Posvećeno društvu sa stola u ćošku
Igor M.Đurić; 22.08.2008
+++
Alkohol je moja prošlost…. i svetla budućnost. Sa šljivovicom u Evropu!!!- to je moja deviza. Drugih deviza- nemam. Ja po nekad ostavim piće ali uvek znam gde sam ga ostavio. Moramo se boriti za pravo da pijemo dok vozimo. Samo pijani da se dovezemo do Evrope. Najviše mi smeta, kad pijem, da gledam pijane ljude oko sebe. Dosadni su i bučni. Ili su agresivni. Ili su melanholični. Što mu u krajnjem rezultatu dođe na isto. Doduše, kad pijem, još više mi smetaju trezni ljudi u okruženju mesta konzumacije. Prave se pametni zato što su trezni i ponašaju se sažaljivo prema meni zato što sam pijan. Jedino, od treznog čoveka više mrzim trezvenjaka (Evropljanina). Trezan čovek može da se popravi na bolje i nekad popije neku- trezvenjak (Europljanin) nikad. To je nepopravljiv medicinski i patološki slučaj. Isto tako, od pijanog čoveka više volim pijanicu (Srbina). Pijanice su najbolji ljudi. Oni kroza život hodaju spuštenoga garda što je dokaz da nikome ne žele zlo. Pijanice su sentimentalci i tuku samo svoju ženu i vlastitu decu, nikad tuđe. Najčešće piju zbog neuzvraćene ljubavi ili promašenoga života. Nikad zbog politike. O politici misle tek kad se napiju. Politika je “nus“ proizvod pijanstva. To su ljudi koji su voleli “ali su malo voleli njih“. Najviše piju na tuđ račun a u ime vlastitih ideala i principa. Trezvenjaci uglavnom tuku tuđu decu i jebu tuđe muškarce. Oni su trezni na naš račun. I za račun drugih.
To što ja cirkam po vrućini znači da sam profesionalac. Profesionalni drinker. Profesionalni opozicionar. I kad “moji“ dođu na vlast- ja odmah u opoziciju. Ali: istog dana. Tako je bilo i “kad se dogodio narod“ i 5-og oktobra i “kad se dogodio Boris“. Iz opozicije si uvek u boljoj poziciji za piće jer imaš razloga da piješ. Nema vremenskih neprilika koje mogu profesionalca da nateraju da prekine svoj rad. Čak i po vremenskim nepogodama prvog reda mora se naći leda za žestoko piće. I ‘ladna soda. Čak se i u demokratskim društvima mora peći rakija. Čemu onda demokratija ako nije tako? Ja sam u misiji. Na zadatku izbegavnja pravog života. Ja sam angažovan na projektu bežanja od stvarnosti. Ja letim kroz oblake i uglavnom ateriram iznad kakve “vc“ šolje sa glavom u njoj.
Što piješ kad ti škodi? Ko će kući da te vodi? Prvo, kad piješ ne škodi ti, to dođe kasnije kad počneš da se trezniš; a drugo: čovek i pije da ne bi išao kući pa tako i nema potrebe iko da ga vodi tamo gde nije krenuo. Najzad, kad piješ dovoljno dugo i dobro, na kraju i nemaš svoju kuću. Nećeš imati kuću ni kad “uđeš“ u Evropu pa ti je banka oduzme. Pijanoga neće ni kuče, ni auto, ni Hag, Bog ga čuva, jedino žena ‘oće oklagijom, kad smogadne. I vlast pendrekom: ali ne zato što je pijan nego što pijan laje.
Ostavljam piće! Ko me vidi da pijem nek me pljune. Bogu dušu- Bog je neće. Nikad više, o majko moja. Ženo daj hladnu oblogu! Utišajte tu decu, bre!? ‘De su mi pare?!! Dole vlada!!! Odoh u inostranstvo!!! Ko me vidi da opet pijem: neka jede govna!!!
Kad ti dvoje kažu da si pijan- drž’ se za plot. Drugim rečima, kad ti dvoje kažu da si pijan to znači da su oni pijaniji od tebe. Jer trezan čovek, iz opreza, izbegava da saopštava istine pijanome čoveku, ma kako te velike istine bile. Zato i postoji onaj eufemizam: čašica više. Ne kaže se: pijan je. Nego: popio je čašicu više. Postoji i: glas više. Kad ti dvoje kažu: “mora se u Evropu“, to znači da si ti kao treći, i ako si pijan, jedini normalan u tom društvu.
Rečenica zbog koje te sutradan najviše boli glava i grize savest je: “konobar, obnovi“. Drinkanje nije strogo vezano za kafanu isto kao što i srećan život nije obavezno vezan za Jevropu. Jeste- ali nije obavezno. Mož’ da bidne al’ ne mora da znači. Može još da se čovek oblokava: u prodavnici, kod kuće, na groblju, u autobusu, u špajzu, ispred kuće, pod šatrom, u bolnici, iza kuće, u kancelariji, na kući, u partijskim prostorijama, u podrumu, u zatvoru, u opštini. Može svuda da se pije ali je u kafani najslađe zato što se tamo plaća. Zato je u kafanama najmanji broj pijanica. Pijanice su sve propile i nemaju para za kafanu. Pa je u birtijama sve više “finog“ “evropskog“ sveta što se gnuša pušenja u kafani, naračuje kratki espreso, obavezno traži račun i dugo se zagleda u njega a konobari najslabije prolaze upravo sa tom gospodom: uvek im ostanu dužni. O bakšišu, da ne govorimo- to im je suviše turski. O tipu, ni govora- mnogo je američki. Napojnica, ni slučajno- kao da treba da napaja konobara. Čast, ne nikako- suviše je srpski.
Da krenem malo i do kafane. Nedelja je, u sabajle. Pravo na pijacu. Uz put se prisećam svoje jedine pesme koju sam posvetio strancu, Jack Daniel’s-u iz Tennessee-a:
Pijan ko spašen
Zaliven ko umiven
Sravnjen ko slavljen
Ubijen ko rođen
Nalokan i oblokan
Naždrokan i smotan
Zalivađen i zabrađen
Nakrivljen omiljenim
Mortus ko corpus
Treska ko delicti
Beton za bonton
Rigoleto za povraćeto
Levo i desno
Od gore ka dole
Do WC šolje
Dno čaše mi prija samo ako ima još do dna flaše .
I na dnu čaše ( ili flaše ) ja ne tražim istinu , utehu i spas .
Ne tražim ništa osim : četrdeset procenata u vodi i tri do četiri istih u krvi .
Nedelja je ujutro. Možda je i petak. Biće da je utorak ili sreda. Četvrtkom isto nije loše. Subotom: najvolim.
Moram priznati da mi kafana vrlo često nedostajala kad sam boravio u Americi (ali mi uopšte nije nedostajala, čak mi je i tamo dostajala, srpska vlast, dosta mi je tamo bilo i američke vlasti a “vlas’ je vlas“’). Prava srpska kafana. Institucija kafane. Filozofska pozadina kafane. Politička podloga kafane. Kafana kao smisao. Kafana kao umetnička vokacija i lokacija. Ja sam čovek kafane. Prave kafane. Prostora koji ti ne znači samo kao mesto gde se pije ili jede, već gde se razgovara, pregovara, stvara, ljuti ili voli. Gde se živi. Kafana, baš kafana. Mene ne interesuju mesta gde ćeš biti uslužen pićem i jelom. Interesuje me mesto gde ću provoditi svoje vreme sa razlogom. Mesto gde mogu da lajem u čoporu. Nedostaje mi da nemam dovoljno para za piće a pije mi se. Što više para u džepu imam to mi se manje pije. I suprotno.
Nedostajala mi je srpska kafana u Americi. Nedostajali su mi ljudi iz kafane, u Americi. Jer u Srbiji vlast ne ide u kafane. Samo opozicija. Vlast ide na druga mesta. Društvo sa kojim se “vataš za gušu“ oko plaćanja, oni ljudi koji najviše plaćaju a ne ulaze u kafanu ako nemaju da plate. Nedostajali su mi dosadni pijanci sa susednog stola koji maltretiraju sve prisutne svojim pijanim trabunjanjima o tome kako su vanzemaljci i izbeglice krivi za sve. Kafana je je majka umetnika u Srbiji. Da nije kafane srpska istorija književnosti bila bi sirotija za pola dela u zadnja dva veka. Mnogo pesama bi nedostajalo. I romana. Nedostajao bi i ovaj tekst. Kafana je embrion i političkih partija u Srbiji. Svaka druga srpska partija je stvorena u kafani. Druga polovina je ravnopravno stvorena u inostranstvu i UDBI.
Nedostajalo mi je ono: “ajmo na po jedno piće“, u sred bela dana, u sred radnog vremena, posle svadbe ili sa’rane, pre puta ili odlaska na slavu, posle glasanja. Ili ono: “još po jedno, pa da idemo“. Po nekad i: “slobodno ti donesi ako neće on – ja ću“. “Konobar promeni pikslu!!!“. Konobaru: “uzmi i ti nešto“. “Daj nešto na čačkalicu“. “Zašto bre toliko?! Pa nismo ručali“. “Stavi na recku“. “Odnesi onima tamo“. “Piće za celu kafanu“. “Od njega neću!!!“. “Daj jednu, ako me ona ne povrati ne znam šta će“. “Imate li kiselu čorbu?“. Pravi kafanac će piti ceo dan i piće mu se još ceo dan ali nikada neće uzeti piće za nekim, po sistemu: “uzmi moje, ja stvarno ne mogu više“.
Nedostajale su mi one kafane gde je sve okolo otrcano i prljavo ali su čaše i tanjiri uvek besprekorno čisti. Belih i crvnih konobarskih bluza, naravno, onih sa velikim džepovima za crne kožne novčanike. Najviše mi je nedostajalo ono: “izvini, nemam sitno“, (naravno da ti konobar nikada neće persirati ali ni ti njemu), i ono moje: “nema problema, zadrži kusur“ (koji je on već zadržao). Po nekad i konobar donese nenaručeno piće: “od mene“, pa ponese svoju čašicu i kucne se sa nama. Uopšte ne zalazim u bircuze gde konobari ne piju zajedno sa gostima.
Jedino još u Srbiji može da ti se desi da ti priđe sasvim nepoznat čovek u prepunoj kafani i pita te jel’ može da sedne za “tvoj“ sto i popije piće. Kad mu kažeš da može (naravno) on obavezno naruči piće i tebi. U Americi se pije u mračnim barovima, uglavnom sam uzimaš piće za šankom, ne smeš da pušiš u baru, uglavnom piju sami po kućama vikendom, onako klasično alkoholičarski i utučeno. Ne piju iz zadovoljstva nego da bar malo pobegnu iz surove stvarnosti.
Nedostajala mi kafana isto onoliko koliko mi i sve ostalo nedostajalo. A ja eto o kafani. Zato sada drinkam po najvećim vrućinama: da nadohnadim izgubljeno i da vratim u normalu oranizam koji je zdravo živeo pročišćen usled nedostatka kafane i politike. Nema gore stvari za ljudski organizam od zdravog života i čiste svesti. A meni se još živi. I pije.
Igor M.Đurić, 22.082008
