Вести

“Zabadava ste dobili, zabadava i dajite. Ne nosite zlata ni srebra ni mjedi u pojasima svojim, ni torbe na put…“ Mt. 10. 8. 9. 10.

Željko Kotoranin

+++

Šta je to –simonija? To je upravo prestupanje navedene zapovesti. Ime je dobila po Simonu vračaru koji je zaiskao blagodat Svetoga Duha, a za nju ponudio novac.

“A Petar mu reče- Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božiji može za novac dobiti… Vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde.“ Dela 8, 20. i 23.

Tako je odgovorio apostol kušaču. Pogibao čeka sve simoniste. Oni bi da sastave Boga i Mamona. Oni misle da imaju pri sebi protivvrednost Carstvu Nebeskom. Oni se smatraju da su gospodari Svetoga Duha, te da ga mogu po volji prodavati i kupovati. Oni su u svemu kao Juda Iskariotski, koji je prodao Gospoda Isusa Hrista, jer oni prodavaju Svetoga Duha, jednosušnog Ocu i Sinu. Nema blagodati u njihovim delima već samo pogibao. Tako simonija predstavlja rak-ranu na telu Crkve. Sveštenik-simonista je kao i ćelija kancera. Taj je kao sveusisavajuća crna rupa, ko se ogreja na njoj?

Zato su razumljivi brojni kanoni, koji nastoje svom oštrinom da iskorene simoniju, kao i dve poslanice carigradskih patrijarha – Genadija i Tarasija.

Sve te svete zapovesti bruje kroza sve vekove. Radi zdravlja Crkve treba ih uvek iznova proučavati i čuvati. Sveti Vasilije Veliki kaže da je čuvanje blagodati jedini protivdar koji čovek može Bogu darovati. (Tumačenje V. V. Na Isaiju). Kako su Božije zapovesti-kanoni spasonosne blagodati, to moramo i njih da čuvamo, a ne da ih ukidamo, menjamo ili da umesto istih izmišljamo nove, sve to trgujući istinom (Trul. Sab.2. kanon), što je svojevrsna simonija.

Srebroljublje je koren zla zvanog simonija. Iz tog korena niče mnogo grana i mnogi klas kukolja. A sve su to samo pojavni oblici simonije. Nadamo se u Božiju pomoć, da ćemo uspeti da, iščitavanjem kanona, razobličimo najvažnije vidove simonije.

“Episkop, ili prezviter, ili đakon koji novcem zadobije ovo dostojanstvo, neka se svrgne i on, i onaj, koji ga je postavio i sa svijem neka se odjeli od općenja, kao Simon vračar mnom Petrom.“ (Ap. 29. kanon)

Da li navedeni kanon dozvoljava zadobijanje nižih činova putem novca? Naravno, ne dozvoljava. Jer, već naredni kanon (30) kažnjava sve one“koji s njime opće“ dakle sve klirike, što se po logici odnosi i na navedeni 29. kanon. Naime, ova dva kanona mogla bi da budu, prema sadržaju jedan kanon.

“Episkop, koji se poslužio svjetovnim vlastima, da kroz iste zadobije crkvu, neka se svrgne, pa i odluči; isto i svi oni, koji s njime opće.“ (Ap. 30. kanon)

Citirana dva kanona kazuju o dve varijante jednog vida simonije. Naime o protiv-zakonitim (kalkulantskim) načinima sticanja duhovnih dostojanstava. U prvom slučaju je reč o novcu, a u drugom o svetovnoj vlasti. Simonija ne postoji isključivo kad je novac taj za koji se daje ili uzima blagodat Božija. Ona postoji i pri drugim ovozemaljskim pogodnostima kao na primer: srodstvo, lična usluga, zaveštavanje, itd. Tu spada i svetovna vlast. Njenim uticajem se ne sme koristiti pri zadobijanju čina. “Carstvo moje nije od ovoga sveta.“(Jn. 18. 36). Te oštre podeljenosti radi, svetovna vlast nije u stanju da postavlja klirike, u njenom nastojanju kroz pritisak na Sabor Episkopa pri izboru kandidata, ne sme se pribegavati. Ne može se Carstvo dobiti carstvom.

Ne bi trebalo propustiti da se kaže da Ap. 29. i 30. kanon, po svojoj oštrini predstavljaju izuzetak od kanoničkog pravila: Ne sveti se dva puta za jednu istu stvar. Oni predviđaju u sankciji kumulisanje dve kazne. Svrgnuće i odlučenje od crkvene zajednice. Prva kazna predviđena je samo za klirike, a druga samo za svetovnjake. Ali ovi kanoni su izuzetak. Jer je simonija veliko zlo.

Bilo je cak slucajeva da episkop za novac bez Sabora postavi episkopa. Gadna pohlepa rusi crkvene ustanove.

“Koji episkop za novce obavi rukopoloženje, i blagodat, koja se ne može prodavati pretvori u predmet prodaje, te za novac postavi episkopa, ili horepiskopa, ili prezvitera, ili đakona, ili drugoga koga, koji spada kliru, ili iz gadne pohlepe za dobitkom, proizvede za novac ekonoma, ili ekdika, ili paramonara, ili ma koga drugoga koji je u kanonu ubrijen…neka se sa svoga stupnja svrgne;a onaj koji je takvim putem postavljen, neka nikakve koristi nema od kupljenoga rukopoloženja ili proizvedenja, nego nek se smatra, kao da i nema dostojanstva, ili službe, koju je novcem dobio. Koji je, pak i posrednikom bio u ovakvoj gnusnoj i bezakonoj trgovini, takav, ako je klirik, neka se svrgne sa svoga stupnja; ako je svetovnjak, ili monah, neka bude anatema (IV Vas. Sab. 2. kanon)“

U odredbi citiranog kanona pronalazimo nove vidove simonije. “Koji episkop…za novac postavi episkopa“. Shodno crkvenim ustanovama episkop ne može sam postaviti episkopa, već je to stvar Sabora Episkopa. Time je to stvar I episkopa – poglavara Sabora bez cije privole niko ne moze biti postavljen za episkopa /v. 6. kanon I Vas. Sab./. U tome se moze nalaziti njegova odgovornost, ako za novac da privolu, ili ako za novac svoju privolu ne da.

Ovde se misli i na postupak pri izboru kandidata, naime, na prodavanje glasa. Jer je učešće u izboru i glasanju za kandidata, sastavni deo blagodati episkopstva, i nije za prodaju. Dalje, osim rukopoloženja i rukoproizvođenja u činove klira, ovde se kao simonija sankcioniše i proizvođenje za novac u crkvena dostojanstva, u ekonome, ekdike i dr. Jer i proizvođenje u dostojanstva takođe je sastavni deo blagodati episkopstva, i nije na prodaju.

Izuzetno je značajna odredba o kupcima blagodati. Za njih se nalaže da “se smatraju kao da i nemaju dostojanstva, ili službe…“

Zaista, episkop-simonista, kada polaže ruku, čini li išta Sveti Duh, kupljen i prodan, čini li preko nečiste ruke? To u odrečnom smislu pita Sveti Genadije, a sasvim eksplicitno negira Sveti Tarasije. Ova se odredba ne može smatrati kaznom, nego je ona konstatacija stanja. Kazna se nalazi ili u Ap. 29. i 30. kanonu, ili u Trul. Sab. 22. kanonu, koji za ovaj mali prikaz ne donosi novine te ga nećemo navoditi.

“Episkop ne sme na mjesto sebe drugoga za prijemnika sebi postavljati, mada je na kraju života; dogodi li se ovo, postavljenje neka bude ništavno…“’(Ant.Sab. 23.)

“Ne smije episkop, da ugodi bratu, ili sinu, ili drugome rođaku, postavljati na episkopsko dostojanstvo koga hoće, jer nije pravično stvarati našljednike episkopstva, i što je Božije darovati čovječijoj ugodnosti; niti je slobodno Crkvu Božiju doznačavati našljednicima. Koji pak to učini, postavljanje neka ne bude valjano, a on neka se kazni odlučenjem.“ (Ap.76. kanona)

Premda u slučajevima sankcionisanim ovim kanonima, nema novca, po sredi je opet simonija.

Ovde se umesto prodaje radi o nekoj vrsti testamenta, raspolaže se blagodaću Svetog Duha za slučaj svoje smrti. Korist, koju simonist izvlači iz ovakvog posla, možemo naći u Ap. 76. kanonu. To je ugađanje rodbini, ali i svojoj, “čovečijoj ugodnosti“, tj. pristrasnosti ili čemu drugom. Sveti Duh se i ovde smatra robom kao i drugi delovi imovine, te se i Njime raspolaže, i On se daje u ruke naslednika. I ovde postavljenje nema valjanosti. Ali je ovde u pitanju osim simonije još jedan prestup. Bezakono prisvajanje vlasti Sabora Episkopa, samostalno se postavlja episkop. O tom govori nastavak citiranog 23. kanona Ant. Sab.

“…Nego se mora čuvati crkveni propis…da se nikako drugačije episkop ne postavlja, nego saborom i pošto presude episkopi, koji imaju vlast, poslije smrti pokojnog proizvesti dostojnoga.“

Premda su u sticaju simonija i raskol, ovi kanoni su neodređeni u pogledu kazne. Zašto? Rečima: “neka se odluči“, kanon u stvari prepušta sudu Sabora Episkopa da utvrdi kaznu. Jer se ne pominje vrsta ni trajanje odlučenja. Ne pominje se ni postupak prema drugim učesnicima ovog posla. Razlog je u tome što psihičko stanje episkopa simoniste koji je pri “kraju života“, ili krajnje nepovoljne istorijske okolnosti zahtevaju čovekoljubiviji postupak. Ipak, i pri gordosti kao razlogu bezakonitog posla, Saboru ništa ne stoji na putu da primene najteže kazne. Isto važi i za druge učesnike.

“Toliko je porok srebroljublja kod upravitelja crkava, da neki i između onih, koji se pobožni ljudi i žene nazivaju, zaboravivši zapovjed Gospodnju, zabludiše, i za zlato primaju one, koji svešteničkom činu i monaškom životu pristupaju…Koji se dakle zateče da to čini, ako je to episkop, ili iguman, ili drugi iz svešteničkoga čina neka ili prestane, ili neka se svrgne, shodno drugom pravilu svetog Halkidonskog sabora. A ako je igumanija, neka se izagne iz manastira, i u drugi manastir neka se preda na poslušanje. Isto i iguman, koji nema prezviterskoga rukopoloženja…“ (VII Vas. Sab.19. kanon).

Navedeni kanon sankcioniše još jedan vid simonije, a naime pristupanje u manastir iskušenika, kao i postrig monaški, kad se to daje za zlato. Kao simonisti se uz episkopa i sveštenoslužitelje pominje iguman(ija). Primanje iskušenika, i davanje postriga sastavni su delovi blagodati episkopstva, i nije na prodaju. Episkop može da ovlasti jeromonaha, najčešće igumana da u njegovo ime da postrig monahu, ali ne i monahinji. Iguman(ija) se pojavljuje kao simonist i bez svešteničkog čina, kad za novac obmanjuje episkopa o napretku u vrlinama iskušenika da bi ovaj dobio postrig, ili kada utiče da se primi neko za iskušenika. Kaznu kanon vezuje za Halkidonski IV Vas. Sab. 2. kanon. Ipak u rečima: “neka ili prestane, ili…“ odslikava se izvesno oklevanje. Razlog jeste taj što postoji praksa, da se pri stupanju u manastir, kao neki miraz, u zajednicu unese imovina. I zato ovim načinom kanon upućuje da se pravi razlika između “miraza“ i iznuđenog mita.

Na sličan način vid simonije upućuje 5. kanon VII Vas. Sab.:

“…Zato, koji se hvale, da su, kroz to što su zlata dali postavljeni u crkvi, i polažu nadu na taj hrđavi običaj, koji otuđuje i od Boga i od svakog sveštenstva, te bestidnim obrazom i na sav glas, sramotnim riječima beščaste one koji su Duhom Svetim zbog izvrsnoga svoga života izabrani, i koji su bez izdavanja zlata postavljeni, takovi koji to čine, treba najpre nizvesti na poslednji stupanj svoga čina; a ako ostanu uporni ispravljati sredstvom kazni. Zateče li se pak koji, da je to učinio pri samom rukopoloženju…(dalje se navode Ap. 29. kanon i IV Vas. Sab. 2. kanon).“

Ovaj kanon je, iako ne pominje monaštvo, u vezi sa 19. kanonom istoga Sabora. Dok on govori o onima koji se hvale zlatom koje su prilagali i u to polažu nadu, a ne u izbor Svetoga Duha, dotle onaj govori o onima koji primaju u Crkvu ili u manastir ne zbog dostojnosti, ili iskrene želje, nego zbog bogatog miraza.

Ovi kanoni govore o kupcu i prodavcu blagodati Svetoga Duha. Stvar je u nijansi razlikovanja između istinskog dara, i nuđenja mita na perfidan način, kao i između primanja koga (koji je možda i iskren) ne zbog blagočašća, već zbog miraza. Sam miraz kanon ne brani, niti zabranjuje. I to radi onih koji ga sa pobožnošću i skromnošću prilažu.

Kanon 19. nalaže prestanak primanja u klir ili monaštvo za zlato “miraza’’, ili sledi kazna, jer se upornošću očituje simonija. Kanon 5. zabranjuje hvalisanje i polaganje nade u zlato, ili sledi kazna, jer se upornošću očituje simonija. U tome je smisao oklevanja.

Kanoni koje smo do sada pregledali, sankcionišu sticanje čina u Crkvi, bilo episkopskog, bilo čina svešteno ili crkveno služitelja, bilo crkvenog dostojanstva, bilo, na kraju, monaškog čina, na simonističke načine. Dakle, oni se bave trgovanjem blagodaću priziva i postavljenja. No, i već uspostavljen sveštenoslužitelj u opasnosti je da podlegne srebroljublju i postane simonista. Jer je on i postavljen da bi u skladu sa svojim činom pasao Božji narod, da bi razdeljivao vernima spasonosne darove Svetog Duha. U tom mu i jeste služba, što on služi kao sluga, Svetom Duhu, naroda radi.

Međutim, neki zaludeše srebroljubljem, i od slugu napraviše se gospodarima Svetog Duha. I stadoše da prodaju vernima svaku blagodat Božiju. Na šta zabadava behu pozvani, zabadava oblagodaćeni, zabadava uspostavljeni, (mrsko je i napisati) to za pare prodaju. Od Crkve, od Tela Hristovog, od Doma molitvenoga, čine krčmu. Ali još i gore od krčme. Jer se u njoj plaća novcem ono što je krčmar kupio, te krađe u krčmi nema, dok ovi, simonisti otimaju, i što nisu platili to prodaju. Oni su gori i od hajduka. Njih čeka bič Božiji.

“Neka nikakav Episkop, ili prezviter, ili đakon, kada daje prečisto Pričešće, ne istražuje za to od onoga, koga pričešćuje novaca, ili što drugo. Jer, blagodat nije za prodaju, niti za novce mi razdajemo osvećenje Duha, nego se ono ima razdavati bez svakog izgleda na korist onima, koji su toga dara dostojni. Ako se pak dozna, da koji klirik istražuje što od onoga, kome se prečisto Pričešće daje, neka bude svrgnut, kao revnitelj Simonove zablude i opačine.“(Trul. Sab. 23. kanon)

Navedeni kanon sankcioniše uslovljavanje davanja prečistog Pričešća novcem ili čime drugim, od vernika-svetovnjaka. To je osnovni vid ovog oblika simonije. Kao sveštenik ili episkop, simonist može biti đakon. Jer on kao sluga episkopa, i kao mlađi od sveštenika, ima pravo da daje Pričešće svetovnjacima, ali ne i svešteniku i episkopu.

Ali u rečima:“ Nego se ono ima razdavati bez svakog izgleda na korist onima, koji su toga dara dostojni“, krije se jedan lukaviji i teže uočljiv način prodavanja Pričešća. Naime, postoje duhovni gresi vernih, koji nisu crkveni i ne podležu sudu episkopa, nego prosuđivanju duhovnika pri ispovesti. Od razrešenja tih, dakle grehova, zavisi da li će se pojedini verni pričestiti. I tako se dešava da “duhovnici“ uslovljavaju udostojenje vernih “duhovnim lekom“ koji se sastoji u traženju velikih svota novca na ime “dobrovoljnog priloga“. Prodavajući razrešenje od greha vernih, prodavajući njihovo udostojavanje za pričešćivanje, ovi nesretnici prodaju i Sveto Pričešće. Mora se udostojavati svako ko je toga dostojan “bez svakog izgleda na korist“-to je smisao citiranih reči.

Ipak, mnogo eksplicitnije o ovom obliku simonije govori 4. kanon VII Vas. SAb., istina u svešteničkom opštenju:

“Propovednik istine, božanstveni apostol Pavle, kao neko pravilo nalažući Efeskim prezviterima ili upravo svima sveštenicima, ovako im poverljivo kaže: Srebra ili zlata, ili ruha ni u jednoga ne zaiskah; sve vam pokazah, da koji se budu tako trudili, moraju pomagati nemoćnima i opominjati se da je mnogo blaženije davati, nego li uzimati. Radi toga i mi, koji smo od njega naučeni, naređujemo, da episkop, ni pod kakavim načinom ne zamišlja iz gadne pohlepe za dobitkom, a pod prividnim razlogom nekakvih grijehova, istraživati zlata, ili srebra, ili drugog čega od podčinjenih mu episkopa, ili klirika, ili monaha…“

Rečima: “ da episkop…od podčinjenih mu episkopa…“ kanon u ovom odnosu pod onim “episkop“ podrazumeva mitropolita, koji ima vlast i predsedava Saboru Episkopa. U odnosima prema kliricima i monasima misli se na na redovnoga episkopa koji zapoveda svojim klirom i monaštvom, ali i na mitropolita, koji predsedava Saboru, po žalbama klirika ili monaha na presude svojih episkopa. U produžetku istog kanona stoji “…hoće da izmami zlata, ili čega drugoga, ili zbog svoje neke strasti, da zabranjuje crkvenu službu, ili da odlučuje kod svog klirika, ili zatvara časni hram da u njemu Božije službe ne bude i time navraća svoje bezumlje…“

Ovde se radi o zloupotrebi episkopske vlasti (blagodati) suđenja u prvom redu crkvenih grehova. Po sredi je prodaja pravde, bilo pri presuđivanju, bilo primanju osuđenih ponovo u općenje, dakle u službu Božju, ili službu crkvenu (ekdik npr.), ili čitavo mesto u liturgijsku zajednicu (otvaranjem hrama).

Povod ovakvom obliku simonije je zlato, ili šta drugo, ili prosto neka strast (osveta, zavist). Episkop jeste onaj “koji zapoveda“, ali po Bogu, a ne po strasti za srebrom, ili čime drugim-materijalnim ili nematerijalnim.

Simonija je težak prestup, onoliko mrzak koliko je draga blagodat milostivog Svetog Duha. Milostivost Božija se daje nemilostivošću ljudskom. Crkva zato protiv simonista predviđa najteže kazne, pa čak i teže od najtežih. Ali se ova pakost srcem ne da iskoristiti. Šta više, ona napreduje.

“I što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnogih.“ (Mt. 24. 12.) Ovo bezakonje Gospoda Isusa Hrista ostvaruje se među nama. Bezakonje se množi pa se opravdava potrebom trenutka. Ljubav kopni-ali interes cveta. Onaj primitivni, daj mi-dam ti, interes cveta. On povezuje ljude. Što je ljubavi manje o njoj se više i glasnije govori. Ali to je obmana. Ohladnje ljubav mnogih. Mnogih sveštenika, mnogih episkopa, mnogih monaha. A neljubeći episkopi, sveštenici…kako neljubeći mogu davati dar Sveljubećeg Boga. Kako, nego simonistički?

Stoga, ne pitajmo se zašto u nekim Crkvama danas nema one blagodati koja je ranije u njima bila. Jer, danas, kada sveštenik osveti kolač slavski i vodicu, naplati po tarifi, kada bunar osveti, naplati po tarifi, i kada opoje pokojnika naplati po tarifi. A tarifa nije tajna, nije da se krije. Mirne savesti sveštenik kaže: “ to te košta…“ A šta je to što košta-to je oslobođenje Svetog Duha. Eto, to košta. Koštaju svakovrsni darovi, blagi i slobodni i spasonosni. Košta Sveti Duh. I u tarifi po kojoj prodaju Svetog Duha, postoje različite cene za različita osvećenja. Drugačije košta osveštanje bunara od osveštanja kolača slavskog, ili mosta, ili supermarketa.

Koji je to kriterijum vrednovanja raznovrsnih osvećenja Svetoga Duha? Da li je uopšte moguće iznaći taj kriterijum nebeskih tajni, i darova, kriterijum po zemnim shvatanjima? Da li je to vreme rada Svetog Duha, ili njegov trud? Da li vredi osvećenje Svetoga Duha po vremenu rada njegovog sluge nepotrebnog? Jedino merilo, jedino zato što je iz usta Gospoda Isusa Hrista, jedino zato što nije po zemnim merilima, glasi: “Zabadava ste dobili, zabadava i dajite!“ Sve drugo je svetogrđe. Treba se duboko pokloniti pred rečima 227 Otaca sakupljenih 691.god. u Carigradu: “Niti za novac mi razdajemo osvećenje Duha“ (Trul. Sab. 23. kanon). Jasno je da se ovde ne misli isključivo na Pričešće, nego na svako “osvećenje Duha“.

Beščuvstven čovek, “navraća svoje bezumlje na beščuvstvene stvari“ (VII Vas. Sab. 4. kanon). Tako i branioci tarife ističu da tarifa postoji da bi se zaštitili vernici od nezajažljivih sveštenika. I umesto da se takvi, srebroljubivi sveštenici svrgnu, kao sluge Mamona, dopušta se dakle, umerena simonija (premda je uvek svaka simonija-simonija) u Crkvi, i time se štete vernici. Jer, Crkva slabi. Zaštiti nas Bože od onih koji nas tarifom štite, jer nas udaljuju od Tvoje blagodati.

Sacuvaj nas Bože i od onih koji istražuju parohijal.

Šta je to parohijal? To je stari simonistički običaj, koji se sastoji u obaveznom periodičnom davanju materijalnih dobara, ili novca, u vrednosti koju utvrđuju crkvene vlasti, od strane parohijana. Parohijal je u stvari porez. Porez na šta. Na pripadanje Crkvi, tj. na sva duhovna dobra koja parohijani uživaju. Da li Crkva može da raspiše porez? Koja je suština ovakvog poreza?

Crkva je duhovno Carstvo. U njoj se vrši razmena duhovnih blaga. Kao duhovno Carstvo ne na “oblacima“, već na zemlji, te kao i svaki pojedini njen član, čovek, i ona potebuje zemaljska dobra za svoj rad. U pribavljanju ovih ona ne sme da se služi metodama države. “Mir svoj dajem vam, ne dajem vam ga kao što svijet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji.“ (Jn. 14. 27.) Zaista, Gospod dade mir; dade mir ali ne za uzvratni porez ili silu. Dade mir, slobodno, dobrovoljno, za primanje slobodno i dobrovoljno.

Pa tako i što čovek želi da da Gospodu mora biti slobodno i dobrovoljno, da bi to i On primio slobodno i dobrovoljno. A sve sto je od sile, ili straha, ili nečista srca, od zla je. Tako i Crkva, ukoliko što i prima od vernih, to mora biti slobodno i dobrovoljno.

“Svjedočim da po mogućstvu i preko mogućstva dobrovoljno davahu, s mnogim usrđšem, moleći nas da prihvatimo milost…“(2. Kor. 8. 3. i 4.)

Ako mi vama posejasmo ono što je duhovno, zar je mnogo, ako mi od vas požnjemo ono što je tjelesno (Kor. 1.9.11.) Ovo su reči apostola Pavla. Bogu je milo kada se na njegovu blagodat uzvrati tjelesnim darom, materijalnim dobrima, ali i to uzvraćanje je posledica njegove blagodati, pa je stoga dobrovoljna. Kroz dobrovoljnost izvire duhovnost, te je opet u pitanju razmena duhovnih, a ne materijalnih blaga. Setimo se udovičine lepte. Porez je obavezan. Iza njega stoji državna prisila, zatvor i konfiskacija.

Šta stoji iza parohijala? Crkva nema zatvor. Ona jedino može uskratiti svoja duhovna dobra, Pričešće npr. Dakle, onaj ko zanemari parohijal, biva odlučen od Crkve od Pričešća ili kakavog drugog osvećenja Svetog Duha, za svo ovo vreme dok prispelu obavezu ne izmiri. A to je simonija, opisana u 23. kanonu Trul. Sab. Još kad se tome doda činjenica da se uopšte Crkva prlja uzimanjem onoga što nije dato slobodno i čista srca, svakako svedočimo da ona nema pravo da istražuje parohijal. Parohijal je bogomrska simonija.

Nije cilj ovoga prikaza da odgovori na svaki vid simonije, nego samo da iz kanona, ali i iz savremene prakse, pokaže smisao i suštinu simonije. Takođe nije cilj prikaza da pruži odgovor kliru kako organizovati njegovo finanasiranje, jer je to predmet drugih kanona, već je cilj da se pokaže ono što ne valja, a čini se.

Ovi redovi nisu pisani u želji da se Crkva blati, ili da joj se sudi, ili da se stavlja na stub srama, već za nadu da će pominjanjem pomalo zaboravljenih kanona, Duhom biti na revnost probuđena savest klirika i svih koji Crkvi pripadaju.

Željko Kotoranin