Вести

Ovih dana je jedna knjiga ušla u žižu interesovanja javnosti i izazvala brojne polemike pre nego je uopšte i stigla da čitaoca. Reč je o knjizi “Dragulj Medine“ autorke Šeri Džons.

Igor M.Đurić; 29.08.2008

+++

Želim, ipak, da podvučem svoju privrženost slobodi reči i mislim da knjige, ma kakve bile i ma o čemu govorile, ne treba zabranjivati ni na koji način. Ako nisu dobre, ako su smeće, niko ih neće čitati- same sebe će zabraniti. Ako su dobre, govore o istini, ako su umetnost ili nauka- onda je zločin zabraniti ih, i nikada to nikome ne uspe do kraja. Sveštenici svih koncesija treba da razmisle o tome koliko je žrtava i ratova izbilo zbog njihovog propovedanja pre nego kažu nešto protiv neke knjige ili umetničkog dela (jer oni jurišaju i na film, sliku, muziku, pozorišnu predstavu). Na kraju krajeva takvim postupcima čine “medveđu“ uslugu sami sebi. Obično posle takvog prokletstva dotična knjiga postane popularna i tražena jer svi hoće da vide o čemu se radi. Napravi se najbolja moguća reklama tako da i loše knjige bivaju čitane i tražene. Ja mislim da knjiga “Dragulj Medine“ ne zaslužuje toliku medijsku pažnju svojim kvalitetom. Jes’ da je nisam čit’o, ali pretpostavljam o čemu i na koj način može da piše jedna američka novinarka u svom prvom romanu. Svima koji se zalažu za zabranjivanje knjiga preporučujem Viljema Širera i “Uspon i pad Trećeg Rajha“ da vide dokle to obično stigne. Počne sa spaljivanjem knjiga a završi se sa gasnim komorama i spaljivanjem ljudskih leševa. Takođe im preporučujem Džordža Orvela i “1984“ da shvate kuda to vodi u perspektivi.

I dok krupnim koracima Kragujevac na čelu sa Verkom i ekspertima iz G-17(plus-minus) srlja ka Evropi, bogatstvu koje će sa istom stići, ka aerodromima, milijardama evra, teniskim terenima, fabrikama i hotelima, za to vreme buduće bogataše i evropske kragujevčane vijaju po ulicama i ujedaju besne mačke i još besniji psi. Hoćemo li sa besnilom u bogatije evropsko sutra? Pročitati “Besnilo“ Borislava Pekića u kome on opisuje kako je besnilo stiglo na londonski aerodrom Hetrou koristeći tu konstrukciju kao metaforu za totalitarne sisteme svake vrste. Treba podvući da postoje razni totalitarizmi. Za to vreme Verkovom mentoru Don Mlađanu preporučujem Eriha Froma “Imati ili biti“ a kao odmor od teškog štiva Skota Ficdžeralda i njegov roman “Veliki Getsbi“.

A ja sam bezuspešno danima pokušavao da stupim u kontakt sa jednim od ministarstava ove nove i “socijalno odgovorne“ vlade. Naime, trebao sam da dobijem neko rešenje od Ministarstva prosvete. Na telefone koje sam dobio niko se danima ne javlja. Sa “lepog“ veb sajta gde sam našao mail adresu i pisao im: niko mi nije odgovarao. A puna su im usta Evrope i evropskih standarda samo što neće i nemaju vremena da se “bakću“ sa običnim građanstvom. “Evropljaninom“ se ne postaje samodeklarisanjem ili prijemom u članstvo već stanjem svesti i poštovanjem zakona. Treba raditi svoj posao profesionalno i odgovorno i eto Evrope u Srbiji. Ali šta o tome znaju ljudi s stanjem duha seljačina i malograđanskim manirima. Njima preporučujem Radomira Konstantinovića i njegovu “Filosofiju palanke“. U stvari, ja sam zaboravio da smo mi daleko od Evrope jer nas je Tadić koalicijom sa crvenima vratio u “mračne devedesete“ i da je sadašnji ministar Prosvete socijalista. Ako ćemo istinu da zborimo: ništa nije bilo bolje ni pre. Tadić da pročita Andrićevu “Prokletu avliju“. Očeve knjige da ne čita: kasno je. Njegov gradonačelnik Beograda da pročita šta god bude našao od Milovana Đilasa a ja mu preporučujem članak pod naslovom “Problem naše književnosti“ koji je štampan 1936-e u 10 broju člasopisa “Književni savremenik“. Tu će mlađahni Đilas kao još mlađahniji levičar naučiti što-šta o nacionalnom pitanju i inim stvarima levičarenja.

A, Obdusmanu u Srbiji koji je pre nekoliko dana postavio pitanje i tražio službeni odgovor od Vlade o tome ko sve i po kojim kriterijumima koristi službene automobile kao odogovor od Vlade stigao je: nov automobil!!! Tako radi srpska vlada. Ako opet postavi isto pitanje probudiće se jednog jutra sa odsečenom konjskom glavom u krevetu. Preporučujem svim akterima ove crtice Maria Puza i njegovo delo “Kum“.

Porodično-penzioni dvojac bez kormirala Krkobabić zajašio pa mamuza. Otac podpresednik vlade a sin zamenik gradonačelnika Beograda. Inače, mlađi Krkobabić najavio ulazak u politiku svog devetnaestogodišnjeg sina koji, doduše, nije još penzioner ali će verovatno uskoro postati kad Krkobabići budu spustili starosnu dob za penzionisanje na 16 godina. Topalovići ponovo jašu. Samo im hvali Bili Piton. Valjda su zbog te sličnosti dobili da u Beogradu upravljaju Javnim preduzećem “Pogrebne usluge“. Da bi cela stvar mogla da se prati preporučujem Roberta Grevsa ili Kuna i “Grčke mitove“. Penzionerima koji čekaju bolje dane i povišicu penzija preporučujem  genijalnog Dostojevskog i njegov najbolji roman “Idiot“.

Saznali smo dosta kasnije, jer se čovek borio sa smrću i izgubio, da je policija na mitingu protiv hapšenja Radovana Karadžića ubila jednog čoveka: Ranka Panića. Nikoga iz vlasti i vladinih medija (a njih je sada u Srbiji 95%) to naročito ne dotiče. Pa zaboga, on je simpatizer radikala i izbeglica!!! Toga možeš da biješ i ubiješ niko se neće uzbuditi. Jer Panić je bio miran i porodičan čovek, podstanar koji je preživljavao od svojih deset prstiju. Ali!!!, ako bi neko slučajno digao ruku na nekog od Čedinih nafiksanih i naduvanih degenerika, na nekog dajguza iz “kruga dvojke“ ili nekog kvazi intelektualca sa Sorošovih jasala – tada bi se prevrnulo i nebo i zemlja, na Srbiju bi se sručio gnev proameričkih političara i medija, a nesrećni Dačić bi zglajznuo pre nego se i uselio u kabinet. Mediji bi ga čerečili do zadnjeg policajca. Vlastima preporučujem “Ustav“ i “Krivični zakonik“. Medijima u Srbiji: “Istoriju prostitucije“ od dr. Fernanda Enrikea. A “simpatičnom“ Dačiću preporučujem Ćosića i njegovu triologiju “Vreme vlasti“: “Vernik“, “Grešnik“ i “Odpadnik“.

Rusi svakoga dana obećavali da će se povući iz Gruzije a umesto toga se ukopavali i razmeštali, na kraju umesto da to učine oni priznali nezavisnot odcepljenih pokrajina: Južne Osetije i Abhazije. Još se zezali sa amerikancima i njihovim podrepcima govoreći: “da je ovo specifičan slučaj pa tako ove pokrajine mogu biti nezvisne a Kosovo ne može“. To mi nešto poznato. Ruskim vojnicima i oficirima preporučujem memoare maršala Žukova “Uspomene i razmišljanja“. To ih možda podstakne da krenu: na Berlin!!! Preko Beograda, naravno, kao i prvi put. Ovima sa zapada što im se sada o glavu razbijaju vlastite fraze o tome kako je Kosovo poseban slučaj preporučujem Ser Vinstona i njegov “Drugi svetski rat“. Možda će shvatiti kako se vodi politika i kako je Čerčil upravo sa jednim gruzinom, Staljinom, krojio mape i granice brzo i efikasno.

U zadnjim trenucima a zahvaljujući činjenici da je Tadić napustio Peking, uspeli smo da na Olimpijskim igrama osvojimo tri medalje: jedno srebro i dve bronze. Ni jednu zlatnu. Đokoviću posle iskustava sa Nadalom preporučujem popularnu dečiju enciklopediju iz dana moga detinjstva “1000 zašto – 1000 zato“. Čaviću, pak, i njegovim dogodovštinama sa Felpsom najbolje bi sada legao Bulgakov i “Majstor i Margarita“. Vaterpolistima Srbije kolektivno preporučujem Tolstojev “Rat i mir“. Vaterpolistima Crne Gore koji ostaše bez medalje preporučujem Njegoša i “Gorski venac“. A šta bi drugo i mogao njima?! Fudbaleri Srbije da pročitaju Ćopića i “Orlovi rano lete“. Ministarki za Omladinu i sport koja je izjavila da nije zadovoljna  brojem osvojenih medalja zbog njene fustriranosti time preporučujem “Figure Veneris – 100 poza“. Onoj plavojki iz Olimpijskog komiteta, preporučam toplo Vasu Pelagića i “Narodni lekar“.

Negde u isto vreme dok su se vaterpolisti Srbije u Pekingu čašćavali pesnicama, to isto su činili i monasi u manastiru Dečani. Novi način tihovanja: utišaš protivnika pesnicom. Mislim da je tako najbolje: kad imaš problem, kad ne možeš da se složiš sa nekim, najbolje je da udariš pesnicom ili nogom. Ako to čine monasi u vreme posta onda zaista ne vidim zašto to ne bi uradili i obični ljudi, pogotovu oni koji su razvijali mišiće na račun mozga. Ne uzmite mi za zluradost ali ne mogu da ne primetim da su u obe tuče učestvovali Tadiću bliski ljudi: Teodosije i Šapić. Rezultat: polovičan. Uostalom kao i na izborima. Vladikama Artemiju i Teodosiju od duhovne literature preporučujem Vladiku Nikolaja i “Misli o dobru i zlu“. Naravno, i da obnove Svete i kanonske knjige- očito je da su sve to zaboravili. Od svetovne literature, kad se odmaraju od šorke, Stevana Sremca i “Pop Ćira i pop Spira“.

Premijer je ovih dana lupetao da je za stanje u Srbiji kriva opozicija. Delimično možda jeste. Ali svakako mnogo manje od njega i njegovih. Danas opozicija, sutra će mu biti kriv narod. Niko ne razume njegove vizije pa bi trebalo da se ukine i narod i opozicija. Njemu na preporuku Filip Višnjić u pero Vuku Stefanoviću “Početak bune protiv dahija“.

Narodu srpskom preporučujem celokupnog Nušića. Na žalost aktuelan je i dan danas.

Igor M.Đurić

www.djuricigor.net

www.djuricigor.com