Вести

“Gde se satanski nokti zabodu, tu se ne pita za logiku“ (Vladika Nikolaj)

Časlav M. Damjanović; 05.07.2008

+++

Mnoga se izdaja i mnogi pad dogodio od davnog oktobra 1944. godine. Svet, čak i sunčev sistem, sve se promenilo, danas jedna manje “zvanična“ planeta, a dečica, tek se iskobeljaju već prstićima po kompjuteru… i mi Srbi smo se promenili.

Jeste, jesu su nas drugi menjali. Itekako. Po svom ćefu. Onoliko i onako kako nas mrze. Štrojili k’o prasad. Bez milosrđa. A mi, poput takozvanih naških intelektualaca, sve se femišemo kao da nam ništa ne fali. Ali… sve to kako i zašto su nas drugi menjali – kandže satanske uvek su jedne te iste, “ruho se satansko menja“ ali “ćud“ ne – sve to prilično je jasno. Mene vređa nešto drugo. Vređa me kako smo se promenili.

Ispada, pošto su nas menjale sve te kandže raznorazne da je tako moralo biti, pa pošto je moralo zato je promena oprostiva! A meni se čini da je greh neoprostiv da sebi gledamo kroz prste.

Najnakazniji vid naše promene je pokrštavnje – gubljenje vere. Do gubljenja vere dolazi zbog slabosti. Ta slabost je najneoprostivija od svih ostalih. Zato što gubljenjem vere od čoveka postajemo nakaza. A ta Bitka da se pobedi Slabost zato da se ne bi izgubila Vera – traje od Golgote. I to je jedina stvarna Bitka – da budemo bolja ljudska bića – dostojni Božijeg.

“Crkva ti nikad ne stari, uvek se podmlađuje.“ (Reče Premudri Zlatousti)

Zamislite dođe nekoi na liturgiju, na primer u Duškovcima, drži na štapu tablu sa znakom benzinske kompanije Shell! Nije to slučajan primer. Sećam se fotografije pokojnog Zorana Đinđića. Svi oko njega nose pravoslavne ikone i srpske zastave on na močugi nosi znak Shell-a! To je isto kao kada bi na primer mitropolit Amfilohije optužio Svetog Savu da je “arhaičan“ zato što u Njegovom “Zakonopravilu“ nema ni jedna molitva posvećena Svetom Shell-u, niti u Njegovoj Žiči ni jedna jedina freska Svetog Shell-a! To je isto kao kada bi na primer episkop Midić optužio Isusa da je “arhaičan“ – zato što dok su se lokalni antihristi iživljavali pljujući Ga i udarajući Ga i ponižavali Ga gramzivošću njihove tezgaroške nacionalističke niskosti – On umesto Svetog Krsta nije nosio znak Svetog Shell-a!
A baš ta Nakarada koja je ista od Duškovca do Golgote – baš to je ono u šta smo se mi danas – unakazili!

“Adekvatno prilagođavanje“

Gledam na teliški, Kirk Daglas bari neku holivudsku plavušu: “It’s not a simple matter to share the vision“ – “Nije baš jednostavno imati zajedničku viziju“ – na jeziku ovog razmišljanja to bi značilo “Nije baš lako održati veru čistom“ – jer Vera jeste Vera jedino ako je čista, zar ne? I mislim se baš zbog toga, Čistota Vere je jedino na šta se saplićemo još od pradavnog žbuna kada nam se, kako tvrdi jevrejska Biblija – kažem tako zato što je danas Biblija “ozvaničena“ kao “jevrejska“ – Bog oglasio šumskim požarom. Međutim, svi ljudi su već tada duboko u duši zaista razumeli šta se traži od nas, na kakav se Put upućujemo, a mi – uprkos Sinu koji nam je docnije objasnio ne samo Put već i Odgovornost, i to mnogo jednostavnije, i usuđujem se da kažem mnogo stvarnije i verodostojnije jer su se i Njegova pouka i Njegova poruka odnosila na sve nas – ne samo na lokalni živalj – uprkos što smo duboko u duši shvatili – mi se femišemo da nismo, da smo zaboravili, da su se vremena izmenila… Izmišljamo sve i svašta samo da speremo sramotu što smo se u tezgarenje ispovratili.

E, zato kažem da je od Golgote jedini stvaran problem: baš ta slabost karaktera, slabost intelekta, posramljenost savesti – ta davnašnja nedotupavna zaslepljenost Shell-om! Zato gledanje kroz prste ne dolazi u obzir – jer je Slabost da Veru održimo čistom – neoprostiva.

“Zašto treba slušati Crkvu, a ne jednoga čoveka koji misli protiv Crkve, ma on bio nazvat i najvećim misliocem?“ (Vladika Nikolaj) Pa čak ako se samozvano prikazuje i našim duhovnim ocem?

“Da li me je ikada neko čuo ili pročitao moj tekst kojim poistovećujem Pravoslavnu crkvu sa bilo kojom nacijom?“ (Pismo mitropolita Amfilohija Svetozaru maroviću, “Vijesti“) Pita to čovek koji bi trebalo da je naš duhovni otac – mitropolit Amfilohije koji je “zapanjen“ zato što ga je izvjesni g. Svetozar Marović “ponizio“ – “ponizio“ – “kao priznatog teologa!“ (Zašto je SPC na udaru a Vatikan nikome ne smeta, Crnogorske “Vijesti“, 05.07.2008)

Naš duhovni otac bi, bar po mom shvatanju, trebalo da je bliži Bogu od sviju nas jer je Bogu posvećeniji od sviju nas. A suština “poniženosti“ kao “priznatog teologa“ ravna je, na primer, kao da se Isus osećao “poniženim“ zato što ekseri kojima je zakovan za Krst nisu poniklovani, a On, pošto je eto “priznat“ – trebalo bi da dakako “zaslužuje“ poniklovane eksere!

Zar taj prostački razlog “zapanjenosti“ našeg navodnog duhovnog oca ne očitava baš tu Slabost karaktera i intelekta, i baš taj sram savesti – zbog kojih gubljenjem Vere postajemo nakaze? Zar ne očitava baš banalni poraz na onom ratištu na kome se od Golgote do današnjeg i sutrašnjeg dana vodi Bitka da budemo bolja ljudska bića – Božijeg dostojniji? Jer “čovek ne može doneti ploda duhovnog dok ne otrese sa sebe telesnu sujetu i spoljašnje kinđurenje“, kaže to vladika Nikolaj, a to naravno važi i za intelektualnu sujetu i intelektualno kinđurenje!

Taj poraz najkarakterističnije se očituje u činjenici da se pravoslavna plemenitost “Svi jedno u Isusu Hristu“ – danas zloupotrebljava ne samo kao parola za prikrivanje unakaženja već i za propagiranje te nakarade! I baš iza te maske sakriva svoje bezbožništvo na primer jezuitski, belosvetski, umobolni i plitkoumni devijant i inkvizitor episkop Irinej Australijski. Iako su možda čak i Jezuiti uvređeni nekim takvim kao on, zloupotrebljavajući istu masku iza nje sakrivau svoje posrnuće u jeres i episkop Midić i mnogi drugi… Pa ipak, ono što je zaista “zapanjujuće“ i “ponižavajuće“ – to je da naš navodni duhovni otac, mitropolit Amfilohije, sakriva iza te iste parole jeres koja vitoperi najplemenitije u Božijem Pravoslavlju.

Mitropolitove reči “Da li ima igđe drugačijeg mog potpisa osim Pravoslavnog crnogorsko-primorskog mitropolita?“ dokazuju da je ono što je zaista “zapanjujuće“ i “ponižavajuće“ to da je mitropolit čak ponosan na zaluđenost svojom sujetom!

Ponosan na Slabost najnakaradniju od svih slabosti!
Pošto je poznato “zalaganje mitropolita Amfilohija da se Srpska Pravoslavna Crkva preinači u Pravoslavna crkva“, i pošto je već pre “zvaničnog“ mitropolitovog stava izdato sumnjivo “interno naređenje jerarhiji u Crnoj Gori da izbegavaju upotrebiti reč Srpska bilo u besedama ili predavanjima što je vojska ponizno-poslušnih i prihvatila“ (“Kako je Amfilohije preinačio “Srpska pravoslavna crkva“ u samo “pravoslavna crkva“, Izvor: Pravoslavni forum IHTUS, 09.06.2008), i pošto mitropolit zaista ne spominje “Srpsku“ pravoslavnu crkvu – sve ovo zajedno zahteva laičko pitanje:

Na čelu koje je to pomesne crkve mitropolit Amfilohije?

I ne samo to! Kada se dobro razmisli, činjenica da mitropolit koji je trenutno de facto na čelu naše Srpske pravoslavne Crkve – a pošto sam on insistira da nije na čelu “srpske“ pravoslavne Crkve kojoj je položio zakletvu, i pošto sebe smatra “priznatim religioznim teologom“ – i to ne “pravoslavnim“ i ne “srpskim pravoslavnim“ teologom nego “religioznim telogom“ – onda to zahteva odgovor na laičku pretpostavku:

Da li je on već tajno postavljen na čelo neke druge, ekumenističke, anacionalne crkvene ustanove čiji je “priznati teolog“, zapravo “ekspert“? Jer… pošto se “već dugo u Crnoj Gori ne može nigde videti SPC već samo Crnogorsko-primorska mitropolija“ (Isto) – zar to ne navodi na laičku pomisao o nameravanoj likvidaciji naše Crkve? Pa čak i na pomisao da nema boljeg razbijača Crkve od onog koji joj je na čelu?

Podsetimo se zato da nas je još Sveti Sava opominjao da ne prihvaćamo:

“Delegata kao dželata“! (Sastanak Zakonopravila, Dr. Miodrag Petrović, 04. jun 2008. godine, Čačak)
A pošto svakako ni papa “nije uludo“ najavio “da će Crna Gora biti rasadnik i centar ekumenizma na ovim prostorima!“ (Izvor: Pravoslavni forum IHTUS, 09.06.2008) zar iz svega ovoga ne proizilazi logičan laički zaključak da likvidacija naše Crkve ulazi u završnu fazu?

Prema tome, na pitanje vladike Nikolaja “zašto treba slušati Crkvu, a ne jednoga čoveka koji misli protiv Crkve, ma on bio nazvat i najvećim misliocem?“ evo njegovog ne-laičkog odgovara:

“Zato što je Crkvu osnovao Gospod Isus Hristos, i zato što Crkvu nadahnjavajući rukovodi Duh Božiji Sveti“, pa, prema tome “ako jedan čovek ustaje protiv“ Duha Svetog “znači da je on nesveti, te zašto njega slušati?“ (Vladika Nikolaj, “Pobedioci smrti“, O Crkvi)

“Pečat dara Duha Svetoga“ i “prokleti ziloti“

Da li laik poput mene huli kada postavlja ovakva skaradna pitanja ili ima pravo da brani Pravoslavlje od nakazne jeresi Svetog Shell-a? Od “bezakonja pod pokroviteljstvom i budnim okom“ na primer “fondacije ‘Konrad Adenauer“? (Izvor: Pravoslavni forum IHTUS, 09.06.2008) I od “delegata“, “fondacija“, “eksperata“ i “dželata“ “koji vernike koji ne saučestvuju s njima u idolopoklonstvu i ekumenizmu – nazivaju – “prokletim zilotima“? (Isto) I najzad, da li laik poput mene ima pravo da brani Pravoslavlje od zaslepljenosti mitropolitovog uma plitkoumnom “zapanjenošću“?
Odgovor je ima pravo – jer zna se šta Gospod reče:

“Svaka krštena Duša postaje carsko sveštenstvo samim krštenjem. Ulivanjem Duha Svetoga u čoveka. Pečat dara Duha Svetoga!“

Dakle, u svaku dušu krštenu “utisnut je pečat vere za revnost u domu Gospodnjeg“! (Sastanak Zakonopravila, Dr. Miodrag Petrović, 04. jun 2008. godine, Čačak) Znači ne samo da imam pravo već da sam odgovoran – zadužen sam da moram da čuvam Pravoslavlje! Zato što sam kršten u Pečat! Taj Pečat Božiji je odgovornost mog intelekta! I zato što je i Savino a i ovo današnje “Zakonopravilo“ zasnovano “da revnuje“, jer, “kad su Njega bili, nije uzvraćao bijenjem; kad su Njega ružili, nije uzvraćao ruženjem, kad je stradao nije pretio“ (I Petr. 2, 23) – nije jer je to jedino stvarno značenje plemenitosti “Svi smo jedno u Isusu Hristu“. Drugim rečima, pošto Isus nije bio prostački “zapanjen“, jedino čime bi naš navodni duhovni otac morao da bude “zapanjen“ to je svojom sopstvenom prostačkom Slabošću da čuva i revnuje – a pre svega da revnuje sebe samog – kao i svaki od nas Pravoslavaca! Zato “Sveti Sava u Zakonopravilu opisuje episkopsku službu da je episkop isto što i stražar“ – koji mora da čuva i revnuje – i to “neprekidno“! (Sastanak Zakonopravila, Dr. Miodrag Petrović, 04. jun 2008. godine, Čačak)

Zar to ne znači da baš u slučaju ako pojedini episkopi ili mitropoliti – ne “čuvaju“ i ne “revnuju“ “neprekidno“ – da onda svi mi Srpski Pravoslavci u tom slučaju ne samo da imamo pravo – već nam je dužnost da još odgovornije čuvamo, još savesnije revnujemo, još odgovornije stražarimo?

“Odmotava se vatikansko klupko“

Pošto je očigledno da se “nakon naizmeničnih poseta papi od strane Filipa Vujanovića i mit. Amfilohija, i dobijenih instrukcija“ – “odmotava vatikansko klupko“! (Izvor: Pravoslavni forum IHTUS, 09.06.2008) iskrena borba vernika za Pravoslavlje je protiv drastične dvoličnosti tipične za satanske kandže:

“Samo je vjekovna zajednica pravoslavlja u Crnoj Gori sa pećkom-Beogradskom patrijaršijom, odnosno Pravoslavnom crkvom srpskom, i preko nje sa svim Pravoslavnim crkvama u svijetu, na neprekidnom udaru, uz pojavu i njegovanje kod pojedinih krugova iracionalne patološke mržnje protiv Crkve“! (Pismo mitropolita Amfilohija Svetozaru Maroviću, “Vijesti“)
Ova tvrdnja mitropolitove je dvolična.

• Prvo, zato što pokušava da sebe prikaže kao da je na udaru Vatikana – a nije. Baš suprotno!
• Drugo, da je jedini razlog što je na udaru – veza njegove Mitropolije sa Srpskom pravoslavnom crkvom! Što jeste tako – ali to dokazuje da čovek koji je trenutno na čelu naše Crkve ne smatra sebe delom naše Crkve!
• Treće, da je jedini razlog zbog kojeg je on “u vezi“ sa SPC zato da bi preko te veze “njegova patrijaršija“ bila u “zajednici sa svim Pravoslavnim crkvama u svijetu“ – što takođe potvrđuje da sebe ne smatra sastavnim delom naše Crkve!
• I četvrto, izjava je dvolična zato što baš njegova Slabost i Zaslepljenost parališu našu Crkvu da se odupire “neprekidnom udaru“ “iracionalne patološke mržnje“! Dvoličnost potvrđuje i njegovo “čuđenje“ da je “njegova mitropolija ‘na udaru’ zbog zavisnosti od svog centra u Beogradu“ (Zašto je SPC na udaru a Vatikan nikome ne smeta, Crnogorske “Vijesti“, 05.07.2008) iako je logično da “delegati“, “fondacije“, “grupe eksperata“, i “dželati“ rade po papinoj direktivi da Crna Gora postane “rasadnik i centar ekumenizma na ovim prostorima!“

Zato se – na suprot Svetom Savi koji je zacrtao odgovornost srpskog intelekta, uključujući i crnogorski – pitanjem našeg današnjeg “zapanjenog“ i “začuđenog“ navodnog “duhovnog oca“ i “poniženog teološkog stručnjaka“ – “da li se Mitropolija na čelu koje stojim nazvala drugačije sem Crnogorske mitropolije, onako kao što se zvala u vrijeme Kraljevine Crne Gore, a prije nje u doba Petrovića?“ – dokazuje ne samo da sebe ne smatra sastavnim delom Svetosavskog Pravoslavlja – već da i jedno i drugo nipodaštava nedostojnim njegovog intelekta “priznatog eksperta“ i “priznatog religioznog teologa“.

To dokazuje da je problem mnogo dublji!

Tragom “eksperata“

Stravični su navodi iz spisa “Pod vlašću Sinoda“, iako napominjem da mi je nedostupno ime autora:
“Globalisti su još prilikom izbora patrijarha, na primeru vladike Vasilija i vladike Hrizostoma dobro shvatili šta znači izraz „učenik oca Justina“. I odlučili su da ulože svoj kapital u taj brend. Pronašli su nekoliko talentovanih dečaka iz siromašnih porodica (Amfilohijev deda nije imao ni gaće, kako je sam mitrpolit s oproštenjem posvedočio na predavanju u Kragujevcu, evo i audio-snimka), skinuli su im prnje i obukli im lepa odela, a onda ih poslali u beli svet na belosvetske studije.“ (“Pod vlašću Sinoda“ – Peti deo)

“Po povratku je svakoga od njih čekalo po jedno profesorsko mesto na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, fudbal kao značajna duhovna igra, i ekumenski skupovi, ekumenski skupovi, ekumenski skupovi…“ (Isto)

Vremenom su ti “eksperti najzad nasledili vlast u Sinodu i dobili odrešene ruke“ što je krunisano “u maju 2008. kada je Sinod i zvanično proglašen jedinom vladajućom institucijom u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.“ (Isto)

“Pre majskog Sabora se govorilo“ da pošteni pravoslavni episkopi imaju “većinu u Saboru.“ “Otkuda onda to da je Sabor pokleknuo?“ “Sabor je pokleknuo tako što je prihvatio prinudu da se proglasi 62. član Ustava.“
“Prema tome onaj ko predsedava Sinodu predsedava i Saborom“!

Prihvativši zlonamerno i protivzakonito tumačenje tog člana – pošto je to, po rečima Željka Kotoranina zapravo “jedina odluka koju je Sabor doneo“ – tom “jedinom“ svojom odlukom:

“Sabor je odobrio sopstveno ukidanje!“ (Još jednom o tome kako Sinod vlada Saborom, citati iz govora Željka Kotoranina)

Tako se na Majskom Saboru 2008. godine “investicija u talentovane siromašne dečake višestruko isplatila“ – “odluke Sabora nisu obavezujuće, što znači da nemaju nikakvog značaja“ i “Sabor praktično ne funkcioniše“ – “umesto Sabora Crkvom zvanično vlada Sinod.“

“Stvoreni su savremeni sofisticirani globalisti, koji su uz pomoć Sinoda za svega petnaestak godina doveli našu Crkvu do ivice raskola.“ (“Pod vlašću Sinoda“ – Peti deo, Zaključak)

Drugim rečima, kao što su Udbini infiltratori u političkoj infrastrukturi strmoglavili današnju državu Srbiju u ambis likvidacije – tako su Udbini infiltratori u crkvenoj infrastrukturi smišljeno su strmoglavili SPC u isti ambis – što “ne može biti objašnjena ničim drugim, osim direktivom iz jednog veoma jakog centra“, a “ne treba biti mnogo pametan da bi čovek shvatio gde se nalazi taj centar.“ (Isto)

Iz svega je očigledno da je iz antisrpke “komunizacije“ crkvene infrastrukture u doba patrijarha Germana, i iz združenog nasilja nad Slobodnom pravoslavnom crkvom u izbeglištvu od strane američkih federalnih organa i Udbe –narasla današnja diktatura i nad Crkvom i nad državom, koja se proteže na političko, kulturološko, obrazovno, ekonomsko, zakonodavno i sva druga funkcionisanja bitna za život, opstanak i budućnost srpskog naroda.

Kao što su izdaja Ravnogorstva i dovođenje Titove diktature na vlast organizovani od strane Zapadnih saveznika, i nastavljeni prvo združenim sa Udbom rušenjem Slobodne srpske pravoslavne crkve, a onda organizovanim rušenjem Jugoslavije podržavanjem naslednika nekadašnjih nacističkih saradnika – tako će i današnji završni čin uništenja postojanja Srpskog naroda kao nacije, Srbije kao srpske države, i SPC kao Srpske pravoslavne i Srpske svetosavske Crkve biti obavljen pod kontrolom Udbe za račun stranih poslodavaca.

Da bi se bolje shvatila dubina ove saradnje moraju se istaći neki primeri na koje uglavnom ne obraćamo pažnju.

Inkvizicija i “Pravedništvo“

Šta dokazuje smešna presuda haškog Tribunala Naseru Oriću na dve godine zato što nije “preduzeo odgovarajuće i razumne mere“, da u ulozi komandanta Srebrenice “spreči ubistvo velikog broja Srba koji su držani u pritvoru tokom 1992. i 1993. godine“?

Šta dokazuje činjenica da je dve godine docnije, na dan 30 juna 2006. godine, Veće za žalbe haškog Tribunala poništilo tu presudu i oslobodilo Orića krivice jer na svim “prethodnim suđenjima optužba nije dokazala da su Orićevi ubice bili pod njegovom kontrolom“?

Svakako da dokazuje isto što i oslobađanje Ramuša Haradinaja i ne pozivanje na odgovornost Hašima Taćija – međutim, ova analiza usmerena je na neke druge zaključke. Pošto haški Tribunal navodno “donosi presude isključivo na osnovu dokaza podnetih sudu“, iako je sud navodno svestan da jesu “počinjeni zločini nad Srbima“ – “dokaz da se zločini jesu dogodili nije dovoljan za presudu pojedincu da je kriv za ove zločine“, jer Orić – “pojedinac“ – nije kriv jer “nije znao“, niti je čak “imao potrebu da zna“ o “zločinima svojih potčinjenih“, i zato je Veće za žalbe odbacilo kao netačnu tvrdnju da je Orić “planirao da likvidira Srbe na teritorije Srebrenice“. Za našu analizu nije važno Orićevo ubistvo preko hiljadu Srba iz Srebrenice i okolnih sela, niti njegov video, niti njegova U.S. Army nalepnica – važne su dve druge stvari:

Američke medije tvrde da je Orić bio miliconer. Međutim, pošto je postavljen za direktora zatvora i komandanta Srebrenice – to znači da je Orić bio Udba!

Druga interesantna činjenica za analizu je da je Orić počinio svoj najužasniji zločin nad Srbima na pravoslavni Božić 1993. godine. Danas je hrvatski šef ustaške policije u Požegi, Milivoje Azner, optužen da je “na Božić 1941. godine pokupio 150 Jevreja, opljačkao ih, i otpremio u Jasenovac“!

Međutim, Milivoje tvrdi da “da Jevreji uopšte nisu bili deportovani iz njegove Požege!“ Ustaša Milivoje je u pravu. Zašto bi iko vodio Jevreje u smrt – na pravoslavni Božić?

Orić je na pravoslavni Božić pobio pravoslavne Srbe – ne Jevreje! Zato je ustaša Milivoje u pravu – i on je na pravoslavni Božić pokupio pravoslavne Srbe – ne Jevreje!

Milivoje je najverovatnije slao i Jevreje u smrt ali nekom drugom prigodom – pravoslavni Božić bio je rezervisan za pravoslavne Srbe – tako je bilo 1941. i tako je bilo i 1993. Ali… kao što je Orićev “božićni zločin“ zataškan, tako je zataškan i Milivojev “božićni zločin“:

Zločini nad Srbima se sistematski zataškavaju!

Zato je Jasenovac zabetoniran i pretvoren u “inspiracionu“ filijalu “pamtilišta pravedničkog“ Jad Vašema – ubistva Jevreja koje se jeste dogodilo i koje se zaista mora pamtiti – ali koje ne bi smelo da bude paravan za sakrivanje masovnog ubistva Srba! Prema tome pitanje je da li je ubistvo Srba pravedničko ili nepravedničko?

Većina današnjih istoričara lansira ideju da je Inkvizicija nastala u Španiji i da se završila u davnoj prošlosti. Nije tačno ni jedno ni drugo. Inkviziciju je u Vatikanu zasnovao Papa Sikstus IV, isti onaj papa koji je naredio gradnju Sikstinske kapele i revitalizaciju vatikanske biblioteke. I na suprot svim potonjim i naročito današnjim provokativnim tvrdnjama, kao na primer prikazivanje srpskih žrtava kao jevrejskih, ili zabetoniravanje Jasenovca zato da bi se srpske žrtve izbrisale iz postojanja i sećanja – Inkvizicija traje neprestano i danas, jer šta je drugo najstarija vatikanska ustanova Kongregacija za ispravnost Doktrine i Vere ako ne nastavak Inkvizicije?

Shodno “ispravnosti Doktrine“ – ustaško ubistvo Srba je “ispravno“ – zato je Jasenovac zabetoniran! A pošto je to obavljeno sa blagoslovom Jad Vašema – ubistvo Srba je prema tome takoće i “pravedničko“! Zato, da bi se sudilo Milivoju Azneru on se mora optužiti za ubistvo Jevreja – jer je ubistvo Jevreja “neispravno“! A ako bi bio optužan za ubistvo Srba – koje je “ispravno“ – isto kao i Orić – bio bi oslobođen!
A Orić je bio Udba!

“Suze nevinih“

U potresnom napisu “Nevine suze Mile Ćulibrk iz Kanbere“ govori se o uzvišenoj Srpkinji Mili Ćulibrk, koja je posvetila život pravoslavnom Manastiru u Kanberi. Radila je najteže poslove, čak je zapinjala više od snažnijih muškaraca, samo da Crkva izgleda što lepše i bude Bogu ugodnija.

U istom ovom periodu kada se događa i pravednička božićna trakalica Orić-Azner – posle završetka majskog Sabora – naglašavam, posle završetka majskog Sabora – kada smo očevici da su tajni međunarodni faktori zapravo postavili Udbu da kontroliše likvidaciju ne samo Srbije kao suverene države, već totalnu i konačnu likvidaciju Srpskog nacionalnog duha i Srpske nacije – znači završnu fazu baš onog procesa zbog kojeg su ti isti tajni međunarodni faktori izdali Ravnogorstvo i postavili Tita na vlast – iguman Danilo, egzekutor australijskog inkvizitora episkopa Irineja, zabranio je Mili Ćulibrk da dolazi da “radi“ u “njenom“ Manastiru i naredio joj da može da dolazi samo na molitve!

Starina Mila je naravno dobila stres jer nije mogla da shvati da više ne može da dolazi u “njen“ Manastir da ga čini bogougodnim, kako je činila celog svog života…

Znači nekakva udbaška protuva preobučena u pravoslavnu mantiju iživljava svoj antisrpski sadizam baš kao što su protuve preobučene u katoličke mantije iživljavali antisrpski sadizam od 1941. godine sve do kraja Drugog svetskog rata, a onda slični Danilu od oktobra 1944. godine pa i danas!
Po čijem naređenju?

Udbaši po naređenju Velikog Australijskog Inkvizitora episkopa Irineja!
Kada?
Odmah po završetku majskog Sabora!
I ponovo – kada?
Odmah po odluci da se Srbija stavi pod kontrolu Udbe!

Zar sve ove podudarnosati ne postavljaju pitanje koje je Dr. Desanka Krstić mudro postavila mitropolitu Amfilohiju u jednom od ranijih brojeva “Graničara“: Kojoj državi služi mitropolit?
Danas je jasno da to mudro pitanje mora da se proširi: Kome služe Sinod i Patrijaršija SPC?

Juda

Viđena iz ove perspektive, frapantna je sinhronizacija događaja posle uzurpacije majskog Sabora.
Odmah je pokrenuta akcija da se spreči dogovor komunista sa Nikolićem i Koštunicom.

Odmah je Dačić poslat u Grčku na sastanak sa takozvanom Socijalističkom Internacionalom – ustvari da primi nove direktive!

Odmah je Žička eparhija počela da obasipa javnost lažnim optužbama da iza “Zakonopravila“ stoje “udbaši“! Karakteristično je da je to bukvalno ista sklerotična formula kojom je razarana Slobodna svetosavska SPC u izbeglištvu združenim sadejstvom američkih federalnih organa, Udbe, pa čak i Ljotićevaca i ostalih ne-ravnogorskih elemenata u izbeglištvu.

Odmah je pokrenuta surova akcija da se utihne moćni svetosavski glas vladike Artemija. Otkrivena je čak da su pojedine osobe u koje je vladika imao puno poverenje pod tajnim uticajem pomućenog provokatora Atanasija, a u Americi je aktivirano provokatorstvo episkopa Teodosija.

Odmah je u otadžbini aktivirana Udba i postavljena za kontrolora likvidacije Srpstva.
I naravno mnogo čega što ne znamo… Međutim, kada se sve to nadoveže na neproverene vesti na primer o poreklu Vuka Jeremića od porodice Pozderac, njegovim devijantnim vezama sa Borisom Tadićem u toku studija, Tadićevom lažnom poreklu i planskoj infiltraciji u politički život od strane KOS-a, maltene infiltraciji istovetnoj infiltraciji Amfilohija Radovića i ostalih danas najglasnijih jeretičara i razbijača u infrastrukturu SPC, iznenadan i sumnjiv dolazak na episkopski tron australijskog episkopa Irineja… da, kada se sve to poveže stiče se čudan utisak da naša Crkva nije pod kontrolom Udbe!
Na protiv, stiče se utisak kao da je nekakva, da kažemo “Crkvena Udba“ – zapravo na komandnom položaju Izdaje!?!
Čudna pomisao…

Međutim, potsetimo se, prvo što su bravarevi uzurpatori učinili diktaturom nad obrazovanjem i izdavačkom delatnošću bila je likvidacija naše sposobnosti da učinimo ono što smo učinili pod Turcima – pobrkali su nam duh i tako uništili našu sposobnost da pod sledećim ropstvom naš duh opstane onako kako je opstao pod Turcima!

Samo budalama i prodanim nižim umovima može se pričinjavati da je današnja “politička situacija u Srbiji bez presedana i neočekivana“ jer sami oni kažu i zbog čega – zato što “ni jedan analitičar nije predviđao, pre tri ili četiri meseca, da će izbori 11. maja dovesti do ovakvog rezultata!“

Bajkica o “presedanu“ i “neočekivanosti“ je laž jer Izdaja baš tih koji Srpsku naciju smatraju “arhaičnom“ ili “romantičnim kičem“ i jeste dovela Naciju do likvidacije. Tako da čak ako ova današnja ujdurma traje svega desetak godina – onesposobljeni – postaćemo zaborav!
Zaborav zaboravljen i od nas samih… Prema tome, danas treba dići glas!

Izvinjenje, ili…

U današnjem trenutku kada smo učesnici poslednjeg čina uništenja naše nacije i države, naše crkve i istorije – pred izborom smo:

Ili se izviniti Borisu Tadiću zbog našeg ne-ekspertnog dosadašnjeg srpskog postojanja, i mitropolitu Amfilohiju, episkopima Midiću i Irineju Australijskom i ostalim novotarcima zbog našeg ne-ekspertnog i laičkog Svetosavlja, i Vatikanovoj Kongregaciji za ispravnost Doktrine zato što im ometamo šizmu – ili ćemo učiniti ono što nam je jedina dužnost i odgovornost pred Bogom i pred nama samima – ustati protiv Jude u odbranu Pravoslavlja!
Jer…

“Biti potkupljiv, znači ne biti hrišćanin.“

“Potkupljivanje u stvarima vere ravna se Judinom izdajstvu Hrista za novac.“ A “takvo potkupljivanje svojstveno je samo jereticima.“ (Vladika Nikolaj, “Pobedioci smrti“, Potkupljivanje) Jer… “sve se lampe mogu napuniti, a lampa mudrosti nikada“. (Vladika Nikolaj, “Misli o Dobru i Zlu“, “Ne poneti se mudršću“)

Časlav M. Damjanović; 05.07.2008