Вести

Seni draga, ne pitam gde si na današnji dan, jer znam, među nama si, u nama, nad nama, ne u prepričavanjima banalnim gde i kako od krečane na Adi do jaruge ispod Belog dvora, ne, nego danas, na današnji naš, na dan

 Ravnogorski Observer, 17.07.2008

+++

tvog Ubistva znam – tu si uz nas… zbog nas.

A mi?

Biće među nama današnjima mnogih koji će ti kandilo zapaliti, suzu proliti za tebe, onih kojima će čitavo biće i čitavo vreme životno biti potreseno grcajem zbog sudbe tvoje, čak i onih koji će usred molitve zaćutati… zato da im se u tišini uma duh vine nekuda u nespoznajne kutove Božijeg, nekuda u carstvo Pravde i Istine… nekuda tebi.

A većina nas… naravno… gočem i talambasom pomamljena današnji datum neće ni primetiti…
I znam… biće i onih koji će se airiti…
Srebrnjake prebrojavati.

Ali… možda će taj poneki plamičak, i ta poneka suza, i taj poneki grcaj, i ta poneka ćutnja, i taj poneki uznos duha stići do seni tvoje, koja tka negda tamo u okolini Božijeg, gde srušene pravde grcaju za istinom, i iskre se u mač Velikog Vremena Božijeg koje će suditi sramovima naših malih vremena… i možda će stići do tebe kao miro, i utoliti ti spomen na bolove telesne koje ti naneše dok si sa nama bivao.

Drzak, usuđujem se, seni draga, da kliknem u ime tvoje: Bol telesni nije bol moj! Nije suza miro!
Bol je moj – vaš bol današnji!

Drzak, usuđujem se, seni draga, da ti čujem glas u ime tvoje i naše Ravne Gore: Ubistvo to davno – to Ubistvo se nastavlja! I traje. I grob moj… zato se ne zna.
Zato da bi Ubistvo trajalo… do god nas ima.

Drzak, usuđujem se, seni draga, da shvatim: Zatreće nam grob neznani u šumljenju šuma tvojih, u žuboru potoka i šuškanju vetrića šumadijskih, u bleđenju bespomoćnih fresaka starostavnih, u bleđenju tragova tvojih ponosnih u karakteru našem neponosnom, u bleđenju poštenja za krst časni i slobodu zlatnu… i znam, kao što je i grob tvoj, to Ubistvo Nastavljeno tako će i naš grob razvejati k’o miris tamjana po proplancima šumadijskim.

I drzak, seni draga, grešim: Neće biti čak ni mirisa tamjana da ga vetrići šumadijski raznesu…
Jer neće biti opela. Jer… neće biti čak ni crkvice da se opelo održi…
Zato.

I drzak, seni draga, usuđujem se da znam: Znam, to Ubistvo nas, više od svega, Ubistvo je nas u nama samima!
To je ono što tebe boli!
I znam da za taj bol tvoj suza miro nije.

Al’ znaj, seni draga, ostaće Ravna Gora spomenik nemi. Jer svaki trag svakog Ravnogorca – trag je svetački.
Sveti šapat njen moćan, ono davno “ne sme da se kaže“, ostaje zanavek Zavet u Pravdu uklesan.

Veliko Vreme Božije prolomiće taj sveti šapat iz gudura zaborava u buktinju ognjenu Slobodarstva i Slobode! Davni taj šapat, “ne sme da se kaže“, šapat je to Budućnosti, šapat je to Večitog – Ravna Gora, taj treptaj mali poništene istorije, izdanog poštenja, i prezrene istine – u mač će Božije Pravde prerasti!

A mi, Srba potomci… današnji… takozvani… generacije nedostojne tog spomenika svetog, neizbeleđenog, sudnjeg, crvljaćemo pitanjima neodgovorenim:

Kako smo mogli da se sa Ubistvom tebe ne suočimo?
Kako smo mogli Pravdu da zaboravimo?
Kako smo mogli Istinu da prezremo?
Kako smo mogli da se sa Ubistvom Nastavljenim – nas samih – ne suočimo?
Kako smo mogli da poštovanje samih sebe prezremo?
Kako smo mogli da se Ubistvu nas samih – voljno podamo… da mu se svesno i nesavesno povinujemo?
Kao krdo beslovesnih… kako smo mogli?

Zašto Slobodu Zlatnu branili nismo? Jer ona baš, ta Sloboda Zlatna, od Krsta Časnog nam je amanet, a mi… neće biti čak ni šljivica slobode da nam se bar grob znade.

To crvljanje naše, taj sram naš, ta nevera naša za koju praštanja nema – to je, seni draga i čila, znam – to je bol tvoj.

A mi… Srba potomci… današnji… takozvani… generacije nedostojne spomenika svetih, već za života ucrvljani, i u tom grobu neznanom, avaj, nastavićemo da i u smrti crvljamo skrivajući se od odgovora na največitije pitanje od pitanja svih:

Kako nas nije sramota!

Ali takvi nikakvi kakvi jesmo, hteli to ili ne, od tića naših sve je više onih koji su tvoji… Da, seni draga, tek progledali a već tebe u sebi osećaju…
Tek trepnuli a već Božijem uzletu krilca šire…

Groze ništavne umiru… Amanet ne umire.

Ravnogorski Observer; 17.07.2008