaha, oca jeromonaha Stefana i monaha Haritona, nevine žrtve koje je srpsko monaštvo na Kosovu i Metohiji dalo na oltar Slobode i Pravde Božije.

Od juna 1999, kada su NATO trupe ušle na Kosovo, srušeno nam je 150 crkava i manastira, od kojih su jedna trećina bespovratno uništeni srednjevekovni spomenici kulture.. Poslednji slučaj u Đakovici, gde su lokalne šiptarske vlasti sakrile, uništile, zakopale, ili bolje rečeno, sahranile, čak i poslednje tragove uništenja pravoslavne crkve u Đakovici, pokazuje da se ovaj proces nasilnog menjanja istorije počevši od uništenja pravoslavnih svetinja i srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, i dalje nastavlja. Ipak, ove “vlasti“ zaboravljaju da istina, što je dublje sakriješ i zakopaš, slavnije će vaskrsnuti!

Što se tiče života Srba u enklavama, ako se uopšte i može govoriti o “životu“, žive kao što su živeli zatvorenici i zarobljenici po koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata, kao u Aušvicu ili Jasenovcu. Žive u izuzetno teškim uslovima, lišeni svih ljudskih prava i sloboda, od prava na život do slobode kretanja od prava na rad i zaposlenje do prava na sigurnost. Međunarodna zajednica sve to zna, ali prikriva, jer ona apsolutno niti je probleme rešila, niti je pridonela stvaranju multietničkog društva.

Vi ste, nakon puštanja iz Haškog tribunala ratnog kriminalca Ramuša Haradinaja, “gangstera u uniformi“, kako ga je čak nazvala sama Karla del Ponte zatražili da se taj tribunal bojkotuje. Zašto, kao i ko je bio i ko je još uvek Ramuš Haradinaj?

Ramuš Haradinaj, vođa UČK i bivši premijer kosovskih Šiptara, bio je i ostao kriminalac i zločinac, ne samo on, nego i oni koji su ga oslobodili od odgovornosti za zločine koje je počinio.

I Koštuničina vlada, kao i nova premijera Cvetkovića, kao i predsednik Tadić, brane ostanak Kosova u Srbiji, kao što je i napisano u novom Ustavu: nema Srbije bez Kosova i Metohije. No vi sada živite kao u limbu, na mukama, u ničijoj zemlji. Kakav vam je odnos sa Beogradom? Vi ste u trenutku proglašenja nezavisnosti, nemajući poverenja u zapadne kontingente i u političare u Beogradu, zatražili intervenciju srpske vojske…

Da, nema Srbije bez Kosova i Metohije. Vi kažete: “kao u limbu, na mukama, u ničijoj zemlji…“ Ne slažem se sa takvom konstatacijom! Ovo je bila, jeste i biće naša zemlja. Kosovo i Metohija nisu ni na koji način postali “ničija zemlja“, nego su ostali čiji su i bili. Dakle, mi živimo svoji na svome, na našoj zemlji, u našoj državi Srbiji.

Odnosi sa Beogradom su onakvi kakvi i treba da budu, odnosi sa legitimnom i jedinom prestonicom, sa našim vlastima u Beogradu. Beograd za nas nije inostranstvo, to je naša prestonica.

EULEKS je jedina suspendovana i bespravna misija. Ona je samo završni čin kosovske tragedije. Prvi čin bilo je NATO bombardovanje Srbije, uključujući Kosovo, pre devet godina. Cilj je bio tada, a ostao je isti i danas, što se jasno pokazalo u februaru: stvaranje još jedne monoetničke šiptarske države na Balkanu.

Nisam zatražio spoljnju intervenciju srpske vojske. Zatražio sam samo da vojska odradi svoj zadatak radi koga ona i postoji u svakoj državi pa i u Srbiji, a to znači da je njen zadatak da odbrani svoju otadžbinu i svoje građane kada su ugroženi. Mi očekujemo da vojska tu svoju ulogu i izvrši.

Nastavljate da svedočite veru, zajedno sa srpskom zajednicom na Kosovu, uvereni da su manastiri i Srbi jedno te isto, dok u Prištini, recimo, neke dobro plaćene zapadne nevladine organizacije i jedno ministarstvo kosovskih Šiptara planiraju da vas pretvore u turističke ture, kao Indijance u američkim rezervatima. Kakav je vaš apel evropskim liderima?

Ne, nismo mi nikakva “zajednica“. Mi smo srpski narod. Ne priznajemo da smo nekakva posebna zajednica ili manjina u svojoj državi!

Apsolutno ne prihvatamo bilo kakve aktivnosti da nas pretvore u nekakve “turističke ture“ ili da nas posmatraju kao “indijanske rezervate“. Mi smo Crkva živa, Crkva pravoslavna. Tradicionalno, kao i u proteklim vekovima, živimo i svedočimo našu veru i čekamo na Božiju pravdu, kao što su je čekali i naši preci, sve dok ona nije došla, makar i nakon 500 godina ropstva.

Za evropske lidere nema nikakvog apela, nakon onoga što su počinili, jer apel znači da u onoga, kome apel upućuješ, imaš poverenja i da očekuješ njegovu pomoć. Mi u njih poverenja nemamo i ne očekujemo od njih nikavu pomoć. Za njih, umesto apela, imamo poruku, a to je da je Božija pravda jača od ljudskog bezakonja i laži. Neka barem porazmisle o tome!

TOMAZO DI FRANČESKO

izvor: Eparhija rasko-prizrenska i kosovsko-metohijska; 22.09.2008 

+++