Вести

Dobar deo zapadnih zemalja se danas “nabada“ na ono čime su “nabadali“ druge praveći se pametnim i svemoćnim.

Igor M.Đurić, 05.09.2008

+++

Šačica evropskih i američkih političara htela je da postane “velika“ u istorijskim dimenzijama, da se nešto dogodi i za njihova vakta: pa su počeli da prekrajaju granice i stvaraju nove države. I baš, kada su hteli da stanu i malo odmore, baćuška se malo otreznio od loše vodke, i kad mu se pilo počeo je da pije samo skupo i kvalitetno, i rekao: njet!!! Sad se svi češkaju po glavi, samo kasno. A rekoh, sami su počeli da se prave pametni. I oko toga da pojedine slučajeve nazivaju izolovanim i posebnim, do toga da drugog i boljeg rešenja nema niti će ga biti od onoga što su oni predložili. Amerikanci i njihovi evropski partneri u vidu Nemaca, Engleza, Francuza i ostale sitne boranije, prvo te pritiskaju sankcijama i raznim pritiscima, onda naoružavaju i obučavaju separatiste na tvojoj teritoriji, postiču terorizam i pobunu, finansiraju opoziciju, zaobilaze Ujedinjene nacije, bombarduju te i okupiraju deo teritorije a onda “umno“ kažu: žao nam je ali je kosovska nezavisnost realnost i neminosvnost i mi samo prihvatamo tu realnost i faktičko stanje na terenu. Lepo. To isto su im sada poručili i Rusi. Isto su, kao i oni nama svojevremeno, Rusi njima kazali “da Osetini i Abhazci neće više da žive sa Gruzinima“. Sada ostaje samo da otvorimo kladionicu pa vidimo ko je sledeći na redu.

Za to vreme naša dična Narodna skupština “zaseda li zaseda“. Poslanici se svađaju, cerekaju i beče a jedino su složni kad se stušte put skupštinskog restorana na ručak. Raspravljaju “važne“ stvari. “Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“ sa EU i “Gasni sporazum“ sa Rusima. SPP neće pola poslanika. Ruski gas ‘oće svi izuzev Mlađe. On ima druge dilove u glavi i na računu. A niko pošten da izađe i kaže: nećemo bre u Evropu!!! I Gotovo. Jer, ne možete kao mala zemlja u Evropi imati nikakve koristi pored jakih i velikih država, poput Nemačke ili Francuske. One će uvek svoje interese i svoju silu stavljati ispred ravnopravnosti u EU. I tu je kraj. Ipak su se na kraju nešto dogovorili: kao neki amadman na naš zakon o sporazumu koji uopšte nije obavezujući za EU. Ja znam kako se to završilo. Mentori sa zapada su poručili svojim lakejima: “usvojite šta god hoćete mi ćemo raditi kako mi hoćemo“.

Jer sila Boga ne moli. Ne  voli ni Bog silu ali od toga slabi nikada nisu imali bog zna kakve koristi. Eto, naš je sud pokrenuo postupak protiv ratnog zločinca iz Drugog svetskog rata izvesnog Petera Engera koji je optužen za genocid nad Jevrejima u Beogradu. Predat je i zahtev tamošnjem sudu u Sijetlu za izručenje. Stvar može biti specifična i zavisi od toga da li će jevrejske organizacije izvršiti nekakav pritisak ili neće. Ako do tog pritiska ne dođe Enger će ostati u Americi. Za to vreme Amerikanci će vršiti pritisak, kao što ga i sada vrše, da se izruči student Kovačević koji se potukao u kafiću. U vaganju krivice Amerikanci su spremni, kada je u pitanju njihov arogantni interes, da kao veći zločin proglase tuču u kafani nego ubistvo preko deset hiljada ljudi. Nije to prva brljotina takve vrste. Ni poslednja. Niti je nama prva ni poslednja lekcija koju nismo shvatili i ako smo je na svojoj koži osetili.

Ostalo sve u svojim tokovima: deca krenula u školu, penzioneri čekaju Krkobabića i njegove pare, paprike se meću u tegle (samo ne od tih obećanih para) – jesen je tu. Idealno vreme da se malko profilozofira na zadatu ili nepoznatu temu. Tako ćemo i mi.

Za onoga kome je javno publikovana reč posao, hobi ili, jednostavno: životno opredeljenje, postoji par svetih ili manje svetih pravila a ukoliko želi da bude dobar u tome poslu. Umetnik ne mora da bude objetivan. Novinar bi trebalo – ali nije nužno. Intelektualac možda i treba u globalnim razmerama da se opredeli za neku opciju a kriterijumi tog opredeljenja mogu biti umetnički, istorijski, ideološki, nacionalni, socijalni, kako god…. Međutim, osnovno pravilo za onog ko pisanjem javno dela a ko to želi da čini na valjan način jeste: ne sme za njega biti “tabu tema“, a još manje “svetih krava“. “Svetih pravila“, dakle, treba da ima, ali “svetih krava“: nikako!!! Ni jedan čovek, niti jedna ideologija, ne zaslužuju da budu nedodirljivi. Nema večne istine. Nema apsolutne pravde. Nema negrešnih ljudi. Nema nepogrešivih  vođa. U tom smislu, jedini vid cenzure i autocenzure trebaju biti: mera i ukus. Ništa drugo. Ništa više. Po nekad i nije nužno biti umeren i sa ukusom. Pogotovu kad pišeš o prostačinama i seljačinama. Ali, uopšteno, tako treba da bude.

Nema boljeg kontrolora javnog života i vlasti od javnog mnjenja. Kada nema zabranjenih tema za javnu reč onda nema ni zabranjenih radnji iza naših leđa i naših reči. Nema u onoj meri koliko je to moguće obuzdati. Naravno, nikada stoprocentno. I ne sporim da u jednom sukobu, recimo, dva crkvena velikodostojnika u vreme posta, ili dvoje vaterpolista pred odlučujuću utakmicu, neko odabere stranu, opredeli se za nekog od sukobljenih a zbog raznoraznih razloga, pa drži tu stranu jer misli da je taj neko u pravu. To je legitimno i normalno. Ali!!!, sporim zbog pravde i istine, mislim da nije ni legitimno ni normalno, a najmanje korisno za društvo i pojedinca, čak mislim da je to neukusno dovoravanje – da se misli kako je strana koju smo izabrali nepogrešiva, bezgrešna, nedodirljiva i sveta. Takvim stavom mi sami sebe degradiramo kao ljude i pretvaramo u poslušne životinje. Ne sme da postoji veći autoritet od ljudske slobode da bira i misli. Verujte, nije u životu uvek (nije skoro nikada) ispravna ona maksima: “prijatelj moga neprijatelja je i moj neprijatelj“. Kao što nije tačno ni to “da je neprijatelj moga neprijatelja moj prijatelj“. Čovek mora da se trudi da razmišlja svojom glavom (koliko je to moguće, jer priznajem nije uvek moguće ali je važna intencija), i da razbija tabue (najčešće na svoju štetu, ali tako je) da bi mogao da uradi nešto kvalitetno sa svojim mislima i svojim životom. Često se to ne dogodi ali se makar iskreno i bez straha pokušalo i išlo napred. Ipak, razmišljanje svojom glavom ne znači lepljenje etiketa po drugima, vulgarno vređanje bez osnova (drugačije zvuči vulgarna reč u kontekstu jednog umetničog dela i izražavanja a drugačije  kontekstu same vulgarnosti, to jest sama po sebi) ako nismo sposobni da argumentima dokažemo i etiketu i lepak kojom je zalepljena. Tu je razlika između neukusnog blaćenja i argumentovanog opovrgavanja. Ako za nekoga kažemo “da je izdajnik“ samo zato što ne misli kao mi, ili što nam se ne sviđa njegovo mišljenje, to samo po sebi ne znači ništa i etiketiranje je najgore vrste. Analizirati, pak, dokumenta, izjave, tajne i javne nastupe, političku platformu, raskrinkavati mentore i sponzore, najzad spoznati i epilog – pa reći za nekog da je izdajnik još ne znači ništa po sebi ali je dobar pokušaj. Posle se vaga jačina argumentacije. Ali ima šta da se vaga.

Najzad, potrebno je malo i psihološke analize: ne može se izdati nešto čemu nisi pripadao. Ako gledamo na izdaju kao emocionalno- psihološku kategoriju. A uvek je to u pitanju. Izdaja je čisto emotivna radnja. Može se izdati otadžbina, žena ili rodni kraj, ali samo u slučaju da si sto posto voleo otadžbinu, ženu ili rodni kraj. To je razilka između izdajice i običnog plaćenika. Može li neko optužiti za izdaju nekoga a pri tome sam biti u nemogućnosti da izda nešto? Najčešće može i najčešće se to događa. Za izdaju nas optužuju oni koji nisu bili u mogućnosti da u životu ništa izdaju. Jer: nisu voleli ni otadžbinu, ni ženu, ni rodni kraj. Nisu pripadali ni otadžbini, ni ženi, ni rodnom kraju.

Dakle, javna reč podrazumeva “javnu reč“. Nema tabua, zabranjenih tema i reči, svetih ljudi ili krava. Nema, doduše, ni zaštite za one koji iznose tu javnu reč: i oni treba da budu kritikovani, hvaljeni, analizirani, vređani, moralno bičevani, psovani – samo, kada se to čini treba dodati makar jednu rečenicu objašnjenja zbog čega se to radi. Onda sve dobija na težini i značenju. Inače, bez toga, sve ostane na nivou iskompleksiranog trača i vulgarnosti. Zato, udrite braćo!!! I ja ću, tako mi Bog pomogao!!!

Postoji i “umetnička javna reč“. Neko kroz pisanu reč, sliku, film ili pesmu iskazuje svoju percepciju nečega, on ne pretenduje da bude “istinit“ samo iskazuje svoje mišljenje “na svoj način“. E, to je nešto drugo, i o tome treba voditi računa. Nije uvek kako izgleda da jeste, reč nema uvek isto značenje, treba imati sluha za finese, za detalj, za ironiju, za metaforu, za simboliku, za satiru, itd. Zbog bukvalnog prihvatanja onoga što piše dolazi do nesporazuma da čoveku spočitavaju ono što mu nije ni na kraj pameti. Ljudi različito govore o istom događaju. To nije ništa novo. Tako, za događaje u manastiru Dečani, neko sa umetničkim afinitetima može reći “da su se monasi bičevali duhovnim argumentima vere na čijem je svakom kraju tog kanonskog argumenta stajala po jedna toljaga“. Klasičan izveštač- novinar će napisati “da se dana tog i tog, na tom i tom mestu, dogodio neprijatan incident u kome su učestvovali kaluđeri…“. Glasnogovornik Sinoda će napisati “da su se braća po veri malo razišla ali da su se kroz molitvu opet našla na božjem putu“. Politički opredeljeni komentator će reći “da su se mračne sile devedesetih nadvile i nad crkvene odnose“. Ali istine radi i poente svega ovoga, u tom sukobu može biti kriv i onaj ko je u drugom nekom sukobu bio potpuno u pravu – to ja pokušavam da razjasnim.

I, još nešto: većina ljudi na kugli zemaljskoj smatra za većinu ljudi da veruju u pogrešnog boga. I: većina ljudi za većinu inovernika smatra da ne veruje iskreno. I: većina ljudi za samu sebe smatra da su najiskreniji vernici i najpošteniji ljudi. Čak i kada greše smatraju da su bezgrešni.

Sve što je simbol sistema i vlasti u odnosu na čoveka treba napadati ali nikada ne treba napadati pojedinca u ime sistema i vlasti. Vlast i simbole bilo kakve vlasti, duhovne ili svetovne, izvršne ili zakonodavne, treba uvek napadati – čak i kada su relativno dobri. Zašto da ne budu još bolji kad i onako nikada nisu dovoljno dobri?! Zbog “svetih krava“ su nam se dogodili i Milošević, i Tadić. Zbog tvrdoglavog i nekritičkog stava u odbrani jedne strane imamo danas raskol i sukob u Crkvi. Nema objektivnosti, a bez nje demokratije, a bez nje napretka, ako smatamo, a priori, da je neko bezgrešan a neko uvek grešan i da prvog ne smemo ni pomenuti a drugog stalno napadati. Iza takvih stavova obično stoji glupost koja ne donosi ništa dobro nego baš naprotiv. A za glupost nije potrebno mnogo rada i učenja. Talenta je potrebno, čuli ste da za nekoga kažu: on je prirodno glup!!!

Igor M.Đurić, 05.09.2008