Вести

Posle ostavke Tomislava Nikolića na sve funkcije u stranci i Skupštini i verovatnog isključenja iz Srpske radikalne stranke koje će uslediti,

Igor M.Đurić, 12.09.2008

+++

Na političkom marketu Srbije danas na marginama stoji par političara koji svakako zaslužuju da preuzmu deo odgovornosti sa srpsku sadašnjost i budućnost. Tu pre svega mislim na Vojislava Koštunicu i Tomislava Nikolića (ali i na neke njihove bliske saradnike). Obojica potekla iz podnevlja koje bi se danas moglo nazvati jezgrom savremene srpske sopstvenosti, iz Šumadije, ta dva čoveka su usled raznih uzroka i posledica toliko marginalizovana da se čovek sa pravom pita: imaju li napadi na njih, koji za posledicu i imaju tu marginalizaciju, neku skriveniju i značajniju pozadinu osim one očigledne?! Obojica su po ubeđenjima desničari sa različitim varijacijama i finesama. Obojica su već dugo u politici, sa manje ili više uspeha, ali svakako sa velikim iskustvom i bez crnih mrlja što se tiče korupcije ili nepatriotizma. Obojica vrlo samostalni i slobodni što se tiče obaveza prema stranim i spoljnjim sponzorima. Koštunica uz to vrhunski stručnjak u svojoj oblasti, univerzitetski profesor. Za Nikolića se može spočitati dosta toga ali nikako se ne može reći da nije obrazovan i intelegentan. Nikolić bolji govornik. Koštunica umereniji u nastupima. Ali, nije sve ovo važno za poentu onoga što mi je na pameti. A ona je: da li je moguće da za to dvoje ljudi nema mesta u onome što bi se moglo nazvati vođenje, građenje i odbrana Srbije?! Zar su baš svi ovi koji su zaposeli važna i odgovorna mesta sposobniji i pošteniji od njih dvojice?! Zar razni mediokriteti i hohštapleri koji danas uistinu vladaju Srbijom žele ovoj zemlji bolje od njih dvojice?!

Moj savet njima: ujedinite se!!! Imate sve šanse da stvorite jaku i respektabilnu političku stranku koja ima dugoročnu perspektivu. Nikolić će se osloboditi bremena “šešeljizma“ i čoveka iz senke. To breme mu nije dozvoljavalo da uz fantastične izborne rezultate uđe u vlast. Koštunica će se osloboditi karijerista i nesposobnjakovića koji su pohrlili u redove njegove male stranke kada se ona dokopala vlasti. Ta stranka bi bila zdrava srpska desnica. Sa podmlađivanjem i osvežavanjem tog pokreta eto nove snage i budućeg partnera u vlasti Srbije. Snage koja će, kud i kamo, realnije a svakako poštenije, gledati na srpske probleme i njihovo rešavanje. Odlazak Nikolića od radikala, dakle, ne mora obavezno da znači takozvano usitnjavanje političke scene u Srbiji. Može to da znači itekako ukrupnjavanje. I verovatno će tako biti.

Sve ovo neće značiti da će izvorna i Šešeljeva radikalna stranka skroz propasti. Ali da će veoma mnogo izgubiti to je sada više nego jasno i sigurno. Nikolić je dokazao da zna da vodi i uvećava stranku. On ju je upristojio, dao joj je savremeni oblik pristupačan mnogima a ne samo tvrdom jezgru. Poprilično je zamenio ikonografiju, šubaru i bradu sa odelom i negovanim licem. Zamenio je nož za pasom sa laptopom u torbi. Na njihovim tribinama i mitinzima počeli su da se pojavljuju i pristojni ljudi. Radikali su počeli (ne u potpunosti ali poprilično) da vode računa o tome šta će javno izgovoriti. Sve su više ličili na političku partiju a sve manje na razuzdane dobrovoljce. Čak šta više, u zadnjih nekoliko godina radikali su najkorektniji političari na srpskoj sceni. Trudili su se da govore istinito i argumentovano, da se dotiču tabu tema, da dostojanstveno i relano prihvataju izborne rezultate. Oni su čak sa svojim službama dostigli nivo najpreciznije i najbolje organizovane stranke po pitanju brze obrade podataka u izbornoj noći. Šešelju se to očito nije svidelo. Verovatno smatra da nije pošteno da dok on leži u zatvoru drugi uspešno vode njegovu partiju i postaju popularniji i od njega samoga. Njegovo je pravo tako da misli. A Nikolićevo je pravo da ode.

Izvesno je da Koštunica mora nešto da radi sa svojom strankom. Ili sa sobom. Ne ide. I, ne samo to: ide čak u nazad. On je svojim menom a ne partijskom strukturom onomad pobedio Miloševića. I dokopao se vlasti. A onda se mala, salonska, partija našla u poziciji da joj nedostaju kadrovi za toliko vlasti koliko je imala. I ne samo to. DSS je bila najprihvatljivija opcija za sve one koji jesu demokrate ali neće u “demokrate“ kao i za one koje su tada eufemistički nazivali: poražene snage. Drugim rečima: bila je prihvatljiva za sve. I tako je u zadnjih nekoliko godina u DSS pohrlila bulumenta raznih tipova, nesposobnih i ambicioznih ljudi. I mnogi su vrlo brzo došli do visokih položaja u državi i gradovima, u diplomatiji i privredi. Većina je odmah batalila partijske poslove i posvetila se sebi. Drugi su, pak, svojom nesposobnošću a ujedno i velikim eksponiranjem u javnosti urušavali ugled stranke. I tako je puklo. Bilo je pitanje vremena: kad će? Koštunica sve te partijske zavrzlame nije mogao da otprati. On je imao ambiciju da postane državnik. Njegovi ljudi su toliko bili zadovoljni nezasluženim pozicijama da su čak kočili upliv novih članova u stranku plašeći se konkurencije. Oko većine važnih pitanja po Srbiju složili bi se reformisni Nikolić i probuđeni Koštunica. (Jedini, a trenutni, apsurd je što je Nikolić trenutno veći “evropljanin“ od Koštunice). I svaki bi od njih u novi pokret doveo po nekolicinu vrlo kvalitetnih partijskih ljudi. Ako budu znali da izvrše selekciju: čak vrlo sposobnih ljudi. Sad, Srbiji su potrebni pošteni ljudi a ne nikakvi eksperti. Kakvi kurčeviti eksperti kad se u procesu ulaska u EU sve zna: pravila, zakoni, norme, ekonomija… Ali je poštenja potrebno da se na razumnu meru spusti pljačka i monopolizam u vremenu tranzicije i privatizacije (koja je ruku na srce već privedena kraju pa se kasni sa time). Potrebno je ujedinjenje ova dva političara da bi se proredio ovoliki ljudski šljam koji je zaposeo sve pore politike, vlasti i javnog života. Pogledajte ko danas vlada Srbijom, u lokalnim samoupravama, institucijama sistema, u kulturi. Kao da su birali najgore. Kao da su gledali da postave najnesposobnije a ujedno i najbezobraznije. Kao nikad do sada potrebni su nam normalni i pošteni ljudi koji znaju nešto. Naizgled: nemoguća misija u Srbiji ali je izvodljiva. Vidite li koliko su strane službe i interesne grupe ojačale u Srbiji i koliko su preko svojih agenata zajašile ključne pozicije? Oni danas mogu sve. I sve im je dozvoljeno. Dva su merila danas u Srbiji ključna za dobro mesto: podaništvo i ravnodušnost. Podaništvo prema napolju. Ravnodušnost prema Srbiji. Ukoliko bi trebalo tražiti nešto što bi ličilo na poštenje u politčkom životu Srbije onda to treba tražiti među ovom dvojicom. Poštenje u svakom pogledu: po pitanju korupcije i po pitanju dobrih namera prema Srbiji. Od njih dvojice se može očekivati da urade nešto za zemlju i bez lične koristi. Može se čak posumnjati da su spremni i da štetuju zbog toga. Isto tako, ako treba tražiti političare koji drže do nekih principa onda ih svakako treba tražiti, opet, među tom dvojicom. Ujedno, možda je ovo idealan trenutak da dobijemo desnicu koja nije na levici.

Nije Nikolić izgubio u partijskim razračunavanjima. Nije ni dobio. On je jednostavno ocenio da je “bilo dosta“. Nikolić se susreo sa realnošću i činjenicom da on treba da vodi stranku a ne Šešelj. I on će voditi stranku. Koju? Videćemo. Ipak, ono što začuđuje jeste netrpeljivost, mržnja i nestrpljenje sa kojim dojučerašnji saradnici u stranci kidišu na Nikolića. Neshvatljivo?! Ili, shvatljivo. Ali, tek treba očekivati “razne izlive“. Meni je neshvatljivo jedino to što nemaju obzira prema čoveku koji ih je doveo tu gde jesu. Meni je neshvatljivo. Inače je to u Srbiji postao normalan i svakdnevni običaj na svim nivoima. U DSS-u neće doći uskoro da takvih drastičnih lomova iz prostog razloga jer je Koštunica još uvek prevelik zalogaj za bilo koga u stranci. Ali da stranka propada i osipa se to je već sigurno. Pa oni su ovih dana morali da isključuju iz članstva direktore javnih preduzeća koji nisu hteli da napuste svoja mesta ni onda kada je DSS otišla u opoziciju. To sve govori. Nikolić će svakako više dobiti nego izgubiti. Očigledno je da ovakva SRS nema više nikakvog prostora. Došli su do vrhunca a ništa nisu materjalizovali. Sa zastarelom ideologijom i autoritativnim vođom (koji će se sledeće godine vratiti u Srbiju željan buke i galame). Ljudi koji budu pošli za Nikolićem već samim tim izborom će pokazati da su oštroumniji i kvalitetniji od onih koji ostaju jer su samostalniji, hrabriji i svesni da nešto ipak treba menjati. Nikolić je već formirao svoj poslanički klub i najavio formiranje stranke. Ukoliko mu se pridruži Vučić biće to kvalitetna i iskusna ekipa. Taj proces će ipak potrajati a njena snaga će se pokazati na prvim sledećim izborima. Sada kreće proceduralno osporavanje te grupe od strane Šešeljevih radikala. Već je počela i vrlo važna borba po odborima u unutrašnjosti. To je borba za infrastrukturu. Vrlo važna za obe strane.

Dobro, Nikolić i Koštunica baš i ne mogu da formiraju jednu stranku. Komplikovano je to u sadašnjim okolnostima i sa raznim repovima iz prošlosti. Nerealno je, dakle, to očekivati. Da izađu na sledeće izbore zajedno: to svakako treba da učine. I da ostave otvoren svoj koalicioni kapacitet. Realnost je da dugo vremena niko neće osvojiti toliko glasova da može sam da vlada. I to je odlično za Srbiju. To je trenutno jedini vid kontrole vlasti: koaliciona kontrola. Sa tom koalicijom dobijamo jednu realnu opciju za srpsko političko društvo. Uz to i jaku opciju. Ekstremne ideje, bilo da su desničarske i nacionalističke, bilo da su liberalne i mondijalističke, treba da se svedu na granicu cenzusa. Između toga, gro glasova treba međusobom da dele levi i desni centar, i to bi bilo: to. Sasvim dovoljno za malu i siromašnu Srbiju. Kad je već dovoljno za bogate zemlje, što ne bi bilo za nas?! Dve opcije i par alternativa.

Igor M.Đurić; 12.09.2008