Вести

Tomini santimetri. Tomislav Nikolić, kako kažu novine, napustio je sastanak COU Srpske radikalne stranke sa suzama u očima. Zanimljivo je da sam Toma, u jednom momentu, kaže da je veoma nesrećan zbog

Dušan Vukotić, 14.09.2008

+++

rascepa u stranci, dok u drugom, „veselo“ priznaje, da ima utisak da je „porastao“ od kako je s vrata skinuo onu kamenčinu, na kojoj je, valjda, olovnim slovima pisalo, „ŠEŠELjEV ZAMENIK“. Ipak, ako bismo se pošteno zamislili, uvideli bismo, da niko od nas ne bi želeo da bude nečiji „zamenik“ za čitav život. I zamenik šerifa sanja, kako će jednog dana, kad „poraste“, da postane glavni „predstavnik zakona“. Talični Toma se istinski dokazao kao „zamenik“, izvršavajući svaki, povereni mu zadatak pedantno, sa puno ljubavi i elana. Pogotovo kada su u pitanju bile potere za velikim „dosovskim“ zverkama. A da je Nikolić odlučan da nastavi da progoni „braću Daltone“, i njihovu „sivu eminenciju“, Borisa Tadića, i nakon samoproglašenja u „vrhovnog komandanta“, jasno pokazuju njegove reči, „da će srušiti dosovski režim oličen u Bobu Daltonu i njegovoj bandi“. Nova deviza Taličnog Tome, kojom će se on u budućnosti dičiti, glasi: Bori se! Ali, dodaje Toma „pošteno“ (kao „čestit“ srpski „domaćin“) – ovog puta, Borise dragi, za sebe… dosta sam se borio za druge!

Nema ostavki

Sve bi moglo da deluje mnogo trapavije, ako ne i neuverljivije, da iz čika Tomine „kolibe“, istog časa kada se Toma dočepao slobode, nisu „isparila“ sećanja na dane robovanja, zajedno sa blanko „zaključenim“ okovima, zbog kojih se srećni Nikolić danas slatko nasmeje, čak i kada ga, umesto „čika“, oslove sa „ujka“. Da ste vi robovali ovako dugo, jada se Toma, tada biste znali da, kada više niste u bukagijama, nikakvo breme više ne može da vam bude teško. Ja više nisam rob (!), zaključuje „čika ujak“… od ovog trena ja sam političar! A zna se; političar mora da bude spreman da otrpi sve i svašta, osim, naravno, da bude stalno odozdo. I Toma bi, makar pod stare dane, želeo da vidi kako to izgleda kad se „šiba“ odozgo. I on bi da uzjaše belog konja, pa na vrh kolone. Ili, ako baš hoćete, na čelo kolone, koja se već stvara/razmnožava. Istina, za sada, uglavnom od radikalskih „kolonista“ ili „došljaka“ tipa plačimučnog generala Delića (Božjidara) ili „karate kida“ Pelevića (Boris-lava).

Ponosna parada s(g)uza

Ono što verovatno najviše zbunjuje birače i simpatizere SRS, jeste neobična „parada“ muških suza pred TV kamerama. Toma je „zasuzio“, a njegov nesuđeni general (da li sa vojskom ili bez nje?), plakao je kao dete. Ako bismo ovde primenili Njegošev aršin, „žena laže suze prosipljući“, grdno bismo pogrešili, jer nijedna žena, sem Jorgovanke, još nije napustila matičnu stranku – a ni Jorgovanka, barem koliko se zna, nije ronila suze. Po našem besmrtnom Vladiki, tako „krupno“ umeju da „plaču“ samo oni koji su vični „krupnim“ lažima – a takvi su, tvrdio je Petar Petrović, Turci, svejedno da li oni „pravi“ ili, ovi naši, „moderno“ zastranjeni. Sa suzom u oku, Toma se setno vraća u ona „divna“ vremena, kada je „izmirivao“, kako on onako „usputno“ (zastrano) potvrđuje, „homoseksualce“ u nekada vlastitoj, a danas već tuđoj stranci. Ujak Tom je napustio staru „devojku“, a da novu, čini se, još nije pronašao. Nada se da će mu Vučić prići, te tim činom ozvaničiti i kompletirati novu porodicu, koja će biti spremna za nove trudove i nova rađanja. Ipak, „mladoženju“ lagano počinje da nervira „mladino“ femkanje, te on (Uncle Tom) ne uspeva da izdrži a da rezignirano ne zavapi iz „bijela grla“: „To zaista nema smisla!“

Svoja ili tuđa glava

S druge strane srpske „radikalno“ zbunjene barikade, ostala je (za sada) većina SRS „vojnika“, koji su do smrti (ne zna se čije!) verni svome zatočenom „vojislavnom“ vođi. Nažalost, ni pisac ovih redova nije u stanju, da izvrgne podsmehu, onu tragičnu gorštačku crtu čoveka, koji, ni po cenu života, nije spreman da pravi kompromise, čak ni sa onima, sa kojima je nekada davno krenuo u „slavu“ i širenje „zdravog“ srpskog nacionalizma. I pored činjenice da mu se „zamenik“ odmetnuo, srpski „vojvoda“ ne smatra da je došlo vreme, da se ispod dosadašnjeg političkog delovanja Srpskih radikala, podvuče crta i vidi „šta i kuda dalje“. Osnovna stvar, koju Vojislav Šešelj, čini se, nikada nije shvatio, ili nije želeo da shvati, jeste činjenica, da se državni i nacionalni ciljevi nikada ne smeju do kraja obelodaniti, a pogotovo ne oni, koji bi se mogli ostvariti samo u nekom novom budućem ratu (zapadne granice srpstva). Uporno i javno insistirati na terminu „Velika Srbija“, u času kada to našim neprijateljima može obilato poslužiti u njihovoj propagandi i promovisanju njihovih ciljeva pred tzv. „međunarodnom zajednicom“ (bez naroda!), sigurno je čisti i krajnje štetni mazohizam. Istu „Veliku Srbiju“, glasno je podupirao i Tomislav Nikolić, ponavljajući reči svoga „šefa“. Danas će verovatno tvrditi kako mu je bilo „zapoveđeno“ da tako zbori. Ali, tada se postavlja pitanje, da li čovek koji je 18. godina mislio tuđom glavom, sada, odjednom, preko noći, može da počne da razmišlja svojom, vlastitom?

Jugoslovenski Gavrilo

Tokom pokušaja da se napravi koaliciona vlada sačinjena od SRS, SPS i DSS-NS, vojvoda Šešelj, kao po običaju, nije mogao da se uzdrži. Da se podsetimo, rekao je da je ubica Zorana Đinđića „zaslužio slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji“. Da li nas je, i koliko, koštala Gavrilova „slava“ (Gavrilo je tada još bio maloletan i veliko je pitanje da neko nije podmuklo iskoristio njegovu mladost i osećaj za „pravdu“), koja je Austrijancima i Nemcima dala onaj „povod“ za rat, na koji su dugo čekali. Dakle, nije isključeno, da je Gavrilo, i ne sanjajući, ubio Franca Ferdinanda, po nalogu same Austrougarske Carevine (setimo se paljenja Rajhstaga, nemačkih vojnika preobučenih u Poljake, a možda će se jednog dana pokazati da ni Kule Bliznakinje nisu pale onako kako su nas uveravali, te da je, možda, neko pomogao Al Kaidi da reši „tehničke probleme“, kojima su Bin Ladenovi „eksperti“ sigurno bili nedorasli). Kao visoko-obrazovan i natprosečno inteligentan čovek, Voja bi morao toga biti svestan. Podsetimo se, Gavrilo nije imao ni punih dvadeset godina u vreme atentata, to jeste, bio je u godinama kada se njegova svest najlakše mogla oblikovati. Konačno, Gavrilo, i pored toga što je Srbin i što je ubistvo počinio na Vidovdan, teško može da uđe u stranice ozbiljne srpske istorije. Princip je poginuo kao „mladobosanac“, za ideju jugoslovenstva, što nam pruža dodatan razlog da sumnjamo, da je kao takav, mlad i naivan, on samo zloupotrebljen kao izgovor za rat sa Srbijom, na koji su se Austrougari odavno spremali.

Iz jednog jajeta

Mada je teško reći, jer bi čovek mogao da ogreši dušu, odnekud se dobija utisak da Šešelj, povremeno, svesno igra na kartu srpske nesloge, nesuglasica i razdora. Dakle, ne sme se isključiti ni, u ovom času, jeretička misao, da je i Šešelj „kukavičje jaje“, koje je podmetnuto Srbima. Naravno, Šešelj jeste Srbin po rođenju i svako osporavanje njegove pripadnosti srpskom rodu jednako je glupavo, kao i tvrdnja da samo Srbin može misliti dobro svome narodu (setimo se svetlog primera jednog od najslavnijih „Srba“ – Arčibalda Rajsa). Dosadašnja srpska istorija je pokazala, da se među najvećim zlotvorima vlastitog roda, često nalazili oni, koji su bili Srbi i od oca i od majke, generacijama u nazad. Naravno, niko ne može da kaže, da bi se Šešelj mogao ubrojati u takav nesoj, iako se teško mogu razumeti pojedini njegovi postupci, koji su direktno nanosili štetu Srbiji i srpskom narodu u celini. Trenutna situacija i stanje u Srpskoj radikalnoj stranci, svakako je prilika, u kojoj će se morati pokazati pravo lice svih njenih glavnih aktera. Ukoliko vojvoda Šešelj i dalje ostane svojeglavo na onom mestu sa koga se godinama nije pomerio i ne dopusti jednu potpunu katarzu u stranci, na način da svi tamošnji učesnici slobodno iskažu svoje mišljenje, tada će biti jasno, da je SRS, zapravo, sve vreme igrala igru (njeni čelnici) protiv srpskih interesa, a da je Vojislav Šešelj u istoj meri „izdajnik“ koliko i Tomislav Nikolić.

Poslednja prilika

I Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj, čini se, još uvek imaju šansu da sačuvaju obraz i SRS i samima sebi. Tu im je još jedna preostala zajednička „karika“ – Aleksandar Vučić, čovek koji se, očigledno, peče na vatri svojih dojučerašnjih partijskih kolega, „istomišljenika“, saboraca i prijatelja. No, vremena da se šteata smanji i stvari dovedu u „normalu“ sve je manje. Posle DSS i SRS ima priliku da izgubi veliki deo svog biračkog tela, a opozicija u Srbiji će se na kraju svesti na nekoliko malih, iscepkanih i međusobno krvno zavađenih stranaka, čija će uloga u održavanju jedne zdrave ravnoteže unutar srpskog parlamenta postati toliko beznačajna, da neće predstavljati bilo kakvu ozbiljnu snagu, niti će imati ikakvu „korektivnu“ ulogu u odnosu na vlast. Posledice takvog razvoja događaja, koji će imati dalekosežno negativan uticaj na sudbinu Srbije, teško da se sada mogu do kraja nabrojati. Činjenica je, da će sada srpska vlast (Vlada Srbije na čijem čelu je predsednik Srbije a ne predsednik Vlade) biti u prilici da na miru dovrši sve one zadatke, koje je pred njih postavila „međunarodna zajednica“ (bez naroda), počev od, najpre prećutnog, priznanja Kosova i Metohije kao nezavisne države, do otvaranja novih pitanja (istih onih o kojima je svojevremeno govorio nemački ambasador Cobel), kao što su davanje atributa državnosti Autonomnoj pokrajini „Vojvodina“, poklanjanje teritorijalne autonomije vojvođanskim Mađarima (a time i muslimanima u Raškoj oblasti/Sandžaku), menjanje Ustava Srbije i njegovo usklađivanja (gle čuda!) sa Statutom Vojvodine i slično.

Da li će gospodi Nikoliću, Šešelju i Vučiću biti važnije da se bave vlastitom sujetom ili sudbinom Srbije, kojoj su zakleli na vernost, pokazaće budući dani.

Dušan Vukotić, 14.09.2008

izvor: Srpska zora bela