Вести

Način na koji pojedini episkopi žele da sadašnjost sastave sa prošlošću, govori da neće sastaviti ni jutro sa večeri a da u tom razmaku ne naprave sablazan za narod i raskol za crkvu.

Z.D. 27.08.2008

+++

Na verskoj sceni nekoliko meseci žongliraju tumačenja episkopa Atanasija Jeftića, malo manje mitropolita Amfilohija Radovića. Onda im se priključi komentar nekog monaha, sveštenika. U poglavlje svog teološkog zaluđivanja naroda ubacili su i prisustvo milicije pred hramovima radi zastrašivanja istog naroda.

Vrlo često, u periodu svog teološkog žongliranja, svoje besede započinju ili završavaju sa „vapajem“ nad sudbinom Kosova i sa osudom onih protiv kojih se bore, kako u vreme kosovskog stradanja neki nadobudni duhovnici razapinju i Kosovo i neupućen narod. Tako umni, obrazovani, ne vide da upravo zloupotrebom „plakanja“ nad Kosovom razotkrivaju sebe kao manipulatore i vere i Kosova i naroda.

Ako su toliko rasplakani nad sudbinom Kosova, ako smatraju da raskol u crkvi nije smeo da dođe u vreme kosovskog stradanja, a ujedno sebe smatraju ispravnim slugama i Boga i Kosova, zašto se onda ne povuku sa svojom novotarskom propagandom? Tako intelektualno obrazovani, sa znanjem u koliko sati je u 3,4,5,6…veku neki od apostola ručao, pa tako i znaju kako se najispravnije stoji i čita neka od molitava u toku Liturgije, onda oni najbolje znaju za starozavetnu priču, kada su se dve žene raspravljale pred carem koja je majka deteta koje su držale zmeđu sebe. Tada je car naredio da razvuku dete između sebe i koja ga u tom razvlačenju privuče sebi ona je majka. Prava majka je odustala od razvlačenja deteta (majčinsko srce nije moglo da gleda povređeno dete po ceni da ga izgubi i da pripadne onoj drugoj ženi), a car je naredeio da se dete da majci koja je odustala od otimanja nad detetom. Pošto je neizbežno da ne znaju za tu priču, pitam ih zašto se onda ne povuku sa svojim novotarijama od borbe oko liturgije, povuku kao „pravi“ revnitelji vere, i ostave ustaljenu liturgiju nama koji od nje ne odstupamo, i zbog koje nas oni kao neprijatlje vere, sektaše i huligane smatraju. Pa neka Sveti Duh, na koji se oni stalno pozivaju i hvale kako se u toku Sabora spustio baš na njih, i baš njima rekao šta treba da rade, pokaže da li smo mi koji držimo svetootačku liturgiju neprijatelji, sektaši i huligani.

Tri zadatka nad Srbijom su postavljena. Da se razbije država, vojska i vera. Upravo sada oni (ti episkopski reformatori) razbijaju veru. U vreme srpskog mučenja oko prava na samostalnu državu, teranja da pripadne Evropskoj zajednici država, u vrme kosovskog strdanja, episkopi Atanasije, Amfilohije, Ignjatije, Lavrentije, Irinej...uvode izmene u služenju Liturgije. Igraju se tumačenjem liturgije, kao i deca što se igraju brojalicom „eci peci pec, ti si mali zec, a ja mala prepelica, eci peci pec“.

Pitam te episkope kako ih nije sramota? Sramota od Boga, sramota pred svojim bićem, sramota od mitre koju stavljaju na svoje glave, sramota od oltara u koji ulaze, sramota od diploma koje su stekli i kojima se učenim teolozima nazivaju? Kako ih nije sramota pred narodom, pred Kosovom, pred kosovskim poljem, sramota pred srpskim vitezovima koji pokošeni svedoče istinu na Kosovu polju? Kako ih nije sramota od glave Cara Lazara? Kako ih nije sramota od današnje kosovske dece koja rastu daleko od svog Kosova? Rastu i spavaju po tuđim šupercima, hrane se iz tuđih kazana (a kako žive oni koji najviše „plaču“ nad sudbinom Kosova?).

Pitam episkopa Atanasija kako ga nije sramota od hercegovačkih jama u koje se spuštao i kroz opelo izvlačio kosti mučenika na svetlost istine?

Pitam mitropolita Amfilohija kako ga nije sramota pred crnogorskom pravoslavnom crkvom koju je ostavio pred vratima autokefalne crnogorske crkve?

Episkope Lavrentija, Irineja, Ignjatija ne želim ništa da pitam, za ništa su svoju dušu prodali.

Sada pitam srpski pravoslavni narod da li se još uvek kolebaju oko Liturgije, oko onog ko je od dve strane u pravu?

Da li još uvek traže da ih neko nauči šta je prava Liturgija, šta je prava vera, ko je pravi učitelj, pravi duhovnik?

Narode, reći ću ti, ne traži više ni učitelja ni duhovnika…traži Boga u sebi…do sada si tražio sve što spada pod reč vera, samo nisi tražio Boga u sebi. Stani pred Gospodnje raspeće, zagledaj se u klinove u telu Njegovom, zagledaj se sa mislima da su ti isti u telu tvom, gledaj toliko dugo dok ti suze ne pokvase lice…tada ćeš osetiti da ti se duša širi, um bistri…u posetu duši tvojoj doći će Duh Sveti…Anđeo tvoj čuvar plakaće kraj tebe više od tebe, jer više od tebe on će se radoviti tvom duhovnom otrežnjenju…radost Anđela tvog zaslužiće za tebe blagodat Duha Svetog…narode tek tada ćeš sam znati kojoj strani da veruješ, na koju stranu da ideš…da li onima koji ti novo nude, ili onima koji starom služe.
Ako pođeš za onima koji ti novo nude ne jadikuj sutra ako se ne budeš imao gde Srbinom zvati. Ne jadikuj sutra ako budeš drugostepeni vernik kod prvostepene katoličke vere. Ne jadikuj sutra ako te budu terali za Božić trnje u dom da unosiš (badnjak će ti zabraniti, a kao drugostepeni vernik vere njihove nećeš biti dostojan bor da uneseš). Ne jadikuj sutra ako za Vaskrs kažu da farbanje jaja tebi više ne pripada, ako te budu terali šarenim kamenjem Vaskrs da obeležavaš.

Ne reci sutra da nisi znao, da nije imao ko da te opomene, nauči. Narode, ima učitelja. Pravednih i starozavetnih. Ima ali ih ti ne čuješ. Zašto ih ne čuješ? Zato što je uho tvoje i duša tvoja u zadnjim godinama naučeno samo buku da čuje. Tako i ti sada čuješ samo zvuke ratničkih bubnjeva u koje bubnjaju episkopi Atanasije, Amfilohije…i oni mali, majušni koji kao moljac izlete kada domaćin neoprezan bude.

Još bubnjevi osude nisu utihnuli u žičkoj eparhiji, još nisu prestali da sude duhovniku žičkog naroda, starozavetniku praotačke Liturgije, još nisu prestali narod da nazivaju magarećim primerima, a gle sudba raskola se dogodila i Raško-Prizrenskoj eparhiji. Hoće li i za ovo da krive duhovnika žičkog naroda, hoće li da krive narod koji je uz svog učitelja stoji?

Gle, odakle tuča među njima? Odakle otpor kanonizovanom vladici Artemiju? Kako će sada da dokažu da li je u pravu episkop ili podepiskop? Neće ni dokazati. Izneće gomilu prljavog rublja o episkopu (a „pitaće“ se odakle je to do novinara stiglo), a o podepiskopu će paćenici Kosova pričati spasonosne priče. Šta će biti istina to narod neće saznati.

Ostaće samo jedna istina koju će narod pamtiti i u istoriju preneti. Ta istina će zabeležiti od koga su potekli problemi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ko je zatrovao slogu, poslušnost, ko je narod doveo u lavirint vere. Kao što oko stoji u očnoj duplji i daje simbol ljudskojg vida, tako će u duplji vere stajati imena Atanasije, Amfilohije, Irinej B., Irinej D., Ignjatije…

Jednom je neko rekao „Na mrtvom labudu se tek vidi kolika su mu bila krila“…nemojmo dozvoliti da nestanu naši svetosavski labudovi pa da tek onda spoznamo veličinu njihove borbe, njihovog učenja, njihove vere, njihove istine kada su nas upozoravali da su u jezero pravoslavlja uplovili crni labudovi…

Z.D. 27.08.2008

Podebljanja, format teksta i ilustracija -novinar.de