Вести

Nismo mi Srbi žrtve “teorije zavere“, niti nas određeni moćnici mrze više nego što se mi mrzimo međusobno. Mrze nas: ali ne više no što mi mrzimo sami sebe.

Igor M.Đurić, 01.08.2008

 +++

Nisu Karadžića prodali Solana ili Gondoliza nego Tadić i Dačić. Pa i zadnja dvojica: ne, u krajnjoj meri. Karadžića su prodali svi oni koji su iz straha, neznanja ili koristi glasali za gore pomenute. I dan danas se po Srbima više pljuje i bljuje u Beogradu nego u svim svetskim centrima moći. Više se laži i optužbi protiv Srba iznese u Beogradu i Novom Sadu na račun države Srbije i Srba samih nego od strane svih srbomrzaca izvana. Nismo mi žrtve “teorije zavere“ mi smo žrtve “teorije zablude“. Ili, da iskoristim repliku iz jednog našeg filma: “Drugovi, nije drug Pišta: IB-e, drug Pišta je: JEBE“.

Zato mi moramo, prvo, da rasčistimo međusobom pa tek onda da vidimo šta ćemo sa ostalima da radimo. Da vidimo: ko je za šta, ko ima kakve vizije, čiji su koji planovi? Da se sa time izađe pred narod iskreno i bez pritisaka pa da se na osnovu toga povede politička i svakakva druga borba i odredi put Srbije. A ne da svi lažu: da jedno govore a rade šta hoće. Srbiji nema ekonomskog oporavka i napredka bez političke stabilizacije i pre svega definicije ciljeva, dugoročne strategije i trenutne taktike. To treba da bude jasno onima koji misle i tvrde da ekonomija osnov svega. To je u velikoj meri tačno ali ekonomija može biti osnov stabilnosti i prosperiteta tek kada se steknu politički uslovi i politička stabilnost. Ekonomija se i ne može razvijati dok se ne steknu političko zdravi temelji, ne razreše državotvorni problemi i ne isteraju na čistac istorijske dileme.

Međutim, kod nas u Srbiji čini se da kako koja vlast dođe do fotelja uglavnom vuče poteze u želji da napakosti svojim političkim neistomišljenicima i narodu koji je glasao za njih nego što razmišlja racionalno i patriotski. Partije koje uđu u parlament, ili u vlast, i nemaju nekakvog manevarskog prostora jer trpe veliki pritisak unutar same organizacije a od svojih kadrova koji žele da se što pre i što bolje uhlebe. I to po svaku cenu. Politikanstvo je dominatno u srpskoj politici. Jednostavno rečeno, Srbija je suviše mala zemlja da bi izdržala toliki kadrovski pritisak od strane tolikog broja partijaca koji žele što pre da se ovajde i naplate. “Uđi u stranku da završiš posao“- kaže se danas u Srbiji. Nigde nećete čuti: “Uđi u partiju da nešto promeniš makar i po cenu ličnih gubitaka“. Svuda je tako ali nigde nema toliko partijaca koje treba najesti i napiti kao u Srbiji.

Bilo kako bilo, od Miloševićevih vrhunaca mi se nismo našli u sličnijoj situaciji nego danas. Vlast se koncetrisala u mali broj ruku, medijski su blokirani svi koji misle drugačije od vlasti i njenih sponzora, ekonomska kriza se zahuktava. Stvorila se takva atmosfera od strane medija i ljudi koji se pojavljuju na njima da je sramota reći da si Srbin. Odmah se na to nadovežu negativne konotacije. To je diretkno povezano sa već vekovima poljuljanim nacionalnim identitetom koji je, i kada se pojavljivao, često dobijao mutantne oblike. Treba podsetiti da su se Srbi, ne tako davno, u najvećem broju od broja popisanih izjašnjavali kao Jugosloveni. To opet govori da problem sa našim identiteom nije nov. On vuče korene još od vremena turske vladavine kada se stvorio takozvani “rajinski mentalitet“ kao posledica mimikrije. Tada se ukorenila navika u Srba da jedno govore, drugo misle a treće rade. Koga interesuje više o ovome neka čita Jovana Cvijića. Ili Miloša Časlava. Ketmani koje su stvorili komunisti u Srbiji kao gotov proizvod su preuzeli mondijalisti u Srbiji. Na kraju krajeva: to je jedno isto. Mondijalisti u Srbiji su deca srpskih komunista. U osnovi i jednog i drugog učenja jeste odricanje od srpske osobenosti (koja zaista ne može ništa štetiti da čovek bude građanin sveta), nipodaštavanje nacionalne istorije, sprdanje sa verom, običajima i tradicijom (koji isto tako ništa ne štete građanskim manirima pravom urbanom tipu). Danas se mikrija na velika vrata vratila u Srbiju, svi se pretvaraju da su evropejci krijući pri tome da su Srbi. Zato su Tadić i njegova bulumenta na vlasti u Srbiji.

Najveći greh Srba, greh zbog kojeg i dan danas plaćamo “penale“ i bivamo kažnjavani jeste što se jedan tako mali narod u Prvom svetskom ratu našao na strani pobednika i tu je pobedu u istorijskim i geopolitičkim kontekstima naplatio na severu svojih granica. Tada se činilo da je naplatio, što je samo delimičnoi tačno. Time je naravno kao direktna posledica pobede verifikovana i pobeda u Balkanskim ratovima. Od tada počinju pritisci na Srbiju. Svima okolo i mnogima u Evropi to je izgledalo mnogo za jednu Srbiju. Jedino nikome nije bilo mnogo žrtava koje su Srbi podneli. Ovo je, naime, odgovor na sve češće potezanje teze, pogotovu zadnjih dana, kako Evropa nema ništa protiv nas, nema zavere i mržnje, nego smo sami krivi za sve što nam se dešava. Da krivi smo: i ja navodim zbog čega smo “krivi“.

Nekada je postojao, kod nekih: viteški kodeks ponašanja. Taj kodeks ponašanja podrazumeva širokogrudi i humani odnos prema onima koje ste porazili ili koji su slabiji od vas. Odnos sa dozom poštovanja, rekao bih čak. Tako su poražene vojskovođe pobednici pozivali na večeru posle bitke, a zarobljenim visokim oficirima se nije oduzimalo lično naoružanje. Ali šta o tome zna Miroslav Lajčak? Ništa on ne zna o kodeksu čojstva. O junaštvu neću ni da pričam. Da nešto zna, on bi dozvolio izlazak iz Srpske porodici Radovana Karadžića. Sad je kasno. Otišao Radovan. Odveden je na gubilište. Gledajći ga na televiziji stekao sam utisak kao da taj Lajčak vodi neke svoje lične i sitne prljave ratove protiv porodice Karadžić. Stekao sam utisak kao da bolesno uživa u tom niskom iživljavanju. Može li se onda shvatiti kakav je psihološki profil takvih kreatura i kolika je mržnja prema Srbima prisutna kod njih?! Ima tu ličnih animoziteta, sadističke osvete i ko još zna čega?! To su već frojdovske dileme. Lajčak je svoju odluku da ne vrati lična dokumenta ženi i ćerki Radovanovoj (u dogledno vreme, da mogu da ga vide u Beogradu) obrazložio rečima “da će imati kad da ga vide a žrtve za čiju je smrt Karadžić odgovoran tu šansu neće imati“. Valjda je među žrtve računao i na onih 30.000 ubijenih Srba u Bosni. Ali, ima li simbolike u činjenici da je jedan od pronađenih Dragana Dabića ubijen u Sarajevu 1993-e snajperskim hicem ispaljenim sa muslimanskih položaja. Opa!!!, šta to bi?!? Znači i muslimani su ubijali iz snajpera?! Ali to niko ne podvlači od silnih analitičara koji danima truju srpski etar. Da, ima simbolike!!! Eto Lajčaku, ni Dragana Dabića ne može više niko da vidi i poseti.

Demonstranti ponovo tuku novinare po Srbiji. Ako ćemo pravo: niti su to pravi demonstranti a još su manje ovi tučeni: novinari. To su se samo susrele dve grupe građana pa ovi jači biju ove zakržljale. I treba da ih tuku. Da su pravi novinari, verovatno ih niko ne bi dirao ali pošto su eksponenti jedne od strana u sukobu onda treba da se suoče sa posledicama svoga izbora. Kad nekoga danima nazivaš huliganom i govoriš da on pripada nekoj drugoj i primitivnoj Srbiji šta onda očekuješ kada se sretneš sa njim?! Što se tzv. novinari nisu ugledali na organizatore BELEF-a koji su se “našli“ demonstrantima sa svojom postavkom skulptura i na taj način demonstrantima doturili džebane da imaju čime da gađaju policiju. Bar neka korist od preko 40 milona dinara potrošenih za BELEF. Samo, ne bi bilo zgorega da se novinari i mediji priupitaju: pa zašto ne smeju na ulicu? Šta su to oni učinili ovom narodu, ili delu naroda, pa da se takva atmosfera stvorila? Jesu li batine koje je dobio Dragoljub Milanović drugačije od batina koje su ovih dana dobijali drugi medijski eksponenti? Otkud to da ih narod mrzi? Novinari su oduvek bili na meti države ili pojedinca. Jedino su kod nas novinari na meti naroda. Zar misle da ne postoji uzrok što je narod besan? Odgovor je u sledećem: ljudi su osetili odakle im je stizalo najveće zlo u poslednje vreme. Osetio je narod zlu nameru. A, ovi, misli se na novinare, ne budi lenji a da bi opravdali svoje loše namere i neprofesionalizam, da bi opravdali medijsko jednoumlje i tendenciozno izveštavanje, dosetili se genijalno pa izdali saopštenje kako oni, zato što su ljuti, više neće ni izveštavati sa protesta. Bravo srpski novinari!!! Najbolji ste!!! Zamislite da se svi novinari povuku i ne izveštavaju iz Iraka ili Afganistana kad god neki novinar pogine ili dobije batine?!

Izveštavali ili ne, taj miting se održao 29. jula u Beogradu i pokazao je nekoliko stvari. Prvo, da je Dačić (kod Crnogoraca bi se prezivao: Đačić) naučio sve lekcije od policijskih tabadžija iz devedesetih godina kada su njegovi socijalisti bili na vlasti i kada su razbijali raznorazne tamo neke demonstracije. Tako Daček kaže: “demonstranti su napali policiju“. Znate, sve zavisi od percepcije. Sve je relativno. Jesu li naši odbojakši onomad u Rio de Ženeiru “osvojili“ srebro ili su “izgubili“ zlato. Pa čuvena floskula o vodi u čaši. Jesu li demonstranti napali policiju ili se policija “branila“ napadajući? Ko će to znati?! Prateći u zadnjih petnaestak godina takozvane “nezavisne“ medije stvari stoje ovako:

do petog oktobra, policija je tukla mirne i ničim izazvane građane; od tog oktobra do pre par meseci, policija i demonstranti su se podjednako tukli; a, od pre par meseci i formiranja čuvene “proevropske“ i “socijalno odgovorne“ vlade, demonstranti tuku policiju.

A čini se da sve vreme isti ljudi bivaju na barikadama. Drugo, jedno je miting koji u kratkom vremenu treba da iznedri određenu energiju i prenese neku poruku, i on ne sme da traje nekoliko sati, a drugo su protesti i saborovanje koje treba da traje konstantno i u dužem vremenskom periodu. Tri- četiri sata govorancije je mnogo za jedan miting. Tu je načinjena jedna od grešaka. Umesto da se temperatutra diže, ona je padala i okupljeni su se faktički uspavali posle dvadesetak govornika. Za konstantne, višednevne proteste, pak, bez navijača i ekstremista, potrebna je temeljitija priprema od pukog poziva na mitingovanje. Oranizatori protesta treba da uče od svojih protivnika. Treba da se prisete šta je radila opozicija devedesetih ili “Otpor“ nešto kasnije.

Studenti i đaci su osnov svega. Oni treba da se pokrenu. Posle njih rudari i radnici. Najzad, najveća lekcija koju treba što pre naučiti: normalno građanstvo koje je osnov protesta neće izaći na ulice dokle god se navijači tuku sa policijom. A, sad: svi na svoje radne zadatke!!!

Igor M.Đurić, 01.08.2008