Вести

Cena kosovskog presedana. Zašto NATO neće doći u pomoć Sakašviliju, i kako se Rusija u Gruziji vešto služi NATO retorikom iz vremena bombardovanja Jugoslavije

+++

ANALIZA VESTI

Blickrig Mihaila Sakašvilija je propao, može se slobodno reći samo četiri dana posle intervencije gruzijskih snaga bezbednosti u pobunjenoj gruzijskoj provinciji Južnoj Osetiji. Ono što su neki nazvali pokušajem da se na teritoriji Gruzije ponovi hrvatska operacija „Oluja” iz 1995.godine, sprečila je Rusija brzom i efikasnom akcijom, koja se takođe može porediti sa balkanskim iskustvom. Ruska javnost se ovih dana seća da su recept „rata za mir” promovisali Amerika i NATO bombardujući 1999. godine Jugoslaviju uz obrazloženje da time sprečavaju humanitarnu katastrofu i etničko čišćenje na Kosovu. Rezultat je poznat: NATO je ušao na Kosovo posle tri meseca bombardovanja, a osam godina kasnije NATO države priznale su Kosovo kao nezavisnu državu, tvrdeći pritom da kosovski slučaj ne može postati presedan u međunarodnom pravu i da druge zemlje, odnosno separatistički pokreti, neće moći da se koriste kosovskim presedanom kako bi na teritoriji tuđe suverene države napravili svoju.

Argumente NATO država danas koristi Rusija, s tom razlikom, kažu u Moskvi, što ona to čini legalno jer je, prema međunarodnom sporazumu, garant mira u Južnoj Osetiji i dužna je da, ukoliko neka od strana prekrši primirje, zaštiti drugu.

KOSOVSKE PARALELE

Gubitak prava da se upravlja zemljom

Ruski premijer Putin izjavio je preksinoć da će sada biti teško ubediti Južnu Osetiju da ostane u sastavu Gruzije: „Nanesen je smrtonosni udar teritorijalnoj celovitosti same Gruzije, ogromna šteta njenoj državnosti”, rekao je Putin, dodavši da je Gruzija koristeći represiju protiv Osetina izgubila pravo da upravlja Južnom Osetijom.

Nešto slično je u leto 1998.godine rekla američka državna sekretarkaMedlin Olbrajt: Srbija je represijom nad Albancima izgubila pravo da upravlja Kosovom.

Putinova izjava otvara i mogućnost da Rusija prizna Južnu Osetiju i Abhaziju, što je uporno odbijala punih petnaest godina.

Humanitarna katastrofa i etničko čišćenje

Usijana atmosfera na sednici Saveta bezbednosti UN: Vitalij Čurkin i Zalman Kalilzad
Od momenta kada je počeo rat u Južnoj Osetiji, ruski zvaničnici ponavljaju da Gruzija tamo vrši etničko čišćenje i genocid. Predsednik Medvedev je naveo da je pucano na civile, da su ranjenici ubijani, da su ljudi čak i klani. Na zasedanju Saveta bezbednosti, ruski ambasador Vitalij Čurkin zapitao je: „Poginulo je 2.000 civila, da li je to genocid ili ne, koliko civila treba da pogine da to opišemo kao genocid? U mnogo situacija i u mnogo primera vi ste to isto radili. U slučaju Kosova niste ograničili granice onoga što predstavlja Kosovo već ste nasumice počeli da bombardujete Beograd i mostove na Dunavu koji su mnogo kilometara od tog konflikta.”

NATO je 1999. bombardovao Jugoslaviju upravo pod izgovorom da sprečava humanitarnu katastrofu.

Promena režima

Američki ambasador Zalman Kalilzad ustvrdio je da je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u telefonskom razgovoru sa Kondolizom Rajs rekao da Sakašvili treba da se povuče. Lavrov tvrdi da to nije rekao, ali zahtev za promenu režima takođe nije nov u međunarodnoj politici. Bušova „Strategija nacionalne bezbednosti SAD” iz 2002. godine proklamovala je da se mogu nanositi „preventivni udari u svrhu borbe sa međunarodnim terorizmom”, uz objašnjenje da pobeda može biti postignuta samo u uslovima iskorenjivanja režima u nizu zemalja. Kao primer bili su navedeni Iran, Sirija, Kirgizija, Uzbekistan i Belorusija. I dodatno – da se ti režimi nalaze u konfliktu sa svojim narodima. Zaključak je da „efikasna humanitarna pomoć podrazumeva narušavanje državnog suvereniteta”.

Otcepljenje pod zaštitom jačeg

Iako je NATO veoma pomogao Gruziji naoružavajući je najmodernijim oružjem i mada je, izgleda, Gruzija računala i na vojnu pomoć, generalni sekretar Jap de Hop Shefer izjavio je prvog dana da NATO nema mandat da se „direktno uključi” u događaje na Kavkazu. Međutim, istu ulogu koju je NATO imao u otcepljenju Kosova, imaće, u eventualnom izdvajanju Južne Osetije i Abhazije iz Gruzije, Rusija. Male autonomije ne mogu da dobiju rat protiv Gruzije, koja je u odnosu na njih velika i dobro naoružana. Svoje ciljeve one mogu da ostvare samo ako im pomogne Rusija. I dok je Ruska Federacija svoju ulogu punih 15 godina ograničavala na uglavnom humanitarnu i ekonomsku pomoć, eskalacija sukoba dovela je do toga da Rusija upotrebi armiju kako bi sprečila da autonomije budu zbrisane.

Nikad nećemo odustati od svoje zemlje

Ovu rečenicu izgovorio je novinaru „Njujork tajmsa” jedan gruzijski vojnik koji se povukao iz Osetije, priznajući da je Gruzija izgubila rat za Južnu Osetiju i zaričući se da svejedno neće odustati od borbe da je povrati. Izjava podseća na zaklinjanja Srba kad je reč o Kosovu.

Razlika ipak postoji, Južna Osetija nije nikad pripadala Gruziji, tako da ne postoji istorijska svest koja bi sjedinjavala ta dva naroda.

Bitka za svetsko javno mnjenje

Mihail Sakašvili, gruzijski predsednik, posvetio je najveći deo vremena od trenutka kad je rat počeo, davanju intervjua zapadnim medijima. Na dobrom engleskom jeziku, uz tipično američki osmeh, često neprimeren jer ono što je govorio nije bilo nimalo simpatično ni smešno, objašnjavao je svetu kako je njegovu malenu zemlju napala velika Rusija. Argumenti koje je koristio i podaci koje je sipao kao iz rukava katkad su se sudarali sa stvarnošću. Dešavalo se da ga njegovi ministri demantuju posle samo nekoliko minuta, ali njegove reči obilazile su svet. Uglavnom je plašio svet Rusijom. „Ako se nešto ne preduzme, ruski tenkovi će uskoro biti po evropskim prestonicama”, plašio je Sakašvili Evropu. Od Rusije se stalno traži da se distancira od Staljinovih zločina, ali se malo na Zapadu govori o tome da su i Staljin i njegov šef tajne službe Berija bili Gruzini, i da u Gruziji nikad nije došlo do odricanja od staljinističkog nasleđa.

Markale

Gruzijske vlasti same uništavaju svoje civilno stanovništvo s ciljem da optuže za to ruske vojnike, izjavio je danas stalni predstavnik Ruske Federacije u NATO Dmitrij Rogozin. Nezavisno od toga je li to tačno ili nije, i ova izjava podseća na razmenu retoričke vatre u ratovima secesije u bivšoj Jugoslaviji (vidi Markale).

Međunarodni sud za ratne zločine

Ruski ombudsman Vladimir Lukin predložio je da se osnuje međunarodni tribunal za Južnu Osetiju koji bi ispitao zločine do kojih je došlo u ovoj pokrajini. Tu ideju je podržalo i rusko Ministarstvo inostranih poslova, a Vladimir Putin je danas podsetio da je Sadamu Huseinu suđeno za uništavanje nekoliko šiitskih sela, dok zapadni svet sa simpatijama gleda kako Sakašvili uništava čitavu Južnu Osetiju.

Od Drugog svetskog rata više puta su osnivani specijalizovani međunarodni tribunali koji su sudili i sude učesnicima oružanih konflikata, uključujući i predsednike država. Ipak, da bi se takav sud osnovao neophodna je podrška mnogih država, uključujući i one čijim se građanima sudi. Za osnivanje međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju bila je potrebna saglasnost svih članica Saveta bezbednosti, uključujući i Rusiju. Uz to, Tribunal aktivno sarađuje i sa vlastima svih republika bivše Jugoslavije.

Imajući sve to u vidu malo je verovatno da će se takav tribunal osnovati, ali postoji mogućnost da se podnese tužba Međunarodnom sudu pravde. Njemu će se najverovatnije obratiti i Rusija i Gruzija. Ruski predsednik Medvedev poslao je u Južnu Osetiju stručnjake čiji je zadatak da prikupe dokaze na osnovu kojih se može podneti tužba.

Ljubinka Milinčić POLITIKA
[objavljeno: 12/08/2008]