Вести

Biti čovjek danas, najteža je obaveza. Lakše je pozajmiti i vratiti ili ne vratiti milione eura nego ostati dosledan ljudskosti i čovječnosti.

+++

Najlakše od svega je izgleda truditi se da budeš neko drugi i raditi nešto misleći da bi to isto tako neko drugi uradio ne razmišljajući pri tome o nečem veoma bitnom. Ono što uradim ja je moje i samo moje delo. Za svoje činjenje ili nečinjenje samo ja i niko drugi, snosim posledice, jer svaka radnja ima svoje posledice, bilo pozitivne ili negativne, po mene ili po neke druge. Ako su te posledice negativne po mene to nije toliko ni važno. Ako su negativne po druge meni takođe nije važno. Ali kako se osjećaju drugi? To je veoma važno!

Običnom smrtniku, pokornom slugi, čovjeku koji vjeruje u nešto izvan zemaljsko, nešto sveto, nepokvarljivo, to je jako važno. Onome ko ne veruje ni u šta osim u sebe i neke druge poput sebe, idole koje sledi i koje kopira, do toga nije stalo. Nažalost takvih koji idu i grabe napred pri tome ne gladajući po kome i po čemu gaze ima napretek. O njima bi se moglo pisati danonoćno jer svako od njih je specifikum na svoj način. Zato o njima neki drugi put. Ili ne. O njima nikako.

O njima već svi pričaju pa ja zato neću. Iako me bole svi, i oni, njihovo postojanje i njihovo delovanje, o njima neću ni reči. Želim reći nešto o idolima, ljudima koje slede, institucijama koje ti idolli predstavljaju. A sve u vezi zadnjih događanja u majci Srbiji. Pjesničkim rečnikom rečeno sve medijske kuće sveta jutros, u sredu 30/07/2008 godine prenele su vest koja bi otprilike glasila: Rano juros nagela se kuća koja se Srbijom zove. Do oštrog naginjanja a i pucanja zidova ove kuće došlo je zbog vađenja kamena temeljca i njegovog slanja u svjetsku laboratoriju na analizu. Svjetski stručnjaci su utvrdili na prvi pogled da je kamen temeljac grbav pa ga treba ispitati i ne vraćati nazad. Iako je čvrsto podupirao kućne stubove pretpostavljeno je a potom i pre analiza utvrđeno da nije dobro da kuća ima čvrste temelje pa da nije zgoreg da se ista potkopavanjem nagne a vremenom će se već sama srušiti.

Ove pjesničke izraze potkrepio je niko drugi nego gospodin Bramerc danas na pres konferenciji u Haagu. Ako se ne varam vrli gospodin reče da mu je drago što je jedan od najtraženijih ratnih zločinaca u Haagu, da predstoji suđenje koje će započeti njegovim pojavljivanjem pred sudom itd itd itd. U svemu rečenom nema ništa čudno da Bramerc (ne mogu ga oslovljavati više ni sa gospodinom ni sa vrli) koji je dobro pravno potkovan ne izjavi nešto što se kosi sa osnovnim pravilom u pravnom životu. Pravilom koje je poznato svakom brucošu prava a kamoli ne nekom ko je visoka čivija u Haškom kazamatu. Pravilo o kojem pričam glasi:

Bez obzira na djelo i zločin koje se nekom stavlja na teret optuženi je nevin sve dok se na sudu ne dokaže suprotno.

Konkretno, čovjek ubije čovjeka, prijavi se policiji samostalno, policija ga privede u Sud gdje mu se sudi. Tek kad sudija nakon saslušanja svjedoka te tužilaštva i odbrane donese sa porotom odluku da je optuženi kriv onda se isti smatra i proglašava krivim. Bramercu to očigledno nije poznato.

Ratni zločin je težak i komplikovan termin ako se posmatra iz pravnog ugla. Čak se i pojedinična krivica kada za nju imaju sve relevatne činjenice može smatrati opravdanom a optuženi biti oslobođen. To je naime dokazala praksa Haškog tribunala. Svjetska pravna praksa pokazala je takođe da je neko kriv tek lad se iznese niz dokaza koji ga terete za predmetni zločin, tek tada se donosi presuda kojom se optuženi proglašava krivim, tek tada se može govoriti o stvarnom krivcu.

Obaveza zaposlenih u sudu, nebitno gde se sud nalazio jeste da se prema optuženom odnose kao prema osobi koja to zaista i jeste: civilna osoba kojoj se nešto stavlja na teret, koja se sumnjiči za nešto ali sve dok se ne dokaže i na raspravi razmotri sve i jedan dokaz za i protiv.

Doduše sporne situacije poput ove Srbiji nisu nepoznate. Sjećanja se vuku još doba kada su vim terenom vladali Turci. Tada je za sve čestite srpske domaćine koji su na ovaj ili onaj način pokazali otpor svajaču bila poznata izreka koja kaže:

„Kadija te tuži, kadija te sudi!“

Ja se evo večeras pitam odakle li je onaj kadija koji ne samo da optužuje nego donosi i odluku o tome da je Radovan kriv iako mu njegovo tužilaštvo nije ni počelo suditi?

Pitam se još, imamo li mi Srbi pravo na pravo ili imamo samo pravo da priznajemo krivicu i da se „ćutimo“ krivim?

Đorđe Krstić, 30.07.2008

Podebljanja, format teksta i ilustracija -novinar.de