Вести

Zemlja Srbija nikad mirna. Uhapšen je Radovan Karadžić u sred Beograda. Nije se krio po vrletima, nije ga obezbeđivala četa specijalaca spremnih na sve, nije podizao pare sa nekog računa koji je otvorio za vreme vladavine.

 Igor M.Đurić;25.07.2008

+++

Živeo je u glavnom gradu pod drugim identitetom, izdržavao se od svoga rada, eksponirao se u javnosti, slikao za novine, snimale ga televizije. Činom njegovog hapšenja nekim Srbima, i meni lično, potkopano je uverenje da smo kao narod makar bili sposobni da skrivamo nekoga za koga smo mislili da simbolizuje naš otpor i pravo da se borimo protiv nepravde. Da smo sposobni da bez obzira na ucene i podmićivanje sklonimo one koje ne želimo da predamo: makar iz čistog i neracionalnog inata. Mislio sam da samo sposobni da ne izdamo: makar u jednom slučaju. Ispostavilo se da se haški begunci kriju i snalaze sami, da nemaju nikakvih krugova zaštite o kojima su nam godinama solili pamet. Niko ih do sada nije izdao jer skoro niko nije znao gde su. Čim je neko saznao: izdaja je učinjena.

Srbija bolno podeljena po ovom pitanju kao i po svim drugim pitanjima. Srbija BOLESNO podeljena. Srbija nema više energije za išta pozitivno. Nema moći za napred, snage za borbu. Srbija nema volje da živi. Ljudi koji njome sada vladaju mogu da rade šta god hoće. Niko više ne diže glas protiv. Niko ne sme da iskaže drugačije mišljenje. Srbija je bolesna. Čeka se samo prijem u Evropsku uniju pa da umre.

Sve će se reći ovih dana. Kao što je rečeno prethodnih. Dana i godina. Vekova. Govoriće i jedni i drugi. A ništa niko neće reći: niti istinito, ni novo. Čućemo samo stare zablude i laži. Oni koji su sastavili novu srpsku vladu znali su šta rade. Došlo je vreme da se vrate dugovi. Ne čudi mene to. Čudim se Karadžiću. Imao je šansu da zapečati svoj lik: u mit, i da potvrdi da je nacionalni heroj. A pristao je da ostatak života provede u poniženju i lancima. Vrlo diskutabilan ostatak života, imajući u vidu vek življenja u Ševeningenu. Vodio je narod, dobio je bitku- jedini od Srba u zadnjih devedeset godina. Sada je trebalo da dobije i rat. Nije smeo živ u Hag. Bojim se da je tu sebi srušio mogućnost da postane legenda. Veliku partiju pokera je igrao da bi imao prostora da razmišlja o svom životu. Mnogo je ljudi već poginulo pod njegovom komandom ili zbog njegovih komandi. Istorija ne prašta vođama koje misle o svom životu.

Sve je ovo već viđeno. Analitičari i agenti CIA-e koji kontrolišu današnju vlast u Srbiji tačno su ovoga puta procenili situaciju da je upravo sada pravo vreme za tu akciju. I bili su u pravu: niko ni prstom nije mrdnuo. Ništa dramatično se nije dogodilo. Malo su se momci iz “Obraza“ pogurali sa policijom i to je to. Ovo govori o najmanje dve stvari: prvo, srpski narod je duhovno i emocionalno istrošen i prazan, i, drugo, ljudi nisu prepoznali da se stvara mit, jer ga nema, a nema ga iz svega navedenog. Pa i da su ga prepoznali, i da ga je bilo, opet se ništa ne bi desilo jer su Srbi izgaženi i istrošeni. Srbi, dakle, imaju samo jedan istinski mit, istorijski prekaljen, duhovno živ, u životu prisutan, mit koji može da ih pokrene i oživi: Kosovski mit!!! Jedino još po pitanju Kosmeta kod Srba proradi nešto emocija i nacionalno svojstvenog inata. Još uvek srpska duša zatrperi jedino kad čuje reč Kosovo. Jedino još oko Kosova Srbi su u stanju da se okupe oko jedne ideje. Samo je pitanje: koliko će to trajati. Jaki su udari spolja i iznutra na Kosovski mit.

I bez obzira što je Karadžić prodat za nešto novca, odnos SAD i EU i dalje će se definisati kratko a tačno: stalni pritisci i pretnje. I sada, kada su na domak od cilja da razbiju Srbiju totalno, iz krugova srpskih vlasti nas ubeđuju kako neće biti uslovljavanja, pretnji i pritisaka da Srbija zarad Evrope bude morala da prizna Kosmet. A koja je prva reakcija američke administracije na hapšenje Karadžića? Preporučili su međunarodnim snagama na Kosmetu da što pre uspostave kontrolu nad severenim Kosovom.

“Pukli“ smo totalno. Više sam ovih dana saznao (i korektnije) od hrvatske televizije ili inostranih servisa nego sa “srpskih“ televizija gde je preovlađivala jedna te ista matrica: jednoumlje obojeno žutim. Informativni mrak u Srbiji nikad nije bio tamniji. Mogli smo čuti mišljenje samo onih kojima je hapšenje bilo na srcu, onih koji su plaćeni da propagiraju te ideje. Srbija je pod diktaturom. Samo je jedna televizija, koja je, uzgred budi rečeno, u američkom vlasništvu, prekinula program u trenutku kada je vest izašla u javnost. Sa druge strane, sve svetske stanice su odmah prekinule redovne programe i počele da izveštavaju o hapšenju. Ministarstvo Unutrašnjih poslova je brže bolje izdalo saopštenje “kako oni nemaju ništa sa hapšenjem“?! Bože moj, otkud Dačić i policija da hapsi nekoga u pravnoj državi Srbiji. Pa ko to onda hapsi po Srbiji? Lovci na ucenjene glave? Strane službe? BIA nema te kapacitete jer su njene jedinice raformirane. Vojska ne može više da uhapsi ni vojnike koji beže u grad preko ograde. Ko je sve vodio vojsku zadnjih deset godina dobro može da skuva i ručak za vojnike. Šta hoće Dačić? Je li on misli da smo svi ludi? Kao da mi nismo znali šta će sve morati da radi kada se uhvatio u to kolo. Želi da amortizuje događaj zbog svojih birača? Pa on više nema birače pa ne mora da brine zbog toga. Ovo mu je- što mu je. A Dejanovićka raspustila Skupštinu. Da poslanici ne pričaju o Karadžiću. Lukavo, nema šta. Ni za nju više niko nikad neće glasati, mislim da se to podrazumeva.

Ovo veće “čudo“ sa hapšenjem Karadžića amortizovalo je reakcije na odluku da se povučeni ambasadori vrate u zemlje koje su priznale nezavisno Kosovo. Nema tu nikakve visoke politike. To su partije i pojedinci vršili pritisak da se partijski kadrovi vrate na uhlebljenje, ništa drugo. Naravno, to je i naređenje, preporuka i uslov (kako hoćete) sponzora spolja. Sve poslove su još neko vreme nesmetano mogli da obavljaju otpravnici poslova. I onako ne zarezuju naše ambasadore baš mnogo u tim zemljama. Sa druge strane, zbog formalne odluke da naši visoki funkcioneri ne kontaktiraju sa ambasadorima zemalja koje su priznale Kosmet niko se nije mnogo uzbudio. Ta odluka se i onako nije poštovala. Valjali su se po travnjacima njihovih rezidencija i ispijali hladan šampanjac skoro svi. A sećate li se kako je prošao pokojni Bobi Fišer zato što nije poštovao odluku američke administarcije o prekidu svih odnosa sa Srbijom?! Od strane srpskih vlasti ovo je jasna poruka zemljama koje zbog raznih razloga do sada nisu priznale Kosovo: slobodno to činite jer sa Srbijom nećete imati izbiljnijih problema. Ovo će imati za posledicu novi talas priznavanja Kosmeta već od septembra. Vala se Amerikanima isplatila svaka para koju su uložili u “proevropske“ snage u Srbiji.

SPS-ovi glasači su došli glave mojoj generaciji. Kada smo devedesetih bili mladi i željni širokih pogleda, lepote življenja, ljubavi i putovanja: oni su nas gurali u ratove i sankcije. Sada kada smo sredovečni ljudi, skloni da konzervativnije i kritičnije gledamo na svet, opet nas oni, socijalisti, guraju u nekakve sumnjive rabote evropskih integracija po cenu svega zbog čega smo ratovali i krvarili. Ako su to hteli da rade, red poteza je svakako drugačiji. Od izolacije do sumnjivih integracija prošla je uludo mladost nas koji smo se rodili između pedesetih i šezdesetih i to najviše “zahvaljujući“ SPS-u. Za zlatne sedamdesete bili smo suviše mladi, za neke buduće zlatne godine evropskog života već smo stari. Mi smo još i dobro prošli. Mnogi su mrtvi.

Nemojte misliti da prethodne misli nemaju nikakve veze sa hapšenjem Karadžića. Sve je to jedan isti proces. Ne likuju i raduju se uzalud Olbrajtova, Holbruk, Klark, Mesić, Silajdžić – zar mislite da njihova radost može biti radost za Srbe? Zar to što se B92, Kandićka i ostali šljam sada seiri može nešto dobro doneti srpskoj državnosti?! Zar laži i floskule da su Izetbegović i Tuđman demokrate i mirotvorci a Karadžić i Milošević ratni zločinci može doprineti pomirenju i trajnom miru?!

Eto, seo sam da napišem kolumnu pun emocije i besa. Žao mi je, ja ne mogu drugačije. Tako se osećam. Tema se nametnula sam po sebi. Spremio sam se da nabrojim nelogičnosti i nepravde. Da napišem koju o zabludama i izdajničkom mentalitetu. Ali sad mislim da treba da stanem. Pa sve je već rečeno, rekoh li već. Sve se zna o Radovanu Karadžiću. Šta je radio, čime se bavio, kako su ga i za koliko novca jurili sve ove godine. Da batalim ja to. Da se manem ćorava posla. Već i ovo što sam napisao nije ništa novo. A i svi sada pišu o tome. Većina lošije od ovoga, neki čak i isto. Zato ću o nečem drugom. U redu, Karadžić je uhapšen. Zašto?- znamo. Ali ne znamo zbog čega je uhapšen Dragan David Dabić?! Šta je on skrivio? Što on mora u zatvor? Dragan Dabić je miran građanin koji je živeo od svoga rada, koji nije imao nikakvih bogastava, nije imao milione dolara, obezbeđenje, vilu na Dedinju, akcije, džipove, viski- nije imao ništa od toga a opet mu nisu dali da mirno živi u Srbiji. Ništa novo. Većina mirnih i poštenih građana ne može da živi mirno u Srbiji. I ako se dokaže da je Karadžić ratni zločinac (a to je sada nemoguće jer su drugi akteri koji su podjednako krivi ili nevini: mrtvi) Dabić sigurno to nije. Dabić nije ratni zločinac! Zašto ga ne ostave na miru?!

Zašto uznemiravaju mirnog građanina i poštenog čoveka?! David Dabić se bavio lečenjem ljudske duše i ublažavanjem ljudskoga bola. Oni koji su ga poznavali kažu da je to činio dosta uspešno. On je obrazovan, intelegentan, dubokouman i harizmatičan čovek. Šta će takav hladnome i bezosećajnome Hagu?! Neće ga Hag shvatiti, jer Hag ne shvata ništa. Dabić se nije krio- znači nije ništa kriv. Krivci se kriju i beže- Dabić je hteo da bude među ljude. I sad, ako neko i ne voli Radovana Karadžića, a takvih ima mnogo, to njima ne daje za pravo da mrze i šikaniraju Dragana Dabića. Šta je kriv David? Zato što je prodavao talismane, držao predavanja i pisao za novine?!

Treba odati priznanje Koštunici. On je govorio da ne zna gde je Radovan Karadžić, i nije lagao. Za Davida Dabića ga niko nije pitao pa ako je i znao nije nalazio za shodno da to kaže. On je Dabiću obezbedio ljudska i građanska prava, makar onolika kolika su imali drugi ljudi u Srbiji. Za drugo se Dragan sam snašao: radio je i živeo od svoga rada. Možda je impotentim srpskim proevropljanima smetalo što je Dragan viđan uvek u društvu lepih žena?! Možda im je smetao što je govorio o tihovanju i o tome kako se postiže duhovni mir?!

Ne sporim da Dragana nije ostavljalo ravnodušnim kada bi na uličnim tezgama ili na utakmicama gledao majice sa likom Radovana Karadžića. U kafani, gde je po nekad svraćao, takođe je visila slika tvorca srpske države u Bosni. Je li Dragan nekad razmišljao o tome gde se krije Radovan?

Dragan Dabić je rođen uokolini Kraljeva, u selu Kovači. Ne zna se kada tačno ali otprilike pre šezdesetak i nešto godina. Medicinu je završio u Moskvi na univerzitetu Lomonosov gde je i specializirao psihijatriju. Obišao je zatim ceo svet, najduže se zadržao u Kini gde je usavršavao alternativnu kinesku medicinu i istočnjačke borilačke veštine. Od kada se vratio u Srbiju bavio se alternativnom medicinom, bioenergetikom i makrobiotičkom ishranom. Živeo je u ulici “Jurija Gagarina“ na Novom Beogradu dok ga kriminalci nisu oteli. Dragan je govorio: “Iza svakoga čoveka koji može, postoje drugi ljudi koji mogu“. “Mogu“ drugi ljudi, video si Dragane. Mogu sve. David je citirao kineske mudrace: “Onaj ko proda roda svoga, neka dve rake iskopa“. Kao da je predosećao Dabić šta mu se sprema.

Tihujući i uspostavljajući duhovnu ravnotežu Dragan je došao do nivoa kada ne može biti poražen. Radovan je izgubio. David nije. Čulne kazne koje sleduju Radovana- Draganu ne mogu ništa. Kada Radovan bude utamničen negde u belom svetu Dragan će se slobodno šetati u društvu lepih žena po Skadarliji ili Knez Mihajlovoj. Tugovaćemo tiho za Dabićem a vikati besno zbog Karadžića. Dabić nikada ne bi postao Karadžić i uvek bi ostao Dabić da ga srpski narod nije postavio za vođu. Neko je to morao biti. Ne smemo se sada toga odricati. Moramo ih oboje prigriliti za svoje ma koliko grešni bili: i oni i mi. Nema nam druge. Ne zbog njih dvojice- zbog nas samih moramo.

Igor M.Đurić; 25.07.2008