Вести

Vladiku Artemija Radosavljevića, miljenika nekadašnjih opozicionih medija iz vremena Slobodana Miloševića, danas ti isti mediji u Srbiji prikivaju na stub srama.

+++
Tad su ga tretirali „ kao jagnje među vukovima“ i svrstavali u najbolje srpske duhovnike. Sad mu pripisuju nacionalni konzervatizam, pravoslavni fundamentalizam, čak i lopovluk. Aktuelni vlastodršci danas mudro ćute, da se „ Vlasi ne dosete“ i javnost ne podseti da su se baš oni, kao opozicinari, tokom Miloševićevog zemana hvatali za Artemijeve skute, kao za slamku spasa. Iako su ga poslednje decenije 20. veka napadale režimlije i njihove pristalice u vrhu srpske crkve, optuživali „za izdaju i paktiranje sa imperijalističkim Zapadom“, govorili da je „vuk u ovčijoj koži“, a najradikalniji poručivali da „tom jarcu treba bradu iščupati“ – Artemije nije ustuknuo. Britkog uma i oštrog jezika, kako se pokazalo, i tad i sad, otvoreno skreše sve u brk i poziciji i opoziciji, stranim diplomatama, ali i svojoj braći u Hristu. Uprkos osporavanju Artemijevih poteza, u SPC-u ne negiraju da je duhovnik velike snage, preduzimljiv u Crkvi i van nje, nije utekao već je ostao na kosovskom bojištu.

Rođenjem 15. januara 1935. u valjevskom selu Leliću, rodnom mestu svetog vladike Nikolaja Velimirovića, Bog kao da je Marku Radosavljeviću, potonjem episkopu Artemiju, odredio da ponese Nikolajev teški sudbinski krst. Jer i Nikolaja su u Srbiji jedni u zvezde kovali, drugi kudili, da bi završio u izgnanstvu i skončao u egzilu u ruskom, a ne srpskom manastiru u Čikagu.

Artemijevi otac Veselin i mati Kosana izrodili su sedmoro dece, a on je najmlađi. Rođen u srpskoj pobožnoj porodici i opredeljen kao pravoslavac objašnjava da se pravoslavlje „poimanje Boga i života po meri, pravoslavan bi bio onaj ko pravilno živi i pravilno misli“.
Škole je učio u Leliću, Valjevu i Beogradu gde je završio bogosloviju i diplomirao na Bogoslovskom fakultetu. Postdiplomske studije završio je u Grčkoj 1975. Duhovno se kalio kod arhimandrita Justina Popovića, kojeg su komunističke vlasti prognale u doživotni kućni pritvor u manastir Ćelije kod Valjeva. Kod njega se i zakaluđerio 1960. godine. Od 1976. do 1979. boravi na nemačkom teološkom univerzitetu u Regenzburgu. Sledećih 13 godina bio je nastojatelj u manastiru Crna reka. Prvi se i to sam nastanio u ovu zapustelu svetinju godinama okupljajući monahe. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 1991. i na ovom položaju nasledio patrijarha Pavla. U žižu javnosti dospeva 1992. pokretanjem akcije vraćanja relikvija koje su zbog ratne opasnosti bile izmeštene iz Visokih Dečana. Od 1994, kako davno reče pisac Aca Rakočević, „Artemije s Kosovom o vratu kreće u misiju po belom svetu da lobira za srpsku stvar“.

Miloševića je smatrao glavnim krivcem za sve nevolje jer je „ostavio teško nasleđe i sve je ovo odjek njegove nerazumne politike prema svome narodu i svojoj državi, a posebno prema Kosovu“. Ali, Miloševićevo deportovanje u Hag odbio je da komentariše:

„Izašao sam mu na megdan kad je bio najjači, sad kad je sužanj više neću ništa da kažem“.

Bez pardona javno je kritikovao i patrijarha Pavla. Prvi put avgusta 1995. zato što je prisustvovao sastanku Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića u Dobanovcima gde je dogovoreno da Milošević zastupa sve Srbe na pregovorima u Dejtonu, a zatim kad je poglavar SPC-a prisustvovao Miloševićevom prijemu za 29. novembar 1999. Tad je Artemije patrijarhu poručio da „učvršćuje rasklimatani presto Upropastitelja“. Učestvovao je na skupovima opozicije i dijaspore čiji je cilj bio rušenje režima Slobodana Miloševića.

Po uspostavljanju međunarodnog prootektorata na Kosmetu pružio je ruku Kforu i Unmiku, ali kad je uvideo da im Srbi služe za multietičnu ikebanu u sprovođenju separatističkih albanskih ciljeva, otkazao je saradnju. Unazad osam godina budno prati poteze vlasti, pre svega kada je reč o Kosovu i Metohiji. Ukazuje, opominje, ali i obrušava se na sve ono što ne ide u prilog srpskom narodu u južnoj pokrajini. Isto tako oštar je po pitanju ekumenskih odnosa, zbog čega je bio u sukobu sa carigradskim patrijarhom Vartolomejom. Dosledan je u dogmatskom poštovanju iskonskog hrišćanskog predanja. Otuda ima običaj da kaže da „među pravoslavnim Srbima nema šta da traži ne samo papa Benedikt XVI, već ni Benedikt sto šesnaesti“.

Pripada onoj vladičanskoj struji u SPC-u koja smatra da je ujedinjenje pravoslavaca i ostalih hrišćana moguće samo ako se oni koji su, za razliku od pravoslavnih, odstupili od izvornog hrišćanstva, pokaju i izdrže određenu im epitimiju (crkvenu kaznu).

Radmila LONČAR; VESTI, 31.08.2008