Вести

Da li je hapšenjem Radovana Karadžića, zapravo, rešen samo problem Radovana Karadžića? I ništa drugo, i ništa više

+++

Kao Srbin on je verovao samo Srbima. Samo je ogroman strah mogao da ga natera da napusti svoju zemlju. A svojom zemljom on je smatrao i Republiku Srpsku i Crnu Goru i Srbiju. Voleo je srpske planine, srpske pesme i srpske suhomesnate specijalitete. Dugo je bio vrlo popularan u Republici Srpskoj i dugo su se tamo mogli videti na javnim mestima izlepljeni portreti Radovana Karadžića sa šeretskim izrazom lica ispod kojeg je bio natpis ne engleskom „Ne dirajte ga!”

U divljim planinama istočne Bosne, u naseljima Čelebići, Borje, Čehovo i Zavat uz flaše šljivovice iz ruke u ruku, i uz gusle, godinama se ponavljalo: „Za Radovana smo svi spremni da umremo, naš Raša se nikada neće živ predati”. Njegova majka je, navodno, svojevremeno rekla: „Radovan se vratio svom narodu, narodu koji ga je štitio. Više bih volela da se Radovan sam ubije nego da ga predaju Hagu. Bog će mu suditi, a ne Hag, a ja znam da moj sin ni mrava ne bi zgazio”.

Oko njegovog skrivanja stvorena je legenda. Viđali su ga u crnom mercedesu, pa kako sam vozi staru narandžastu „zastavu”, kako priprema sklonište u crkvi iz 19. veka u Rudom, kako posećuje crkvu u Čelebićima, kako pije kafu na Dobrinji… Pričalo se da iza njega stoje stanovništvo, policija, crkva i mnogi političari. I to ne samo u Republici Srpskoj, već i u Srbiji i Crnoj Gori. Pričalo se i da je podrška crkve i lokalnih „biznismena”, odnosno crnoberzijanaca, bila od ključnog značaja za njegov opstanak na prostoru istočne Bosne. Mali gradovi Rudo, Čajniče, Višegrad i Foča bili su središte njegovog kraljevstva. Kažu da se jedno vreme bio prerušio i u kaluđera.

Pričalo se i procenjivalo da ima oko sebe barem 300 teško naoružanih srpskih specijalaca sa snajperima, ručnim raketnim protivoklopnim i protivavionskim bacačima raketa, svi raspoređeni u nekoliko prstenova zaštite, odani i spremni da svi poginu, a da Radovan ostane na slobodi. Pričalo se da je stalno u pokretu, da nikada ne noćiva dva puta na istom mestu, da mu planinski pastiri služe kao izviđači koji javljaju svaki pokret snaga NATO iz svojih baza, a vozači teških kamiona natovarenih drvetom godinama su mu prenosili poruke od majke i brata. Guste bosanske šume navodno su ga krile od radoznalih pogleda, pa je jedno vreme čak i američki satelitski sistem za izviđanje bio usmeren na jedinu evropsku prašumu, Perućicu, u istočnoj Bosni. Sateliti iz svemira tražili su bilo koji znak ljudske prisutnosti u toj jedinoj evropskoj prašumi. Valjda su Amerikanci mislili da će Radovan zapaliti neki „tompus”, što bi senzori izviđačkog satelita odmah registrovali. A Radovan je stalno, preko posrednika, čak i u nekim beogradskim novinama izjavljivao: „Ja sam pod zaštitom Ričarda Holbruka i Amerikanaca. A što se tiče tribunala, u Hag? Nikada!”.

Smatralo se da bi pokušaj njegovog hapšenja i mogući krvavi obračun sa njegovim čuvarima za NATO bio „nepredvidivi rizik”, koji ni jedna vlada na Zapadu nije htela da preuzme. U Republici Srpskoj, posebno u istočnoj Bosni, likovalo se posle neuspelih NATO operacija „Tango” i „Ćilibarska zvezda” u kojima su specijalci NATO-a namamljeni da traže Karadžića u šumama istočne Bosne, u području Čelebića na oko 1000 metara nadmorske visine. Prethodno se na terenu, navodno, pojavio Karadžićev dvojnik. NATO je udario u prazno. NATO je u pokušajima hapšenja Radovana Karadžića, zapravo, najmanje četiri puta udario u prazno.

Zatim su krenule priče da je Karadžić negde jako daleko, preko sedam mora i sedam planina, u luksuznom izgnanstvu sa američkim garancijama, sa ličnim čuvarima i bankarskim računima u Grčkoj i na Kajmanskim ostrvima. Da svoju bezbednost i skrivanje skupo plaća, da para ima dovoljno i da novac potiče još iz slučaja „Kuvajtski dinari”. Naime, Sadam Husein je u avgustu 1990. godine zarobio u Kuvajtu, u državnom trezoru te zemlje, na stotine miliona kuvajtskih dinara. Posle su ti dinari navodno na čudan način dospeli u BiH, kao pomoć Aliji Izetbegoviću. Ali za to su saznala bivša braća Hrvati i Srbi, i u zajedničkoj akciji napali su skladište para, pa podelili kuvajtske dinare. Zatim su se ti dinari menjali u of-šor zemljama po kursu jedan dinar za dvadeset centi. Pa su onda i neki bliski savetnici Karadžića odjednom otputovali na Kajmane. Meni su se kleli da su išli da surfuju…

U međuvremenu je srpsko stanovništvo u Republici Srpskoj postalo indiferentno prema svom nekadašnjem nacionalnom lideru; političku scenu određuju nove partije i lideri, čak se i SDS donekle distancirao od svog osnivača. Kada je to osetio, Radovan je promenio taktiku skrivanja primenivši tzv. ruski model. Koristio je identitet druge osobe, baš kao što je to uradio čuveni sovjetski špijun pukovnik Abel u Njujorku. Radovan u Beogradu.

Iz Srbije je, u međuvremenu, put Haga otišla cela nekadašnja državna i vojna elita i nije se podigla baš velika bura protesta. Srbi su umorni do svega. Da li je onda hapšenjem Radovana Karadžića, zapravo, rešen samo problem Radovana Karadžića? I ništa drugo, i ništa više?

Miroslav Lazanski; POLITIKA
[objavljeno: 26/07/2008]