Вести

Ništa nas ne sme iznenaditi! Rekoše jednom komunisti. Te zato ovih dana, čitamo u novinama. Nova se ljubav rađa, gubi se stara nada.

+++

I zaista komunizam je svugde propao samo ne i u Srbiji. Srbija se dakle zaljubila, u svoga tlačitelja i uništitelja. Kada je Boris Junior, ovaj što predsednikuje današnjim ostatkom od Srbije, koju je stvorio internacionalni crveni sovinizam, a koji se Boris u svemu uklapa sa imenjakom Jeljcinom osim po jednome, onaj i kada je najpijaniji od vodke bio, umeo je da razlikuje polove. Znao je bar šta je muško a šta žensko. Njegov imaenjak u tom smislu se ne može sa njim usporediti. On svoj polni organ plasira tamo gde mu nije mesto te verovatno zbog toga toliko smrdi okolo ta žuta boja novih Evropejaca. Kažem novih jer su oni stari znali geografiju, bili učeni i školovani, pa su znali da je Srbija i zaista u toj Evropi. A ovi novi kažu, da neka nova Evropa treba da primi osakaćenu Srbiju. Bez Bosne, Crne Gore i, naravno, i Kosova, i Stare ili Južne Srbije U tu njihovu novu Evropu??? Dakle ovi novi Evropejci zarad neke njihove Evrope, nastoje da upropaste i unište sve one tekovine i borbu naših slavnih predaka.

Neko nedavno usporedi ovoga vođu žute kuge, za koga tek u poslednje vreme saznajemo, i zista od čega, su on i njegovi sledbenici požuteli. Dakle, od ne raspoznavanja polariteta ljudsga roda. Zaista, poredi neko toga požutelog vođu sa magrcem. Žao mi je magarca što su ga tako podcenili. Od magarca u zabačenim mestima ljudi imaju kakvu takvu korist. Može on da pronese tovar i tamo gde nikakvo drugo mobilno sredstvo stići i proći ne može. Ali požuteli deformiteti, koje je naravno jedino mogao komunizam da izrodi, ne samo da nisu u stanju tovar da ponesu, kakvi su žgoljavi, (svaki žgolja jaše kavasaki) ni slamku podići ne mogu, nego su takvi jedino spremni da niz brdo čitav tovar i kola otisnu.

Eto ovih dana im se pridružiše, da ne kažem učlniše se u njihov klub, kao sigurna podrška još dvoica koji su kao nekakvi ambasadori u Beogradu. Jedan je naravno ambasador koji predstavlja nacističko – komunstičko, iznad svega šovinstičko udruženje sa reke Potomak. A drugi poražnu kraljevinu Veliku Britanju, koju je uzalud Vinston Čurčhil pokušao da odbrani od nacističke kuge. Ta dvoica ambasadora, kako s ove strane okeana dopiru vesti, upriličeno njaču po Beogradu ovih dana. Naravno potpuno ne diplomatski. Verovatno oni sebe zamišljaju da su guverneri, kolonije Beogradskog pašaluka a ne diplomatski predstavnici. I tako ta dvoivca odnosno onaj što se vabi Vudrov veli da je Tadiću predložio da stupi u koaliciju sa svoim blizancem, koga je dugo bio odbacio takozvanim socijalistima.

Dakle rekoše prvo, ne tako davno, ti iz Vašingtona i Londona, ranije su to bila dva vampira, neki Kuk i Mad Olbrajt, a sada nekakva gospođa Pirinčara, potomak robolja iz Južne Karoline, a ko je tamo u Londonu pravo da kažem ne znam, a i ne zanima me da znam, da se ne bore protiv srpkog naroda, već protiv Miloševića. Kakva laž, je to bila tada, da bi sada oni sami stupili u koaliciju sa Miloševićevcima, da bi spasli žutu kugu. Jedini zaključak iz svega ovoga se može izvući da je Milošević verovatno, bio i dobar čovek u naopakom okruženju, uključujući i njegovu suprugu, koja je od jake internacionalistiočke, naravno antisrpske klike Markovića. Drugačije ja ne ne bih mogao da odredim ovaj orgijaški sastav u nekadašnjoj srpskoj prestonici. Ko s kim ovde spava, i ko kome pravi užitak, to više ni Gospod Bog ne zna.

No govore ova dva diplomatska guvrnera, u Beogrdskom Pašaluku, da ako i Srbi podrže, ovu koliciju Borisovaca i Miloševićevaca, da Srbija ima da procveta. Eto vele oni biće ulaganja na sve strane. U istinu ne govore kojih i pod kojim uslovima, i ko bi to normaln ulagao sredstva u jedno bezakonje, i beznadležnost? Ja takve poslovne ljude i ako se po prilično susrećem sa njima s ove strane okeana ne poznajem. Čak i oni koji su srpskog porekla i mukotrpno stekli svoj kapital, u privatnim razgovorima kažu da svoj ni jedan cent u to bezakonje takozvanih “reformista“ uložili ne bi. Nije ni čudo. Žuti su reformisti neobična sorta. Oni bi da prve reforme bez zakonodavnog poretka. Dok u čitavom normalnom i poslovnom svetu vlada jedno obrnuto pravilo.  Prvo leglitet, a reformitet u legalitetu sam od sebe dolazi.  To pravilo važi još od vremena Francuske buržoaske revolucije Liberte, L(egalite) Fraternite, ja ovde ne vidim reformite. Verovatno zato što u Beogradu jedino može da se izvede reformistička revolucija, bez bez slobode, legalnosti i patriotizma.  To pravilo da se bez slobode i legaliteta, nema prodju kod onih koji poštuju ljudska prava i i uvažavaju civilizacijske vrednosti.
Nego ko to Srbima priča o ulaganjima, i procvatu srpske privrede? Oni isti koji su ekonomije sopstvenih zemalja uništili i upropastili. Kakva je to tajna danas da je Britanija u fazi bankropstva, a njen predsavnik, navodno diplomatski, priča o silnim ulaganjima u žuti materijal. Možda takav zaboravlja da i u doba Otomanske imperije, u Beogradu je bilo više kapitala nego što ga danas ima u samom Londonu.

Da je Miloš Obrenović iako nepismen, imao više smisla za poslovnost, i zdarviju ekonomsku logiku nego celokupni birokratski establišment sa reka Temze i Potomak. Od davno se zna, da je u Britaniji, to je još od nekih šesdesetih godina pravilo, da tom zemljom upravljaju, slab menadžment i loši sindikati. Takvi koji su proistekli iz ovakve sredine danas vele da će da oporave privredu zemlje koju su sami skoro dve decenije nastojali da unište. Takvi kao što su ovi koji u Beogradu predstavljaju Vašington (ja nikada neću reći SAD i Srbija). Koji su jednu supersilu doveli na rub propasti. Kome oni pak bacaju prašinu u oči a da se ne zapitaju, zašto nekadašnja dva džina odnosno moto američke ekonomije Krajsler i Ford pripremaju bankropstvo. A i General Motors bi već zavezao, da vlada u njega trenutno ne ulaže sopstvena sredstva. Samo neće i to dugo da potraje. Dva invalida ne mogu sebe spasti od invalidnosti, bez dobrog lekara. O investicijama i ozdravljenju privrede jedne zemlje koju su osakatili i uništili, pričaju predstavnici onih koji jednoj komunističkoj Kini duguju trilione dolara. Da li ta dvoica nazovi ambasadora u Beogradu smeju i da pomisle koliki je trgovački imbalans između Amerike i Kine? Zašto malo o tome ne progovore, onima kojima pokušavaju da naspu ne prašinu nego pesak u oči. Da li se ta dvojica mogu zapitati, smeju pogledati sebi u oči i reći: “Pa zar ovo nije sramota da Amerika duguje komunističkoj Kini?“ Da sam ja oni, ja bih se prvo to zapitao.

A kada spomenusmo Miloša Obrenovića i Džeralda Forda, pada mi nešto veoma neuobično na pamet. Rekoh da je Miloš imao zdravu i bistru ekonomsku logiku, koju nije izučavao na Jalu, ili Princtonu. Jednostavan čovek domaćinske naravi, preneo je onu logiku iz domaćinstva u upravljanju državom, pa je njegov projekt, osloboditi i oslobodjeno sačuvati, kao što dobar domaćin čuva teško zarađeni novac svoje čeljadi, da bi kasnije teritoriju kada ojača proširio, je bio je projekat za uspešno oslobodjenje Srbije od Otomanske dominacije. Džeral Ford je bio ništa drugo do jedan običan mehaničar. Vele da je bio jednostavan i prost. Ali je jednom znao da kaže. Da šta vredi ako on može da proizvede na stotine automobila u jednom satu ako te automobile nema ko da kupi. Moj svaki radnik mora da bude toliko likvidan da od svoje zarade može da kupi auto koji se proizvodi njegovom zaslugom. Takva je dakle bila neinternacionalistička vizija Džeralda Forda. To je dakle bilo u doba kada internacinalisti izškolovani, na čuvenim univerzitetima, i eminentim fakultetima se nisu mešali u poslovanje i politiku. Ali danas je nešto sasvim drugačije.