Вести

Šta se krije u pozadini sukoba u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Neprimerena kampanja za budućeg patrijarha.

+++
Na lice Srpske pravoslavne crkve otisnut je ružan pečat onog najgoreg što posedujemo u našem nacionalnom mentalitetu. Sujeta, zavist, gramzivost, neprimerena raskoš, fizički obračuni, podvale, neiskrenost, samovolja, borba za vlast i prevlast, nepoštovanje pravila i kanonskog prava… Odigrava se, izgleda, krajnje neprimerena izborna kampanja za budućeg patrijarha, i to uz prisustvo Njegove svetosti Pavla. Ta izborna kampanja poprimila je sve najgore iz naših stranačkih izbornih tuča, a na veliku sramotu onih iz crkve koji u tome zdušno učestvuju.

Polovinom prošlog veka pravoslavni vernici sumnjičili su komunističku vlast da se meša u izbor vladika i patrijarha, pa su izgradili mehanizme da se od toga zaštite. Treba podsetiti da su pripadnici vlasti, i to svi odreda, bili Srbi. Danas se, na našu žalost i tugu, za izbor patrijarha „lobira“ kao u SAD, a kao velika preporuka za taj izbor slovi i to da neko od pretendenata „ima dobre veze u američkoj administraciji“! Više se ne bi ni začudili da neki od velikodostojnika naše crkve angažuju i proverene agencije i da krenu sa spotovima i sloganima. Ili da pozovu ambasadora Mantera i srpske tajkune u pomoć.

Čak se može pročitati i čuti du su mnogi članovi sadašnjeg pobunjenog bratstva u Dečanima „dobili i nova kosovska dokumenta i navodno su spremni, ako zatreba, da od kosovske države zatraže zaštitu od vladike Artemija“!!! Niko do sada nije našao za shodno da ovu bruku i sramotu demantuje.

Našim crkvenim velikodostojnicima nije upozoravajuće ni to što su se potpuno uklopili i voljno uleteli u propagandu najantisrpksijih medija, poput B92. Prljavi prsti ovog medija nailaze na željno ispruženu ruku nekih naših crkvenih otaca.

Sukob episkopa Artemija sa vladikom Teodosijem, koji je proizveo odluku episkopa raško-prizrenskog da smeni potonjeg, izbacio je na površinu i pred javno mnenje veoma ružno lice crkvenog vrha. Niko, već dugo, nije pokazao toliku neodgovornost i nemar. Na naše crkvene poglavare danas najpotpunije mogu da se odnose Njegoševe reči: „slabostma smo zemlji privezani“. Po svemu sudeći, daleko im je bliža zemlja nego Gospod. Dobro je da neki od naših crkvenih ljudi čvrsto stoje na zemlji kojom hode, ali nije dobro da im i glave ostanu na nivou tla kojim se kreću.

Crkva je sebi dozvolila da je na Kosmetu kritikuju i funkcioneri partija koje su odavno, i deklarativno i praktično, za nezavisnu kosovsku državu.

Po svim istraživanjima Crkva i Vojska bile su institucije u koje je srpski narod svih godina imao najveće poverenje. Znamo šta se zbiva sa vojskom, ali sada je na dnevni red došla i SPC, uz predano učešće onih najodgovornijih u njoj. Umesto sabornosti i sabiranja naroda crkva je počela sama da se deli, ali da istovremeno podeli i narod. I sebe i nas iznosi na loš glas.

Bilo je u istoriji mnogo težih i većih iskušenja koje je Crkva preživela. Danas je srpski narod pod užasnim pritiskom globalističkih i neoliberalnih pošasti, kao i velikih antisrpskih sila. Ne mora neko biti pravoslavne vere, da bi shvatio koliki je značaj SPC-a u otporu i borbi za nacionalni opstanak i očuvanje identiteta srpskog naroda. Uništi li se taj identitet, uništiće se i veliki deo javnog i političkog prostora. Tačnije, možda ćemo levičare prepoznavati po fesu, desničare po čalmi, a centrumaše po mitrama na glavi.

Spasonosno je što ta velika senka, koja pada na SPC, nije ni najmanje ugrozila svetlost kojom i dalje blista Njegova svetost patrijarh srpski Pavle. Tek sada se u punom i pravom smislu vidi i zna koliko je uloga ovog čoveka bila velika. Bila i ostala. Pred njegovom svetačkom veličinom je sramota da bilo ko od današnjih „bojdžija“ i „lobista“ i pomene nešto nedostojno, a kamoli da počini nepodopštinu.

SPC je institucija najvišeg reda, najviše vrednosti i najdužeg trajanja, i za takvu instituciju od velike je važnosti ko je vodi. I zaista za veliku instituciju patrijarh Pavle dao je uzvišenost i proveo je kroz ogromna istorijska i sudbinska iskušenja. Ostavio je veličanstven pečat čovečnosti, uzornog života, postojanosti, reči blagosti, ali i prekora.
Razgovarajući o Gandiju, Ajnštajn je upečatljivo rekao: „Primeru što ga pruža moralno superioran život niko ne može odoleti“. Tako i ovaj narod ne može odoleti moralno superiornom životu patrijarha Pavla. On je sigurno uzor našem narodu, a tako će i ostati. Dragoceno je što će našim crkvenim ljudima to morati da bude način života i ponašanja, koje će dokazivati delom.

U situaciji u kojoj smo se našli, ličnost, život i delo patrijarha Pavla našim crkvenim velikodostojnicima pre svega je ozbiljna opomena. Nama uzor – njima opomena.

Milorad VUČELIĆ; VESTI, 31.08.2008