Вести

Ovako, kako žele da služe danas, kažu služilo se nekada. Pa još kažu, „nikada nije postojao jedan tipik, isti način služenja“. Time žele da prevare, da zbune.

Z.D. 22.09.2008

 +++

Ako narod prihvati to njihovo „nikada nije postojao jedan tipik“, onda narod neće obratiti pažnju na izmene koje oni sada uvode u Liturgiju.

Narodu neće biti važno da li stoje okrenuti ka Istoku ili ka Zapadu, da li molitvu izgovaraju tiho, ili pred narodom prave recital od molitve. U jednom, ali samo jednom nije važno da li se Bogu molimo okrenuti ka Istoku ili ka Zapadu, jer Bog je na svim stranama čovekovog stajanja. Ali u mnogome je važno kako stoji i kako služi pravoslavni sveštenoslužitelj. U mnogome je važno da smo okrenuti ka Istoku, iz te važnosti i oltar nam je okrenut ka Istoku. Okrenut ka strani sveta sa koje je došla Istina.

Sa tim, „nikada nije postojao jedan tipik, isti način služenja“, unoste neistinu u narod. Tom neistinom žele da prevare i samu istinu, da podcene samu Liturgiju.

Tu njihovu „različitost“ u služenju (kako govore da su i do sada bile razlike u služenju Liturgije) možemo uporediti sa dugom. Dugin spektar sastoji se iz sedam boja, one se međusobno razlikuju po broju treptaja u sekundi, ali sve sačinjavaju dugu. Tako su i te njihove priče o „različitom“ služenju bile liturgijski spektar sačinjen od živih sveštenoslužitelja, koji su se međusobno razlikovali samo po treptaju pokreta u sekundnom liturgijskom vremenu, a svi zajedno su sačinjavali svetosavsko služenje Liturgije.

Ovo što oni danas prave kao razliku od vekovnog služenja Liturgije nema ništa zajedničko ni sa dugom ni sa svetosavskom Liturgijom. Ovo njihovo danas ima samo istinu sa „sestrinskom“ crkvom kojoj oni sada pristupaju.

Nekad se pravoslavni Srbin bojao sekte, sektaša. Danas većina o sektama i ne razmišlja, danas se plašimo šta će naši REFORMATORI uraditi sa verom i nama verujućim. Da li će našu težnju za mirnim životom, mirnom verom, pretvoriti u otpor i borbu da sačuvamo svetosavsku istinu.

Zašto smo oprezni i zašto neverujemo REFORMATORIMA?

Zato što znamo da su zavedeni (da li dobrovoljno ili naivno, to za nas više nije važno), zadojeni i natutkani pričama raznih „hrišćanskih propovednika“, tačnije verskih obmanjivača što iz zemlje, što iz inostranstva. Svi oni skupa, pripadali „sestrinskoj crkvi“ ili svojoj praotačkoj crkvi, danas su novi SEKTAŠI. Svi zajedno otpadaju od hrišćanstva, od Istine. Kao što naučnici traže nedokučivu tajnu nauke, da bi se podigli iznad te nauke, tako i oni traže nedokučivu tajnu Boga, da bi se podigli iznad Boga.

Zašto su oni danas nova SEKTA, i zašto ih upoređujem sa sektašima?

Zato što je svaki sektaš otpadnik od Crkve i kao takav želi i druge ljude da otpadi od crkve i približi svojoj sekti. Tako i oni žele da otpade srpski narod od vekovne pravoslavne vere i da ih pripoje svojoj izmišljenoj veri. Tako i njihova „sestrinska crkva“ otpada od svoje vere i svaštari sada sa onima koje je kroz vekove uništavala i za koje je smatrala da ne vrede za život, da vrede samo za smrt, za ubijanje.

Naši REFORMATORI više pred nas ne izlaze sa svojom duhovnom dušom, već izlaze sa svojom stečenom diplomom, svojom umnom retorikom. Kao takvi smatraju se jedinim „školovanim“ tumačima i istraživačima Biblije. Sude nam u onome što oni više nemaju, sude nam zbog vere koju su izgubili a koje mi ne želimo da se odreknemo. Pri tom, u svom duhovnom pravnom sudu, nemaju istinu suđenja, već nam sude kroz mržnju koja sada ispunjava njihovu opustelu dušu.

Zašto nas mrze?

Zato što ih mi ne priznajemo kao istraživače Biblije. Zato što smo mi zadovoljni onim što je već iz Biblije istraženo i pred narod kroz vekove pruženo. Zato što se mi nismo beslovesno uhvatili za njihovo objašnjenje da se Liturgija u nekim delovima sa „greškama“ služi.

Zašto su upotrebili reč „GREŠKA“?

Upotrebili su je sa psihološkim ciljem. Za narod sićušan psihološki cilj, ali za njih vrlo bitna sitnina. I sami znamo da se ni najsitniji deo nečeg ne može zanemariti. Svi smo bar jednom doživeli da nam nevidljiva trun upadne u oko, ali i tako siđušna napravi nam neprijatnost, ponekad i problem.

Ako hrišćaninu, iskrenom, pa i onom poluiskrenom kažeš „GREŠKA“, on će stati. Prva misao iza rečenog „GREŠKA“ biće strah da ne pogreši, da se ne ogreši. U čoveku čim se pojavi strah, javlja se i blokada. Ako je iskrenost veća onda je i strah veći. Tad se misli u čoveku parališu. Parazlizovanim čovekom najlakše se vlada.

Srbi, hrišćani, eto zašto su oni rekli da u postojećoj Liturgiji postoje GREŠKE i da ih oni moraju ispraviti. Cilj im je bio da se u nama pojavi strah, da taj strah u nama povećavaju, da nas vremenom parališu, posle tog vremena nama zavladaju.
Da nas godinama nisu kao vernike cenili, slušali, govori sada ovakvo njihovo ponašanje prema nama kao narodu i prema onima koji svojom odanošću Bogu i svetosavskoj Liturgiji, žele od njih da nas sačuvaju.

Kako nas nisu cenili, slušali?

Pa nisu. Godinama se mi njima obraćamo, ispovedamo. Sami znamo kad nam se neko poverava da ta osoba od nas traži da bude prihvaćena, shvaćena. Da ta osoba od nas tad traži naše razumevanje, našu naklonost, našu brigu, pa i našu zaštitu. Iznad svega tad od nas traži našu ljubav.

Posle vremenskog, iskrenog obraćanja njima, današnjim REFORMATORIMA, šta smo kao vernici, kao narod od njih dobili? Dobili smo IZDAJU, i ISTINU da nas guraju u ruke onima koji se vekovima trude da nas izbrišu i kao narod i kao pravoslavne hrišćane.

Vladika Nikanor je kroz tugu hrabre duše rekao „Nije mi on brat…“

Srbi, hrišćani, sada je red na nas da iskažemo ono što u svojim dušama nosimo. Sveštenoslužitelji su učitelji vere, a mi kao narod smo čuvari vere. Da li će nam svetosavska Liturgija ostati sačuvana zavisi od nas naroda.

Hrišćani Žičke eparhije su prokockali trenutak blagostanja kada je vladika Nikanor bio među njima. Pustili su da bez njega ostanu, da ga uklone oni kojima je smetao. Sa poštovanjem su dočekali sadašnjeg vladiku, ali im on nije uzvratio to poštovanje. Možda episkop Hrizostom nije „kriv“ za to ne uzvraćanje, možda je to kroz njega Božija volja da nas kazni jer smo imali pravednog, jer ga nismo u pravednosti prepoznali.

Zašto ga nismo prepoznali (vladiku Nikanora)?

Nismo zbog maloverja, praznoverja, zbog nacionalne neozbiljnosti. Nismo jer smo više voleli da od nosioca mantije pravimo Boga, a od Boga nosioca mantije. Iz sujete ljudske, iz jedva pismenog poznavanja vere, gurali smo se da budemo bliži, da budemo prvi, da budemo poznavaoci Biblije, da budemo tumači, sudije…

Da li ćemo prepoznati istinu zašto su se današnji reformatori „umirili“? Da li mislimo da su mirni zbog Istine kojoj su se vratili? Da li mislimo da im hrabre reči vladike Nikanora neće zasmetati, da ponovo neće poželeti da ga se „oslobode“ sa prostora Srbije?

Ako tako mislimo onda ćemo opet pogrešiti. Opet ćemo nešto novo sa poštovanjem primiti, a poštovanjem nam se neće uzvratiti.

Nisu mirni zbog smirenja, već su mirni poput omorine pred buru. Molimo se Bogu i za nas i za njih. Ako ih svojom molitvom na put Istine ne vratimo, ako podignu talase svoje novotarije na nas, spremni ih dočekajmo hrišćanskim jedrima koja će odoleti njihovom sunovratnom vrtlogu.

Ako i ovaj put putovnicu spreme za vladiku Nikanora, spremno ustanimo i hrabro im iz ruku uzmimo taj samozvani red vožnje.

Budimo već jednom zrela nacija svesna nacionalne i verske opasnosti. Ako ne zbog nas onda zbog naše dece i dece koja čekaju svoje rođenje.

Svesni odgovornosti zrelosti koja se od nas traži, napravimo razliku između REFORMATORA i nas.

REFORMATORI su otišli i od Boga i od naroda…otišli i od Srbije. U dubini svoje prazne duše traže smisao svog života. Iz te praznine OKOMILI su se na Liturgiju, na veru.

Pokažimo im da mi kao obična raja, pored svih životnih problema sa kojima se sve teže nosimo, prazninu u duši nemamo i kao takvi ne moramo da tražimo smisao života. Naša duša je ispunjena verom u Boga. A Bog nije prošlost, Bog je BUDUĆNOST. Jevanđelje nije knjiga sabrana iz prošlosti. Jevanđelje je knjiga sabrana za BUDUĆNOST.

Reformatorska beseda je kao i trava, a znamo da se trava suši i znajmo da će se pred našom hrabrošću, našom odlučnošću, našom slogom OSUŠITI i njihova reformatorska beseda.

Da su proroci, apostoli „prošlost“ naše BUDUĆNOSTI, govore i reči proroka Isaije:

„Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko. Teško onima koji pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu.
Zato kao što oganj proždire strnjiku i slame nestaje u plamenu, tako će korijen njihov biti kao trulež i cvijet njihov otići će kao prah, jer odbaciše zakon Gospodnji“.

Z.D. 22.09.2008