logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    3.237 пута прочитано    Датум: 21.08.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Opet se žesti bivši episkop AtanasijePovodom njegovog članka „O pagubnim novotarijama tzv. revnitelja, ‘starog načina služenja’ “, objavljenog u „Pravoslavlju – Novina Srpske patrijaršije”, br. 991, od 1. jula 2008. godine, str. 10-12.

dr. Miodrag Petrović, 15.08.2008

+++

Reč je o haotičnom tekstu biv. ep. Atanasija Jevtića, u kojem, po svom običaju, mnoge neistine iznosi. Za te neistine neophodni su mu, kao poštapalice, pogrdni izrazi, bez kojih on, zaista, ne može ni da diše, ni da piše. Naravno, iz sebe iznosi ono čime je ispunjen – nemir i mržnju. Upravo zbog toga, iako je umirovljen, nigde mira nema, čak ni u oltaru dok prinosi svoju novotarsku službu, suprotnu važećoj odnosnoj odluci Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve.

Godinama smo nas dvojica vodili dijalog oko imena Hristos i Hrist. Samo prvi moj odgovor njemu objavilo je „Pravoslavlje” (br. 830. od 15. oktobra 2001. godine). Shvativši u kakvoj se provaliji našao umirovljeni biv. ep. Atanasije Jevtić, Redakcija „Pravoslavlja” je u br. 834, od 15. decembra 2001. godine, na str. 10, ispod njegovog drugog članka o tome, objavila svoje saopštenje: „Za nas je ova polemika završena.“

Redakcija „Pravoslavlja” je, dakle, takvim saopštenjem obmanula sebe i javnost, jer je nastavila da objavljuje samo Atanasijeve tekstove. Ali je i on obmanuo sebe i javnost, ucenivši Uredništvo svojom pisanom izjavom: „…Ja ipak u ‘Pravoslavlju’ neću više objavljivati, jer se pokazalo da to Uredništvo cenzuriše moje, a ne njegove tekstove“ (v. ep. Atanasije, „Hristos a ne Hrist”, Trebinje – Novi Sad – Vrnjci 2002, str. 5, nap. 1). Kako Redakcija može da cenzuriše moje tekstove kad ih, za razliku od njegovih tekstova, uopšte ne objavljuje?

U vezi sa tim, obratio sam se Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve dopisom (zaveden pod br. 28, od 4. 01. 2002. godine), u kojem izmeću ostalog pišem: „Na Vama je da ocenite, bogoučeni Arhijereji Srpske pravoslavne crkve, a pošto pročitate moj tekst, da li Pravoslavlje kao „novina Srpske patrijaršije” treba ili ne treba da ostane pod opterećenjem mnoštva grešaka proisteklih iz pera ep. Atanasija. Kao što vidite, improvizovano se upustio u raspravljanje oko jednog čisto jezičkog pitanja, pri čemu je izneo mnoge neodržive zaključke. To ga je postepeno odvuklo i u dogmatski sunovrat. Na takvoj svojoj „istraživačkoj“ putanji – od jezičkih do dogmatskih pitanja – ep. Atanasije je ‘cedio komarca, a gutao bivola’ – po rečima Konstantina filosofa. Ipak, radujem se što je konačno i sam ep. Atanasije, pritešnjen činjenicama, saznao i priznao da je postojao, u pisanim starim pravoslavnim izvorima, oblik Hrist…“

Sve svoje odgovore bivšem ep. Atanasiju, u vezi sa tim pitanjem, objavljivao sam u „Književnim novinama“, a sabrano odštampao u knjizi Hristos i Hrist, Beograd 2004. Usput da pomenem da je ta moja knjiga toliko zasmetala Atanasiju da ju je u knjižari “Atos zaplenio i odneo u magacin Patrijaršije, a u Žičkoj eparhiji je bilo zabranjeno da se nađe u prodaji.

Posle objavljivanja te moje knjige, usledio je još jedan odgovor Atanasiju, štampan takođe u „Književnim novinama”, br. 1128, Beograd, april 2006. godine, pod istim naslovom „Hristos i Hrist“ (str. 10). U tom odgovoru napisao sam između ostalog: „Umesto izraza koji ne priliče ni neukom čoveku; umesto umišljenosti da je jedinica za merenje svih vrednosti; umesto stvaranja neprijatelja i tamo gde ih zaista nema – umesto svega toga, dakle, umirovljeni episkop Atanasije duguje da u duhu istine i iskrenosti ispovedi pravu veru pred Bogom i pravoslavnim narodom… Uostalom, kada umirovljenom episkopu ne bi manjkao osećaj za jezik, i znanje, nikada u prevodu Psaltira ne bi ostavio: „…potrpeh Te Gospode; potrpe duša moja na reč Tvoju“ (Psalam 129, 9 i dr.). Čovek „potrpeo“ Gospoda?! Tu, međutim, nije reč ni o kakvom „trpljenju“, već o iščekivanju, očekivanju, čekanju. Usput ovde napominjem da mu u tom prevodu Psaltira vrve greške”.

Logično bi bilo da ovaj svoj odgovor Atanasiju objavim u „Pravoslavlju“. U obraćanju Uredništvu „Pravoslavlja” još 14. septembra 2001. godine, napisao sam bio nešto što bih i ovom prilikom mogao da ponovim: “Da bi se izbeglo jednostrano obaveštavanje čitalaca, nadam se da ćete – u skladu sa lepim običajima, novinarskom etikom i pozitivnim propisima o štampi – u narednom broju Pravoslavlja objaviti priloženi odgovor episkopu Atanasiju”.

Sada, međutim, i ne želim da mi ovaj tekst bude u novinama Pravoslavlje. Razlozi za to su mnogi. Ne samo napred navedena, u pisanoj formi objavljena obmana od strane Redakcije – da prestaje sa objavljivanjem „polemike“ između Atanasija Jevtića i mene, nego prevashodno zato što se nivo pojedinih tekstova u Pravoslavlju svodi na lakrdiju do mere da ta novina ponekad podseća na nekakav revolveraški list, ili na zvanu žutu štampu. „Žutom štampom“ je Pravoslavlje. nazvao sam biv. ep. Atanasije Jevtić, ucenivši Redakciju da tu novinu podredi njegovom ukusu. A tako nešto ne može, po prirodi stvari, da bude u skladu sa onim što slovi: „Pravoslavlje – Novine Srpske patrijaršije“. U skladu sa prohtevima Atanasija (popularno zvanog Tasa), i njemu sličnih, tj. onih koji razbijaju jedinomislije u veri i poretku Srpske pravoslavne crkve, Pravoslavlje se u poslednje vreme sve više obrušava na Svetu tajnu pričešća.
Ako Redakciji Pravoslavlja nije stalo do istine, objektivnosti i ozbiljnosti, već do slikovnica, laskanja i dodvorivanja onima kojima je preokupacija sujeta, onda neka bar vodi računa o odmerenosti, lepoti i čistoti jezika. Prvo što bih uradio to je – da na naslovnoj stranici svakog broja Pravoslavlja piše: „I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi” (Jn. 8, 32). To da bude vodilja u odbiru i objavljivanju tekstova.

U objavljenim dijalozima sa biv. ep. Atanasijem Jevtićem, potrudio sam se da što vernije prikažem portret njegovog intelekta. U osnovi toga legli su i njegovi prljavi izrazi, pomoću kojih nasiljem brani i nameće razgrađivanje Svetootačkog pravovernog učenja; razbijanje bogoslužbenog poretka; sopstveno propinjanje iznad svih pa i same Crkve.

Da ponovim ovde nekoliko detalja ranije prikazanog njegovog lika u mojoj knjizi Hristos i Hrist:

- „Svaka objektivno izrečena ili napisana istina, dakle, o koju se ogrešio ep. Atanasije Jevtić, za njega postaje povod da neobuzdano iz sebe izliva mržnju, propraćenu nedoličnim izrazima, koji su obično svojstveni loše vaspitanim ljudima… Jezik koji istovremeno preko usta prevaljuje svetu i ružnu reč, govori o pocepanoj ličnosti. Neprirodno je da iz jednog izvora istovremeno teče čista i zagađena voda, ili topla i hladna, ili slatka i gorka. Apostol Jakov poučno piše o tome da „jezik niko od ljudi ne može ukrotiti, to nemirno zlo, puno otrova smrtonosnoga”, pa nastavlja: „Njim blagosiljamo Boga i Oca, i njim proklinjemo ljude stvorene po podobiju Božiju. Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva. Ne valja, braćo moja, da ovo tako biva. Zar može iz istog izvora teći slatko i gorko?“ (Jak 3, 8-11).

Evo nekoliko ružnih izraza, prosutih samo u navedenom br. Pravoslavlja, kojima biv. ep. Atanasije omalovažava krštene u pravoslavnoj veri, uključujući sabraću episkope i proverene duhovnike, koji mu ne odobravaju kvarenje bogoslužbenog, liturgijskog, kanonskog poretka u Crkvi: sektaši, konvulzivni duhovnici, evroslinavci, prevaranti, mediokriteti, skorojevići, komunjare, smušena grupa ljudi, smušene vođe, skrupulozni ili okorele savesti, mutivode, neznaveni bogomoljci, novi jezuitski inkvizitori, sufleri, špijuni episkopa i sveštenoslužitelja, uhode, mediokritetski mentaliteti i dr. Čitalac neka prosudi da li i iole vaspitanom čoveku, uz to i hrišćaninu sa mantijom, priliči da se tako izražava? Ipak, mnogo elemenata tu ima za krivično gonjenje ne samo biv. ep. Atanasija, nego i Redakcije „Pravoslavlja”.

Kad se takvi izrazi dovedu u vezu sa njegovim izvrtanjem istine i zaboravom da je koliko do juče, tako reći, drugačije postupao (bogoslužio, pričešćivao); drugačije pisao i govorio o istoj stvari (videćemo to dalje u ovom izlaganju), onda nije teško zaključiti kome, u stvari, biv. ep. Atanasije služi. Lažnim učiteljima služi, za koje je ap. Petar rekao: „A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se Gospoda koji ih sakupi, i dovešće sebi naglu pogibao” (2. Petr 2, 1).

Vrede li išta za njega reči ap. Pavla: „Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju” (Ef 4, 29). Ali pozivanje na jevanđelske istine biv. ep. Atanasije naziva „citatomanijom”, jer mu je neistina za srce srasla. Svim onim, dakle, što neistinito govori i piše, što neispravno u crkvenu praksu uvodi, zagađuje crkveni život i poredak slično naftnim mrljama koje zagađuju čistu vodu. Kako li sada, zbog svega toga, gleda na njega duhovni mu otac – ava Justin? Da li ga uopšte, i po čemu, prepoznaje? Možda samo po mantiji. Reći će – bilo vedro pa se naoblači; bilo dobro pa se izopači.

Opet se žesti biv. ep. Atanasije Jevtić, jer se sve više razotkrivaju pukotine u njegovom verovanju i činjenju. Urušava mu se sopstveno ubeđenje o tome da je neprikosnoven kad o nečemu ili o nekome piše. Neistinama koje je ovih dana objavio u pomenutom br. Pravoslavlja pomaže mi da sa više detalja doradim portret njegovog intelekta. I ne samo intelekta.

A) Neosnovano, umišljeno i nepravedno piše kako je, tobože, „svima već poznato da iza tog i takvog ,udruženja Zakonopravilo’ kao crni mag i spiritus agens svega sličnog anti-crkvenog u S. P. Crkvi stoji izvesni Miodrag Petrović”.

Odgovor:

Na predavanju u Čačku, uoči Vaznesenja 2008. godine, javno sam obznanio kako svi misle da sam ja osnovao „Udruženje građana Zakonopravilo“ u Čačku, ali, na žalost, nisam, iako bih voleo da jesam. Naglasio sam da je „Zakonopravilo” u Čačku osnovano bez mog znanja; da ni danas ne znam inicijatora njegovog osnivanja; da sam se obradovao kad sam to čuo, i da će imati moju pomoć, iako im ona nije neophodna. Jer, raspolažu veoma velikim brojem članova, koji istinski, složno i hrabro zrače pravoverjem i visokim obrazovanjem, čega su njihovi neprijatelji po kazni Božjoj lišeni, te zbog toga i prožeti strahovima.

- A što se tiče „crnog maga”, sa njim se biv. ep. Atanasije Jevtić, ne tako davno, družio na Svetoj Gori, častio ga kafom na brodu, kupovao mu sveće pri ulasku u hramove, ustupao mu slatkiše prilikom posluženja, srećan što ga taj „crni mag” nije odbio kad mu je prišao da se pozdravi. Kad su nas njegovi pratioci slikali, rekao sam: „Svi koji budu videli da su na slici zajedno Atanasije i Miodrag, misliće da se radi o fotomontaži”. Čak su i Hilandarci bili iznenađeni kad su nas videli zajedno. Otac Danilo mi reče: „Očekivali smo da između vas dvojice sevaju varnice”.

B) Zatim, biv. ep. Atanasije Jevtić kaže da sam „Zakonopravilo uprljao i osramotio kada u taj kanonsko-pravni zbornik unosim unijatsku krivoveru”, misleći na kraći oblik imena Hrist, da bi dalje rekao kako sam to “podmetnuo Žičkoj Eparhiji (kao izdavaču za proslavu 800-godišnjice Svete Žičeg.

Odgovor:

a) O mom radu na Zakonopravilu Svetoga Save ovako je u „Pravoslavlju” (br. 827. od 1 septembra 2001. godine, str. 3-4) isti taj biv. ep. Atanasije pisao: „Za svaku je pohvalu prevođenje i objavljivanje ovakvih i sličnih tekstova… iz ovog slavnog i prebogatog Svetosavskog zbornika – Sabornika, i g. Miodragu Petroviću smo zahvalni što to čini i što stalno naglašava da je izvorno ime te dragocene temeljne srpske knjige: ZAKONOPRAVILO…“

Zaista sam 1990. godine objavio knjigu O Zakonopravilu ili Nomokanonu Svetoga Save, i od tada je uveden u istoriografiju Savin naziv – „Zakonopravilo“, umesto dotadašnjeg tuđeg naziva – „Krmčija”. Međutim, kada je 2004. godine biv. ep. Atanasije čuo da štampam prvi deo prevoda „Zakonopravila Svetoga Save” (ukupno str. I-LIII + 1 – 782, težine 3,5 kg, a fotokopija izvornika iz 1262. godine, koju sam priredio 1991. godine, teška je preko 6 kg), otišao je u Asprovaltu (Grčka) da osujeti štampanje, predstavljajući knjigu kao „jeretičku”. Postavio je i pitanje – otkuda mi novac za taj poduhvat, jer samo papir sam platio nepunih 17.000,00 evra.

Nedoumice oko toga – da li knjigu treba štampati ili ne, u štampariji je razrešio episkop raškoprizrenski Artemije, pošto ju je prelistao i rekao o. Teofilu, arhimandritu, da je ispravna i da je što pre treba odštampati, jer nam je veoma potrebna. Neka za takav čin bude od ljudi pohvaljen, a od Boga i Svetoga Save proslavljen, pravoverni i hrabri episkop Artemije.

Posle takvog svog postupka u štampariji, umirovljeni biv. ep. Atanasije Jevtić, nemiran otišao je ka g. Tiboru Živkoviću, direktoru Istorijskog instituta SANU, da pravi strategiju protiv mene, jer sam u tom Institutu bio (i posle penzionisanja) rukovodilac naučnog projekta koji sam nazvao „Istorija srpskog srednjovekovnog prava”. U okvirima tog projekta je i „Zakonopravilo Svetoga Save”, kao najznačajniji srpski srednjovekovni spomenik crkvenog i graćanskog prava. Treba ovde reći da je Istorijski institut SANU, odnosno g. Tibor Živković, izdao krivotvoreno i osakaćeno „Zakonopravilo Svetoga Save“ (prvi deo), što se apsolutno uklapa u rušilačku strategiju i mentalitet biv. ep. Atanasija Jevtića.

Mnogi su pre mene pokušavali da izdaju „Zakonopravilo Svetoga Save“ u prevodu na savremeni srpski jezik. Srpska akademija nauka je 1951. godine osnovala bila poseban „Odbor za kritičko izdanje Svetosavske Krmčije”, u kojem su bili vrsni stručnjaci, ali zbog izuzetne složenosti posla taj Odbor se, posle deset godina rada, ugasio. Nekoliko puta je akademik Dimitrije Bogdanović zvanično najavljivao objavljivanje svog prevoda „Krmčije“, ali od toga ništa nije bilo. I akademik Mitar Pešikan je pokušao da prevede, sa srpskoslovenskog na srpski jezik, jednu samo glavu (od ukupno 64 osnovne i 6 uvodnih), ali je zbog nepremostivih prepreka, sa kojima se u tom poslu suočavao, odustao, a meni 1991. godine napisao: „I sam sam, pre podosta vremena, jedno kraće vreme posvetio razmišljanju o problemima prevođenja Zakonopravila, bez ikakvog ličnog plana u tom pravcu, jedino u želji da nagovorim upravo Miodraga Petrovića da se toga prihvati.”

Skoro punih 200 godina (još od vremena Vuka Karadžića i Jerneja Kopitara u Beču) čeka se na objavljivanje „Zakonopravila Svetoga Save”. I sada, kada ga posle mukotrpnog poluvekovnog prikupljanja i proučavanja grčke izvorne i srpskoslovenske građe objavljujem (u pripremi je za štampu drugi deo prevoda) isprečila se zloba biv. ep. Atanasija Jevtića da to omalovažava. Radovao bih se da njega umesto sebe, ili bilo kog drugog, vidim kao prevodioca drugog dela „Zakonopravila”. Ali za taj posao potrebna su mnoga znanja iz oblasti istorije, prava, filologije i dr., što on ne poseduje. Praksa mu je, uglavnom, da preorava tuđe, iako dobro uzorane naučne radove, kvareći ih svojom nestručnošću i domišljanjima. Tako je preoravao „Psaltir” („potrpeh Te Gospode“!) i „Pravila“ koja je obradio veliki znalac, episkop Nikodim Milaš.

Sve to što rekoh – rekoh zbog iznetih neistina biv. ep. Atanasija Jevtića, i onih neupućenih koji mu još uvek veruju.

b) Greši taj biv. ep. kad zbog kraćeg, ali slovenskog i pravoslavnog oblika Hrist, misli da u Zakonopravilo „unosim unijatsku krivoveru”. On, po onoj narodnoj: „Zbog Nikole mrzi Svetog Nikolu“. Ipak, od mene je naučio da je stari slovenski oblik Hrist ravnopravan onom dužem, a grčkom obliku – Hristos. Zato je priznao, i napisao, ali ipak pošto sam mu naveo mnoge primere, doslovce ovo: „ …zaključak mojih proučavanja je: da osim 3 konkretna slučaja – a radi savesnosti (a ne kolebljivosti, kako smatra M. P.) ostavljam mogućnost za postojanje još nekog takvog slučaja u starim tekstovima koje nisam stigao da pregledam“(v. njegovu knj. „Hristos a ne Hrist “, str. 57).

Zato i nije bio u mogućnosti da objasni zašto kažemo Antihrist, a ne po grčkom – Antihristos, i zašto se molimo: „Hriste Bože”, a ne: „Hristose Bože”. U žaru polemike sa mnom, a u nedostatku znanja i pravih argumenata, jedini je on – biv. ep. Atanasije Jevtić – mogao da napiše nešto što predstavlja do danas nečuvenu jeres: „ …dokazujemo da Hristos nije ime(nica) nego pridev”! (v. M. Petrović, Hristos i Hrist, str. 28 i dalje). Jedini je on, takođe, koji služeći lažnim učiteljima, uzurpira Božje pravo tako što u unijate svrstava sve pravoslavne narode koji samo na engleskom (ili na nekom drugom jeziku) izgovaraju, bez grčkog nastavka „os”, svesveto ime Bogočoveka – Hrista.

v) Ne može se, dakle, s obzirom na sve napred rečeno, shvatiti ili prihvatiti ono što samo biv. ep. Atanasije Jevtić umišlja, tj. da u „Zakonopravilo“, kako kaže, „unosim unijatsku krivoveru”, i da sam tu Savinu knjigu, navodno, „podmetnuo Žičkoj Eparhiji…“

V) Svoj neobuzdani gnev umirovljeni biv. ep. Atanasije dalje iskazuje: „Ovaj propali u svakoj naučnoj struci u kojoj se ogledao, i samozvano titulisani ,akademik’ (pitajte o njemu bilo koga u SANU), piše tom „udruženju Zakonopravilo“ uputstva, direktive, saopštenja, pa i najnovija o ovom sramnom ispadu u Duškovcima, i objavljuje ih na dozlaboga sramnim sajtovima… a podmeće slične tekstove jednom mladom, neupućenom a bolesnom čoveku…“

Odgovori:

- Nemam običaj da govorim o svojim naučnim radovima. Retko uz potpis navodim svoje naučno zvanje. Ostavljam da rezultati, odnosno objavljeni radovi sami o tome svedoče. Ali pošto sam izazvan ljubomorom i paušalnim ocenama biv. ep. Atanasija, dobijenim verovatno od g. Tibora Živkovića, dozvoljavam sebi da ovde navedem dva samo tuđa mišljenja o mojim naučnim radovima. Jedno je izrekla akademik Jovanka Kalić, a ono glasi: „Ja, kolega Petroviću, svaki Vaš rad po nekoliko puta pročitam.“ Drugo priznanje dobio sam od akademika Milorada Ekmedžića i akademika Dobrice Ćosića u vezi sa istraživanjima o bogomilima na Balkanu u srednjem veku. Radi se o izvornom otkriću, po kojem su bogomili u Srbiji i Bosni srednjega veka jedino Latini, odnosno rimokatolici, poznati pod nazivom „novi bogomili” zato što su, poput starih bogomila, dualisti. Kako? Uče da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca, nego i od Sina. Zbog toga su i Simvol vere iskvarili, dodavši u 8. član ono famozno „Filiokve”.

Akademik Dobrica Ćosić se, tim povodom, dotakao kazivanja Miroslava Krleže o Srbima kao bogomilima. Pred njim se, kako se izrazio, osećao inferiorno, jer je bio mlad i neupućen da bi o tome razgovarao. Pošto je pročitao moju knjigu, shvatio je o kakvoj se zabludi radilo u domaćoj i svetskoj istoriografiji. Čudno mu je bilo kad je saznao da knjigu o takvom naučnom otkriću nigde nisam javno predstavio.

Bivši ep. Atanasije Jevtić je u pisanoj formi mnogo puta najavljivao da će „u vezi sa Bogomilstvom u Srbiji raspravljati u posebnom poglavlju“ (v. „Bogoslovlje Svetoga Save“, Vrnjačka Banja 1991, str. 62, nap. 99; 101, nap. 249 i dr.). Iščekivao sam, pošto sam iz njegovih obrisa video da o tome pogrešno misli, šta će konačno da zaključi, ali sve mu je ostalo u traljavim najavama. Ipak, vrteo se u mreži punoj bajki o bogomilima franjevca Franje Račkog, hrvatskog istoričara iz XIX veka. Te bajke usvajala je, na štetu Srba, i Redakcija „Pravoslavlja”, a ep. lipljanski Teodosije (v. Blaženi Teofilakt Ohridski, Tumačenje Svetog Evanđelja od Mateja, Dečani 1996, str. 10, nap. 1; od istog, Tumačenje Svetog Evanđelja po Marku, Visoki Dečani 2004, str. 10. nap. 2).

U pomenutoj knj. „Bogoslovlje Svetoga Save“ sapleo se biv. ep. Atanasije Jevtić i u pokušaju da protumači glagolsku imenicu „ispravlenije” (v. str. 39. i dalje). Lekciju sam mu očitao u „Arheografskim prilozima“, 21, Beograd 1999, str. 9-15. Pokušao sam i nečem drugom da ga naučim – na primer, da se ne kaže „božanstvo” ili „čovečanstvo” kad se radi o dvema prirodama u Bogočoveku Hristu, nego „božastvo”, „čovečastvo” (bez n), kako je i Sveti Sava pisao i govorio, jer čovečanstvo je nešto drugo. Nema on ni znanja ni osećaja za jezik, jer kada bi to imao, ne bi i poslednju svoju knjigu naslovio „Božanstvena liturgija”. „Božastveni” (bez n) je sinonim za „Sveti”, i kad kažemo: „Božastveni ap. Pavle” isto je što i „Sveti ap. Pavle”. A „božanstveni” (sa n) ima drugi prizvuk.

- Sramna je izmišljotina biv. ep. Atanasija ono što u „Napomeni” svog članka piše: „U međuvremenu prijatelji mi dostaviše tekst koji je g. Miodrag Petrović napisao i naslovio ’Otvoreno pismo Pravoslavnoj javnosti…“

Nikada i ni u kom vidu nisam anonimno pisao bilo kome. Ko poznaje moj stil pisanja lako može da zaključi da je to „Otvoreno pismo“ sastavio neko drugi. Jedino sam usmeno, putem telefona, objasnio Čačanima u vezi sa optužbom biv. ep. Atanasija o tome da se, navodno, ne pričešćujem na Svetoj Gori. Naime, objasnio sam da se na njegovoj improvizovanoj liturgiji nisam pričestio, niti bih mogao, zbog tri uglavnom razloga:

Prvo zato što u njemu nema mira dok prinosi službu; kao da je sve vreme služenja (i ne samo služenja) u svađi sa Bogom; kao da stalno ponavlja svoj prevod „Psaltira“, tj. ono „potrpeh Te Gospode”. Kako kao takav može iz oltara da kaže: „Mir vsjem” kad mira nema?!

Drugi razlog nepričešćivanju kod njega je taj što se u Posnici (ne „Isposnici” kako on piše; Sava je pisao i govorio „Posnica”, jer isposnica je žena) svojom službom nekome izrugivao. Otac Nikodim, revnosni podvižnik u Posnici Svetoga Save, otrpeo je nekako takvo njegovo služenje, i kad ga je posle službe video, dok nas je posluživao, da na stolu gura od sebe drveni dubeći krst ruskog stila, govoreći: „Šta je ovo?! Šta je ovo”?! – rekao mu je doslovce: „Slušaj ti, Atanasije, sad si u penziji, pa treba malo da se smiriš”. U tom času pokušao sam da Atanasija skrenem sa monologa na dijalog, a on je ustao vičući: „Prekidamo! Idemo!“ Na to sam mu rekao: „Idite i vodite monolog”. Međutim, opet ga je nešto vuklo da me sretne, i u Kareji i u Hilandaru.

Treći razlog što ne prihvatam da se pričestim na liturgiji biv. ep. Atanasija je taj što on u pričešću izjednačuje nedostojne sa dostojnima, odnosno nepripremljene sa pripremljenima, čime obesmišljava kanonsku ustanovu poznatu pod imenom „epitimija” (tj. zaprećenje). Takvim svojim zastranjivanjem obesvećuje Svetu tajnu pričešća, oglušujući se o reči ap. Pavla: „Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. Tako, koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj. (1. Kor 11, 26-27). Uzdigao se, dakle, iznad ap. Pavla i hoće da nam nametne osećaj, pri pričešćivanju, kao da je to nešto obično, ravno ispijanju čaše vina ili rasola. U takvom razgrađivanju Svetinje, nemir ga toliko obuzima da čak i sestre u manastiru Ljubostinji ne ostavlja na miru, kritikujući ih javno za nepokornost, jer odbijaju da se na njegov zahtev, i nepripremljene pričešćuju.
Takvo razgrađivanje od strane biv. ep. Atanasija Jevtića vodi daljem razgrađivanju svega što nam je sveto. Zahteva, sa njemu sličnim lažnim učiteljima, da slobodoumljem, naspram svetinje, podsećamo na sve druge sa kojima hoće da nas pomešaju. Cilj mu je da nam oduzme pravo na razlikovanje: pravoverja od krivoverja; svetog od nesvetog; svetlosti od tame; istine od neistine; pravde od nepravde.

Neistinu, dakle, iznosi kad kaže da sam, navodno, rekao da se na Svetoj Gori ne pričešćujem; kad kaže da se tamo služi onako kako on služi. Znaju Hilandarci da se kod njih i ispovedam i pričešćujem, jer ne služe kako služi biv. ep. Atanasije Jevtić.

- Što se tiče bezdušne optužbe – da „podmećem tekstove jednom mladom, neupućenom a bolesnom čoveku”, misleći na g. Željka Kotoranina, moram, radi istine, da kažem sledeće:

Gospodin Željko Kotoranin, diplomirani pravnik, jeste u invalidskim kolicima, čemu se Atanasije, biv. ep. bezumno izruguje, zbog čega se smatra odlučenim od Crkve. U vezi sa tim, kod Svetoga Save u Zakonopravilu kanon 57. Apostolski glasi: „Onaj ko se podsmeva slepom, i gluhom i hromom – da se odluči“. A u tumačenju tog kanona kaže se: „Ako se koji sveštenik ruga i podsmeva slepom, i gluhom i hromom ili obolelom i drugim telesnim udovima – takav da se odluči, jer prigovara Bogu koji je toga sazdao” (M. Petrović. Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, Manastir Žiča 2004, str. 143). Treba znati da g. Željko Kotoranin, iako hrom, ima blistav um i znanje u oblasti vere i crkvenog poretka, a nadasve, ima anćelsku čistotu duše. Kao takav, veoma je upućen i provereno kvalifikovan da samostalno rasuđuje o onome što piše, pa i kad piše o kršenju kanona, odnosno crkvenog poretka od strane biv. ep. Atanasija. Sudeći po svemu, a naročito po iskrenosti, g. Željko bar za tri koplja nadmašuje svoga kritičara. Prema tome, taj kritičar treba pre sebe da žali, a ne, kako kaže, „neke zavedene parohijane iz Čačka i Požege, kao i g. Željka Kotoranina”.

Neka mi ne zameri biv. ep. što sam od detinjstva navikao da se uvek stavljam na stranu nepravedno optuženih ili ugroženih.

G) U nemoći svojoj zbog teških dogmatskih i kanonskih ogrešenja na koja sam mu ukazivao, biv. ep. Atanasije izmišlja kako, navodno, „ne znam istoriju Crkve”, jer, po njemu, „govorim klevete na sv. Grigorija Bogoslova”, pa čak i to, da je „Sv. Kirilo osudio Sv. Zlatousta”!!!

- Te izmišljotine njegove opovrgnuću podacima koje sam davno objavio:

a) „O kanonskim padovima ep. Atanasija, od kojih i u ovom članku pokušava da se brani, može posebno biti reči na drugom mestu. Zasad načelno da kažem, da je velika neistina to što piše da je sveti Grigorije Bogoslov ,podneo ostavku’ zbog koje, navodno, nije „ni suđen ni kritikovan”. A upravo zbog žestoke kritike crkvenih otaca Drugog vaseljenskog sabora, 381. godine, morao je da se povuče sa episkopskog trona u Carigradu zato što je nekanonski tu došao sa svoje episkopije – Sasima. U oproštajnom govoru pred Saborom priznao je da je njegov premeštaj izazvao buru, izjavivši da je spreman, ukoliko se smatra da je uzročnik razdora, da ga kao Jonu bace u more kako bi bura prestala (v. M. Petrović, „Hristos i Hrist“, str. 36). Toliko ovde kad je reč o Svetom Grigoriju Bogoslovu i neistini biv. ep. Atanasija.

b) Zaista smo u razgovoru, u Hilandarskom konaku u Kareji, pomenuli Kirila Aleksandrijskog, ali ne sa zaključkom da je on, kako mi se stavlja u usta, „osudio Sv. Zlatoustog”. U vezi sa tim pitanjem sam još 1986. godine napisao: „Kada je carigradski arhiepiskop Jovan Zlatousti (398-404) hteo da sudi aleksandrijskom arhiepiskopu Teofilu (385-412), ovaj se u odgovoru pozvao na kanone: „Smatram, dakle, da ti nije nepoznata naredba kanona u Nikeji, koji propisuju da se episkop preko granice ne stavlja pod sud… Ako bi i trebalo da mi se sudi, Egipćani će, a ne ti…“ (M. Petrović, „Studenički tipik i samostalnost Srpske crkve”, Beograd 1986. str. 98, nap. 84).

Tako, i samo tako, odgovaram na proizvoljnosti, paušalne ocene i neistine biv. ep. Atanasija, čijoj zlobi i krivotvorenju nema granica.

A što se tiče njegovog komentara u vezi sa Sv. Kiprijanom, nije potrebno da mu ja odgovorim, iako mi i to trpa u usta. Verujem da će mu odgovor dati stvarni sastavljač „Otvorenog pisma Pravoslavnoj javnosti” u ime „Udruženja građana Zakonopravilo“ – Čačak. Ono što mi u tom komentaru biv. ep. Atanasija smeta, jeste njegova opsednutost „episkopocentrizmom” do mere da su vernici apsolutno obavezni da slepo slušaju svog episkopa, ne ispitujući da li ih on, možda, vodi u jeres, ne daj Bože. A iz istorije Crkve se saznaje da nije bio mali broj patrijaraha, mitropolita i episkopa koji su svoje stado odveli u jeres, ili u raskol. Možda ga je sastavljač „Otvorenog pisma” među takve svrstao, pa zato i nazvao onako kako ga je nazvao (Satanasije), što meni nije padalo na pamet.

D) Osnovna optužba, upućena meni od strane biv. ep. Atanasija u navedenom br. „Pravoslavlja” (stavljena pod br. 1) odnosi se upravo na to što ga predstavljam kao „bivšeg episkopa”.

Odgovor:

On je zaista bivši; bio pa nije. Jer je podneo ostavku na upravljanje određenom crkvenom oblašću. A hirotonisan je radi upravljanja određenom eparhijom koja mu se kao nevesta daje od Boga. Za razvod episkopa od „neveste”, podnošenjem nekakve „ostavke”, nikakvog opravdanja nema u crkvenim pravilima. „Ostavkom” je srozao, omalovažio episkopsko dostojanstvo. Da li bi bilo Crkve i kako bi ona uopšte izgledala ako bi episkopi, poput ministara ili direktora, podnosili ostavke?! Sem toga, pre te svoje „ostavke“ promenio je „nevestu” (eparhiju), a posle „ostavke“ vezao se za treću „nevestu” (kod živog njenog ženika – Stefana) iako je kao razlog „ostavke“ naveo bolest. Blaženoupokojeni ep. žički Stefan nije samo meni, nego mnogima, rekao: „Poslali su mi Atanasija kao ispomoć navodno zato što sam bolestan, a on je bolesniji od mene”. Na žalost, iako Žička eparhija danas ima svog episkopa, biv. ep. Atanasije Jevtić nekanonski ostaje u svezi sa tom „nevestom“ tako što upada po ćefu, propoveda, govori na televiziji „Logos” u Trsteniku, štampa knjige u Vrnjačkoj Banji; uz to, što je najgore, agituje i nameće svoje novotarije, sračunate na podvajanje, odnosno razbijanje sveštenstva i vernika. Propoveda po Žičkoj eparhiji, ubeđen da mu se svi tamo dive kao „učenom”, a, u stvari, seje neistine, smutnje i razdore. Osnovna preokupacija mu je da ostavi utisak kako je, tobože, učiteljniji (izraz Svetoga Save) od drugih episkopa, koje na taj način nastoji da podjarmi. Eto u kome leži pravi uzrok sektašenja, koje on neosnovano pripisuje drugima.

Đ) Dalje biv. ep. Atanasije kaže da sam „sektašio i protiv Vladike Žičkog + Stefana”, a da danas sa svojim, kako kaže, „trabantima (misli na „Udruženje građana Zakonopravilo”) zabijamo klin između Žičkog episkopa i njegovog sveštenstva…“

Odgovori:

a) Episkop žički Stefan mi je 23. septembra 1991. godine uputio pismo u kojem, između ostalog, kaže: „Posebno sam obradovan Tvojom moralnom i materijalnom pomoći koju ukazuješ u podizanju nove crkve u Ratini” (v. sliku 1). Isti mi je izdao (7. jula 2002. godine)

slika1pismoblagoslov-episkopa-zickog-stefana-u-vezi-sa-podizanjem-nove-crkve-u-ratini.JPG

Slika 1. Pismo – blagoslov episkopa žičkog Stefana u vezi sa podizanjem nove crkve u Ratini*

———————————————————————————————-


slika2-ktitorska-gramata.JPG

Slika 2. Ktitorska gramata
————————–

i ktitorsku gramatu koju je lično potpisao (v. sliku 2), a ne biv. ep. Atanasij Jevtić koji je u to vreme upravljao (nekanonski) Žičkom eparhijom; ne kanonskijer je, kao trisepiskopos, pod osudom crkvenih Otaca vaseljenskih i pomesnih sabora. Kao takav, odbio je, slava Bogu, da izvrši osvećenje crkve (7. jula 2002. godine) u Ratini – mom rodnom mestu, posvećenu Roćenju Svetog Jovana Preteče. Nije imao hrabrosti, savladan zlobom, da se suočimo. Tada smo uveliko vodili polemiku preko štampe oko imena Hristos i Hrist. . U toj polemici toliko je zastranjivao da je i crkvu koju sam podigao (v. sliku 3) dovodio u vezu sa mauzolejem na Lovćenu.

slika3-hram-posvecen-rodenju-svetog-jovana-pretece-u-ratini-metohu-manastira-zice-iz-vremena-svetoga-save.JPG

Slika 3. Hram, posvećen Rođenju Svetog Jovana Preteče u Ratini, metohu manastira Žiče iz vremena Svetoga Save
——————————————————————

Ogavno podsmevanje je čak i njemu samom zasmetalo, pa je pokušao da se pravda: „Ovo poslednje je svakako preterano rečeno odnosno g. M. Petrovića (jer on je u svom rodnom selu podigao… crkvu, a ne mauzolej)”…. (v. M. Petrović, Hristos i Hrist. , str. 49). Zbog svega toga, osvećenje hrama u Ratini izvršio je, po promislu Božjem, episkop niški Irinej.

Tačno je da je između ep. Stefana i mene jedno vreme došlo bilo do razlaza. Razlog je bio taj što pod uticajem „laskavaca” ako sebe (tako ih naziva Sveti Simeon Solunski) tolerisao parohijskom svešteniku u Ratini, o. Draganu Tubi, nedopustivo ponašanje. Tvrdio je, naime, ovaj sveštenik, da je sve priloge vernika za hram „pojela inflacija“ (i devize), a da je knjiga priložnika „nestala“! U to vreme objavljen je bio članak u „Dugi“ o prodaji Hrvatima, i o rušenju, pravoslavne crkve na ostrvu Vis. (Tada je ep. dalmatinski bio upravo Stefan). Potpisnik tog članka je poznati novinar g. Miloslav Raković. Sumnje su, međutim, pale na mene, zbog čega su tadašnji „laskavci” oko ep. Stefana izdejstvovali da se zabrani dalja gradnja crkve u Ratini, a bila je ozidana do pola.

Pomenutog parohijskog sveštenika sam razumeo u tome što se povinovao takvoj naredbi nadležnog episkopa, ali ga nisam razumeo u tome što je odvraćao narod od gradnje, šireći neistine, za šta je kasnije imao podršku od strane biv. ep. Atanasija Jevtića. Na žalost, ni danas nije drugačiji. Neka vernici bar sada, posle toliko godina, znaju da njihovi prilozi dati svešteniku nisu upotrebljeni za gradnju hrama. Čak je i moj novac zloupotrebio. Služi se i falsifikatima. Sa žaljenjem zapažam da se broj meštana u Ratini, koji su u početku pohađali Bogosluženja, drastično smanjio. Vide vernici da pomenuti sveštenik služi suprotno odluci Svetog arhijerejskog sabora; da se pri izgovaranju zaamvone molitve okreće zapadu, što će reći papi, a ne kako je uvek bilo – Istoku, Suncu Pravde Hristu. Živimo, izgleda, u vremenu kad se kao osnovna kvalifikacija sveštenika smatra njegovo „novotarsko” Bogosluženje. Zato ovim putem sa dubokim žaljenjem izjavljujem da:

- Odustajem od namere da za crkvu u Ratini kupim polijelej i naručim izradu fresaka (još ni ikonostas nije živopisan, jer sveštenika to ne zanima, kao što ga ne zanima ni to što crkva prokišnjava).

- Odustajem, takođe, da ogradim crkvenu portu i izgradim parohijski dom sa bibliotekom, koja selu nedostaje i dr.
Ovu izjavu ću preinačiti ukoliko Ratinčani dobiju sveštenika koji ih neće obmanjivati.

Na žalost, o. Dragan Tuba ni danas nije drugačiji, kod ep. Hrizostoma, koga sam molio, ali uzalud, da se iz seoske bolnice u Ratini ukloni kutija priloga za hram, jer smatram da je greh obmanjivanje čak i bolesnika, pošto prilozi završavaju negde drugde. Nov vid obmane parohijana, kad je reč o prilozima navodno za „dovršetak radova na hramu” iskazan je neiskrenim obaveštenjem parohijskog sveštenika Dragana u vezi sa prodajom kalendara (v. sliku 4).

slika4-obavestenje-parohijanima-ratine-o-nacinu-kako-dodatno-da-daju-priloge.JPG

Slika 4. Obaveštenje parohijanima Ratine o načinu kako dodatno da daju priloge
———————————————————————————


Molio sam ep. Hrizostoma, takođe, da osujeti izgradnju nekakvog prilepka (izlivena betonska ploča za baraku) uz crkvu, kao i kopanje preko porte, radi nezakonitog povezivanja komšije na vodovodni šaht, čiju sam izgradnju, i priključak na vodovodnu mrežu, ja platio (v. sliku 5).

slika-5-1-pismo-episkopu-zickom-hrizostomu-od-14-juna-2008-godine.JPG

slika-5-2-pismo-episkopu-zickom-hrizostomu-od-14-juna-2008-godine.JPG
Slika 5. Pismo episkopu žičkom Hrizostomu od 14. juna 2008. godine
———————————————————————–

slika-6-dopis-po-naredenju-episkopa-zickog-hrizostoma-od-20-juna-2008-godine.JPG

Slika 6. Dopis, po naređenju episkopa žičkog Hrizostoma, od 20. juna 2008. godine
—————————————————————————-

Na sve to, ispoljena je episkopska nemoć nad pomenutim sveštenikom Draganom, jer me, u odgovoru, ep. Hrizostom upućuje da se obratim graćanskom sudu (v. sliku 6), što ću, naravno, i učiniti ako sveštenik nije svestan falsifikata koje je pribavljao, i ako stvari ne vrati u prvobitno stanje.

Uteha za sveštenika Dragana neće biti to što je crkvu u Ratini prepustio tutorstvu Zorana Vukadinovića, negdašnjeg i sadašnjeg predsednika Mesne zajednice – Ratina. Ovaj je politički bio veoma moćan, ali i neshvatljivo ravnodušan naspram nekolicine ljudi iz Ratine, koji su 1992. godine presekli (bila je njedelja oko 9 sati) lokalnu vodovodnu mrežu na štetu gradnje crkve. U poslednje vreme naumio je bio (svakako u dogovoru sa sveštenikom) da na štetu crkvene porte i pogleda prema hramu naruči izgradnju pasarele, čemu sam se energično suprotstavio.

Od pomoći svešteniku ne mogu biti ni ljudi za koje na horu hrama drži pivo i dr. (v. sliku 7).

slika-7-otpad-i-pice-na-horu-novosagradenog-hrama-u-ratini.JPG

Slika 7. Otpad i piće na horu novosagrađenog hrama u Ratini
——————————————————————

Ima li ikakvog opravdanja za takav odnos prema novosagrađenom hramu Rođenja Svetog Jovana Preteče u Ratini?
Ali da se vratim i završim ono kazivanje u vezi sa blaženoupokojenim ep. Stefanom. Pošto sam ja plaćao građevinski materijal i radnike, nisam se povinovao naredbi da se obustave radovi, već sam nastavio gradnju crkve u Ratini. Na kraju, Bog je dao da ep. Stefan blagoslovi trud i izrazi radost što je hram završen, i što velelepno izgleda. Zažalio je što fizički nije u mogućnosti da izvrši čin osvećenja, ali mi je potpisao, kako rekoh, ktitorsku gramatu.

b) Nije pravo pitanje biv. ep. Atanasija Jevtića – ko danas, kako kaže, „zabija klin izmeću Žičkog episkopa i njegovog sveštenstva”, jer sveštenstvo, htelo ne htelo, mora da izvršava naredbe nadležnog episkopa, ukoliko su one saobražene odlukama viših crkvenih ustanova. Jer, ove (ustanove) sprečavaju bilo čiju i bilo kakvu zloupotrebu ili samovolju.

Slika crkvenog života nameće da se postave prava i pravilnija pitanja: Ko „zabija klin” između sveštenstva i verujućeg naroda?; ili: Ko omogućava šarenilo i razbijanje jedinstvenosti u bogoslužbenom poretku, što zbunjuje i same episkope ili sveštenike kad saslužuju?! ili: Zašto pojedini duhovni pastiri uporno, proizvoljno i improvizovano nameću novotarije koje razumno stado Božije ne prihvata?

E upravo radi nametanja novotarija u našoj Svetoj crkvi, biv. ep. Atanasije Jevtić sebe stavlja u ulogu propagatora i branitelja ep. žičkog Hrizostoma. Iscrpljujući se u takvoj službi, spreman je i sa neprijateljima Crkve da sarađuje, ne bi li porazio i ponizio savesne pravoverne hrišćane, kakvi su ovi oko „Udruženja građana Zakonopravilo“ – Čačak. Da su ovi, ne daj Bože, postali adventisti, on bi se radovao, pa i likovao, jer dotle mu seže pritvorna privrženost Crkvi Hristovoj, u kojoj samo sebe i svoje istomišljenike hoće da veliča.

Nikada kao danas sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve nije prizivalo policiju radi obezbeđivanja novotarskog služenja po crkvama. Nisam bio u Duškovcima gde se tako nešto dogodilo, a dogodilo se, pošto se videlo da pravoverni hrišćani ne prihvataju novotarsko bogosluženje. Prema tome, o zbivanjima u Duškovcima mogao je da piše neko od očevidaca, a ne ja, kako mi i to pripisuje neistinoljubivi biv. ep. Atanasije.

Da, nisam bio u Duškovcima, ali sam na dan Rođenja Svetog Jovana Preteče bio u Ratini, na crkvenoj slavi (7. jula 2008). Prisustvovao sam Bogosluženju, na kojem su novotarije izraženo demonstrativne od strane saslužujućih:
Tog jutra stigao sam iz Beograda u Ratinu sat vremena pre početka Bogosluženja. Sa mnom su bili: pukovnik Stevan Stojisavljević, njegova žena, i moja žena. Ubrzo po našem dolasku pojavili su se uniformisani policajci, zatim i sveštenici. Pred početak Bogosluženja pitao sam parohijskog sveštenika, o. Dragana Tubu, da li će se služiti u skladu sa odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, tj. po ustaljenom, jednoobraznom poretku? Njegov odgovor je glasio: „Kako oni budu služili, tako ćemo mi i da pevamo”. Jasno mi je bilo kako će dalje stvari da se odvijaju. I zaista, prilikom glasnog izgovaranja molitava u oltaru, sveštenoslužitelji su se nadvikivali. Sasecana su ustaljena odgovaranja, odnosno pojanja. Zaamvonu molitvu su pročitali okrenuti zapadu, kao u Duškovcima, gde je narod zahtevao da se, kao uvek do sada, okrenu Istoku – Hristu. Neskriveno je bilo iživljavanje, propraćeno grimasama. Kao da su poručivali: Ovo demonstriramo uprkos shvatanjima prisutnog ktitora hrama. Mislili su da će me izazvati na ispade, zbog čega su i pozvali policiju. Bio sam spokojan.

Besedu je održao protođakon Radoš Mladenović. Rekao sam mu da je govorio „od Noja do AVNOJ-a”. U osudi „Udruženja građana Zakonopravilo” nije se zadržao na onome što govori biv. ep. Atanasije Jevtić, tj. da su „sekta”. U svojoj zaslepljenosti otišao je mnogo dalje. Naglašeno je govorio da su „jeretici”; da su „masalijani”, čime je pokazao da pojma nema – ni šta je jeres, ni ko su masalijani. Sve te kvalifikacije upotrebio je radi odbrane, tobože, žičkog ep. Hrizostoma. Jedan mladi teolog je u crkvenoj porti prišao takvom besedniku i rekao: „Sramniju besedu u crkvi nisam čuo”. A pukovnik je meni nekoliko puta rekao: „Neka mi Bog oprosti, ali ovo danas nisam doživeo kao liturgiju”.
Zbog improvizovanih jektenija, morao sam da pitam protođakona Radoša šta mu znači kad se moli „za postradale na veri”?. Ne zna da predlog „na” ima mnoga različita značenja, zavisno od padeža uz koji stoji. Ne znam da li se, i gde, učio bogoslovlju, ali znam da vlastoljublja radi nosi crvenu kamilavku, na šta pravoverni Srbi nisu navikli. Tako obojenom kamilavkom zarazio je nekolicinu još sveštenoslužitelja; video sam ih tog dana u Ratini. Tendenciozno su se pojavili zato što sam se nedavno u pismu ep. žičkom Hrizostomu dotakao „crvene kamilavke”. Takođe, znam i to, da protođakon Radoš obilato koristi, bolje reći zloupotrebljava episkopsku vlast. Uspeo je i kod ep. Hrizostoma da čini ono što je činio ranije, povlašćen od strane biv. ep. Atanasija Jevtića, sa kojim je i danas u stalnom dosluhu. Rekao bih da su pre njih dvojica, a ne ep. Hrizostom, izrežirali onakvo Bogosluženje u Ratini. Ovo kažem zato što sam čuo da je ep. Hrizostom u pisanoj formi naredio da se bogosluži u skladu sa odlukom Svetog arhijerejskog sabora, što je za svaku pohvalu. I ukoliko je to tačno, a po svemu sudeći jeste, onda dolazimo do pravog pitanja:

Ko, i između koga, po rečima biv. ep. Atanasija, „zabija klin”?. „Klin zabijaju” pomenuti bivši episkop, protođakon Radoš Mladenović i slični njima, ali ne „između Žičkog episkopa i njegovog sveštenstva”, nego između sveštenstva (čast izuzecima) i pravovernog naroda. Ti razbijači jedinstva u Crkvi više brinu o sopstvenom uticaju, i o sopstvenoj vlasti, a nauštrb crkvenog jedinstva i nedeljive episkopske vlasti. Episkopska vlast se ne deli; nju su Sveti oci promišljeno zaštitili od bilo kakvog deljenja, preotimanja, uzurpiranja, srozavanja. Zato su mudro, a strogo, ograničili i mogućnost propovedanja episkopa sa strane, kako se narod u eparhiji ne bi podvajao, govoreći – ovaj je učiteljniji od našeg episkopa.

Kakvo je to episkopovanje ako se dozvoli parčanje i razvlačenje neprikosnovenog arhipastirskog upravljanja eparhijom? Na šta liči vlast jednog episkopa, ako pored sebe u eparhiji drži i druge koji episkopuju? A upravo to rade biv. ep. Atanasije i nekakvi episkopčići, poput protođakona Radoša. Pa na besporedak liči; na ovo što danas imamo u Žičkoj eparhiji.

Ti i takvi su kumovali nedopustivom šarenilu u načinu služenja Božastvene liturgije, što naravno, ide u prilog neprijateljima Crkve. Uzmimo kao primer Vrnjačku Banju, gde biv. ep. Atanasije često zalazi, i gde adventisti, na žalost i sramotu svih nas, cvetaju. Razgovarao sam, ne tako davno, sa jednim parohijskim sveštenikom tamo. Pitao sam ga zašto služe suprotno odluci Svetog arhijerejskog sabora? Odgovorio mi je da se to od njih tako zahteva, na šta sam prigovorio: „Ako je zaista tačno to što kažete, da li uopšte možete da vidite Boga pored onoga koji od vas tako nešto zahteva”?! Slegao je ramenima i dodao: „Tako moramo“. A ja sam nastavio da razmišljam o zakletvi koju episkopi i sveštenici javno polažu pri rukopoloženju, jer se njoj suprotstavlja protivljenje odluci Svetog arhijerejskog sabora o Bogosluženju.

Zbog nesposobnosti ili nehata da se bore protiv stvarnih neprijatelja Crkve, umišljeni „zaštitnici” episkopa izumevaju, i neosnovano prišivaju nedolične etikete pravovernim hrišćanima oko „Udruženja građana Zakonopravilo”. Uplašili su se ti samozvani „zaštitnici” episkopa sebe radi, a ne episkopa radi. Svesni neistine koju šire; svesni nepravde koja im je za srce srasla; svesni zlobe koja ih hrani i održava; svesni da im nedostaju pravi argumenti i, nadasve, strah Božiji – svesni, dakle, svega toga, pribegli su nekontrolisanim napadima kako bi pravoverne hrišćane nazivali „sektašima” i „jereticima”. Ali ovi koji su napadnuti – više, bolje i iskrenije od njih umeju da poštuju episkopa, ne pritvorno, nego na pravi i po Crkvu blagotvoran način.

Jasno je „Udruženju građana Zakonopravilo“ da se biv. ep. Atanasije Jevtić, protođakon Radoš Mladenović i njima slični neće smiriti sve dok ono postoji. A postojaće, uz pomoć Božju, sve dok za to bude potrebe. Ako se u Žičkoj eparhiji oni liše episkopovanja, što zavisi isključivo od nadležnog ep. Hrizostoma, pokazaće se da je „Udruženje građana Zakonopravilo“ na pravi način shvatilo, shvata i shvataće nedeljivost episkopske vlasti, kao osnovnog preduslova za miran i bogougodan crkveni poredak u eparhiji.

Jasno je, takođe, „Udruženju građana Zakonopravilo“ da onakvi „zaštitnici” episkopa neće da priznaju nešto što je razumno utkano u prirodu episkopske vlasti upravljanja Crkvom, a to je ovo: Ne postoji pastir radi pastira, nego radi stada. Nije potrebno, dakle, da pastir brani pastira od stada, nego da brani stado od vukova, odnosno od lažnih pastira koji se nameću, poput njih, kao nepogrešivih, tobože, učitelja u Crkvi. Zato treba ponoviti da će u svesti pravovernih hrišćana „Udruženje građana Zakonopravilo” postojati, po volji Božjoj, i onda kad neko bude mislio da ga je ućutkao.

Na kraju, posle razotkrivanja mnoštva neistina i loših činjenja biv. ep. Atanasija Jevtića, ipak, i ovom prilikom javno mu zahvaljujem što me je pokrenuo da ga iz monologa dovedem u ravan dijaloga. Jer, bez dijaloga je teže sagledati istinu. Daj Bože da ovaj dijalog pomogne u vaspostavljanju poretka i jedinomislija u Žičkoj eparhiji. Ako se to postigne, onda neće biti potrebe za prizivanje policije radi razdvajanja naroda od sveštenstva, niti ćemo imati pojavu da se sveštenici žički fizički obračunavaju sa vernicima. Do sada se pokazalo da govori i pisanja biv. ep. Atanasija, pa agitatorstvo protođakona Radoša Mladenovića, ali i saveti iz Novog Sada i Beograda, nisu dobra doneli Žičkoj eparhiji. Zašto? Zato što nisu u skladu sa učenjima i praksom svetitelja koji su krasili Žički tron od Svetoga Save do Svetoga Nikolaja Srpskog. Ne treba, dakle, slušati one koji umišljaju da su nadrasli te svetitelje, jer svetiteljstvo Save, Nikolaja i svih onih koji ih podražavaju, zasnovano je na stalnom trudu da postignu neraskidivu svezu istine i ljubavi između sveštenstva i verujućeg naroda. Upravo takvim svojim trudom uspevali su da duše vernika podignu na nivo do mere da crkveni život na zemlji sliči onom na nebu.

Miodrag M. Petrović 15.08.2008

(Tekst preuzet sa portala: borbazaveru.com)

Podebljanja, format teksta i ilustracija -novinar.de

Originalni dopis profesora Petrovića možete preuzeti ovde kao pdf dokument (veličina 1,5 MB)




1 коментар у вези “Opet se žesti bivši episkop Atanasije Jevtić”
  1. ODLICNO ,ALI ISUVISE DUGACKOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO !


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo