Вести

Projava prijateljskog raspoloženja nekih krugova unutar Pravoslavne Crkve prema rimskom papi izazivalo bi manju zabrinutost kod većeg broja neravnodušnih pravoslavnih ljudi, ako bi bile primetne nekakve izmene u politici Vatikana.

+++

Međutim unija se sve više nadvija, prvenstvo i nepogrešivost pape deklarišu se po svakom povodu, a vatikanska diplomatija čini svemoguće da bi pomogla objedinjenje sa pravoslavnima na osnovu odluka Florentinskog i Drugog vatikanskog koncila, koji su pozivali pravoslavnu braću „šizmatike“ – da se vrate u okrilje „istinske“ papske Crkve.
Papizam, koji uzima u obzir ne samo odluke Sedam Vaseljenskih Sabora već, pre svega, povezan je sa odlukama četrnaest sopstvenih „vaseljenskih“ sabora, ne može da traži drugi put za sjedinjenje sa pravoslavnima, osim njihovog „vraćanja“. Tako, u odlukama Drugog vatikanskog koncila. Bez obzira na neke neznačajne korake Vatikana prema pravoslavnima, dogmati o papinom prvenstvu (primatu) i nepogrešivosti, ne ograničavaju se i ne utišavaju, već naprotiv, pridaje im se veći značaj u odnosu na odluke Prvog vatikanskog koncila.

„Drugi vatikanski koncil nije prestao da pridaje veliki autoritet papinom položaju, pri čemu ide do tog stepena, da su neki njegovi ushićeni poštovaoci na Saboru počeli smatrati, da Glava Crkve već nije Hristos, već Petar, a kroz njega i papa“ Što se tiče promene pogleda rimokatoličke crkve, treba imati u vidu da „reč ide o promeni spoljašnje politike i društvenog vida rimske crkve, a ne o unutrašnjoj reformi njenog veroučenja“.

Same rimske pape s vremena na vreme potvrđuju beskompromisnu odlučnost papizma da odbrani svoje dogmate. Tako papa Pavle VI u svojoj prvoj poslanici nakon izabiranja „Ecclesi amsuam» (od 6 avgusta 1965 g.)“ izjavio je: „Greše oni, koji misle da mi odbacujemo svoje privilegije, koje nam je dao apostol Petar“. I papa Jovan Pavle II u poslanici „Lumen Orientalis“ (od 25 marta 1995 g.) potvrđuje to isto: „Svaka diskusija o mogućnosti objedinjenja Crkava pretpostavlja bespogovorno priznavanje papinog prvenstva, koje je ustanovljeno od srane Boga, kao „večnog“ vidljivog načela i osnove jedinstva“. Tako da je teško gajiti iluzije o mogućnosti dostizanja dogovora između rimokatoličke i Pravoslavne Crkve na osnovu njenog modernisanja, već samo na osnovu Apostolske Vere, one vere, koju je do danas sačuvala Pravoslavna Crkva.

Svako, ko pažljivo proučava stadijume koji su prošli odnosi pravoslavnih i rimokatolika, primećuje da Vatikan ima plan, koji će se postepeno ostvarivati, dok se ne dogodi „ujedinjenje“. O planu Vatikana da ostvari ujedinjenje pravoslavnih i katolika profesor Jovan Karmiris je pisao „Papa Pavle VI i njemu bliski katolički bogoslovi, su izradili odlično osmišljen, široki program rimocentričnog ekumenizma, bliskog latinskoj eklisiologiji“.

Mitropolit peristerionski Hrizostom pojašnjava, o kakvoj vrsti ujedinjenja se govori: „Braća katolici direktno ili indirektno daju da se shvati da Pravoslavna Crkva može da se objedini sa rimokatoličkom posredstvom konsolidacije, a slično i paralelnim procesima koji postoje između nje i unijata.“ Poznati grčki bogoslov. o. Jovan Romanidis govorio je poverljivom razgovoru sa katoličkim biskupom, koji mu je govorio o planu Vatikana, u saglasnosti sa kojim objedinjenje Crkve ne dolazi sa vrha (to jest ne kroz episkope, bogoslove i dijalog između njih) već odozdo – posredstvom takozvanog narodnog ekumenizma.

Za ostvarenje rimocentričnog plana već su preduzeti sledeći koraci.

1. Skidanje anatema iz 1054. godine, ali ne i odbacivanje spornih dogmatskih pozicija.

2. Razmena poseta crkvene jerarhije i darovi u vidu Svetih Moštiju i Ikona koje je Vatikan doneo. Na taj način, stvara se utisak, da je Vatikan prijateljski raspoložen prema Pravoslavlju.

3. Otpočinjanje bogoslovskog dijaloga. Njegov cilj je – uzajamno priznavanje Tajni, sveštenstva i apostolskog prejemstva, i kao konačno, priznavanje Crkvi kao „sestara“.

4. Bez obzira na prekid međucrkvenog dijaloga, u vezi sa unijatskim problemom (Baltimor, 2000 godine) on je bio obnovljen bez rešavanja problema Unije. (Štaviše, unijati su učestvovali u dijalogu sa pravoslavnima kao punopravni učesnici procesa pregovaranja). Očigledno je, da iako se unija kao metod ujedinjenja na rečima i osuđuje, u stvarnosti se ona koristi od katolika kao jedinstveni put ka jedinstvu (u saglasnosti sa odlukama Drugog vatikanskog koncila).
Sadašnji papa, Benedikt XVI, u poslanici unijatskom arhiepiskopu Ukrajine, Ljubomiru Huzaru, pozdravio je borbu unijata da očuvaju svoj identitet i nezavisnost: „U grko-katoličkoj crkvi, koja se nalazi u punom opštenju sa naslednikom apostola Petra, postoji dvostruki zadatak, koji se sastoji u očuvanju istočne tradicije u okvirima katoličke crkve i pomaganju zbližavanju dve tradicije, svedočeći da one nisu samo bliske, već i sastavljaju duboko jedinstvo u svojoj različitosti“. U Efesu, taj isti papa je ponovo istupio u podršku Unije, „koja je po njegovom mišljenju najbolji put ka jedinstvu Crkve“.
Činjenica da je papizam osnovao unijatske „crkve“ na kanonskoj teritoriji svih drevnih crkava Istoka, svedoči o očuvanju kursa prema Uniji, kao sredstvu i standardu „objedinjenja“ i vraćanja Pravoslavnih i drugih ispovedanja Istoka u okrilje Rima.

5. Izrada, demonstracija i podrška novih teorija, u saglasnosti sa kojima se dogmati o Filioque, papinom primatu i nepogrešivosti, od strane rimokatolika tumače na taj način, da postaju „prihvatljivi“ za pravoslavne. Pre oko 40 godina učestvovao sam na skupu pravoslavnih bogoslova Atine. Na taj skup bio je pozvan i poznati klirik rimokatoličke crkve, Pjer Dibre. Tada nam je rekao: „Mi formulišemo dogmat o prvenstvu pape, na taj način, da bi ga vi primili“. Primetio sam da značaj ima ne formulacija, već suština. Mi nikada nećemo prihvatiti dogmat o prvenstvu u tom smislu, kako ga podrazumeva rimski papa.

6. Održavanje pravoslavno-katoličkih bogoslovskih konferencija, koje tobož, promovišu pravoslavnu duhovnost i koje usađuju ideje stremljenja ka jedinstvu, bez obzira na sve dogmatske razlike.

Do sada, većina pravoslavnih bogoslova je kretalo iz činjenice da između Pravoslavne i rimokatoličke crkve postoje određene dogmatske protivrečnosti bez čijeg rešavanja ne može biti nikakvog ujedinjenja. Sada i neki pravoslavni su počeli da govore o tome, da imamo jednu veru, jedno predanje i da postoje određeni preduslovi pod kojima bi mogli priznati papino prvenstvo.

Ovde bi želeli, pre svega, da naglasimo: Pravoslavna Crkva nikada nije priznavala, da je nakon raskola, kod pravoslavnih i rimokatolika ostala jedna vera i jedno predanje. O tome svedoče veliki jerarsi i bogonosni Oci. Kao što su Sveti Grigorije Palama, Sveti Marko Efeski, Sveti Meletije Pigas, Prepodobni Nikodim Svetogorac, Sveti Nektarije Eginski, Dositej Jerusalimski i mnogi, mnogi drugi. O tome svedoče i sacorne odluke pravoslavnih patrijarha iz 1848., 1868 i 1895. godine. Pa i prosti pravoslavni narod, bez obzira na teškoće turske vladavine i sistematsku latinsku propagandu, a takođe i pritisak s vremena na vreme od strane Unije, nisu menjali svoju Veru, već su ostali verni dogmatima svoje Crkve.
Iščekivano ujedinjenje, koje se evo već nekoliko decenija pažljivo priprema od strane Vatikana, neće biti prihvaćeno od većine pravoslavnih, već će samo dovesti do raskola, jer se u osnovu tog ujedinjenja ne pretpostavlja rešavanje dogmatskih razmimoilaženja, ne katoličko odbacivanje svojih jeretičkih dogmata (Filioque, prvenstvo pape, tvarna blagodat itd) već njihovo novu tumačenje.

Naravno, naša zajednica, obremenjena idejama globalizacije i „novog svetskog poretka“ nema, nažalost, duhovnu osetljivost pravoslavnih, koji svojevremeno nisu prihvatili Florentinsku uniju. Ali i danas ima dovoljno svesnih pravoslavnih hrišćana, koji će se suprotstaviti svakom pokušaju ujedinjenja, koje bi se učinilo na osnovu Istine, čuvane u Pravoslavlju. Zabrinutost, koje kod mnogih pravoslavnih izazivaju događaji poslednjih godina, dokazuju da je pravoslavna svest kao i ranije živa.

Tako da oni, koji danas streme ujedinjenju, treba da se zamisle: zar neće, umesto savladavanja razlika, oni dobiti raskol jedne pravoslavne pastve.

izvor: http://pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=559&did=2096

Arhimandrit Georgije Kapsanis,
iguman manastira Grigorijat na Svetoj Gori

+++ 

POZDRAV MITROPOLITA CRNOGORSKO-PRIMORSKOG G. AMFILOHIJA,PRILIKOM PRIJEMA PAPI JOVANU PAVLU II U IME DELEGACIJE SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SPC

Vatikan, 6. februara 2003. godine

Vaša Svetosti,

Čini mi veliku čast što mi se dala mogućnost da Vašoj Svetosti prenesem najsrdačnije pozdrave Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Pavla i Svetog Sinoda naše Srpske Pravoslavne Crkve. Kao delegacija, mi predstavljamo jednu Crkvu apostolske vere i evanđelskog načina življenja, potvrđenog Svetim Ocima nepodeljene Crkve prvih deset vekova Istoka i Zapada.

Mi smo Crkva koja je uvek ispovedala i ispoveda Hrista raspetoga i vaskrsloga. Kao što kaže Apostol Pavle: „Crkva izgrađena na temelju apostola i proroka“, koja ima „za krajeugaoni kamen samoga Isusa Hrista“ (Ef. 2,20-21).

„Istinujući u ljubavi“ (Ef. 4,15) došli smo u stari Rim da se poklonimo spomenu i moštima najsvetijih apostola Petra i Pavla i drugih mučenika ovog čudesnog grada, kao i da zagrlimo bratski Vašu Svetost i Vaše saradnike u raznim Pontifikalnim savetima, sa kojima smo se sreli ovih dana, uspostavljajući hrišćanski i duboki dijalog, uživajući u Vašem gostoljublju.

————————————————————–

Papa Jovan Pavle II proglašava zločinca Alojza Stepinca blaženim. 

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=48CvDYeraas]

—————————————————————

Imamo potrebu za dijalogom iskrenim i bez predrasuda, koji se odvija u smirenju i sa verom u Božanski promisao. Imamo potrebu za razmenom iskustava kako bi se mogli suočiti sa savremenim problemima. Molimo se za mir u celom svetu i za jedinstvo Crkava.

Znamo da je „u svakom narodu mio Gospodu onaj koji ga se boji i tvori pravdu“ (Dela ap. 10,35), i da je On „stvorio od jedne krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskom“ (Dela ap. 17,26).

Naša Crkve i naš hrišćanski narod, samo je u dvadesetom veku doživeo sedam ratova i još uvek strada noseći i danas duboke rane, naročito na Kosovu i Metohiji. Kao takva, naša Crkva i naš hrišćanski narod pozivaju, zajedno sa Vama, Vaša Svetosti, moćnike zemaljske, naročito, SAD sa njihovim saveznicima, da ne započinju novi rat, ovoga puta protiv Iraka. Ovaj novi rat biće nesumljivo novi poraz svih, nova sramota za celo čovečanstvo, ne samo poniženje časnog iračkog naroda i njegovo razaranje.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Boga večne Ljubavi i Mira, pozdravljamo Vas i još jednom Vam blagodarimo.
Hvala!

OTPOZDRAV PAPE JOVANA PAVLA II NA POZDRAV DELEGACIJE SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

1. Sa velikom radošću pozdravljam vas, predraga Braćo, i sa osećanjima bratske ljubavi ovde, kod grobova svetih apostola Petra i Pavla, primam vašu Delegaciju. Preko vas pozdravljam visoko cenjenog Patrijarha Pavla sa Svetim Sinodom i sve Arhijereje, klir, monahe i vernike vaše Svete Crkve.

2. Prisutnost vaše Delegacije u Rimu i naš današnji susret, koji se realizuje na početku trećeg milenijuma, ne samo da ima veliki značaj nego nas sve takođe ispunjava nadom. Odista, poslednja decenija dvadesetog veka bila je obeležena ne malim brojem bolnih događanja koja su izazvala neizreciva stradanja velikom broju stanovnika Balkana. Nažalost, nisu bile odsutne ni nepravde, a njihovi počinioci nisu oklevali da zloupotrebe verska i patriotska osećanja i vrednosti kako bi naneli još veće rane svojim bližnjim.

Crkve nisu izneverile svoj zadatak da stalno pozivaju sve učesnike u sukobu na mir, na vaspostavljanje pravde i na poštovanje prava svakog pojedinca, bez obzira na njegovu etničku ili versku pripadnost. Kao što je poznato, i Sveta Stolica je, bez zadnje misli i nepristrasno, često podizala svoj glas, a ni ja lično nisam propustio da to učinim i pre i za vreme dejstava koja su 1999. posebno pogodila stanovništvo vaše zemlje.

3. Skorašnja događanja duboko su se utisnula u sećanje ljudi. Za sobom su ostavila ne malu pometnju u prosuđivanju onoga što se zbilo i veliku patnju kod ljudi koji su doživeli tešku porodičnu žalost ili su morali da napuste sve što su posedovali.

Crkve imaju zadatak da deluju prema primeru dobrog Samarjanina. One treba da olakšavaju zajedničke patnje, da leče rane i da promovišu ono čišćenje sećanja iz kojeg će izvirati iskreno praštanje i bratska saradnja. Drago mi je što je već preduzet ne mali broj inicijativa u tom smeru i nadam se da će se nastaviti sa njihovim realizovanjem, uz velikodušni doprinos svih, kako na lokalnom nivou u vašoj zemlji tako i na nivou regiona. Što se tiče Katoličke Crkve, koja je takođe prisutna u Srbiji i u susednim zemljama, uveravam vas da ona neće izbegavati ovu dužnost i da neće umanjiti svoj doprinos.

4. Danas se Crkve suočavaju sa novim zahtevima i izazovima koji proizilaze iz nezaustavljivog preobražaja evropskog kontinenta. Hrišćanski identitet Evrope, u svojim korenima oblikovan iz dve tradicije, zapadne i istočne, katkad se, izgleda, stavlja pod znak pitanja. Ovo ne može, a da nas ne podstiče na to da tražimo i da unapređujemo svaki oblik saradnje koji bi omogućio pravoslavnima i katolicima da zajedno pružaju živo i ubedljivo svedočanstvo o svom zajedničkom Predanju. To svedočanstvo će se pokazati delotvornim ne samo u afirmisanju jevanđelskih vrednosti, kao što su mir, dostojanstvo ličnosti, odbrana života i pravda u savremenom društvu, nego i u zbližavanju i u učvršćivanju onoga bratstva koje treba da odlikuje crkvene odnose između katolika i pravoslavnih.

Vaša Crkva se kroz vekove, takođe u ne malim teškoćama, zalagala za širenje Jevanđelja u srpskom narodu, doprinoseći na taj način uobličavanju hrišćanskog identiteta Evrope. Ona je, verna apostolskom Predanju, istrajno blagovestila Jevanđelje spasenja i u srpsko društvo utisnula jak kulturni pečat koji se, između ostalog, ispoljava u upečatljivoj arhitekturi crkava i manastira. To nasleđe ne pripada samo vama. Njime se ponose i svi ostali hrišćani. Moja čežnja i moja želja jeste da Evropa nađe prikladna sredstva za zaštitu tog nasleđa gde god je ono poniklo i gde god raste.

5. Predraga braćo, blagodarim vam na vašoj poseti. Ona je za mene znak da Duh Božji vodi Crkvu ka obnovi onog jedinstva svih učenika Hristovih za koje se On lično molio uoči Svoje smrti. Molimo Gospoda da nam svima daruje snagu da nastavimo ovim putem sa poverenjem, strpljenjem i smelošću. Molim vas da prenesete moje srdačne i bratske pozdrave Njegovom Blaženstvu Patrijarhu Pavlu i vasceloj Vašoj Crkvi. Vas pak uveravam da se molim Gospodu da vas On, Koji vodi korake naše, prati u ovoj vašoj poseti koja rađa nadu u rast naših uzajamnih veza.

izvor: mitropolija crnogorsko primorska