Вести

Da se kajmak svešteničke časti počeo buđati, a narodu gorak ukus („kajmaka“) dojadio, pokazuju zbivanja u Žičkoj eparhiji.

Z.D. 05.09.2008

+++

Iznenađeni da narod zna šta je vera, da narod Bogu daje iskrenu ljubav, da se narod trudi svoja dela da ispravlja, krenuli su nekontrolisano da se bore protiv naroda. Sveštenička borba više liči na borbu razjarenog gubitnika, na ciku razmaženog deteta…a skoro ni malo na duhovnost čina koji nose.

Zaneti gordošću svog imanja samovoljno su zaključili da su nerušive sudije naroda i da narod treba da strepi pred njima. U svojoj gordosti zaključili su da narod nema pravo da veru nosi po želji svoje duše, da nema pravo da razdvoji dobro od lošeg, da nema pravo da Bogu služi po časti i čestitosti.

Ta sveštenička gordost od naroda traži da aminuje svim njihovim verskim ludorijama, da nad svim njihovim (ne) delima narod nosi mrenu na očima.

Nežni jaganci Božiji (kakvi su bili kada se narod počeo vraćati veri i kada ih je počeo primati u svoje domove) posle nekoliko godina pretvaraju se u gladne vukove.

Žao mi je što ovim rečima opisujem izvršioce reči Božije, ali mi je iznad svega žao naroda i mene sa tim narodom. Iznad svega mi je žao svih vernih slugu Božijih koji se nesebično bore da čestiti ostanu na putu za koji su se zavetovali, koji se svim atomima svoje duše predaju narodu, narodnom imanju, narodnom nemanju…koji su spremni sve delove svoje duše da ulože ali da veru i Srbiju sačuvaju od razjarenih čeljusti koje neumorno razjapljene stoje.

Taj hor netalentovanog glasa osmislio je izmene u Liturgiji. Samovoljno, drsko i kobno za jedino sveto što je Srbinu u Srbiji ostalo. Bez sluha za Boga, veru, obraz i čast zaveta koji su dali , traže i narod bez narodnog sluha da ostane.

Gen turskih okova kao da je ostao u njihovim dušama, pa tim okovima žele da okuju narod i duhovnika žičkog naroda.

Kako im to nije pošlo za rukom, kako je toplina i odanost Bogu narodnog žičkog duhovnika jača od njihovog paklenog plana, okrenuli su se kaznama, uličnom rečniku, okrenuli su se miliciji i civilnim sudovima.

U tajnosti nižu alke lanca kojim žele da okuju duhovnika žičkog naroda, a javno iznose osude i neistine o narodu. Iz naroda su izdvojili domaćina Miloja. Nisu ga izdvojili što je teret njegove krivice najveći, već su ga izdvojili što im se on najčvršće odupire.
Zašto im se domaćin Miloje najčvršće odupire? Zato što njega najdublje bole njihove verske ludorije. Domaćin Miloje ima najviše razloga da bude najviše i povređen, razočaran…najviše je u revnitelje Božije reči i nosioce mantija ulagao. Nije ih delio po boji kose, po imenu i prezimenu, sve skupa ih je gledao kao sluge Božije i učitelje naroda.
Nije im davao, nije ih časno dočekivao da bi time boldirao svoje ime MILOJE. Činio je to kao domaćin i doma svog i doma svoje verujuće duše. Nije im davao da bi kod njih zaslužio prvo mesto u njihovim redovima, već da bi svetinje naše i duhovnici naši umnožili snagu svete vere srpske.

Od svog suviška domaćin Miloje nije otvarao kafiće, kladionice, nije svoje stečeno iznosio van svoje države…već je svoje stečeno ulagao u srpske svetinje, ulagao u potrebe verskih učitelja srpskog naroda.

Da je domaćin Miloje surogat svešteničkog „malo kroz malo, malo kroz nimalo“, dans bi on zajedno sa njima igrao gluvo kolo verske ludorije, danas se oni ne bi dizali protiv njega i ne bi neistine o njemu širili.

Varaju se episkopi, monasi, sveštenici (novi verski reformatori) ako misle da je od naroda ostala samo jedna istrošena krpa. Istina je da se narod godinama savijao pred političkim ludorijama, savijao pred sankcijama, savijao pred NATO bombama koje su mu rušile sve ono što je on kao radnik stvorio. Ali taj savijeni narod neće ostati savijen i pred otimanjem pradedovske vere, svetosavske liturgije.

Neće narod izdati svog Svetog Savu. Nije Turčin spalio mošti Sv.Save što se bojao moštiju, već ih je spalio što se bojao svetosavske snage koja je živela u živom narodu. Sa spaljenim moštima narod se nije odrekao Svetog Save, zašto bi ga se danas odrekao pred poturicama?!

Zašto bi se mi danas bojali svešteničkih optužbi kada sudnjeg dana duša naša neće pred njih izaći već pred Gospodom.
Pitam te današnje crnorisce reformatore, jedine krivce za raskol i probleme u srpskoj veri sa čim će oni izaći pred narod i pred Boga? Pa i Njegoš je srpske izdajice pitao „Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove“?

Svešteniku Branku Kerkezoviću pokloniću reči Maksima Gorkog, možda u njima pronađe sebe, možda kroz njih spozna svoju grešku i prema Bogu i prema narodu eparhije u kojoj sveštenički revnuje.

Ogorčen ljudskim ludorijama Maksim Gorki je napisao „Ti pišeš! A zašto pišeš? Ti glasno govoriš masama, a imaš li šta doro da kažeš? Kome glasno himnu pevaš? Kakvom Bogu podižeš oltar u svome srcu? Ima li u tebi uopšte Boga? Ostali kao stado idu za tobom kao za vođom, a znaš li ti sam kuda ideš? Kako ćeš biti vođa kad puta sam ne znaš?“

Privešću ovo pismo kraju i obratiću se narodu kome i ja pripadam, onom istom sa kojim na Svetim Liturgijama stojim, onim koji će sa nama stajati kada žar od pepela prepoznaju, ne odustajmo od svog puta, ne razdvajajmo se u sabornosti svojoj, branimo onog do nas kao što bi branili i sami sebe da smo napadnuti…ako posustanemo, ako nas njihove verske ludorije, njihove neistine raslabe, kome ostavljamo veru, svetosavlje…šta ćemo ostaviti deci koja čekaju pravo na rađanje…

Z.D. 05.09.2008