logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет    Аутор: новинарство    789 пута прочитано    Датум: 5.06.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Kosovo je Srbija!Da li smo stigli do dna? Šta i kako dalje? NACIONALNO SAVETOVANjE

Dr. Vladimir Umeljić, 31. maj. 2008

+++


„Srpsko pitanje u svetlu globalnih procesa – Novi načini organizovanja i delovanja matice i dijaspore kao odgovor na istorijski izazov“

MINHEN, 2008

SRPSKO PITANjE NA POČETKU 21. VEKA Da li smo stigli do dna? Šta i kako dalje? (SVETSKI SABOR SRBA I SRPSKI SABOR DVERI)

Zapad je nedavnim de facto otimanjem srpske Svete zemlje, Kosova i Metohije, dostigao (trenutni) vrhunac ove aktuelne faze pokušaja anihilizacije srpskog naroda, faze koja je počela u devedesetim godinama 20. veka raspadom druge Jugoslavije. Ovaj i ovakav razvoj nema uzročne veze ni sa kakvim Miloševićima i svim drugim srpskim gubitnicima, koji su (u najmanju ruku kao Lenjinovi „korisni idoti“) neporecivo pospešili i dodatno obeščastili srpski sunovrat, međutim ostvarenje ovog plana je već nekoliko puta pokušano u prošlom stoleću i postoji dovoljno vrlo eksplicitnih istorijskih izvora od strane merodavnih političkih faktora na zapadu, iz tog vremena, koji nedvosmisleno zahtevaju da se Srbija ili uništi ili svede na najmanju moguću meru i stavi pod permanentu kontrolu.

Neprevidiva je na pr. paralela između nekadašnjih izjava jednog kardinala Marie del Val odnosno pape Pija X. 1914 ili na pr. jednog od najznačajnijih političara Nemačke i osnivača partije FDP (iz koje će proizići i nama vrlo dobro poznati nemački ministri našeg vremene Hans Ditrih Genšer i Klaus Kinkel) iz 1915. s jedne strane i poruka Bertelsmanovog foruma 1998. odnosno skupa u Bratislavi 2000., o kome izveštava nemački političar Vili Vimer s druge strane.

Kome ovo nije dovoljno (a toga ima još mnogo više) i ko potom odmah počne sa omiljenom besmislicom „srpske paranoje“ i „svetske zavere“, taj neka samo stavi pred sebe geopolitičku kartu Balkana koju je diktirao Adolf Hitler i preko nje geopolitičku kartu Balkana, koju već drugu deceniju diktira NATO i neka objasni i sebi i svima drugima – odakle dolazi ta sve veća podudarnost u odnosu na srpske granice?

Tih par činjenica je neophodno sagledati ne zbog isto tako omiljenih besmislica o srpskoj „mazohističkoj zaljubljenosti u prošlost tj. u sopstvene poraze“, već zato jer je za neizostavno učenje iz prošlosti (koja očigledno traje) bezuslovno potrebno sagledati čitav kauzalni lanac događanja i konačno odgovarajuće reagovati:

Ovu pretesnu kapu nam sve vreme kroje centri političke moći, kojima je svejedno da li u njihovo ime i za njihove interese marširaju germanske carske, germanske partijske ili pak NATO-armije. Srbi su, zahvaljujući svom geopolitičkom položaju, svom pravoslavlju (i još nekim faktorima) predodređeni odnosno predviđeni za „kolateralnu štetu“ na putu permanentnog pohoda zapada ka istoku.

To znači da nam je, doduše, suđeno da se i dalje nosimo sa izvršiocima, koji su nam susedi a, u međuvremenu, nažalost i među nama ali i da naša strategija preživljavanja mora da definitivno pređe i na globalni plan. Jer, po svemu sudeći, mi još nismo stigli do dna i krajnji cilj je bio i ostao – poništavanje nacije i vere, iščezavanje…
Kako bi mogao da izgleda jedan takav okvirni koncept pod datim okolnostima?

„Berlinizacija“ srpskog pitanja

Preduslov za svako strateško razmišljanje je, naravno, sagledavanje i analiza uzroka a u konkretnom slučaju i sledeća polazna tačka: Ne postoje „proevropski“ i „antievropski“ Srbi (stranke) već

a) oni koji bezuslovno, po svaku cenu guraju u EU i koji su, pri ovim poslednjim izborima uspeli da ubede skoro polovinu srpskih birača da je korisno dopuštati dokazanim anti-Srbima da nam vade jedan kičmeni pršljen za drugim jer se puzeći na stomaku, pored ostalog, očigledno najbrže stiže i do vitalno značajnog Mek Donaldsa i

b) oni koji evropske integracije smatraju prirodnim i poželjnim ali koji smatraju da u jednom partnerstvu obe strane imaju legitimno pravo na zaštitu sopstvenih interesa.

Ova druga grupacija ne smatra EU nikavom „svetom kravom“, nikakvom „jedinom“ alternativom i s pravom ukazuje na to da svi koji favorizuju pristup EU po svaku cenu, istovremeno zagovaraju jedno vrlo moguće pretvaranje Srbije u jednu koloniju (trenutno verovatna varijanta NATO-EU) odnosno u jedan rezervat (trenutno verovatna varijanta NATO- SAD).
Budući da bi razlozi duhovne, moralne i etičke prirode kao i razlozi mentalne higijene, koji govore protiv ovog bujanja podaničkog mentaliteta, beskrupuloznog i sebičnog ostavljanja na cedilu jednog nezanemarljivog dela srpskog naroda i kratkovidog odricanja od sopstvenih korena i identiteta ispunili čitave biblioteke, ograničiću se pri predstavljanju ovog konceptualnog predloga prvenstveno na pragmatične (= interesne) aspekte.

1. Sledeća srpska vlada bi trebalo da odmah ponudi Rusiji pregovore o osnivanju jedne velike ruske vojne baze na jugu Srbije i da istovremeno – na bazi reciprociteta – odmah ponudi SAD momentalne pregovore o uslovima američkog zakupa vojne baze Bondstil na srpskoj teritoriji, Kosovo i Metohija. Pri tome treba prijateljski i uvek iznova podsećati SAD da su svi ugovori, sklopljeni sa Arbanasima nevažeći i ostaju takvi (Ex iniuria ius non oritur) i, isto tako, podsećati ih da oni sami od trenutka komunističke nacionalizacije američke imovine od strane Fidela Kastra broje kamate i smatraju kubanski dug sve većim (međunarodno pravo).

2. Srpska diplomatija se mora revitalizovati, lobističke aktivnosti u svetskim centrima političke moći i medijima se moraju organizovati, i zastupati koncept da ovaj razvoj situacije, doduše, vrlo podseća na vreme blokovskih sukoba i hladnog rata ali da je stanje sada bukvalno suprotno od tadašnjeg – ovaj put su Rusija i Srbija demokratske zemlje, koje brane međunarodno pravo a NATO preuzima ulogu ondašnjeg agresivnog, ekspanzivnog i bespravnog sovjetskog sistema. Isto tako, uvek iznova podvlačiti da Srbija, naravno, ni u kom slučaju ne želi neki novi „Berlinski zid“ već samo da bude „Balkanski most“ između zapada i istoka.

3. Srbija mora nastojati da postane što važnija tranzitna zemlja na putu ruske nafte i zemnog gasa ka EU i neumorno podvlačiti u javnosti da je njen vitalni interes da EU ne ostane bez izvora energije. Srbija mora da insistira na daljim pregovorima sa EU – kao celovita zemlja – i da i dalje radi na ispunjavanju svih prihvatljivih kriterijuma.

4. Srbija mora da intenzivno razvija ekonomske i političke veze sa Rusijom, Indijom, Kinom, Južnom Amerikom i Afrikom i da, istovremeno, permanentno poziva EU i SAD da investiraju, da im nudi pravnu sigurnost i mogućnost profita a pri svemu ovome Srbija bi morala da sledi ruski koncept, po kome firme i resursi od strateške važnosti mogu samo do maksimalno 49% preći u strane ruke.

5. Srbija mora da sledi i primer Izraela i da nikad više ne dozvoli da jedan američki ambasador (kao nedavno u BiH) javno tvrdi da je u Evropi u 20. veku bilo dva genocida, Holokaust i „onaj u Srebrenici“ a to znači izgradnju jednog muzeja žrtava genocida, osnivanje jednog instituta za istraživanje svih srpskih stradanja i podizanje jednog monumentalnog spomenika (za stradale u Jasenovcu i drugde) u Beogradu, gde bi protokolarno obavezujuće počinjala poseta svakog stranog državnika Srbiji. Jer – samo istina vodi ka miru (Veritas facit pacem). Uzor ovog projekta je jedna sinteza kvaliteta Jad Vašema, Muzeja holokausta i Instituta Simon Vizental a preka potreba ostvarenja istog (ovde – aktuelni pragmatični razlozi) prističe iz jednog od odlučujućih faktora naše današnje nezavidne situacije, iz izuzetno uspešne kampanje satanizacije Srba od devedesetih godina prošlog veka pa do danas.

6. Sledeća srpska vlada mora konačno da počne jednu intenzivnu i permanentnu javnu kampanju prosvećivanja unutar zemlje (ne samo) o „svetoj kravi“ EU i o vrlo realnim alternativama. Isto tako, jednu kampanju o vitalnim interesima naroda i države („bela kuga“, obrazovanje budućih intelektualnih, stručnih, političkih elita, socijalna uravnoteženost i sl.)

7. Srbija mora, dakle, da počne sa jednom smišljenom preraspodelom sredstava u smislu forsiranja tih vitalnih interesa. Ko god zavapi da je Srbija siromašna zemlja i da je „nemoguće“ finansirati jednu ovakvu politiku, taj neka razmisli a) o razlici između vitalnih nacionalnih (državnih) interesa i nekritičkog brzanja u „viši standard življenja“, b) o činjenici da je na pr. Italija toliko prezadužena i pridavljena permanentnom inflacijom da ona (po aksiomima zapadnih „ekonomskih eksperata“) uopšte ne bi smela da egzistira i v) da bi jedna konsekventna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, protiv latentnog pljačkanja srpskog društva od strane tajkuna i ne retkih političara donela velike dobiti za Srbiju.

Ukratko, Srbija mora ponovo da stane na noge i ojača, da povrati dostojanstvo i da ponovo iznudi poštovanje onih, koji je u ovom trenutku „ni u kusur ne računaju“. Tek tada – iz obostranog interesa postaje realno ono, što nam srpske „proevropske“ partije tako bajkovito predstavljaju – mir, blagostanje, perspektiva. Jer (za sada – imaginarni) ulaz u EU „proevropskih partija“ je u najbolju ruku jedan ulaz za poslugu i liferante.

Šta govori u prilog ovakve vrste razmišljanja a šta protiv?

Za očekivati je na prvom mestu reakciju „To je ludo, strane trupe pustiti u zemlju, tek tada smo kolonija ili rezervat a uz to – napraviti od Srbije potencijalno proprište jednog (nuklearnog?) rata!?“

Ta opasnost, međutim, teško da se može smatrati realnom (čak i ako za trenutak zanemarimo činjenicu da se nepozvane i anti-srpski orijentisane strane trupe već nalaze na srpskoj državnoj teritoriji). Prvo, višedecenijsko iskustvo „hladnog rata“ je pokazalo svu nerealnost jednog globalnog sukoba i uništenja čitavog sveta (a ako jedan takav rat bilo gde izbije, onda su ionako svi pogođeni) i drugo – NATO će (suočen sa imperativima svoje ideologije s jedne i izazovima – na prvom mestu iz Azije – s druge strane) kad-tad biti primoran da traži nagodbu sa Rusijom i to je jedan retki pozitivni aspekt trenutne – za Srbe nezavidne – konstelacije snaga u svetu. Mi, naime, sada imamo možda istorijsku šansu da se na pravi način pozicioniramo za to dolazeće vreme a za sve ugovore, kao što je poznato – pa i za te moguće sa Rusima. – uvek je potrebno dvoje i samo se možemo nadati da će se, uz Božiju pomoć, i u Srba naći dovoljno mudrih i rodoljubivih, hrabrih i doslednih glava..

Jedan ovakav pristup obećava ne samo političke već i znatne ekonomske koristi – u Drugom svetskom ratu poražena Nemačka je itekako profitirala od prisustva američkih vojnih baza na svojoj teritoriji, neposredno i posredno (investicije u infrastrukturu i u privredu uopšte) i ne zaboravimo jedan od vrlo esencijalnih aspekata pri ovome – od tog trenutka zapad više ne može računati na oprobano uspešnu primenu sile, iznude i ucene a, istovremeno, ne može sebi dozvoliti da pred samim ciljem kompletno odustane od svog vekovnog „projekta“.

Pragmatičari vladavine kapitala, u tom slučaju, iskustveno gledano prelaze na svoje najubojitije i najdugoročnije oružje – na kapital i investicije, kupovine i kreditiranja, standard življenja (i stepen korupcije) se diže… mada se i tada moramo nadati da će se, uz Božiju pomoć, u Srba naći dovoljno mudrih i rodoljubivih, hrabrih i doslednih glava…

Za jedan ovakav put je, naravno, potrebna velika hrabrost, dalekovidost i istrajnost. Jer kratkoročno je za očekivati da se pritisci, ucene i pretnje zapada enormno povećaju… a to bi, inače, bio i najpouzdaniji pokazatelj ispravnosti ovog zaokreta, kome bi potom sa ogromnom verovatnoćom sledila jedna „realna politika“ i zapada, po starom i uvek važećem principu: „Ne čini nikada ustupke onome, koga možeš pobediti a koga ne možeš pobediti, učini ga saveznikom.“

Najveća prednost jednog ovakvog – ili sličnog – koncepta, međutim, leži u tome da srpsko pitanje, da mi „otpisani“ ostajemo i opstajemo u žiži svetskih zbivanja i – TO JE, VEROVATNO, NAŠA JEDINA ŠANSA DA KAD-TAD DOĐEMO DO SVOJIH PRAVA… bilo u centralnoj Srbiji, na Kosmetu, Republici Srpskoj, Krajini, Crnoj Gori… u Evropi i svetu…

Jer inače je realno očekivati da se najkasnije posle nekog sledećeg Iraka niko više neće zaista interesovati za Srbe i „srpsko pitanje“ a NATO-globalisti i srpski mondijalisti će se već postarati da nas konsekventno oslobode i poslednjeg kičmenog pršljena, da nas ubede da će Beogradski pašaluk tek u EU (i u NATO?) pronaći ne samo sve svoje dahije – kako „paranoidne srpske pristalice teorije svetske zavere“ tvrde – već i svu svoju izdatu i napuštenu braću i sestre, ne samo sve svoje crkve, manastire i groblja već i svu svoju budućnost, znači – onu neprevaziđenu radost i onu jedinu sreću, koja nastaje tek kada se čovek vrati iz (paranoidnog?) samoizgnanstva iz „realnosti“ i konačno prizna sebi i svetu da najviše od svega i svih voli Velikog Brata…

 Dr. Vladimir Umeljić

 

+++ 

SAVETOVANJE DIJASPORE O SRPSKOM PITANJU U MINHENU

SUDBINA NARODA “NA KOCKI”



Crkvena sala u MinhenuPredstavnici Svetskog sabora Srba i Srpskog sabora “Dveri” izrazili otvorenu zabrinutost za sudbinu otadžbine. Svesni opasnosti i izazova koji stoje pred srpskim narodom i državom u procesu globalizacije, izražavamo zabrinutost za sudbinu naroda i otadžbine i smatramo da je potrebno utvrditi osnovne pravce delovanja u matici i dijaspori u ostvarivanju srpskog nacionalnog interesa. To se može realizovati stvaranjem novog sistema vrednosti koji mora počivati na solidarnosti, većem angažovanju i traženju formi veće povezanosti Srba u matici i dijaspori. Ovo se, između ostalog, čulo na sastanku u Crkvenom centru u Minhenu, u organizaciji Srpskog sabora “Dveri” i Svetskog sabora Srba.

Glavna tema skupa bila je “Srpsko pitanje u svetlu globalnih procesa, a skoro pet sati trajalo je SAVETOVANJE kome su prisustvovala 24 pozvana predstavnika srpske dijaspore iz više evropskih zemalja. Skup je počeo čestitkom protojereja Branislava Čortanovačkog starešine hrama Sv. Jovana Vladimira u Minhenu. Radmila Ninić je vodila SAVETOVANJE, a Boško Obradović, sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora “Dveri” iz Beograda je govorio o stanju u matici i dijaspori i ciljevima koji su postavljeni kako bi se stvorila nova intelektualna elita.

- Za nas je važno pitanje kako funkcionisati u 21. veku i kako stvoriti model za delovanje u novom vremenu. Ono što se desilo 17. februara 2008. razlog je da se kaže da ni za jednog Srbina u svetu više ništa nije isto kao pre. Osnovni uslovi za naš napredak su duhovna, moralna i biološka obnova, ali i nacionalno osvešćivanje – rekao je Boško Obradović.

Svetosavske učionice

Saša Bondžić iz Hamburga je u ime Srpskog sabora “Dveri” govorio o nekim novim oblicima organizovanja. On je posebno istakao značaj “Svetosavskih učionica” u kojim bi se redovno održavala predavanja na aktuelne teme, ali i pripremali aktivisti i kadrovi koji bi kasnije bili organizatori i pokretači ukupnih aktivnosti među srpskom populacijom u dijaspori.

Drugi “referent” bio je dr Đorđe Jovanović predsednik Svetskog sabora Srba iz Brisela koji je govorio o prednostima i nedostacima članstva Srbije u EU. On je pomenuo duboku podeljenost javnosti u Srbiji o EU, ilustrujući to rečima da s jedne strane postoji slepo poverenje u EU i verovanje da ulazak znači automatski boljitak i s druge strane “predskazanje” da ulazak u EU znači ropski rad, ponižavanje, siromaštvo i asimilaciju.

- Važno je što bolje proučiti situaciju u samoj EU, njene perspektive i planove za budućnost. Svetski sabor Srba uvek je bio mišljenja da EU jeste glavni cilj Srbije o čemu u prilog govori niz istorijskih, ekonomskih, političkih i kulturnih elemenata. Mi smo insistirali da taj cilj ne bude i jedini cilj, jedino rešenje za probleme razvoja i napretka Srbije. Harmoničan i optimalan razvoj Srbije moguć je samo ako se uključe i drugi partneri širom sveta – istakao je Jovanović i dodao da je još nejasno koje sve to uslove treba da ispuni Srbija za ulazak u EU.

Poziv mladima

Učesnici savetovanja uputili su poziv mladim ljudima da se uključe u preuzimanje odgovornosti za sudbinu otadžbine i pozvali ih da učestvuju na Osmom saboru srpske mreže i omladine koji će se od 30. jula do 4. avgusta održati u manastiru Studenica.

- Ne postoje pro-evropski i anti-evropski Srbi, nego samo oni koji po svaku cenu žele da Srbija uđe u EU i oni koji žele da to bude ostvareno kroz partnerstvo – rekao je dr Vladimir Umeljić iz Mainšafa i istakao da Srbija treba da bude balkanski most između Istoka i Zapada i da put u EU podrazumeva održavanje veza i sa ostalim svetom.

On je istakao da je neophodna ofanziva Srbije u odbrani svojih nacionalnih interesa, kao i da će srpsko pitanje ostati u žiži svetskih zbivanja dok ne stigne neki “novi Irak”.

Posle razmene mišljenja o ovim pitanjima, Radmila Ninić iz Udruženja Srba “Nemanja” iz Bilefelda govorila je o konkretnim privrednim projektima za Kosmet koji se mogu realizovati u direktnom kontaktu sa zainteresovanim Srbima a cilj im je stvaranje uslova za normalan život na Kosovu i Metohiji. Ona je predočila spisak sa 36 Srba zainteresovanih za pomoć u realizaciji raznih projekata – od sušare za pečurke i lekovito bilje, frizerskog salona i servisa za poljoprivredna vozila do pomoći pčelarima, voćarima, zanatlijama u nabavci mašina i opreme kojom bi obezbedili radno mesto za sebe i članove porodice.

SAVETOVANJE je završeno usvajanjem zaključaka koje je formulisao Boško Obradović.

B. MILIČIĆ

izvor: VESTI, 04.06.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo