Вести

Radovana Karadžića susreo sam prvi put u društvu sa jednim njemačkim novinarom u novembru 1990 godine u centrali SDS u Sarajevu.

 Svetislav Kostić, 24.07.2008

+++

Na zidu Karadžićeve radne sobe visila je jedna karta koja je u različitim kraskama ocrtavala etničke Grupe u BiH i ličila na jedan šaroliki mozaik. Karadžic je njemačkom gostu na karti argumentovano objašnjavao protivljenje srpskog dijela stanovništva protiv otcepljenja BiH od Jugoslavije. U Bosni i Hercegovini žive tri totalno „ravnopravna naroda“, objašnjava Karadžić svom gostu, i „niko ne može da odlučuje za drugog“, argumentuje Karadžic, objašnjavajući slikovito na primjeru trojice ljudi za stolom koji imaju ista prava u odlučivanju o vlastitoj sudbini. Medjutim, dvojica od njih slože se da skoče kroz prozor i kažu trećem, „mi skačemo, a i ti moras s nama“. „Problem leži u tome“, rezimira Karadžić, „da ti nećeš da sa drugom dvojicom skočiš“.

Kako što se zna, u međuvremenu je zapadno inostranstvo energično podržavalo muslimansko-hrvatsku većinu. A princip teritotorijalnog integriteta gurnut je ad acta. I time dat signal za početak rata. A okončan bombardovanjem Srbije 1999.

Doduše, za poneke krugove i pojedince takodje kao da nikad bilo. Ali, što vreme više prolazi, sjećanja će da budu utoliko svježija. Ne bih onda poželeo da se nadjem u koži onih koji su patili od pragmatične amnezije. Poslednja zbivanaj samo potvrdjuju još jedan put više političku ruku Natoa iza haškog „tribunala“. Tek koju nedelju ranije jedna ionako već vickasto blaga sudska odluka protiv muslimanskog zločinca Orića poništena je od „više instance“ haškog „tribunala“.

Dakle, onaj Orić koji se ranih 90-ih godina prsio pred stranim novinarima sa video snimcima od njegove ruke ubijenih i masakriranih srpskih civila „oslobodjen svake krivice“ od „tribunala“ kojem že Karadžić od beogradskog režima da bude izručen na milost i nemilost. Kratko pre toga isti „tribunal“ šiptarskom zločincu Haradinaju potvrdio „neokaljenu“ prošlost. Karadžiću neće biti ni malo lako da se dokazuje pred tim političkim organom pod plaštom pravosudja. O nekakvom korektnom procesu ne može da bude ni govora, kao što već i slučaj sa Slobodanom Miloševićem pokazao. Kako se vec zna, i Karadžić odlučio da se sam brani. Jedna smjela odluka, kada se ima na umu da „tribunal“ nije propustio ni jednu priliku da spreči Miloševićevu ofanzivnu odbranu. Na kraju je to Milošević morao da plati svojim životom. A malo je nedostajalo da i Šešelj tako završi. Kako se moglo i očekivati, hapšenje Karadžića izazvalo je pravo slavljeničko raspoloženje na Zapadu.

Mediji slede već vidjenim antisrpskim refleksima: Naizmjenično, Karadžic je „unapredjen“ u balkanskog kasapina, monstruma koji se zavukao u jazbinu itd. Utoliko više iznenadjuje stav bivšeg dopisnika iz Jugoslavije njemacke TV ARD Fridhelma Brebeka, „da se Karadžiću teško može dokazati učestvovanje i odgovornost za ratne zločine u BiH“. Da podsjetim, Brebek je u svojim izvještajima godinama sledio dosljedno antisrpski kurs. Zbog toga mu bila oduzeta i akreditacija u Beogradu. Danas je Brebek jedan od retkih dopisnika sa naših prostora koji otvoreno kaže da ne vjeruje da je Karadžić naredio „masakre u Srebrenici“, kako mu se podmeće. Izgleda da se potpuno potisnulo u zaborav da je „pobunjenik“ Radovan Karadžić, kako ga se u beogradskoj Politici nedavno nazva, u martu 1993 godine pred Ujedinjenim nacijama zastupao svoje „pobunjene“ Srbe i još tada od mnogih zemalja pobrao aplauz. Aktuelno, što upravo slušam dok pišem, komentar iz Sarajeva na njemačkoj državnoj TV ZDF, po kojem su za vreme rata, Srbi počinili „stravičan zločin u „okupiranom“ (besetztem) Sarajevu nad muslimanskim stanovništvom. Saučesnicima beogradskog režima u gonjenju haških „optuženika“ mora se postaviti granice kada se hapšenje Radovana Karadžića od zapadnih medija zloupotrebljava da se drskim lažima izvrću evidentne činjenice koje opovrgava još živo sjećanje savremenika.

I smatram da je potrebno da odgovarajuće službe režima u Beogradu u ovakvim slučajevima prate izvještavanja stranih medija i reaguju. Namjesto da se preko reprize satanizacije Srba generalno u zapadnoevropskoj javnosti olako prelazi. Bosanske Srbe će to manje da pogodi jer oni će ovako ili onako da budu ugurani u EU u paketu sa bosanskim muslimanima i Hrvatima.

Može se lako dogoditi da aktom hapšenja Radovana Karadžića bude pogodjena Srbija. Jer ako režim u Beogradu Srbe dijeli prostorno – u zapadnoj javnosti i medijima ne postoje takve razlike. Jer za njih su svi Srbi jedno te isto „zlo“. Jedna lasta ne čini proljeće – i nekoliko desetina ili stotina proevropskih tadićevaca na vlasti ne mjenjaju sliku Srba. A da bi se taj dio Balkana držao pod kontrolom, Srbi će i nadalje biti i ostati dežurni krivci. Znaju to beogradski „evropejci“. Zbog toga i oni pribjegavaju demonizovanju Radovana Karadžića i generala Mladića. Po devizi, „eto, mi Srbi u Srbiji predstavljamo onaj bolji i zdraviji dio srpskog korpusa, sto se vec vidi po tome, da na izborima biramo prozapadne politicare koje smo legitimisali da Srbiju uvedu u EU i u Nato. A zbog bombardovanja Srbije kriv je Milosevic“. I tu se krug zatvara.

Jedna od malobrojnih ličnosti od objektivnog novinarskog pera u vrhu redakcije beogradske Politike, gospodja Ljiljana Smajlovic i sama „prekodrinske gore list“ i donedavno oštra kritičarka srpskog kvislinga u Beogradu Borisa Tadića, osjeća se po mojoj ocjeni prinudjena da režimu u Beogradu pravi ustupke tvrdjom da Radovan Karadžić „ne može da bude heroj srpskog naroda“. Gospodja Smajlovic ne objašnjava zašto i zbog čega Karadžić to ne može da bude? Iako zna da on to jeste, u svakom slučaju za „bosanske Srbe“. A i za mnoge u Srbiji. A možda godpodja Smajlovic u duši drugačije misli?.

Da li je Radovan Karadžić ili Ratko Mladić, heroj srpskog naroda – to odlučuje svaki za sebe. Za mene on to jeste. Za razliku od njegovih kritičara, Radovana Karadžića poznavao sam lično i susretao tokom rata u više navrata. I da je gospodja Smajlovic imala prilike da sa Radovanom Karadžićem tokom ratnih godina vodi diskusije, ako to ne bi i priznala – a i kako bi? Naime, da čovjek i ljudsko biće, Radovan Karadžić, nije zaslužio takvu sudbinu, da ga se godinama goni kao neku zvijer i da bude od Srba ulovljen i jednom stranom i antisrpskom tobožnjem „sudskom“ organu izručen na poklon kao na jednom tanjiru punom djakonija. Srbija je propustila svoju priliku na poslednjim izborima da bude cenjena od prijatelja i naprijatelja. A ovako, eto Srbiji belaja iz kojeg više nema izlaza. Jer ovi poslednji izbori, ostaće poslednji koji koliko toliko bili slobodni. Tadić više ne ispušta vlast iz ruku. Da za Srbiju „predaha nema“, to je svakom savremeniku koji prema Zapadu nikakvih iluzija nema bilo ionako jasno. Već prve reakcije Natoa na hapšenje Karadžića kao jednom „dogadjaju od istorijskog značaja“ podsjecaju u dlaku na nedavne reakcije Nato država kada se u Beogradu ustoličila Zapadu u potpunosti poslušna vlada.

A i kod zbacivanja Miloševića 2000 godine od strane takozvane „demokratske opozicije“ takodje je bilo reči o jednom „istorijskom dogadjaju“ u Beogradu. Ostaje otvoreno pitanje, da li će ovaj poslednji „istorijski dogadjaj“ hapšenja Karadžića da ispuni nezasitne zahtjeve Brisela za srpskim sužnjima.

Kako se iz poslednjih vijesti iz Brisela može da ocjeni, slučaj sa ulovljenim Karadžićem pre je podstrekao apetite za liferovanjem dodatnih Srba u Hag. Jer jedan Karadžić, ma koliko god prominentan stanovnik prostorno ogromnog i skupocjenog haškog zdanja, ne može on jedan da opravda daljnu egzistenciju tog kazamata rezervisanog za Srbe. Vec godinama „tužilaštvo“ haškog „tribunala“ drži u rezervi spisak od 6000 srpskih prekodrinskih boraca koji su se pretežno borili u istočnoj Bosni. Problem je u tome, što je Zapadu jasno da on u Republici Srpskoj ima posla sa jednim još uvek slobodarskim kovom srpskog naroda i da bi čitava BiH-konstrukcija bila poljuljana kod pokušaja da se hapšenjima demobilisanih boraca armije RS pokuša da popunjavaju ćelije haškog „tribunala“. Drugim rečima, Srbija sa svojom poslušnom prozapadnom vladom, uz to legitimisanoj od izbornog tjela u Srbiji, ostaje i nadalje kao podesan faktor ucjenjivanja i neiscrpni „liferant“ srpskih „opuženika“ za Hag.

Svetislav Kostić, 24.07.2008