Вести

Italijanski profesor Frančesko Broljo, stručnjak za religiozna pitanja i konsultant italijanske vlade, upozorava na pogubne posledice ishitrene secesije Kosova na autonomnost i zaštitu Srpske pravoslavne crkve

 +++

 i njenih manastira i spomenika na Kosovu i Metohiji, uoči najavljenog stupanja na snagu kosovskog ustava

SRPSKA KOSOVSKA BAŠTINA

Firenca, juna – Frančesko Marđota Broljo, redovni profesor istorije religioznih institucija i odnosa između države i crkve na Fakultetu političkih nauka u Firenci, publicista i dugogodišnji predsednik Komisije (pri italijanskoj vladi) za verske slobode i veze između Italije i Svete stolice, u svom prilogu, objavljenom u kulturnoj rubrici lista „Korijere dela sera“ ove nedelje, izražava ozbiljnu zabrinutost za sudbinu srpskih svetinja na Kosovu, za koju smatra da će postati još neizvesnija stupanjem na snagu kosovskog ustava. Autor misli da preuranjena i „bezumna“ odluka nekih država da priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, između mnogih velikih napetosti koje je već izazvala, stavlja u fokus pažnje „aneksiju“ „svetih mesta“ srpskog pravoslavlja. Radi se o mnogobrojnim crkvama, manastirima (među kojima se samo četiri – da podsetimo – Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Gračanica i Visoki Dečani nalaze na Uneskovoj listi zaštićene svetske baštine koja je u opasnosti), kao i starim srpskim grobljima, koji su – preživevši rat i požare koje su podmetnuli albanski ekstremisti – sada ostavljeni bez zaštite.

Specijalni status za posede

Profesor Broljo je ubeđen da su slabašna „zvanična jamstva“ predviđena Ahtisarijevim „planom“, za versku u kulturnu baštinu – zasnovana na sporazumu i saradnji između Srba i Kosovara – sada izgubila njihovu, ionako diskutabilnu, vrednost. U svakom slučaju, te garancije ne samo da nisu uzimale u obzir multireligiozni karakter zone, nego nisu ni predviđale nikakvo uređenje, slično onom, kao npr., kod Poglavarskih bazilika u Rimu (diplomatski imunitet, izuzeće od obaveza, eksproprijacije ili poreza) ili pak slično ustrojstvu, priznatom od strane Evropske unije, koji se tiče statusa Svete Gore na Atosu (20 pravoslavnih manastira na brdu Atos imaju status autonomne države pod grčkim suverenitetom, prim. novinara), koji osiguravaju isključivo verski karakter istih i njihovu punu upravnu autonomiju. Potčiniti pravoslavna kultna mesta kosovskom suverenitetu, bez garancije međunarodno zaštićenog statusa, znači ne garantovati im ne samo očuvanje i namenu, nego i pristup ne samo Srbima koji će ostati na Kosovu već i hodočasnicima.

Autor je mišljenja da status Kosova treba barem da uključi sistem finansiranja za obavljanje verskih poslova, održavanje i restauraciju građevina, nadležnosti, izdržavanje sveštenih lica i svetovnjaka (laika), priznanje vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom srpskim pravoslavnim zajednicama, u velikom delu konfiskovanom u komunističkom režimu, čije vraćanje je ozakonjeno u parlamentu Srbije 2006. (Mnogi manastirski veleposedi, većinom kao pokloni srpskih vladara, postoje još od srednjeg veka. Otuda u nazivu Metohija stoji odrednica grčkog porekla – manastirsko imanje. Posle Drugog svetskog rata, komunističke vlasti su bez naknade oduzele velike površine obradive zemlje, pašnjaka i šuma u vlasništvu SPC, posebno na Kosovu i Metohiji, a deo konfiskovane crkvene imovine je podeljen albanskim seljacima.

Iako se Zakon o restituciji primenjuje od oktobra 2006, problemi u ostvarivanju zakonskih prava su mnogobrojni, naročito imajući u vidu otuđivanje aplikacijom Zakona o privatizaciji, prim. novinara).

Opasnost vreba iz ustava

Broljo se osvrće i na ustav Kosova koji treba da stupi na snagu koliko sutra, a koji po njegovom sudu ne garantuje na efikasan način „kulturno i versko nasleđe“ (Član 9. tog dokumenta, da podsetimo, glasi: „Republika Kosovo obezbeđuje zaštitu i očuvanje svog kulturnog i verskog nasleđa“) i pored toga što objavljuje da želi da zaštiti versku autonomiju i svete spomenike. Pre svega zato što ne sadrži nijednu specifičnu odredbu o zaštiti svetih pravoslavnih mesta i o finansiranju odnosnih svetinja.

Zahtevati da Srbi, nakon što im se oduzima deo teritorije da bi se zadovoljila albanska etnička grupa, obezbede finansiranje pravoslavnih kultnih mesta (uključujući rekonstrukciju uništenih crkava i manastira) na nezavisnom Kosovu, u suštini, samo je ucena koja računa s religioznim osećanjem i „nacionalnim“ značenjem koji te crkve i manastiri imaju za Srbiju. Uz to, bilo bi veoma zabrinjavajuće ukoliko se kosovska vlast ne obaveže da poštuje namenu crkava i manastira – obavljanje verskih obreda, što bi, pod vrlo verovatnom hipotezom potonjeg smanjivanja prisustva srpskih vernika i pod izgovorom nestanka praktikanata moglo da dovede do pretvaranja svetih mesta u svetovne objekte (za profanu upotrebu, u najboljem slučaju, za održavanje koncerata) ili, kako nas uči prošlost, transformisanja u džamije.

Podsećajući na hrišćanski kult, da hramovi postoje da se u njima poje liturgija, autor ide dalje sa svojim hipotezama. Moguće je da nezavisnost nove države navede Prištinu da podstakne, makar samo mali, deo pravoslavnog klera, preostalog na Kosovu, da traži „autokefalnost“ od nacionalne pravoslavne crkve i da se, u slučaju odbijanja srpske crkve, obrati (požali) patrijarhu u Konstantinopolju. S obzirom na veoma loše odnose između ovog poslednjeg i ruskog patrijarha, poznatog pobornika teritorijalnog integriteta Srbije, lako je pretpostaviti da bi se moglo desiti ono što se već dogodilo u Crnoj Gori, gde je jedna mala, lokalna pravoslavna crkva, da bi učvrstila distancu od Beograda, već započela proces ka „religioznoj“ nezavisnosti.

Broljo upozorava da Evropska unija, koja bi trebalo da od OUN preuzme „protektorat“ nad Kosovom, ukoliko ne želi da upali fitilj novog verskog konflikta, treba da nametne Prištini da bar formalno prizna organizaciono-strukturalnu vezu između Srpske crkve i pravoslavnih Kosovaca i da od patrijarha iz Konstantinopolja dobije, iz predostrožnosti, „primanje k znanju“ takvog priznanja. Broljo zaključuje da bi „konfesionalna“ secesija bila „podjednako teška kao ona teritorijalna, koju su Amerika i Evropska unija podržale i potvrdile sa neshvatljivom lakoćom, oskrnavivši sva pravila koja je međunarodna zajednica već poodavno afirmisala“.

Snežana Simić
[objavljeno: 14/06/2008]; POLITIKA