Вести

Ko to danas i kako najopasnije cepa srpsku pravoslavnu veru? Sigurno ne oni koji se bore za čistotu svoje duše, svojih dela i koji su obuzeti mislima ka Bogu i opstanku države koja se zvala i zove Srbija.

 Z.D. 13.09.2008

+++

Dobri poznavaoci stanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi znaju da su najopasniji prestupnici vere danas mahom crnorisci iz takozvanog srednjeg sloja duhovnog života. Mnogi, iz tog sloja, zauzimaju hijerarhijski položaj. To im daje ličnu sigurnost, ali i mrtvilo moralne obzirnosti, kako prema zavetu koji su dali kada su mantiju na sebe oblačili, tako i prema narodu. Taj hijerarhijski položaj naduvava njihovo JA i oni zboravljaju da narod ne postoji zbog njih i njihove mantije, ali da oni mantiju nose zbog naroda koji treba za Bogom da se povede.

Danas se sve više u duši srpskog čoveka stvara tihi unutrašnji monolog, začinjen gorčinom i sumnjom u nosioce mantije. Da se ta gorčina i taj tihi unutrašnji monolog ne nalazi samo u jednoj duši, da je to kao epidemija prošireno na više duša, govore i primeri Srba iz dijaspore koji se nose sa istim verskim problemom sa kojim se nose i Srbi u Srbiji.

Ovaj tekst je započet zbog objavljenog teksta pod naslovom „Apel svim Slobodnim crkvama da vrate originalno ime“, i rečenice koju ću izdvojiti iz navedenog teksta – …“Žalosno je šta se ovde dešava među srpskim crkvama u Australiji, ali problem je nastao u samoj matici Srbiji“…

Duboko me dirnula ova rečenica. Istinita i nerušiva. Problem je zaista nastao u srcu srpske vere, nastao u Srbiji. Pošto nisu krivi svi nosioci mantije, pa tako ni sav narod koji se izjašnjava kao pravoslavni hrišćanski narod, priložiću priču koja je napisana u vreme hrišćanske borbe u žičkoj eparhiji.

Ova priča, na neki svoj način, obuhvata Srbiju, Srbina, srpsku pravoslavnu veru i zajednički im problem NOVOTARSTVO.

NOVOTARSTVO je skrivena opasnost, začeta u jezgru crkve, puštena na ulicu i bestidno nam stiže pred sam kućni prag. Ako smo imali dilemu da li da se upuštamo u borbu zaštite Crkve, sada kada nam je ovo zlo pred kućnim pragom, moramo ustati i dom zaštititi. Tako ćemo najiskrenije zaštititi i Crkvu, a u njoj i našu veru…jedino kroz čega postojimo i kroz čega možemo da opstanemo.

+++

Kad Isus dođe u okolinu Ćesarije Filipove, zapita učenike svoje: „Ko govori da je Sin čovečji?“

Oni Mu odgovoriše: „Jedni gobore da si Jovan Krstitelj, a drugi Ilija, drugi Jeremija ili neko od proroka“.

„A vi, reče im, šta vi kažete ko sam ja?“

A Simon Petar odgovori i reče: „Ti si Hristos Sin Boga života“.

Isus mu odgovori: „Blažen si, Simone, sine Jonin, jer telo i krv nisu ti to otkrili, nego Otac moj koji je na nebesima. A ja ti kaem da si ti Petar (stena) i na ovoj steni sazidaću Crkvu moju, i vrata pakla neće je nadvladati“.

Neka blažene budu reči kojima počinjem ovo pisanje, neka Sveti Duh bude u mom pisanju, a vašem čitanju, neka svi zajedno budemo reči Gospoda “…I NA OVOJ STENI SAZIDAĆU CRKVU MOJU, I VRATA PAKLA NEĆE JE NADVLADATI“…

Pored ekumenizma i sveukupnog raskola u Srpskoj pravoslavnoj ckrvi, jedna od velikih opasnosti koja se ne sme zanemariti, je način na koji NOVI REFORMATORI daju svoja tumačenja. U jednoj njihovoj rečenici više je stranih reči nego sprskih reči. Stil njihove filozofije sa kojom se služe u tumačenju svojih reformi, više liči na bolesnu filozofiju, nego na duhovnu filozofiju svetih otaca.

Reformatori srpske pravoslavne crkve, gde prednjače „sluge“ Božije, Atanasije Jevtić, Irinej Bulović, Ignatije Braničevski, ciljano idu ka korišćenju stranih reči. Njihova početna borba u odbrani svog reformatorstva je ta, da narod što manje razume i da se narod što lakše prevari.

Da je vl.Nikolaj Velimirović napisao Omilije rečnikom kojim se najviše služe navedeni episkopi, malo ko bi to čitao i mogao da čita. Posle dve pročitane rečenice episkopa Atanasija Jevtića, najumniji um postaje zamoren, a oni koje je Gospod nazvao „blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko“ beže od pročitanog. Lutaju levo i desno i postaju najlakši plen za grabljivice, one koje im se i obraćaju rečnikom koji ih u plen pretvara.

Pored svojih reči, citiraću reči današnjih reformatora izgovorene nekada o Liturgiji, o ekumenizmu i danas. Trudiću se da navedem što više onog što su oni sami rekli da bi se videla njihova kontradiktornost i njihovo plansko uništenje Liturgije. Da bi do uništenja došli koristiće se svim načinima da sebe opravdaju a nas osude, da okrenu Nebo i Zemlju, da preokrenu veru u neveru.

Od neprijatelja Srpske pravoslavne crkve, bile su izvrtane reči Sv. vl.Nikolaja Velimirovića kada se obratio nemačkom oficiru i rekao da ako mora pokorava se njegovoj sili a ne njemu kao čoveku, i ti isti su ga osudili da je bio prijatelj nemačkoj okupatora.

Od neprijatelja Srpske pravoslavne crkve (današnjih reformatora) izvrće se naša borba da sačuvamo nasleđenu veru i svetosavsku Liturgiju. Nazivaju nas svim i svačim, a sve to slivaju u reč SEKTAŠI.

Sekta je reč latinskog porekla i znači „odvojena ideja mišljenja“. Nepobitna je istina da mi svoj glas nismo digli sa prizvukom nečeg novog, nismo digli glas sa idejom odvojenog mišljenja od Svete Saborne i Apostolske Crkve, a u njoj Svete Liturgije. Digli smo glas protiv njihove odvojene ideje mišljenja da Sveta Liturgija u nekim delovima nije dobro služena i da to sada oni moraju da isprave.

Svi pravoslavni sveštenoslužitelji koji se bore protiv izmena u Liturgiji, ne unose nikakvo novo pravilo, niti odvojenu ideju mišljenja. Ti pravoslavni sveštenoslužitelji bore se za ono što su odredili Sveti oci, ono po čemu je služio Sveti Sava, Sveti Vl.Nikolaj Velimirović, prepodobni o.Justin Popović, i ono u čijem su se svetom okrilju krštavali, monašili i u vladike rukopolagali i ovi današnji reformatori odvojene ideje mišljenja.

Njihova laž usmerena ka nama koji ne damo svoje svetosavlje, za nas nije ništa novo i ništa što ne možemo da razumemo. Ta i takva laž je postojala i pre nas

(Mat.5,11-12) „Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i reknu na vas svakojake rđave reči lažući mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako prognali i proroke pre vas“.

Oni koji nas nazivaju lažovima, sektašima, lažnim revnosnicima, koji nam učiteljenazivaju nepismenim kaluđerima, pa idu i dalje, nazivaju ih špijunima stranih plaćenika, misle da će nam tim optužbama uliti strah u srce i iz duše isčupati nadu u svetosavsku istinu. Kada bi nadu polagali u njih, njihove mitre, kamilavke, kada bi nadu polagali u zapadna obećanja, u udice za beslovesne, njihove reči bi tada na nas pečat straha i ostavie, tada bismo sa puta borbe i odstupili. Oni nas gledaju kroz svoju malenkost, malenog junaštva, računaju da ćemo kao i oni brzo odustati, brzo se na kolena spustiti.

Ali mi se ne nadamo u njih. Mi se nadamo u reči Božije:

 

„Blažen je čovek koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica“ (Jerem.17,7)

„Bolje se uzdati u Gospoda, nego se oslanjati na čoveka, na knezove“ (Psal.118,8-9)

Kako se mi borimo za istinu Njegovu, za Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu, mi tako ispred svoje borbe nosimo štit Njegovih reči „Čuvajte se, da vas ne prevare jer će mnogi doći pod mojim imenom, govoriće da sam ja i to je vreme blizu. Ne idite za njima“.

Na to zlo nas je upozorio i apostol Pavle: „Pazite na sebe i na sve stado, u kome vas je Duh Sveti postavio za episkope, da pasete Crkvu Božiju, koju je stekao krvlju svojom. Jer ja znam da će po mome odlasku ući među vas grabljivi vuci koji neće štedeti stada“.

Nažalost, naši vuci su danas neki naši episkopi.

Ako nas varaju naši reformatori i kažu da možemo da se pričešćujemo po ličnoj volji, po ličnom izboru jela i odbacivanju nejela (posta), a znamo da je i Gospod postio u pustinji, onda vidimo koliko sveštenoslužitelji žele od sebe da naprave nove bogove.

Ako znamo da je post određen još u raju, da je Bog prvu zapovest dao ljudima u raju tako što je rekao dane jedu od ploda drvetapoznavanja dobra i zla, onda vidimo koliko sveštenoslužitelji žele da su i ispred raja, ispred prvih Božijih zapovesti.

Ako znamo da je crkva propisala 9 zapovesti, i da se 2 zapovest odnosi na post i pričest, onda vidimo koliko SMEMO da im verujemo kada je Sveta Liturgija u pitanju.

Sve napred izneto je dalo objavnjenje ko treba da nosi ime SEKTAŠ, mi koji branimo put Božiji, ili oni koji žele da budu ispred tog puta Božijeg, oni koji svoju veru prodaju za isti broj gvozdenjaka „sestrinskoj crkvi“, kao što je i Juda prodao Isusa.

Pero istorije čeka na pravednu ruku…

„svetost dođe na svet, ali ljudima vešća omile tama nego li svetlost, jer njihova dela behu zla. Jer svaki koji zlo čini mrzi na svetlost i ne ide k svetlosti da se ne pokažu dela njegova da su zla. A ko pravdu čini, ide k svetlosti da se vide njegova dela jer su u Bogu učinjena“.

„mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam. Ne dajem vam ga kao što svet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše, i neka se ne boji“.

Ove Gospodnje reči uporedite sa mirom koji je vladika Hrizostom dao narodu koji se pred njega spustio na kolena. Upredite sa delima sveštenika koji su služili čoveku (ep.Hrizostomu) a ne Bogu. Uporedite sa rečima ep.Atanasija Jevtića i načinom kako on tumači novu liturgiju, kako tim tumačenjem podcenjuje priznatu nam Sv.Liturgiju, priznatu i predatu od svetih otaca i svih praednika koji su je svojim životom branili.

Ali Gospod nam reče „Neka se ne zbunjuje srce vaše, i neka se ne boji. Ako neko ljubi mene, taj će držati reč moju, i Otac moj ljubiće njega, i njemu ćemo doći i u njemu ćemo boraviti“.

Mi svojom borbom pokazujemo da ljubimo Gospoda i dačuvamo reč Njegovu.

Mi svojom borbom pokazujemo da ne želimo da budemo zavedeni pričom o sestrinskoj zapadnoj crkvi, onako kako su Srbi bili zavedeni komunističkom ideologijom. Ta ideologija nas je prevarila da treba da budemo sjedinjeni sa narodima koji ispovedaju katoličku veru. Vrme je pokazalo da se te dve vere nisu mogle spojiti u jednu celinu. Ne zato što to Srbi, pravoslavci, nisu želelei, već upravo iz razloga što to nisu želeli narodi koji ispovedaju katoličku veru. Istorija komunizma i istorija pre komunizma je pokazala da je Srbin uvek bio na udar u uništenja svih onih naroda kojima je pravoslavlje smetalo. Uvek smo bili ubijani, ali ne trenutnim ubijanjem već ubijani mučki.

Srpski narod je kroz istoriju pokazao, a to pokazuje i danas da je uvek bio spreman da pritrči svakome ko nije Srbin. Ali mu nije trčao u susret da bi ga porobio, već da bi mu se hristoljubivo, domaćinski našao pri pomoći.

Jame i logori punili su se Srbima i srpskom decom. U grobove su se spuštali i naši sveštenici, monasi, episkopi, svi ubijani od naroda koji danas čine tu sestrinsku crkvu. I nije tačno kada nas svešenici optužuju, posle zbivanja u Duškovcima, da smo kao huligani ometali i prekinuli Liturgiju, ono što nisu radili ni okupatori i komunisti. (da nas sveštenici lažno optužuju da smo gori i od okupatora koji nije remetio crkvu i bogosluženje govori srpska istorija a rekao je i Sveti arhijerejski sabor SPC povodom obeležavanja pedesetogodišnjice Srpske crkve i naroda (1941-1991), sva istina o strdanju od okupatora može se naći u arhivi).

Ove stranice ne pišem za one koji nas neistinom optužuju. Sve ovo pišem zbog naroda kojem se istina duguje.

Mi nove reformatore i ne treba da podsećamo na njih same. Oni imaju(?) svoju savest, kao što je ima svaki ljudski stvor. Nje se oni nisu odrekli iako bi to najviše želeli. Ta savest je njihov besplatni podsetnik njihovih reči i dela. Ne treba sa njima da ulazimo u duele i da se služimo njihovim rečnikom. Onda razlika između njih i nas ne postoji.

Mi treba da gledamo svoju pradedovsku veru. Treba da gledamo put koji su nam ostavili sveti oci (ono čemu nas jedinom i uče naši kaluđeri, oni isti koje reformatori nazivaju nepismenim kaluđerima) a da pred njih (reformatore) izlazimo samo sa rečnikom koji nam je ostavio Gospod kroz svete aposlote. Ne uzimajmo u svoj rečnik poštapalice ulice, ono čime se ep.Atanasije sve više koristi. I ne sudimo njima, borimo se protiv onog čime oni žele da presude srpskoj pravoslavnoj veri. Ako sudimo njima onda ćemo u sebi razvijati mržnju i zbog te mržnje gubi i blagodat Svetog Duha.

Neka nas Sveti Duh svake nedelje vodi ka centru svetosavlja. Neka nas svake nedelje bude sve više. Neka naša grla pevaju smelo sve ono što se od Sv.Save na Liturgijama pevalo, ono što danas žele da nam uzmu.

Neka naš učitelj bude danas i sutra onaj koga oni školovani nazivaju neškolovanim.

Svako ljudsko biće teži novom razvoju. To je prirodno. Ne treba biti anemičan i mlak u godinama življenja. I Gospod nam reče da ne budemo mlaki. No ne treba biti ni razvratno napredan. Gaziti ljudskost i od svog života praviti beslovestan život.

Svedoci smo kuda nas je dovela ova decenijska naprednost. Kako u politici, tako u crkvi.

Prisetimo se godina kada se srpski narod počeo vraćati crkvi. Dočekivani smo sa dobrodošlicom. Tih prvih godina svi smo slušali priče kako se nije smelo ići u crkve, kako se nije htelo ili u crkve. Zašto se nije htelo? Zato što je propaganda poslratnog perioda bila ta da je čovek bog, a Bog paganska izmišljotina. Iz verujuće monarhije prešli smo u životnu ideologiju da je Bog paganska izmišljotina. Ali ko je prešao u tu ideologiju? Hrvati, Slovenci, Muslimani, Albanci? Ne. U tu ideologiju prešli su samo SRBI. Bili smo vođeni kroz godine Jugoslavije kao slepci. Ali nismo imali sreću da budemo slepci oslonjeni na ljudsku ruku. Mi smo bili slepci oslonjeni na ruku laži, a govorilo nam se da nas vode kroz naše dobro. Mi smo hodali i verovali toj ruci. A zašto smo verovali? Zato što za nas uvek treba neko drugi da misli, odlučuje. Mi smo narod vere u reč drugog. Bog nam je dao sva čula čovečnosti, nešto što malo koji narod ima. Ali razlika između nas i onih koji imaju manje čula, je u tome što mi svoje nacionalne darove ne koristimo, a oni svoj nedostatak pretvaraju u dobitak. Zašto ga pretvaraj? Zato što imaju cilj i što ulažu sva sredstva da dođu do cilja. Mi svoj prirodan um svojim anemičnim ponašanjem pretvaramo u maloumnost.

Istorija nas nije naučila da krivca pronađemo u sebi. Istorija za nas je događaj koji pada u zaboravnost, istorijsko slovo još nečija izdata knjiga. Mi smo narod koji živi samo za danas. Taj oblak anemije u kome kao nacija živimo tera nam najsposobnije ljude, domaćine, ili da pobegnu od nas, ili da se zatvore u sebe i svoj život. Tako Srbijom uvek vladaju oni koji na Srbiji zarađuju.

Vratimo se periodu kada smo počeli da se vraćamo crkvi i veri. Još jednom se podsetimo sa kakvom toplinom smo bili dočekani. Koliko su se radovali sveštenici, monasi, episkopi. Sa koliko topline su nam sveštenici ulazili u domove. Sa koliko topline smo mi prilazili njima. Oni s za nas bili sve ono što smo tražili kao snagu svog života.

Nudili su oni nama, nudili smo i mi njima. Nije bilo sebičnosti. Narod je više voleo da on nema, ali da što više da za manastir, za crkvu. Narod se trucio da što časnije plati sveštenika za verske obrede koje mu je on vršio.

Onda je slava i novac učinilo svoje. Lica sveštenika, monaha, episkopa, počela su da se menjaju. Jednakost je prestla da postoji. Hrišćanska ljubav je počela da bledi. Pojavili su se „mudraci“, tumači Boga, klanovi. Svetlost lica su pokazali i revnitelji Božijeg puta i vernici. Episkopi su postali miropomazani „carevi“. Svako od njih je u svojoj eparhiji bio vladlac. Eparhijski dvorovi su počeli da umnožavaju raskoš, rasipništvo. Kapiju svog dvorca napuštali su u luksuznim limuzinama. Putovalo se sa ciljem i bez cilja, da se utroši i vreme i novac. Sveštenici nisu želeli da zaostaju za episkopskim raskođem. Prvo su počeli da kupuju limuzine, stanove, podižu velelepne kuće, a onda i da se upuštaju u privtne biznise. Zavladalo je vreme da je narod počeo da plaća svaki verski obred, ali ne po svojoj potrebi i svojoj mogućnosti, već po tarifi i traženju sveštenika.

Polako su počele u narodu priče o ponašanju sveštenika. Vreme je prolazilo ali priče nisu jenjavale. Dolazili su novi primeri, nova razočarenja.

Danas narod više ozbiljno ne doživljava sveštena lica. Danas se narod više i nepita kako to Bog dopušta. Narod je shvatio da Bog nije Bog prevare i zla. Shvatio je narod da sve dolazi samo od čoveka i njegove volje. Sveštenici su izgubili ugled u narodnoj duši.

Tako raslabljeni sveštenici, monasi, episkopi, nisu se zaustavili na svojoj raslabljenosti. Poželeli su da raslabe i narod, narodnu veru. Ali nisu ponudili narodu svoje iamnje, svoju raskoš, pa da tako svi uživaju blagodat lako zarađenog novca.

Krenuli su od svetosavske vere, od Liturgije koja je srce crkve i srce naroda. Kao što sveštenik ne može da služi sam Liturgiju, tako i crkva ne može d bude bez te Liturgije. Kada bi crkva postojala bez Liturgije, onda ne bi bila crkva nego građevinsko zdanje nečemu posvećeno. Narod kao vekovni slepac, oslonjen uvek na ruku nečastivog, počeo je da prihvata njihove promene. Sveštenici, monasi, episkopi, poslušnici svoje lagodnosti i poslušnici orlova koji uvek stoje na srpskom brdu i čekaju trenutak da se sa brda obruše na sve srpsko što se kreće, prvo su polako duvali u žeravicu svoje novotarije. Kada su videli da narod ne brani da vatru tu zapale, dunuli su silom svoje nevere i razbukatli vatru novotarije.

Ako kažemo sveštenička „novotarija“ koristimo blagu reč dečijeg tepanja koja daje prizvuk nekakvog nestašluka. Istina je mnogo ozbiljnija i njihovi poduhvati ne mogu da se nazivaju njihovom novotarijom. Njihovi poduhvati su centralno uništenje srpskog duha.

A zašto su sveštenici tako lako razbuktali vatru novotarije? Zato što je narod duhovno ne obrazovan. Kada kažem duhovno neobrazovan kažem to sa pravom dugogodišnjeg posmatranja nas kao vernika i njih kao učitelja vere. Naši verski učitelji krenuli su da nas uče slovu „Š“, a da li su mislili da učenjem stignu do slova „A“ to samo oni znaju.

Šta je njihovo učenje kroz slovo „Š“? Ono je sledeće:

– Da redovno primaš sveštenika u kuću; da rednovno dolaziš na liturgiju; da se kloniš materijalnog uživanja; da se kloniš bluda; da ženama ne sme da se vidi ni nožni prst, tako ni pramen kose, sve pod dugačke suknje da se sakrije, sve pod maramu da se podveže; da se kloniš bezbožnika; da u sveštenička dela ne gledaš, da njemu Bog sve prašta kada obuče odeždu na sebe; da je sveštenik zakon Crkve (znači i Kanon i Liturgija)…i tako sve u krug slova „Š“.

Kao što svako pismo počinje od slova „A“, tako se i vera uči od slova „A“. Od naroda se tražilo ono što dolazi tek kasnije, dolazi posle čišćenja duše i uma. Od naroda se tražilo da sebe promeni po propisima spoljašnjeg izgleda. Verski neupućenom i neobrazovanom narodu reklo se „posti“, pričešćuj se, dolazi na Liturgiju, obuci se ovako, ovako razmišljaj, ovo čitaj“. Narodu se nije reklo štaje Sv.Liturgija, amanet pravoslavne vere. Narodu se nije ričalo o velikom značenju svakog dela koji u sebi nosi Sv.Liturgija. pričalo se toliko koliko je to ispričano kroz narodnu dušu prolazilo isto kao što i pesak prolazi kroz prste. Nije se pričalo toliko dok to ne uđe u čovekovu dušu kao što mu i krv ulazi u u vene i prodire do najsitnijeg dela krvotoka. Tek kasnije je trebalo narodu pričati o važnosti posta i pričesti. Taj drugi stepen priče ne bi tražio mnogo rečenog, dugo pričanog. Narod sa shvaenom važnošću liturgije, vezao bi svoju dušu za tu Liturgiju. Ta povezanost bi polako počela da budi njegova duhovna čula. Duša bi sama počela da se oslobađa štetnog i daivi za duhovno. Kao što prvi koraci malog deteta pokazuju slabost i neiskustvo njihovih nogu, ali iz dana u dan jačaju i razaznaju čistinu od prepreke, tako bi i čovekova duša počela da jača i sazreva kroz Liturgiju. Samo telo i sama duša vapili bi za postom i pričesti. Kroz taj vapaj čovek bi znao koliko treba da uloži da bi bio dostojan reda za pričest, a ne pričesti. Čovek bi znao da kao čovek niko nije dostojan pričesti, ali da se Gospod žrtvovao za našu nedostojnost. Tu Njegovu žrtvu ne bi primio tako lako, tako površno. Iz ljubavi prema Njemu i Njegovoj žrtvi čovek bi se svakodnevno trudio. Kroz taj trud spoznao bi i Gospodnju zapovest „ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“. Kroz tu spoznaju polako bi nestjala zloba i licemerstvo među ljudima. U maloj nijansi bi se razlikovali dok stojimo u Crkvi i kad izađemo iz Crkve. Iz te zahvalnosti pema Njegovoj žrtvi čovek bi se stideo praznih priča, stideo bi se lažnih priča. Ne bi se stideo iz straha da može da gaprozre drugi čovek, već što može d ga prezre Gospod. Čovek bi tada zaistinu znao da čovek može i da nas ne čuje, i da nas ne vidi, ali da nas Gospod i vidi i čuje.

Da je čovek, pravoslavni vernik, naučen prvo šta je Liturgija, šta je post i pričest, sve druge duhovne nauke dolazile bi sa lakoćom sunčevih zraka koje dolaze na zemlju.

Tad lažni učitelji ne bi imali kome da predaju i prodaju svoju laž. Kao što čovek zna da dan donosi Sunce, a noć Mesec, tako bi pravoslavni vernik znao ko mu donosi Liturgiju, a komu odnosi Liturgiju.

Pravoslavni Čačak je bio izuzetak među drugim pravoslavnim gradovima u Srbiji. Opasan je srpskom istorijom, srpskim stradanjem. Ta istorija gaje opasla i srpskim manastirima. Svelepši od lepšeg. Kapije uvek za narod i nevolju otvorene. I kad se nije imalo, i kad se imalo, uvek je bio komad hleba za putnika, za siromaha. Uvek je bila živ reč, živoga Boga. Kao što vetrovi prolaze kanjonom Morave i za sobom ostavljaju čvrsta stabla, ako su vetrovi prolazili kroz manastirske kapije i za sobom ostavljali čvrste monahe. I ako nekom klecnu kolena tu je naj jači koji kaže „ustaj, evo Svetlosti, evo Smirenja“. Kao što vetrovi nose prah cveta i šire svoja nov stabla, tako su vetrovi nosili prah njihove duhovnosti i širila duhovna stabla. Mnogo je duhovnih poniklo iz tog praha. Neki su otišli dalje, neki su otišli u manastire, neki su ostali. Od onih koji su ostali neki su ćutkenosili svoju veu, a neki su svoju veru podelili sa narodom. Tako je Čačak dobio veroučitelja. Glas znanja se neumorno širio gradom i širio kroz narod. Propovedao je veru, prenosio je znanje. Učio se na greškama drugih, učio se i na svojim greškama. Davao je narodu iskustvo, iz naroda izvlačio iskustvo za sebe.

I sve je teklo jednom ustaljenom harmonijom dok se nisu pojavili reformatori.

Kao što je Miloš Obrenović pitao svoje podanike „šta kaže narod“?, tako je i žički episkop pitao svoje podanike „šta radi narod“?

Milošu su podanici govorili šta kaže narod. Miloš je slušao glas naroda i po tonu znao da li treba da zateže ili da popušta pred narodnim kazivanjem.

Episkopu su podanici govorili šta radi narod. Episkop nije razumeo narodni rad i naredio je „KAŽNjAVAJ“!!! Pošto nema zakonodavnu vlast nad narodom, poslao je svoje podanike da mu pronađu vođu naroda. „Vođa“ nije mogao biti Josip Broz, „vođa“ je mogao biti pronađen samo u redovima mantija.

U narodu je samo pronašao veroučitelja. Kaznio je voroučitelja i oduzeo mu pravo predavanja veronauke.U momentu kažnjavanja episkop nije znao da će ta kazna pokrenuti narod, sabrati u odlučnosti da pruže otpor reformama i novotarstvu u Liturgiji.

Nije narod krenuo u huliganski puč. Narod je krenuo u odbranu svetosavlja u odbranu onog što danas ima i onog što sutra može da izgubi. Nije narod pogazio Logurgiju koja se od davnina ista prenosti i u sadašnjosti ista treba da pređe u budućnost. Nije narod udario na reformatore, narod je pitao reformatore. Nije ih pitao sa podignutim pesnicama, već sa kolenima savijenim na podu crkve. Reformatori su udarili na narod.

Srpski narod opravdano u sebi nosi GEN nacionalnog straha i opstanka. Srpski narod zna da se sada protiv njega ne vodi oružani rat, već rat sigurnog uništenja.

Ako se svi prepustimo bolesti nacionalne anemije, ta bolest će nas sve odvesti u grobove. Ko će sutra ostati da nam zapali sveću na grobu, ko će sutra doći da nam položi cveće na grob?

Gde će završiti zvona naših svetinja? Gde ćezavršiti Krst prvoslavnih kupola? Gde će nam završiti srpski grb? Gde će nam pasti stado? Da li će mleko napaslih vima hraniti srpsku decu?

Grobove će nam preorati. Naprviće vojne baze ili oblakodere za razne potrebe. Na granici sa susednim nam državama stajaće table „NEZAVISNO KOSOVO“, jer Srbija je u celini KOSOVO. Sada su nam izvadili jedno kosovsko plućno krilo, sutra će nam isčupati i drugo. Srbija neće postojati. I ako stane neko da diše vazduh izvađenih pluća, to neće biti S� BIN, to će biti avet jedne prošlosti, jednog postojanja.

Kroz istoriju ratovi su pokazali da se uzaludno troši municija na Srbe. Da se Srbi ne mogu municijom porobiti. Onda su svetski moćnici u svom projektu zaključili da Srbe možeš samo duževno i duhovno porobiti. Ti svetski moćnici uputili su svoje izaslanike ka srpskim političarima i srpskim episkopima. Srbina treba uništiti kroz državu i kroz crkvu. Kroz državu duševno, kroz crkvu duhovno.

Godinama se sprovodi satanizacija Srbije i srpske nacije. Godinama se iz države i srpskog čoveka izvlače njegovi vitalni sokovi. Sude nam, bombarduju nas, nestaju fabrike u Srbiji, što od NATO bombi, što od rasprodaje naših političkih vođa. Što nije srušeno prodato je. Kome i zašto? Radnik Srbin to ne zna. On samo zna da mora da se snađe za svoju egzistenciju. A gde se snalazi? Snalazi se u državi kriminala, u državi u kojoj više ne važe norme rada i poštenja. Tako polako svi počinju da se bave nekom crnom ekonomijom. U kafićima uveče nema mesta za priliv novih mladih koji su u „život“ krenuli, kao što ga nema ni pre podne u obdaništima za decu koje nema ko da čuva dok roditelji rade. Ove uveče nema ko da čuva jer su roditelji umorni od života i od rada bez zarade, umorni od stvaralačkog rada za poslodavca, umorni od robovlasničke plate koju dobijaju za svoj celodnevni rad.

Neko je sva ta zbivanja u Srbiji posmatrao. Ko je posmatrač? Dobrotvor Srbije sigurno nije posmatrač.

Posmatrač je sve više zaključivao da je momenat da se srpskim hodajućim duhovima (a sve potomci stamenih Srba) udari završnica reformi.

Kakva je slika današnje Srbije u 2008. Godine? Teška i haotična. Za um nepodnošljiva. S početka godine Srbin gubi Kosovo, kolevku postojanja, kolevku duhovnosti. Demokratska politika se raspada. Slede izbori za izborima. Polovina demokratije odlazi u zaborav, a polovina demokratije opstaje sa udruživanjem socijalista, onih istih koje je pre osam godina rušila sa parolom „Srpski zlotvori, srpske ubice“. Državna politika je dostigla tačku raspada.

Sa duhovne strane ista situacija. Patrijaha šalju na lečenje. Da li kao pacijenta, ili kao zatočenika, to srpski narod ne zna. Onima koji o patrijahu brinu ide u prilog patrijahov broj godina, pa kažu narodu „Patrijah je bolestan, shodno njegovim godinama tako se oseća“. Da li se Patrijah leči, ili njegov život medicinski natežu, kao što su i političarinategli politički opstana, to narod ne zna. Episkopi se sastaju. Sabor došao i prošao. Da li su zadovoljili svoje apetite na tom Saboru, to narod ne zna. Podeljen narod na „novo“ i „staro“, ostao je sa nadom da je njihovo očekivanje od Sabora ispunjeno. Posle Sabora krivi su nastavili da stoje krivo, pravi da stoje pravo.

Pojavila se razlika između državnih i crkvenih političara. Državni političari su jasno narodu pokazali koliki je broj glasova bio za političko opredeljenje naroda. Javno su prenosili skuštinsko zasedanje, izglasavanje novog i staro. Državni političari su izglasano proglasili kao zakon koji se mora sprovoditi. Crkveni političari nisu narodu rekli ništa. Sabor je sve stavio u „razmatranje“ Komisije. Dok Komisija ne donese svoju konačnu odluku nastavlja se po ustaljenom sistemu rada. Jedni su nastavili da rade (služe) po radu „čekajuće“ Komisije, drugi su nastavili da služe po zavetu koji su Bogu dali kada su se na ovaj poziv odlučili (i jedni i drugi su nastavili po ustaljenom služenju, jer novotarci su već ustalili svoje novo služenje, eparhija Bačka godinama služi po novom, tamo niko i ne sme da služi drugačije).

Narod je počeo sve više da uočava cilj novotaraca. Sve više je počeo da traži one koji se drže Istine. Narod je sve više počeo da diže glas i traži objašnjenje. Kako novi pravoslavni reformatori nisu računali da će se u narodu pojaviti svest i rasuđivanje, nisu dali narodu objašnjenje već su odlučili da u narodu pronađu „vođu“, pronađu krivca. Počeli su da izriču kazne i osude.

Narod jasno kaže da mu ne treba filozofija vere, tako i filozofija Liturgije. Narod jasno kaže da mu ne trebaju filozofski sveštenici, monasi, episkopi. Narod jasno kaže da mu treba samo Istina, živa reč života Boga, ono čemu se iz ateizma vratio, ono u čemu je bio dočekan.

Ovaj deo završiće se primerom Sv.Lukijana. njegov primer nam govori da velika filozofija (ep. Atanasija, Amfilohija, Irineja…) nije potrebna da bi se odslužila istinska Sv.Ligurgija.

Sv.Lukijan je bio u tamnici sa svojim učenicima. Poželeo je da služi Liturgiju na veliki hrišćanski praznik. Tu svoju želju je izneo svojim učenicima. Učenici su ga zbunjeno pitali kako u ćeliji da služe Liturgiju, gde će položiti hleb i vino, jer u ćeliji nisu imali ni krevet, ni sto, ni stolicu. Sv.Lukijan leže ispred njih i reče: „Na prsi moje položite, neka bude živi presto živome Bogu“.

Primer Sv.Lukijana, njegove odnosti Bogu, njegove jednostavnosti u toj odanosti, one iste koja otvara Rajska vrata, neka bude primer svima nama koji želimo da ostanemo na Hristovom putu. A neka bude i poruka onima koji se prema Bogu odnose svojom ličnom samoljubivom filozofijom. Kroz primer Sv.Lukijana mi još jednom reformaorima poručujemo da mi ne tražimo od njih filozofsku Liturgiju, da je radi nas ne menjaju, a ako je radi sebe menjaju neka zidaju sebi nove crkve i neka tamo puštaju pelcer svoje nove teologije. Nama je dobro ovo što imamo jer se u dobru začelo i sa ovim Dobroj treba da sačekamo.

+++

U ovom drugom delu naći će se citati onog što su nekada govorili današnji reformatori i ono što danas kažu.

– Ep. Atanasije Jevtić „Liturgijski život-srž crkvenog života“ (tekst nastao kao autorovo saopštenje na teološkom simposionu „Parohija-živa liturgijska zajednica“, objavljen u „Teološkim pogledima 1980/3“). Iz teksta su izvučene samo neke reči navedenog episkopa i kao istina mogu se pronaći u njegovom originalu.

….“I eto, ta jedna i jedinstvena tajna Hristova, Bogu hvala, i do danas živi i postoji u Pravoslavnoj Crkvi kao osnovna realnost našeg hriščanskog bića i života. Moja je molba: da to ne smemo zaboraviti. Saznajmo najpre sami šta je to Liturgija, a ne ignoranntski da se usuđujemo da dignemo drsku ruku da nešto reformišemo u Liturgiji. svi eventualni uspesi dobijeni od tih reformi, biće samo kratkotrajni, efemerni „blicevi“, a onda ćemo ubrzo čupati kosu svoju šta smo uradili i kako tek treba ispravljati greške tog reformatorstva. (Slično čine zapadni hrišćani, pre i posle Batikanskog koncila, ali je sada teško jednom izgubljenu ravnotežu vaspostaviti)“.

Iz citiranih reči ep. Atanasija vidimo kako je on nekada branio postojanje Liturgije u svoj svojoj vekovnoj celini. Kako je upozoravao da se ne usudi niko a nešto reformiše u Liturgiji. vidimo i to kako je protumačio muku koju imaju zapadni hrišćani zbog reformatorstva u koje su se upustili odvajajući se kao samostalna vera. Vidimo i kako je ep.Atanasije nekada gledao na „sestrinsku crkvu“.

Dalje ep.Atanasije kaže:

„Na kraju, naša hrišćanska pravoslavna vera nije samo naša lična vera, lično nadahnuće, makar ono bilo i harizmatičko, blagodatno nadahnuće, poput, na primer nekih harizmatika, ili čak proroka i svetih ljudi, uzetih za sebe (takvih, na primer, ima među sektantima, mada ustvari najčešće samozvanih i samonadahnutih), nego je i sama naša lična vera uvek crkvena relnoast, saborni deo Hristov Njegovim crkvenim udovima…Ono što ovim želim ovde da naglasim to je:da smo u svojem propovedanju i katihaziranju mi sveštenici uvek apostli i poslanici Crkve Hristove, a ne individualni poslenici, poslani od nekog ili samozvano mobilisani u ime nekog ili nečeg, u ime neke ideje, ili partije, ili bilo koga ili bilo čega u ovom svetu i od ovog sveta…da nije Crkva organizam bogočovečanski, i mi u njoj kao žive ćelije, živi udovi zajednice i porodice Jedinorodnog Sina i Njegove mnoge braće, ona sene bi kao ljudska organizacija održala, jer je sve ljudsko trošno i propadljivo. A sveta Crkva je sebe održala i očuvala samo zato što je održala kao srce svoje svetu Liturgiju svoju“.

Evo šta je ep.Atanasije nekada rekao o odnosu („Ounijaćenju na prostoru Srpske Pravoslavne Crkve“-ep.Atanasije Jevtić) „sestrinske crkve“ prema nama pravoslavcima i našoj pravoslavnoj crkvi:

„Po Promislu Božijem, srpski je narod nastaljen na balkanskoj raskrsnici, gde je u vekovima istorije bio izložen susretima i dodirima, ali i sukobima sa drigim susednim narodima. Srbi su primali Hrišćansktvo u vremenima kada su na Balkanu, ondažnjem Iliriku, upravo nastajale pretenzije  rimskog patrijarhata za primatom i prevlašću nad balkanskim i ostalim hrišćanskim krajevima i Crkvama. Hristanizacija Srba išla je postepeno, zato su Srbi imali prilike da se iskreno opredele koju će hrišćansku tradiciju izabrati i kojoj i kakvoj organizovanoj Crkvi pripadati. Iako su izvesni delovi Srpskih zemaljapripadali zapadnom delu Ilirika, gde se pred Veliku šizmu Zapada (1054.g.) i posle nje protezala jurisdikcija rimskog patrijarhata, Srbi su se ipak svi jednodušno i nedvosmisleno opredelili za autentično Hrišćanstvo Apostolskih Crkava Pravoslavnog Istoka. Ali upravo zato su bili i potonjim vekovima izloženi sve agresivnijim pokušajima  rimokatolicizma da im se nametne papska unija, tj.prisilno i lažno prisajedinjenje a ustvari potčinjenje rimskom papi i njegovoj rimocentričnoj Eklisiologiji“…

U ovim rečima vidimo šta je vladika Atanasije mislio o rimokatoličkoj crkvi, o prisjedinjenju sa njom, samim tim šta je mislio o ekumenizmu.

Kako i gde se izgubio vladika Atanasije, kako i gde je pogazio svoje reči izgovorene o veličini i ispravnosti srpske pravoslavne vere, veličini i ispravnosti svetosavske Liturgije, mi kao narod to ne znamo. Mislim da ni njegove kasnije reči kojima gazi prvo svoje reči, pa tako i veru Svetih Otaca, neće dati odgovor na pitanje kuda luta vladika Atanasije.

– Evo šta vladika Atanasije govori o Liturgiji („O obnovi Liturgijskog života, a ne promeni ili reformi liturgije“ – ep.Atanasije Jevtić):

„Na ovom Arhijerejskom Saboru, pod predsedništvom Svjetjejšeg Patrijarha Pavka, niko nije ni „pobednik“ ni „poraženi“, nego je ipak i pored „raspre i ne malog prepiranja“, kako je, uostalom bivalo na Saborima Crkve (još od Apostolskih vremena-DAp.15,2), projavio se i delovao dah i duh Duha Svetoga, „blagi lahor“ Utešitelja Crkve. Inače, u Crkvi Hristovoj Pravoslavnoj, za „pobedu“ je potreban podvig, ne samo članova Komisije, nego i sve ostale braće Arhijereja, sveštanika i vernika, podvig i životno-delatnog i molitveno-liturgijskog obnoviteljskog osaznavanja i doživljavanja sveukune Tajne Hristove, oživotvoravanje hrišćanske i osobito liturgijske svesti i preporođajnog samosaznanja svakog člana Crkve kao bogočovečanskog Tela Hristovog, samosaznanje u neprekinutoj živoj i punoj dijahroničnoj i dijaprostornoj Sabornosti…A i zašto bi bilo „podela“ ili „poraza“, kad u onome glavnome, što se na Saboru govorilo i radilo, kod većine Saborskih Otaca, nije reč o nekoj „promeni“ ili „reformi“ Svete Liturgije, nego i obnovi sviju nas u Crkvi kroz obnovu našeg življenja i bitovanja-hrišćanskog, pravoslavnog, jevanđelskog, liturgijskog. Zato je, verovatno i rečeno da Komisija može da dođe do zaključka o potrebi i promene, shvatane, koliko mi vidimo u smislu obnove, donekle i u ponečemu, zaboravljene ili ispuštene ili potisnute vekovne prakse Sabornog Pravoslavlja. Ovo posebno naglašavamo u kontekstu stavke i odluci Sabora o „konsultovanju prakse i duhovnog iskustva (čitam: liturgijskog iskustva) ostalih Pomesnih Pravoslavnih Crkava“.

– Dalje ep. Atanasije kaže (iz dela gde negira znanje Vl.Jefrema ((kako ga on oslovljava sa gospodin Jefrem (zbog ironije u sebi ne može da kaže brat Jefrem)) koji se zalaže za očuvanje svetosavske Liturgije):

„Ovde autor teksta valjda kao „novine“ podrazumeva glasno čitanje molitva, koje navodno „isključuje narod iz blagoljepija“, tj. iz učešća u Liturgiji! ali, po istoj „logici“, ondanarod „isključuje“ i glasno čitanje Jevanđelja i uopšte reči Božije“!…

Iz ove rečenice vidimo kako vladika Atanasije opravdava novinu koju su uneli u Liturgiju, a to je glasno čianje molitava koje su se do sada čitale tiho, i kako to upoređuje sa čitanjem Jevanđelja, koje se takođe čita na glas. Da li vl.Atanasije toliko pravoslavni narod vidi kao glup i verski neupućen pa je sebi dao pravo da samovoljno glasno čitanje molitava uporedi sa glasnim čitanjem Jevanđelja i navodi na to da bi onda narod trebao da se buni i protiv glasnog čitanja Jevanđelja.

Zaboravlja vl. Aanasije da narod zna da je Jevanđelje reč Božija koja se kroz aposotle prenela i sakupila u jednu Svetu Knjigu. Taj isti narod zna da nam sveštenoslužitelji u trenutku čitanja Jevanđelja pokazuju Gospoda koji je stajao okrenut ka narodu i izgovarao reči, učio narod. Narod zna da je čitanje Jevanđelja prenošenje reči koje je Gospod nekada izgovorio. Gospod Isus Hristos je bio bogočovek, samim tim nije se služio nemuštim jezikom, nemuštim gestakulacijama, i maloumnim ponašanjem (nije govorio dubeći na glavi, ili okrećući leđa od onih kojima se obraćao). Upoređujući čitanje Jevanđelja sa čitanjem liturgijskih molitava, onih koje oni u načinu čitanja međaju, od strane vl.Atanasija, govori nam to da su se on i njemu slični gordeljivo digli na na Boga i na Božije reči. Da li takvima narod treba da veruje? Da li za takvima narod treba da ide? NIKADA!!! NIKADA!!! NIKADA!!!, to i samo to TREBA da bude ODGOVOR srpskog pravoslavnog NARODA.

– Evo kako vl. Atanasije tumači narodni pokret u očuvanju svetosavske Liturgije u žičkoj eparhiji:

„Otkada to da su, sad odjednom neznatne razlike u postupcima i pokretima, nebitnim i promenljivim detaljima, pri svršavanju Svete Nadnebeske Tajne Evharistije – tobožnje „odstupanje od Prave vere“ (koju su oni učili po „zvezdama“ ili „mesečevim menama“), kad je to oduvek tako bilo i biva, i biće, kao što je jedno pa ipak 4 jevanđelja! Jedna pa ipak 3 Liturgije! Jedan u osnovi, pa ipak više raznih manastirskih i parohijskih tipika (ne postoji, niti je ikada postojao „jedan važeći Tipik“ za sve i svagda, ako se iole zna o čemu se govori, osim ako novopečeni „tipičari“ ne misle na loše i defektno sklepan „bajdžest“ P.Nikolajevića iz vremena crnožute monarhije)“.

Vl.Atnasije sebi daje za pravo da kaže „nebitnim i promenljivim detaljima pri svršavanju Svete Nadnebeske Tajne Evharistije“, i tim nebitnim i promenljivim detljima naziva (njihovu) promenu u delovima Liturgije koje su svojom voljom sami promenljivim i nebitnim napravili.

Pitam njega i njegove istomišljenike, ako su to nebitni detalji, zašto ih menjaju, zašto ih u „bitno“ pretvaraju, zašto tim nebitnim unose raskol u veri, zašto zavađaju narod između „novotaraca“ i „starozavetnika“…zašto se igraju sa Svetom Liturgijom, time i verom i narodom…zašto postojeće vernike truju, a one koji treba veri da priđu sablažnjavaju i od vere teraju???

Ako vl.Atanasije smatra da je dorastao izmenama Liturgije, da je Sveti Duh baš njemu rekao da je svetost njegove čiste duše spremna za takav čin, odakle onda u vl.Atanasiju ovakav rečnik kojima opisuje nas koji svetosavlje branimo – „sekta konvulzivnih duhovnika, i njihovih suflera, odmetnutih i jednih i drugih od svojih kanonskih Episkopa“?

Mi koji svetosavlje branimo nismo se odmetnuli od Svete Saborne i Apostolske Crkve, nismo se odmetnuli od Liturgije, nismo se odmetnuli od sveštenoslužitelja koji služe danas onako kako su služili kada smo mi Crkvi pristupili.

Verujući našim starozavetnim sveštenoslužiteljima, verujemo i rečima koje je prepodobni Ava Justin ostavio narodu koji će doći posle njega.

Ava Justin kaže:

„Čovek koji bezrezervno veruje u Gospoda Hrista, zna granicu između dobra i zla, i nikad ne meša dobro sa zlim. Maloverje nazire granicu između dobra i zla, a neverje uništava tu ganicu. Samo prava, samo apostolska, samo svetootačka vera zna šta je greh a šta nije.

„Šta god nije od vere greh je“, uči hristonosni apostol Pavle. Šta god je od vere dobro je. Granica između dopuštenog i nedopuštenog ne postoji za nevernog, jedva da postoji za malovernog, a jasna je za pravovernog. Naročito je opasno i sablažnjivo kada u Crkvi ljudi ne vode računa o toj granici.

Kod nas ima sveštenoslužitelja koji samovoljno reformišu bogosluženje, to samovoljno reformisanje je vistinu deformisanje bogosluženja,naročito kada se tiče Sv.Liturgije…samovolja malovernih kosnula se najveće Svetinje, usudila se naružiti Sv.Liturgiju-tu Svetinju nad Svetinjama. Ako igde ovde je potrebna intervencija onih koji vlast imaju, a to su preosvećena gospoda episkopi. Ovi su da to spreče, da to osude, da to vide. Aki kako će to videti, kako će to sprečiti oni između njih, u čijim eparhijama ima ne sela, već varoši, koje petrdeset godina episkopa videle nisu“?

 

***

Primera u ovom pismu bilo je još. Autor napisanog dozvolio je sebi da ih izostavi, da nešto izmeni, zbog dužine teksta i onih koji će ovo čitati.

Zato se sa čitaocima opraštam sa citiranim rečima Ave Justina. Neka nam one, posle onih nejasnih i mučnih, kontradiktornih reči (juče jedno rečeno, danas drugo) episkopa Atanasija Jevtića, budu nada da se i dalje borimo, da se među sobno volimo, za isti cilj sabiramo…sve drugo od reči Ave Justina, bićemo samo ono što je ep. Atanasije (njemu slični), samo ono što su kontradiktornosti ep. Atanasija…bićemo samo deo opasnog uništenja Srpske Pravoslavne Crkve i u njoj srpskog pravoslavnog naroda…

Ne izdajmo Gospoda, ne izdajmo Apostole, ne izdajmo blagočestivost Svetih Otaca, ne izdajmo Svetog Vl.Nikolaja Velimirovića, Avu Justina, i sve čestite duhovnike koji se danas hrabro bore protiv NOVOTARSKOG ZLA…

 

 

 

Z.D. 13.09.2008