Вести

Ovo što ću sada ovde izneti, nije namenjeno mnogim vladikama niti pak njihovim sveštenicima. Iako kritički i analitički celo će izlaganje biti posvećeno onim problemima koje ti ljudi stvaraju, moje iskustvo govori da oni nisu u stanji kako po obrazovanju tako i po visini intelekta koji poseduju da ga razumeju.

+++

Tužno jeste ali istinito jeste. Žalosno jeste ali stvarnost jeste. Moje iskustvo sa njima, mi nalaže da ti ljudi ne razumeju civilizovan rečnik.

Da je to istina pokazao je i onaj dakle nedostojni i nerazumni pop Vasilje Tomić iz Toronta, koji je otišao recimo do te mere da se nedostojno i neuljudno, prostački i primitivno ponaša, i izražava ispred samog oltara. To dakle sa ove strne okeana. A dok s druge strane na nekih možda i više od pet hiljada kilometara udaljenosti, jedan neuračunljivi fratar, koji je pokušao da u selu Duškovcima, održi misu umesto bogosluženja, u prisustvu mu njegovog Biskupa još gore od Tomica, on se sa pesnicama obračunao sa verujućim narodom. Navodno da Tomicev Djoka od vladike, je kao tobože protivnik novotarisanja u bogosluženju, ali mu ništa nije zasmetalo što njegov neuračunljivi pop Vasilije se nedostojno izražava ispred samog oltara. Za mene svako kršenje ustaljenog bogoslužbenog poretka, kako, okretanje ledja Spasitelju, tako i upotreba nedostojnog i vulgranog rečnika su novotarije i nedopustive stvari u bogoslužbenom poretku.

Oba nazoviepiskopa i onaj Strolic i ovaj Đokić prisustuvuju tim nedoličnim radnjama svojih fratara, i ništa ne preduzimaju, iako po kanoskom su ustrojstvu obojica bili obavezni da takve činove, siledžijstva i prostakluka sanksionišu, maksimalno. Razmislimo koliki je nivo toga čoveka koji pretenduje da je sveštenik. Kojim se rečnikom služi i za koga prihvatljivim. To je rečnik džungle, a ne civilizacije. Taj rečnik nije prihvatljiv u običnoj normalnoj i civilizovanoj sredini već jedino bićima koja žive u prašumi. A mi znamo koja su to bića naravno. Zatim poslednji skandali po Eparhiji Žičkoj. Tuča vernika od strane fratara. Te što tuku vernike takvi se ne mogu nazvati čak i onako narodski popovima, jer mafijaško fizički obračun sa vernicama svojstven je svojevremeno bio fratrima. Takvo ponašanje čak prevazilazi okvir Džungle, jer i majmuni imaju svoj poredak, i ne rešavaju svoje probleme fizičkim obračunima.

Dakle ne treba ici daleko u sagledavanju, pa odmah i izopšteno shvatiiti da je klirikalstvo SPC zahvatio ozbiljan problem. A da li je to problem od juče ili se on taloži već decenijama?

Da je od juče bilo bi ga lakše rešiti. Taj problem ozbiljno počinje još pedesetih godina da uočava prepodobni otac Justin Popovic, a onda ga u jednoj sintagmi sažima blaženopocivsi episkop Braničevski Hrizostom. „I ove godine u bogosloviju primismo njih nekoliko. Sve sami dvojkaši i trojkasi.“ – veli on. Kroz ove dve rečenice treba i sgledati celokupni problem koji se nataložio u klirikalstvu SPC. Znači problem negativne kadrovske selekcije, je i zaista duboko nagrizao i narušio temelje SPC.

A da li je on počeo od onog vremena i od smog opisa ovoga fenomena Vladike Hrizostoma? Da negativni selekktivizam nije kasnijeg datuma iz doba sedamdesetih, već da on on zapocinje svoje korene od ranije, a u preiodu sedamdesetih i osmdesetih godina prošloga veka on samo kulminira. To nam opet prezentira teolog nad svim teolozima. Prepodobni otac Justin. Nije negativni selktivizam bio smo u onima koji su se sa dvojkama i trojkama upisivali u Bogoslovije. No kako reče prepodobni otac Justin. „Vec nam je dva Ptrijarha birala UDBA.“ I podseća one što su mu pokušali podmetnuti uličarski ništavluk, da to kako on veli ništavnije od najništavnijeg ne leži u jednom starom anhimanditu, koji treba uskoro Bogu na ispovest da ide, vec on reče to je problem celokupne SPC a i pravoslavlja uopšteno. I onda počinje da nabraja probleme jadan za drugim. Da li je primetno, mada prpodobni otac Jusin to nije naglasio da je uplitanjem prstiju UDBE, u izboru dva Patrijarha prvi put, u istoriji SPC, od njenog nastojanja taj čin, doprineo toj baš negativnoj kadrovskoj selekciji u samom vrhu SPC odnosno da li je tome kumovala baš upravo jedna druga teroristica organizacija, i de fakto zloglasna UDBA. ‘’CIA je teroristicka organizacija.’’ Učini mi se da podseti juče u svom govoru na Srpskom Danu general Makenzi. Zar to bilo koga treba da čudi. U većini slučajeva obaveštajne službe na sebi nose žig terorizma. Dakle, pored toga što imamo u sedamdesteim samo dvojkaše i trojkaše da se javljaju u bogoslovije. Mi imamo isprepletanost obaveštajnih službi odnosno terorističkih organizacija pod zaštitom zakonodavnog sistema da nam se uplicu u duhvnu ustanovu.

Pa sada da se radi o nekoj lokalnoj kompaniji, recimo Labatsu, koji proizvodi pivo. Pa šta i ako Labnts bira negativne kadrove. Njemu će se lupati o glavu. Pa će jednog dana zbog toga ići u bankropstvo. Na žalost godinama i sam Labts mnogo više, vodi striktnijeg računa na pozitivnu kadrovsku selekciju, nego li pak što ga je u poslednjih četiri ili pet decenija mogla smoći snage da vodi SPC. Taj negativni selektivizam nama se kao naciji danas i te kako lupa o glavu. Jer s pravom me neko juče kada sam mu izneo vidjenje situacije unutar crkve upozori da ako je to tako sve, onda mi kao nacija niti imamo, zdarvu političku strukturu, odnosno drzavno rukovodstvo, a crkvu tu našu duhovnu baštinu ili gubimo ili smo je već izgubili. Te smo, kako s pravom moj jučerasnji sagovornik istaknu, postali obezglavljena nacija.

Dakle sa onog srukturolško oragnizacionog stanovišta, problem SPC se može jedino objasniti i rešenje potražiti sa stanovista mendžerijsko strateškog. Drugim rečima organizaciono kadrovskog. Pogledajmo i poslušajmo, pa čak i na forumu djokicinfo.com kako paćenicki zapomažu nazoviklirici SPC. Izloženi smo svim vrstama napada. Poručuju oni. Da jesu. I ranije je bila Crkva Hristova izložena još i gorim napadima, pa joj neprijatelji nisu mogli naneti gotovo nikakve štete. Zbog čega je to tako? Setimo se Dioklecianovih maskra nad Hrišćanima, i sve bez uspeha. A danas. Situacija se drastično promenila. Neprijatelji nisu s polja nego unutar Crkve. Protiv takvih je se teško boriti. Jer ne samo što su oni Njoj neprijatelji, već su na žalost nastali iz neznaja i nemaju dovoljno razvijenu svest da sagledaju da niko drugi vec oni sami svojim položajima i ponašnjem radiru i uništavaju građevinu Svetoga save. Oni koji zapomažu na žalost nisu u stanju da definišu problem. Koliko sam puta u svome iskustvu nekom faktoru odlučivanja u velikim korporacijama ili vlasnicima srednjih i omanjih preduzeća, bio u poziciji da kažem. “ Sa svim repektom prema vama gospodine bez ljutnje vam saopštavam, da niko drugi osim vas u ovoj ustanovi nije problem.“ Gledjuci ga pri tome u oci.

Problem ni jedan, pa ni orgtanizaciono kadrovski se ne može rešiti bez suštinskog sagledavanja i pronalaženja uzroka problema. I prihvatanja realne činjenice ko je taj ko u jednoj organizaciji stavra problem. Isto kao i komunisti koji nisu bili u stanju da sagledaju da su oni srž sistem koji su proizveli, tako i na žalost i nazovimo ih vladike nastale u tom sistemu nisu u stanju da sami od sebe sagledaju da su oni a ne niko drugi srž problematike, a ne nikako njeno rešenje. Da, reći će neko, i šta onda. Zar toliki svet nišani prstom u njih u te današnje klerikalce i ne kaže im: ,,Vi nam niste rešenje nego problem.“ A oni kao da su gluvi. Da, upravo to je suštinska istina ali i suštinska razlika između njih, i onih kojima sa strane neka mendžment konsultantska organizacija ukazuje na problem. U sistemu odgovornosti ukazani se problem lako rešava. Metoda je jednostavna: Ili se popravi ili će neko drugi doći na tvoje mesto.

Zamislimo ovakvu scenu, a ja sam ih svojevremeno doživljavao više nego izobiljno. Stojite ispred jednog predsednika jedne velike korporacije i saopštavate mu spomenutu vest da je anlitički ustanovljeno da je on osnovni problem organizacije koju vodi i predstavlja. Mislite li da mu je lagodno i udobno. Jer, i sam je svestan da u poslednjem ili nekoliko, fiskalnih perioda nije ostvario zadovoljavajući profit, nije postigao rezultate. Pa ukoliko ne koopereira takav odlično zna, da je raport sprman za Direktorium. A onda neće biti milosti. Ostaće bez posla, plate, i kako rekoh svih previlegija koje poseduje. Pa ako se tako može dogoditi jednom Predsedniku recimo Bel Canada, onda kakav je to surovi život? – Upita će neko? Svak svoje probleme gleda i sagledava sa pozicije i položaja koji zaposeda u društvu. Te tako onaj radnik na traci ne razume probleme svojih predpostavljenih. Od samog onog šefa odelenja, pa sve do vrha i pozicije Direktora i predsedavajućeg. Da je život surov, to i sam vojvoda Živojin Mišić zabeleži. “Život je jedna velika i preteška borba.“ Kaže on. E upravo u toj surovoj i okrutoj životnoj sredini o životu samome, imaju jedino osećaja oni koji su na život pravilno i sa ljubavlju usmereni. Strah i borba za opstanak je jedini garant za pozitivizam i uspeh. To je ona škola života koju naši savremeni klirici nikada nisu izučili. A pogotovu oni koji su na najvišoj lestvici u samoj crkvi. Zašto. Zato što nikada nisu bili podučeni niti pak odgajeni, da na prvom mestu ustanovu kojoj pripadaju shvate ozbiljno, a po vrh svega kao svoju. I da je štite, a ne da je svojom neodgovornošću i nesposbnošću upravo oni razaraju. A drugo kao ljudi inteligencije ispod proseka nikada nisu bili u stanju da svoj položaj shvate odgovorno, jer su kao takvi uspeli da poruše i prekrše sva pravila, ona minimalna i osnovna. Parvila odgovornosti. Dakle problemi nepopravljivosti i neodgovornosti su osnovni faktor za ovako jadno i bedno stanje u SPC.

Problemi u SPC se gomilaju, a ne splasavaju. U samo poslednjih dve ili tri godine od kako sam počeo dublje da sagledavam te probleme, koji obremenjavaju SPC, oni se nisu smanjli nego su se nekoliko desetina puta umnožili. I stigli smo tamo gde smo. Nedostojstvo, i razbojništvo, su verovatno poslednja faza nepopravljivih. Npomenuh za one koji su zavisni od svojeg položaja, a koji je položaj lako uzdrmati, da oni traže odmah načina da se poprave. Da li oni koje episkjop Hrizostom opisuje kao dvojkaše i trojkaše može bilo šta naterati da se poprave? Bar onoliko minimalno, da bar budu pošteni ljudi? Da se razumemo. Neznanje stvara nepoštenje. A neobrazovanost, ga udvostručava.

Odnos prema poštovanju, objektivnih elementa, i izvora prihoda, se ne stiče jednostavno. Marljivoist i karakter su nadgrdanja, koju čovek u sebi stvara discplinskim metodama koje mu se nameću sa strane, uz šta stiče osobine smodisciplinovanosti. Da se stekne samodisciplnovanost potrebno je osobu istrenirati. Da bi se osoba istrenirala, potrebno je da ona ima volju za određeno usmeravanje, ćemu je trening pospešuje. Na žalost to je ono, želja za profesinalnu usmerenost, ljubav prema sopstvenom budućem pozuivu, je faktor koji je zataio u bogoslovijama posle Drugog Svetskog rata. Ako jedan nazovimo ga sveštenik, je spreman da u poodmaklim, primer tuče i vulgarizma koji smo ranije spomenuli, godinama ispolji svu svoju prostotu ispred samoga oltara, onad dobro razmislimo kakav je taj bio u mlađim godinama, na šta je sve bio spreman i da li je se zaista upisao da izučava teologiju iz ljubavi, ili ga je nešto na to sasvim drugo nateralo. U većini slučajeva kada bi se nad takvim ljudima vršila psihijatrijska analiza, i testovi inteligencije, bilo bi ustanovljeno da bi takvi rekli: Odlučio sam se tom pozivu jer nisam imao izbora. Međutim sveštenički poziv nije za lakomislenike, već je to jedan težak poziv, poziv koji zadire u duboke javne brige i probeme. Recimo koliko je od takvih sveštenika danas u SPC, čast izuzetcima, spremno da raspravljau o jednom ozbiljnom društvenom problemu. Uzmimo primer, vanbračne trudnoće i abortusa, kao što je to svojevremeno radio pokojni Dr Kenedi. Taj Dr. Kenedi nije samo raspravljao i opominjao mlade devojke da vode računa o svom ponašanju, i da ne dovode sebe u situaciju da se bez potrbe izlažu, jednom riziku opasnom i po sam život. On je bio svojevremeno osnovao centar za lečenje onih nesretnika koi su bili zapali u seksualni deformitet. Veli on tako na jednom mestu u svojoj knjizi. Ovi što me napadaju da se diskriminatorski ponašam prema seksualno deformisanim osobama, moraju da shvate da me na to uči moj način shvatanja hrišćanstva. Odnosno moje “Sveto Pismo“, u kome me moj učitelj savetuje, da ono što čine ti nesretnici su oboleli te da im treba ukazati pomoć da se spasu poroka, i ponora.

Postaviće neko pitanje zašto dobar deo našeg nazovisveštenstva, nije u stanju da se uhvati u koštac sa ovako jenim jednostavnim problemom? Odgovor je jednostavan. Zato što ni sami nisu bili u stanju da svoj podmladak pravilno vaspitaju, a nekamo li da vaspitavaju druge. Zatim dobar deo visokog klira, je upravo zahvatio talas poročanstva i nemoralnog života.

U prošlosti naši su se episkopi oslanjali na ugledne, poštene i ljude koji su igrali važnu i dominantnu ulogu u narodu. Drugim rečima na narodne prvake. Nisu ih delili po staležima kako to danas čine moderni nazovivladike već po ugledu, znanju i poznavanju Hristove nauke. Pogledjamo danas. – Da ne idem daleko. Uzmimo za primer kako ja to volim da kažem Djoku od vladike u Kanadi. Ko su njegovi najbliži saradnici. Gojko Kuzmanović. O čijim je kriminalnim radnjama pisala čak i kanadska štampa, i koji se u štampi oglasio sa lisicama na rukama. Šta Gojko zna o veri i pobožnosti? I koliko je taj čovek i zaista pobožan? Ilija Rakanović. Šta Ilija zna o veri i pobožnosti? Pitajte ga da izusti deset Božijih zapovesti. Ne verujem da zna i da postoje. Tako isto i Gojko Kuzmanović. U istinu ne znam za Iliju, ali za Gojka znam da je super vulgaran. Da ne govorim o molitvama presevetoj Bogorodici i molitvi Gosopdnjoj. Pored ovih simplifističnih stvari, koliko ova dva karaktera znaju o pravilima Svetih Apostola? Da li znju dubinu i suštinu bar dva speva iz Svetog Pisma, ili bilo koji psalm? Da ne govorimo o besedi na Gori. Da li znaju šta su vrline a šta poroci? Da li su čuli za svetootačko učenje? Da li znaju šta je monaštvo i monaško dostojanstvo? I tako redom. A da li su Gojko i Ilija jedini. U svim današnjim eparhijama i Mitropolijama naćiće se bar po pet ili šest takvijeh. Na žalost takvi vedre i oblače, ne znanjem i prosperitetom, već neznanjem i nazadnošću. S druge strane narvno da se postavlja pitanje zašto se neko ko ima solidan i izgrađen karakter, neko ko je intelektualno zreo i sposoban ne približi tim današnjim episkopima, mitropolitima i tako redom? Nije narod uzalud rekao da svaka ptica svome jatu leti.

Dakle došli smo i do još jednog važnijeg pitanja a to je: Kako popraviti one koji ne žele da se poprave? U političkom životu to se postuiže revolucijama, atentatima, reformama i drugim fizičkim sredstvima. U crkvi su ove metode ne kažem neprimenjive. Duškovci pokazuju da nas oni koji nisu dozreli svog čina izazivaju. E sada ostaje otvoreno pitanje: Da li im uzvratiti istom metodom? Jer oni su svakako u manjini i unpred su osuđeni da fizičku bitku sa narodm ne mogu dobiti u svoju korist. Ali da li je to neophodno. U svakom slučaju onaj koji se spušta na nivo ludosti i sam postaje ludak. Zato gospodin Đorđe Deretić penzionisani sudija iz Ilinoisa s pravom kaže: “Sa ljudima kakvi su ovi današnji vladike, ne treba imati nikavog posla.“ Dakle u svakom slučaju sa takvima ne treba imati ništa. Od neukog se ne može ništa naučiti,

Neko će reći, da li ja to možada zagovaram raskol. Sasvim svesno i odgovorno. Samo postavljam pitanje da li otkazivanje nepoverenja nemoralu i zaista pravi raskol. Ne to nije raskol već odbrana tradicionalnih vrednosti SPC. Njenu rizu ne cepaju dostojni sledbenici Gospodnji pravi i iskreni Svetosavci. Njenu rizu dere jedan nemoral koji je nastao u doba bezbožničke vladavine. Oni koji su u svoje ruke uzeli žezlo a ne zmnju njegovo obeležje i značaj, ne zaslužuju da im se bilo ko pokorava. Ne bar onaj ko logički i ispravno zna da misli i razmišlja.

Dakle i jesmo li mi kao narod zaista obezglavljeni? Bez sumnje da jesmo. U Crkvenoj Jerarhiji, nas je obezglavio negativni selektivizam, ljudi koji nikada nisu izučili da budu svoji i da uživaju u lepoti svojega položaja. Oni isti koiji su se sa dvojkama i trojkama nevoljno i sa mržnjom upisivali u posleratne bogoslovije. Za razliku od onoga časnog i čestitog sveštenstva, koje se u bogoslovije upisivalo pre Drugog svetskog rata i o trošku sopstvenih se roditelja školovalo, to je sveštenstvo znalo da ceni i poštuje teško stečeni zalogaj. Iznad svega instituciju kojoj pripada. Dvojkaši i trojkaši su dobili besplatno školovanje, koje je mahom izdržavao verujući narod, vrlo često sa najnižim ocenama u bogosloviji nekada i neprelaznim, uskakli su oni u činove i položje. Takvima je bilo lako podmetnuti sve i svašta. Pored njih peta kolona novotaraca prolazi netaknuta. A ta peta kolona koja kako sebe smatra nešto uzvišenijima od ostalih, teži da i konačno i sasvim presuši riznicu Svetoga Save. Većina tih i takvih dvojkaša su maksimalno iskvareni i izbegavaju da se pokore pravilima koja čine osnovu odnosno temelj Crkve.

Ako se sada uzme u obzir da i političku vlast u Srbiji čini peta intrenacionalističko – šovinistička kolona, previlegovanih i nedostojnih i neobrazovanih komunističkih potomaka, koju podržavaju i održavaju neonacističke vlade Severne Amerike i zapadne Evrope, dakle sve sam srbomrazac. Da nam vrh Episkopata, opet, u SA Sinodu su trentno aktivna tri petokolonaša dva Krivotvora, bihaćki i žički, i jedan mitroprofit sa Cetinja, koje održava u postojanju i životu Demonska Vatikanska dušegubna Tamnica, koju nisu u stanju da uklone paraziti sa dvojkama i trojkama. Onda sa dve pete kolone koje nam ruše duhovu i držanu tvorevinu, koju su naši pretci mukotrpno stvarli i izgrađivali, često za nju svoju krv lili, i zaista nije teško zaključiti da smo mi kao narod u svakom pogledu obezglavljeni.

Janko Bojić

P. S.

Ovde želim samo da istaknem da u ovu moju kritičku analizu nisu uključeni oni časni pojedinci koji se svojim primerima bore da održe normalan poredak u SPC. Njima uvek odajem dužno priznanje. I cenim njihovu borbu. Jer ko se bori ne umire lako.