Pred samo zaključenje ovog broja „Tabloida,, internetom je počela da kruži do sada nepoznata strana biografije Borisa Tadića. Na desetine hiljada internet adresa upućen je ovaj tekst (prema prvim analizama naših urednika, očito je reč o delovima „neredigovanog ,, dosijea iz neke službene arhive).
TABLOID; 29.05.2008
+++
Interesantno je da je adresa jednog od pošiljalaca: drdkrtstic ›rogers.com. a pominje se i jedna adresa pod imenom „pravoslavna tribina mailing lista,, „Tabloid“ uz minimalne jezičke intervencije prenosi do sada neobjavljene delove ovog neobičnog obraćanja.
Boris Tadić je rođen 15. januara 1958. godine u Sarajevu (BiH) od oca Ljube Tadića i majke Nevenke Francetić. Kasnije je ovaj detalj, da mu je majka iz ustaške porodice Francetić, promenjen od strane bezbednosnih službi, za koje je Boris radi(o), u Kićanović. Ima i rođenu sestru Vjeru.
Otac Borisa Tadića je iz rata izašao sa činom kapetana OZN-e (Odeljenje za zaštitu naroda, preteča svih kasnijih bezbednosnih službi SFRJ, prim. red.) i sejao je smrt među Srbima Pivljanskog kraja, te kao nosilac Partizanske spomenice uskoro dobija i čin pukovnika OZN-e!
Drug Ljuba se povlači iz Sarajeva u Beograd, gde ga šalju da učestvuje u pisanju novog programa partije (KPJ). Po uspešnom završetku pisanja novog programa, a na preporuku drugova Edvarda Kardelja i Veljka Vlahovića, Ljuba postaje redovan profesor filozofije, politike i prava (kasnije preinačeno u sociologija) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Supruga Nevenka se zapošljava kao neuropsihijatar u Palmotićevoj ulici u Beogradu.
Mladog Borisa upisuju u školu „Pero Popović Aga“ (sadašnja ,,Mika Alas,,), u Gospodar Jovanovoj ulici. Zbog problema sa fizičkim zdravljem, nikada nije uspeo da se ostvari na sportskom polju.
Kao dete veoma uticajnih roditelja, mladi Boris se upisuje u Prvu mušku gimnaziju „Moša Pijade“ i tu se dešava nešto sto će imati dalekosežne posledice ne samo za Borisa…
U njegov razred dolazi mladi i zgodni Nebojša Krstić u kog se Boris Tadić zaljubljuje! Njih dvojica stupaju u homoseksualnu vezu. U trećem razredu gimnazije, školska „tetkica“ zatiče Borisa kako radi felacio Nebojši i šokirana onim što je videla, sve prijavljuje direktoru Prve muške gimnazije „Moša Pijade“. Tadašnji direktor, inače saradnik vojne obaveštajne službe KOS-a, zabranjuje „tetkici“ da o tome bilo šta priča zbog uticaja Borisovih roditelja, dok istovremeno to prijavljuje svojim nadređenima u KOS-u.
Tamo su odmah prepoznali njegov „potencijal“ i sa kompromitujućim informacija sa lakoćom ga vrbuju da radi za njih. Jedan od prvih zadataka bio je da špijunira svoje roditelje, u prvom redu oca Ljubu, koji se u to vreme intenzivno viđao sa „disidentima“ Zagorkom Golubović, Dragoljubom Mićunovićem, Nebojšom Popovim itd…
Agenti KOS-a savetuju Borisu da makar formalno nađe neku devojku, jer će se priče o njegovim sklonostima proširiti, i na taj način upropastiti planove koje je Služba imala sa njim. Pošto je bio potpuno nezainteresovan za suprotan pol, „nabacuju“ mu ćerku poznatog „Politikinog“ sportskog novinara, izvesnu Olgicu S., kasnije diplomiranu pravnicu. Oni se, kao, „zabavljaju“ i to je jedna jedina devojka koju je Boris Tadić imao do svoje ženidbe sa Veselinkom Veselom Zastavniković, revolucionarkom iz Osjeka.
Do ženidbe sa Veselom dolazi iz dva razloga. Prvi je što je Nebojša Krstić postao zvezda SFRJ kao pevač grupe „Idoli“. Nebojša je imao mnogo manje želje za vezom sa istim polom od Borisa, i pokušao je da se distancira od njega pesmom, ondašnjim velikim hitom, „Retko te viđam sa devojkama“.
Tako razočaranog Borisa agenti KOS-a upoznaju sa Veselom. Pravi cilj im je bio da ga preko Vesele ubace u jednu disidentsku „revolucionarnu grupu“. Vesela je izabrana kao potpuno aseksualna osoba i u tom pogledu idealna žena biseksualnom Borisu. Bila je samo tri godine starija od njega, ali daleko iznad njega u svemu. I od ostalih iz grupe se izdvajala činjenicom da je bila najradikalnijih ideja.
Vesela je oduševljena svojim dečkom i upoznaje ga sa Vladom-Revolucijom Mijanovićem, Pavluškom Imširovićem i ostalim članovima te grupe. Niko i ne sanja da je medu njima „informator“ KOS-a koji je do tada uspešno „bezbednosno obradio“ i sopstvene roditelje, do te mere da su mu oca Ljubu suspendovali sa Filozofskog fakulteta. Na nagovor KOS-ovog oficira, Boris radikalizuje svoj položaj napuštajući stan svojih roditelja, i sa svojom novopečenom ženom iznajmljuje stan u ulici Koče Kapetana broj 47 koji mu „nalazi“ KOS, napunjen mikrofonima!
Naravno da novopečeni par nije imao novca, pa su na sumu koju je Boris dobijao od KOS-a morali još da se dovijaju. Tako dolaze na ideju da započnu svoj biznis, i to sa pravljenjem i prodajom lutkica, ali je i to propalo. Zahvaljujući informacijama dostavljenim svojim šefovima, cela grupa, uključujući tu i sopstvenu suprugu Veselu, biva uhapšena. Za vreme hapšenja, Boris je bio sa svojim „prijateljem“ Nebojšom Krstićem na krstarenju plavim Jadranom, međutim da ne bi došlo do provale, šefovi zovu Borisa da hitno dođe nazad u Beograd, gde onda i on biva uhapšen i osuđen na 45 dana „Padinjaka“ zbog njegovog „protestovanja“ povodom hapšenja njegove žene i njenih revolucionarnih kompanjona.
Boris Tadić ubrzo posle ovoga (1985) odlazi na odsluženje vojnog roka u Sarajevo, gde prvi put doživljava nervni slom i time otpočinje javna manifestacija njegovog poremećenog mentalnog zdravlja.
Šefovi KOS-a ovo vešto prikrivaju, a mama Nevenka preuzima na sebe lečenje jakim lekovima. Videvši da od para koje je kao doušnik KOS-a dobijao nije moguće da živi, u situaciji kada je komunizam počeo da se urušava širom sveta, Boris se obraća svom tati, koji je u međuvremenu postao važna figura nove političke stvarnosti u Srbiji.
Kao suosnivač Demokratske stranke i lični prijatelj zemljaka Dragoljuba Mićunovića, tata Ljuba bez problema ubacuje svog sina u novoosnovanu stranku. Boris nema problema ni sa svojim starešinama iz KOS-a, koji su i sami želeli da ubace svog čoveka u jednu od najvećih opozicionih stranaka.
Boris postaje sekretar glavnog odbora, a potom i potpredsednik Izvršnog odbora DS-a. Privatni život je takođe počeo da se menja. Zbog poznatih događaja devedesetih, sa jednog jadranskog ostrva se vraća u Beograd i njegov „prijatelj“ Nebojša Krstić, gde je radio kao lekar. Sa druge strane, porodica (koja nikada nije volela Veselu) i novi predsednik stranke Zoran Đinđić, vrše pritisak na Borisa da se ratosilja Veselinke.
Boris je, naravno, morao da pita i gazde iz KOS-a koji su shvatili da im Veselinka više ne treba i da će njihov štićenik napraviti mnogo bolju karijeru sa nekom zgodnijom i manje kompromitovanom ženom. Osim toga i sama Vesela više nije imala iluzija o svom braku.
Mentalni problemi njenog supruga sve više su dolazili do izražaja. Sve češće je ispoljavao svoj psihopatski karakter kroz premlaćivanje svoje supruge. Osim toga, sve manje je krio pred ženom prirodu svoje veze sa Nebojšom Krstićem. Shvativši da je svoje najbolje godine provela uz psihopatu, koji je održavao protivprirodne odnose sa svojim najboljim drugom, i na sve to saradnika KOS-a koji je, ne samo otkucavao svoju ženu i njene prijatelje već i doveo do njihovog hapšenja, biva potpuno zgađena tim činjenicama i odlazi u manastir gde nalazi svoj duševni mir i postaje kaluđerica. Na taj način, putevi meteorskog uspona Borisa Tadića postali su širom otvoreni…
(Napomena redakcije: dr Nebojša Krstić, lekar specijalista, danas je savetnik za informisanje predsednika Srbije! Glavni urednik se protivio objavljivanju ovog teksta, zbog gospodina Nebojše Krstića, ali je redakcija zapretila ostavkom.)
Predsednik nema sidu!
(Boris Tadić boluje od lupusa)
Česte spekulacije o teškoj bolesti predsednika Borisa Tadića pokušala je da istraži ekipa „Tabloidovih“ novinara.
Njegova majka Nevenka Kićanović-Tadić kazala je za list „Toronto“ u broju od 2. jula 2004. godine da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidnate, jer bez imunološke podrške nije siguran da bi izdržao tempo.
I sam predsednik je izjavio da je u mladosti igrao vaterpolo, ali da je jedno vreme morao da se odrekne ovog sporta zbog zabrane lekara, jer bi bilo ugroženo njegovo zdravlje.
Često pobolevanje predsednika Borisa Tadića, njegovi odlasci na tretmane na VMA, nervozno ponašanje pred kamerama, neartikulisani pokreti, često znojenje i mlataranje rukama bili su predmet spekulacija u javnosti o njegovoj bolesti.
Zbog čestih homoseksualnih veza, među kojima je među strasnijim bila i veza sa svojim učenikom Vukom Jeremićem, dok mu je bio profesor, sumnjalo se na tešku bolest – sidu.
„Tabloidovi“ istraživači uspeli su da na reumatološkom odeljenju Vojnomedicinske akademije, uz dosta muke i para, dođu do dijagnoze bolesti predsednika Tadića.
Već duže vreme predsednik se leči na ovoj ustanovi. Poslednja dijagnoza glasi – lupus. Ova reč u prevodu znači – vuk. SEL – sistemski eriternski lupus je, pojednostavljeno opisano, bolest koja napada kožu, zglobove, krv, bubrege… Lekari Američke reumatološke asocijacije (ARA) sastavili su listu od 11 kriterijuma koji u kombinaciji ukazuju na postojanje SEL-a (Sistemski eriternski lupus).
Lekari na VMA potvrdili su nam da je predsednikova bolest u progresiji. Bolesnici moraju da žive pod strogim režimom higijensko-dijetetske ishrane, da se klone stresa, preteranog zamora i suvišnog kretanja.
Bolesnici koji boluju od lupusa pokazuju vidnu uznemirenost, strah, hipomaniju, labilno ponašanje (plačipičke su), skloni su agitaciji, indiferenciji, pate od nesanice i padaju u letargiju.
Lečenje predsednika Borisa Tadića je pod oznakom „državna tajna“. Kako su nam rekli lekari sa reumatološkog odeljenja VMA, oni ulažu sve svoje znanje i umeće da predsednikovu bolest stave pod kontrolu. Konsultuje se često i profesor reumatolog Nemanja Damnjanov, direktor Reumatološkog instituta, koji je kum odlazećeg ministra zdravlja.
U skoroj budućnosti je za očekivati da predsednik po telu dobija crne pege, da mu se peruta koža, da je sve mlitaviji. Njegova bolest se leči „pronisonom“, lekom koji izvesno vreme drži pacijenta u stanju euforije, prosto želi da poleti, pun je snage. Lek, nažalost, ima i kontraefekte.
Lekari predsednikovu bolest ocenjuju kao dosta tešku, i sa lošom prognozom, a radnu sposobnost kao bitno smanjenu.
Molimo se Bogu da našem predsedniku podari snagu i zdravlje. I pameti. L
TABLOID obaveštava svoje čitaoce da je zbog poteškoća u poslovanju prinuđen da stavi na prodaju 120 ‘’dosijea“ javnih ličnosti. Urednici, novinari, istraživači i saradnici „Tabloida“ – lista protiv mafije, raspolažu ažuriranim ‘’dosijeima’’ 120 javnih ličnosti (političara, stranačkih funkcionera, tajkuna, direktora…). Svaki ‘’dosije’’ sadrži podatke iz ličnog i porodičnog života, sa odgovarajućom pratećom dokumentacijom, opisom finansijskog poslovanja, bankovnim računima, kockarskim dugovima, seksualnim vezama, proneverama na poslu… Za tačnost podataka odgovara redakcija. Ponude za otkup dosijea slati na internet adresu tabloid_dosije›yahoo.com ili zvati telefonom, radi dogovora o postizanju dogovora o ceni.
izvor: TABLOID; 29.05.2008
Profesora Ljubu Tadića poznavao sam sa sarajevskog pravnog fakulteta dok je on tamo još bio asistent a ja student prava. Nakon sto sam se pre toga oprobao sa studijem medicine, potom romanistike na Filozofskom fakultetu. To moje lutanje od jednog do drugog akademskog smera objašnjava i starosnu razliku od svega sedam godina između asistenta na fakultetu i jednog studenta. Kada sam se koju godinu kasnije vratio u Sarajevo iz inostranstva da ipak polozim i poslednji ispit iz Teorije drzave i prava koji mi preostao, na mesto asistenta Ljube, zatekao sam profesora Ljubu Tadića u kabinetu. Kasnije sam iz nemackih listova pratio njegovu karijeru u Beogradu kao praksisovac i komunistički disident. O privatnom životu asistenta Ljube, odnosno profesora Tadića, nije mi poznato da se na fakultetu neko za to interesovao. Pa ni ja. Po prvi put čitam u Tabloidu da je Ljubo bio u braku sa jednom suprugom prezimena Frančetić. Ako ta okolnost stoji u nekoj vezi sa vaspitanjem ili prevaspitanjem, onda to može da bude slučaj samo sa sinom Borisom, što možda mnogo toga objašnjava. Sam Ljubo Tadić, nekadašnji praksisovac i komunistički disident, kasniji protivnik američke politike, Haškog tribunala i „beogradskog mondijalizma“, tvrdio je, doduše, da na njegovo opredeljenje nisu uticali patriotski razlozi, ali zato flagrantna nepravda tzv. međunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman čin. Jer da je bilo po želji njegovog oca, Boris Tadić nikako ne bi bio izabran za predsednika Srbije – reklo bi se na osnovu dugogodišnjih političkih uverenja akademika Ljubomira Tadića, za koja se nekadašnji komunistički disident, filozof kome je u mladosti pripisivana etiketa ultralevičara, a u zrelim godinama ultradesničara. Zaključak da izbor Borisa Tadića za predsednika Srbije nije u skladu sa političkim željama i ciljevima njegovog oca proizlazi, naime, iz dobro poznatog i mnogo puta izrečenog zalaganja Tadića seniora za integraciju Srbije i Crne Gore: „Zalažem se za zajedničku državu sa samo jednim predsednikom koji bi simbolizovao jedinstvo zemlje, njenu duhovnu i političku integraciju tako neophodnu za buduću stabilnost“, stoji, recimo, u tezama Ljubomira Tadića pripremljenim 1995. za Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti. U istom tekstu, autor govori i o neodrživosti sistema „pogotovo imamo li u vidu položaj i ovlašćenja republičkih predsednika, posebno u Srbiji, koji imaju neke nadležnosti nezamislive čak i u ustavnim monarhijama“. Samo deset godina nakon nastanka tog teksta, predsednik Srbije ima i dan danas ista, za oca Ljubomira Tadića, neprihvatljiva ustavna ovlašćenja. I ne samo za njega. Ja, Svetislav Kostić, jedan sam od prvih koji sam u svojim komentarima u beogradskoj politici onlajn drugim čitaocima skretao pažnju na tu opasnu okolnost. 2005 godine akademik LjuboTadić bio je izabran za predsednika beogradske filijale Pokreta za zajedničku državu Srbiju i Crnu Goru, a predsednik crnogorske verzije istog pokreta bio je, kako se zna, Zoran Žižić. Sa ciljem da, između ostalog, i crnogorski državljani van te republike dobiju pravo glasa na eventualnom referendumu o nezavisnosti. A kako se završilo, zna se. Pokret ne poriče postojanje crnogorske države, već crnogorske nacije. A aktivnosti pojedinih članova pokreta, Tadićevim oponentima poslužio je kao novi argument za staru tvrdnju o „ultranacionalizmu“ kao jednoj od ključnih karakteristika oca sadašnjeg predsednika Srbije. I ta činjenica objašnjava zašto akozvani evropejci u Beogradu kriju polititičko ideološku opredeljenost Ljube Tadića, oca aktuelnog predsednik Srbije, kao zmija noge. LjuboTadić, između ostalog, nije se slagao sa ocenom da je režim Slobodana Miloševića ključni krivac za pustošenje Srbije, već je pravi uzrok pronalazio u spoljnom faktoru, koji je izbacio na površinu ljude koje Ljubo sam naziva „pretencioznim poluinteligentima iz redova beogradskog mondijalizma“. Tom definicijom otac Ljubo Tadić pogodio je srž problema u beogradskom društvu. Zbog toga se o njemu jedva šta i čuje. Tumačenje uzroka krvavog raspada Jugoslavije kao ključne autore razornog „zapadnog projekta“ vidi Ameriku, koja koristi UN kao puko oruđe i Nemačku. Dakle, zemlje u koje se njegov sin Boris kune i zbog kojih narod laže i iz godinu u godinu vuče za nos. Ono što i za nas bosanske Srbe interesantno, to je konstatacija Ljube Tadića da je problem s Miloševićem u tome što je „davao i ono što mu niko nije tražio“. Naime, Dejtonski sporazum i sporazum Milošević–Holbruk bili su, prema profesoru Ljubi Tadiću, „sporazumi kojima je režim davao beskrupulozne i besprimerne ustupke“. To me podsetilo na jedan izveštaj srpskih i stranih očevidaca kada „organizator skupa“ pustio preko ekrana filmski materijal predela izmedju Sarajeva i Goražda u Istocnoj Bosni sa planinama levo i desno od jednog poširokog ravničarskog predela koji se vijugao od Sarajeva do Goražda. Kako sam kasnije mogao i u nemackim listovima da čitam, Milošević je bacio samo kratak pogled na panoramu, uzeo gutljaj viskija iz čaš koju nije puštao iz ruke, i klimnuo potvrdno glavom da se koridor prepusti „federaciji“. Dakle, muslimanima, a na štetu Srba. Doduše, „samo“ onih u Bosni. Otac današnjeg nesretnog predsednika naše matice Srbije, za razliku od sina Borisa koji očigledno i gene one „druge strane“ nasledio, akademik Ljubo Tadić pokazao je više srca i duše za „prečanske“ Srbe, što potvrđuju njegove sledeće reči: „Svugde gde stignem, ja podvlačim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak… Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgubljeno“. Ljubo Tadić apelovao je i na potrebu da se Republika Srpska spasi: „A što se Karadžića i Mladića tiče, ja se nadam da oni imaju vojno obezbeđenje oko sebe, tako da bi natovci morali da rizikuju da među njima bude i mrtvih ukoliko se odluče da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju“, takođe je govorio. Zbog toga se oca Ljubu Tadića u beogradskim režimskim medijima nigde i ne pominje.
[…] Sledeće…Pročitala sam sve o jednom čoveku, što može da se nađe na internetu. Tražite sami. Biografije ovakve i onakve, o samo jednom čoveku. E sad ima zlobnog sveta, pa o nekome mogu da pišu svašta i iz čiste mržnje ili zbog neslaganja stavova, ali toliko gadosti o jednom predsedniku nisam nikad pročitala. Nekako bi me i za to bolelo dupe, da nije u pitanju predsednik ove naše države Srbije. Još više mi se zgadila srpska politika, političari, ministri, vlada, vladajući i ovi i oni, sve bre to bolesno. Kažu gde ima dima ima i vatre, e u tom slučaju u svemu tome sigurno ima bar delić istine. Bljaaaaaaaaak!!! PUČ!!! […]
[…] Retko te viđam sa devojkama” […]