Вести

Eparhija raško-prizrenska kao odgovor na tekst objavljen na sajtu Sinoda 15. avgusta 2008. godine  “O obnovi porušenih svetinja na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine“, ponudila je

+++

S obzirom da se Informativna služba SPC oglušila o navedeni zahtev, Eparhija raško-prizrenska objavljuje pomenuti tekst pod nazivom “ Kome služi Sinod?“, na svojoj internet prezentaciji.

KOME SLUŽI SINOD?

• Zašto sveti Sinod stvara lažnu sliku u javnosti o uspešnosti obnove?
• Sprega svetog Sinoda i manastira Dečani na istom poslu.
• Bratstvo i jedinstvo iz Dečana – stara ideologija u novom ruhu!

Sa neočekivanom odlučnošću sveti Arhijerejski Sinod iskazao je ponovo spremnost da uloži sve svoje moći i založi sav svoj autoritet u pravcu promovisanja Memoranduma – u cilju, zapravo, stvaranja lažne slike o uspešnosti i nameni Memoranduma tj. obnove porušenih hramova na Kosovu i Metohiji, koja se prema njemu vrši.

Radi se zapravo o tekstu objavljenom na sajtu Sinoda 15. avgusta 2008, (čime li izazvanom?) sa dosta pratećeg materijala u prilogu. I mada tekst u svom uvodnom delu navodi da će izneti samo „nepobitne činjenice“, one su ostale „nepobitne“ samo u željama njegovih autora. Ostaje nejasno zbog čega pojedini srpski Arhijereji, koristeći sajt Sinoda kao sredstvo, imaju potrebu da se pravdaju zbog sprovođenja Memoranduma (ako su već uvereni u ispravnost svojih postupaka), ne iznoseći pritom nijedan validan argument.

Tako je počev od izjave da je vikarni Episkop Teodosije Šibalić „savesno obavljao“ svoju ulogu u ovom procesu izuzimanja srpskog nasleđa iz domena nadležnosti srpskih institucija, preko groteskne (i bezočne) tvrdnje da su u tom procesu „identitet objekata i imovinska prava SPC u potpunosti zaštićeni“, do stava da je nastavkom sprovođenja Memoranduma i nakon proglašenja nezavisnosti, i to u saradnji sa šiptarskim lažnim i bezakonim institucijama, „u potpunosti zaštićena Rezolucija SB UN 1244“, da bi na kraju bilo začinjeno zaključkom da se ovako obnovljene porušene crkve „osveštaju“, i pozivom Preosvećenom Episkopu Artemiju da „ohrabri srpski pravoslavni narod“ svojim povratkom u „obnovljenu“ episkopsku rezidenciju u Prizrenu.

Nijedna od prethodno navedenih činjenica publikovanih od strane Sinoda nije, nažalost, nepobitna, nego je pobijena već mnogo puta!

Zašto je Sinod na sebe ponovo preuzeo ulogu promovisanja i legalizovanja bezakonih šiptarskih institucija (istrajavanjem na sprovođenju Memoranduma i odbacivanjem svih dosadašnjih upozorenja o karakteru onoga što se dešava na terenu Eparhije raško-prizrenske), kao što je nešto slično učinio i 2005, kada je podrškom potpisivanju Memoranduma legalizovao šiptarske institucije samouprave, do tada nepriznate od strane srpske države i srpske Crkve, na čijem čelu su se nalazili i još uvek se nalaze osvedočeni ratni zločinci i realizatori genocida nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji?

Nije teško uvideti ko stoji u pozadini kao organizator ovakvog delovanja svetog Sinoda – to je manastir Visoki Dečani, odnosno vikarni Episkop Teodosije Šibalić i dečanski monah Sava Janjić, kao glavni izvršioci sprovođenja obnove putem Memoranduma, i glavni operativci u domenu promovisanja Memoranduma, radi stvaranja lažne slike o uspešnosti ove obnove.

Kao što nije teško uvideti da je Mitropolit Amfilohije glavni izvršilac u domenu favorizovanja i nametanja Memoranduma, u okvirima delovanja svetog Sinoda SPC.

Ovaj mehanizam je, nažalost, do sada već mnogo puta i na razne načine potvrđen.

Eparhija je do sada više puta upozoravala da su informacije i izveštaji koji dolaze iz Dečana o uspešnosti i napretku obnove ulepšavani, netačni, te da stvaraju lažnu sliku o uspešnosti obnove. Ova upozorenja upućivana su u više navrata, zvaničnim putem, i svetom Sinodu.

Stoga je jasno da su ovim netačnim izveštajima obmanjivani kako Sinod, tako i javnost. Sveti Sinod, međutim, jeste obmanjivan po ovom pitanju, ali nije i obmanut. Jer su do svetog Sinoda više puta, od strane raznih lica i institucija, stizala jasna i alarmantna upozorenja, ne samo o neprihvatljivim propustima u procesu obnove, nego i o pogubnim političkim posledicama, koje ovakav način sprovođenja obnove donosi interesima srpskog naroda i srpske baštine.

Sveti Sinod je, dakle, bio u posedu svih relevantnih informacija vezanih za proces sprovođenja Memoranduma. Ali, ipak, uvek je birao da promoviše i favorizuje lažnu sliku plasiranu iz Dečana, a svesno je zanemarivao poruke koje su ukazivale na rapidno urušavanje korpusa srpske baštine na Kosovu i Metohiji i ugrožavanje srpskih interesa.

Pri svemu tome, sveti Sinod je u proteklih nekoliko godina (odnosno nekolicina Arhijereja SPC pod okriljem Sinoda) svojim autoritetom i svojim zauzimanjem kod državnih vlasti, bitno uticao na opredeljivanje državnih institucija po ovom pitanju.

Još su u svežem sećanju samouverene i (ne)uverljive tvrdnje Mitropolita Amfilohija iz 2005. godine:

«Po Memorandumu samo ono preduzeće koje ima iskustva gradnje i obnove pravoslavnih hramova može konkurisati. Ono preduzeće koje da najpovoljnije uslove, a već ima iskustva u obavljanju ovakvih radova dobiće posao. To može biti preduzeće iz Grčke, Italije, Srbije…, ali na Kosovu i Metohiji nema takvih preduzeća. Znači, iza tvrdnji da su Sinod i Patrijarh potpisivanjem Memoranduma posao obnove svetinja poverili onima koji su ih uništili, stoje ili neobavešteni ili zlonamerni».

Ove tvrdnje Mitropolita Amfilohija stvarnost je nemilosrdno demantovala. Ali…?

Jasno je, nažalost, da se Mitropolit Amfilohije još 2005. upustio u svesno obmanjivanje javnosti po ovom pitanju. Potpuno istu ulogu vršio je i pomoćni Episkop Teodosije Šibalić još 2005, kada je uoči prvog kruga tendera izjavljivao da šiptarske firme neće obnavljati porušene svetinje. Kada su na prvom krugu tendera, ipak, izabrane uglavnom šiptarske firme (po odluci, naravno, Ep. Teodosija Šibalića i blagoslovu Sinoda), Episkop Teodosije nije žalio truda da sve uveri kako se to neće ponoviti u drugom krugu. Nakon što se isto ponovilo i u drugom krugu tendera (opet po odluci onoga ko je pružao lažna uveravanja da se to neće dogoditi), ta tema je skinuta sa dnevnog reda.

Slično je i sa sledećom izjavom Mitropolita Amfilohija, takođe iz 2005. godine:

„Memorandum … nije nešto što se iznenada pojavilo. To je akt koji je dugo pripreman. Na njemu su radili naši stručnjaci i predstavnici međunarodne zajednice. Sveti Arhijerejski Sinod se sa tekstom Memoranduma saglasio posle dugog usaglašavanja, na tri uzastopne sednice…, na dve je prisustvovao i Vladika Artemije“.

Niti se, međutim, sveti Sinod saglasio sa tekstom Memoranduma „posle dugog usaglašavanja“, niti je o njemu bilo uopšte reči na sednicama, niti je „dugo pripreman“, niti su na njemu radili „naši stručnjaci“.

Zbog čega, pitanje je, Visokopreosvećeni Amfilohije nije prezao od ovakvih poteza, koji nikako ne priliče mitropolitskom dostojanstvu?

Da li su ga na to „nagonile“ obaveze preuzete članstvom u Evropskoj Ekspertskoj Grupi, kada se obavezao da će „uložiti sve svoje profesionalne i lične potencijale“ radi „učlanjenja Srbije u evropske i evro-atlantske integracije“?

Ali, članstvo u jednoj organizaciji kao što je Evropska Ekspertska Grupa još manje priliči dostojanstvu Mitropolita i Arhijereja Crkve Božije!

Jer, svaki član Evropske Ekspertske Grupe, između ostalog, „ima sledeće obaveze:

1. da sprovodi programske aktivnosti Organizacije;

2. da svojim radom učestvuje u realizaciji osnovnih zadataka i ciljeva Organizacije“.

Kako tek shvatiti činjenicu da je uputstvo za potpisivanje Memoranduma, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi stiglo od američke administracije iz Vašingtona 2005. godine, i da je Sinod tada postupio po tom uputstvu?

Kao i da je nakon povlačenja potpisa sa Memoranduma 26. marta 2005. od strane Patrijarha Pavla, od delegacije Srpske Crkve iz Vašingtona poslata panična poruka da im se sva vrata zbog povlačenja potpisa zatvaraju, te je Sinod hitno, na pučistički način, morao izdejstvovati osnaženje potpisa na Memorandumu, 27. marta?

I pored toga Mitropolit Amfilohije nije se libio da 29. marta u beogradskoj dnevnoj štampi izjavi da „potpisivanje Memoranduma niko nije postavljao kao uslov za susret delegacije SPC sa Bušom“!

Da li je ovakvo delovanje izraz istinske unutrašnje brige za Kosovo i Metohiju, ili je to manifestacija nekih drugih težnji? Može li se na ovakav način sačuvati Kosovo i Metohija? Sigurno ne! Jer, dobra može doneti samo ono što je učinjeno na dobar način. Ovakvi postupci, međutim, motivisani su i služe drugim interesima.

Jasno je da je Sinod odigrao odlučujuću ulogu u stvaranju lažne slike o uspešnosti obnove, kao i u prikrivanju svih rizika, propusta, promašaja, pogubnih posledica, ali i u promovisanju onih koji su, sa srpske strane, najodgovorniji za fijasko obnove i urušavanje srpskih interesa.

Nije, međutim, jasno plasiranje iz manastira Visoki Dečani ideje „multietničnosti“ tj. ideje „bratstva i jedinstva“, kao ideala obnove kojem srpski narod treba da teži („samo se u stručnoj saradnji na multietničkoj osnovi mogu postići najbolji rezultati“). Zašto se ova stara (crvena) ideologija plasira u novom ruhu, ovoga puta sa mesta crkvenih velikodostojnika, koji imaju autoritet borbe za srpske interese i (pričinu) branitelja srpstva?

Da li zato da bi se time potpomogla amnezija i aboliranje šiptarskih zločina nad Srbima počinjenih (a nekažnjenih) ne samo od 1999. godine, nego i onih pod režimom komunističke tiranije, tokom perioda Drugog svetskog rata…? Tu istu ulogu imalo je i nametanje ideje bratstva i jedinstva nakon Drugog svetskog rata, kada je trebalo dodatno kazniti Srbe, iako žrtve masovnih zločina ustaša i muslimana u NDH i Šiptara na Kosovu, a nagraditi zločince dobrima o kojima nikada nisu ni sanjali.

Zar se srpske crkve mogu najbolje obnoviti samo „na multietničkoj osnovi“, tj. saradnjom dželata i žrtve? Zašto Srbi danas ne mogu da podižu i obnavljaju svoje hramove bez islamskog elementa? Zašto uključivati u obnovu one, koji nemaju nikakvo znanje ni iskustvo u predmetnom poslu? Zašto prepuštati satrapima ono najvrednije što smo kao narod kroz vekove stvorili? Zašto…?

Treba li odgovore na postavljena pitanja očekivati iz Visokih Dečana? Svakako ne!

Pres odeljenje Eparhije raško-prizrenske 22.08.2008

Podebljanja, format teksta i ilustracija -novinar.de