Вести

“Kada je ocu Justinu najavljen dolazak patrijarha Germana u manastir Ćelije, otac Justin je odgovorio: “On na kapiju, ja u šumu!“ Tako je i bilo. Čim se patrijarh German približio kapiji, otac Justin je izašao na drugu stranu i otišao u šumu“. (“Zaštićeni svedok oca Justina“, Izvor: Savest.org, maj 2008. godine)

Časlav M. Damjanović; 04.06.2008

+++

Kada su se u naša vremena Srbi evakuisali iz Grahova zbog neoustaške “intervencije Evrope“ jedna baka je rekla:
“Evo ih opet “lojteri“! (Leuteurs, are coming, The New York Times)

“Lojteri su među nama“!

Možda bi Sveti Arhijerejski Sabor SPC održan u Beogradu od 15. do 21. maja 2008. trebalo nazvati “Lojteri su među nama“!

Zato što je Sabor održan u trenutku kada se odlučuje o sudbini duše i duhovnosti srpskog naroda – zapravo o ubistvu našeg pravoslavnog i svetosavskog nacionalnog bića i sećanja – a Sabor na to uopšte nije obratio pažnju!

Iako, utopljen u “građane“, “organizovane manjine“ i “političke blokove“ – činjenica jeste da je srpski narod zaista glasao! Međutim, uprkos političkoj petokolaškoj diktaturi, prepredenijoj čak i od titoističke komunističke diktature – činjenica je takođe da je u tom istom trenutku srpski narod mnogo odlučnije od svog “političkog“ i “demokratskog“ glasanja – javno digao svoj glas za opstanak i ozdravljenje njegove Pravoslavne svetosavske Crkve!

Pošto je to podizanje glasa srpskog naroda za svoju Crkvu – na suprot činjenici da je politički samo nekakav prisutan građanin na svojoj rođenoj zemlji – dokazalo da je duhovna suština i stvarnost srpskog naroda živa i zdrava i da srpski narod zna šta hoće – što se nije pokazalo u manipulisanom političkom glasanju po kojem ispada kao da je srpski narod polarizovan, ošalamućen i zreo za kapitulaciju – vredno je osvrnuti se na prošlost koja je uslovila današnji Sabor.
U Titovo doba, za vreme patrijarha Germana, pretvaranje užeg rukovodstva SPC i teološkog obrazovnog sistema u komunističko antisrpsko oruđe dovelo je de facto do pretvaranja Majke Crkve u raskolničku antipravoslavnu političku ustanovu.

Naime, Patrijarh German i naša Crkva pogazili su Zakletvu episkopa da ništa neće uraditi “pod prinudom, ma bio i primoravan od vlastodržaca!“

Pretvaranje Crkve u političku ustanovu bilo je obavljeno iza “zatvorenih vrata“. O činjenici da je Majka crkva skrenula u raskol i da će u budućnosti, dosledno toj izdaji same sebe, skrenuti i u jeres – i da je zato – da bi sakrila sopstveno raskolništvo – proglasila Slobodnu pravoslavnu crkvu u izbeglištvu – raskolničkom – svojevremeno vernici i javnost u otadžbini uopšte nisu bili svesni!

Nisu bili svesni iz prostog razloga što se to držalo u tajnosti – iza “zatvorenih vrata“!
Zato čak i danas, tragična, presudna i katastrofalna važnost ovog prelomnog događaja u životu naše Crkve – zapravo u izdaji same sebe – još uvek nije dovoljno rasvetljeno! I to ne samo u otadžbini već i u izbeglištvu. Zato i danas dobar deo vernika i sveštenstva naseda politiziranim provokatorima kvazi-pravoslavnog sveštenstva koje pristiže iz jeretiziranih bogoslovskih ustanova u otadžbini i inostranstvu i iz ustanova koje su već vekovima zakleti neprijatelji Pravoslavlja.
To nasedanje nastavlja se zbog nastavljanja sakrivanja istine ko je u doba patrijarha Germana bio zaista raskolnik.

Sakrivanju istine pomogla je indolentnost većine vernika i sveštenstva nekadašnje takozvane Federalne crkve u izbeglištvu – koji su, bez dovoljno razmišljanja, lažnu optužbu da je Slobodna crkva raskolnička – prihvatili zdravo za gotovo i ostali verni komuniziranoj beogrdskoj Patrijaršiji! Prepredena agitacija ubačenih domaćih političkih i ideoloških agenata, i agenata američkog FBI-a, pogotovo kroz Srbe rođene u Americi – u korist prevare, zapravo u korist uzurpacije Crkve – ne samo među mirjanima već i sveštenstvom – odvijala se – neprimećena! Indolentni “federalci“ nisu bili svesni – ili svesno odbijali da budu svesni – manipulacije i prevare!

Međutim, mnogo je značajnije da vernici u otadžbini uopšte nisu imali pojma da se išta događa! A to je baš ono na šta su uzurpatori Crkve računali – da svoj prljavi posao obave – neprimećeni!

Naravno, sistematsko jeretizovanje Pravoslavlja –spoljašnje u odnosu na vernike – i unutrašnje unutar Majke Crkve na crkvene kadrove i njihovo obrazovanje – nije počelo sa patrijarhom Germanom i komunizmom. Jer zašto bi onda sveti Nikolaj žički i sveti ava Justin sa apokaliptičkom energijom, nezapamćenom među Svetim Ocima od doba Isusa Hrista, već mnogo ranije ukazivali na jeres i pozivali Majku Crkvu da se vrati samoj sebi?

Iako je uzurpacija Srpske Prvoslavne Crkve počela naravno još od trenutka kada ju je Sveti Sava stvorio, sa stvaranjem moderne Stare Srbije, koju je mržnja Evrope proglasila za “bespravnu“ nakaradu, uzurpacija je reaktivirana. Onda je intenzivirana nakon saterivanja Srba u nazovi zajedničku državu sa nepravoslavnim narodima. Uzurpacija je naravno “procvetala“ krvavim zločinima pod ustašama i komunizmom, da bi danas, isto kao što su Srbi kao nacija i država osuđeni na konačnu propast utapanjem u antisrpski brlog EU – ošamućena bezverjem iznutra zato da bi lako pala pod papsku dominaciju – i SPC je osuđena na konačno uništenje utapanjem u antipravoslavni brlog ekumenističkog religioznog nihilizma.

Branioci Pravoslavlja

Danas se, međutim, dogodilo ono što uzurpatori Crkve koji su računali da će svoj prljavi posao obaviti neprimećeni – nisu predvideli!

Bezuspešni pokušaji uzurpatora da oglušivanjem o proteste vernika, sveštenstva, javnosti i poštene srpske inteligencije svoju prevaru održe iza “zatvorenih vrata“ – onako kako su u doba komunizma sakrili iza “zatvorenih vrata“ svoju lažnu optužbu da je stvarno Pravoslavlje “raskolnik“ – srpski narod u otadžbini postao je svestan činjenice da pravoslavlje naše Crkve – jeste uzurpirano!

U tom opštem revoltu poistovetili su se srpski branioci Pravoslavlja iz otadžbine sa srpskim braniocima Pravoslavlja iz izbeglištva!

Oglušivanje je shvaćeno za ono što je oduvek bilo – za dokaz uzurpacije i priznanje jeretizacije!
Dosledno tome, sa današnjeg Sabora izbile su u javnost priče o “puču“, “raskolu“, raspomamljenoj jagmi za tron patrijarha, pokušajima da se manipuliše patrijarh Pavle da se za života odrekne svog položaja, pokušaju “novotaraca“, “papista“, “ekumenista“ i “anti-arhaičara“ da dominiraju Saborom, o političkoj podeljenosti, tvrdnje o jeretiziranju dogme, čak i o jeretiziranju bogoslovskog obrazovanja prošlih i budućih crkvenih kardova! Došlo je do nečuvenih apsurda da su Vlada Srbije – koja zapravo ne funkcioniše – i Ruska Crkva – najjača od pravoslavnih stvarnih “sestrinskih“ crkava – zahtevali od vladika i mitropolita da se okanu postavljanja novog patrijarha!

Sve to zahteva da se ovaj Sabor sagleda iz perspektive da li je ili nije “dockan“ – kako su to predviđali takozvani “novotarci“ i “papisti“ još od vremena patrijarha Germana – da se Crkva spase od izdaje same sebe? Da se shvati li su – ne nikakvi “novotarci“ – nego – da li su na Saboru zapravo jeretičari preovladali branioce Pravoslavlja?

Odmah po završetku Sabora i izdavanju Saopštenja za javnost usledilo je i Objašnjenje SPC da bez funkcionišućeg patrijarha Sabor nije mogao da donosi važeće odluke.

Pošto to znači da su zvanično Saopštenje i Objašnjenje jedini dokumenti na osnovu kojih se može razmatrati stav Majke Crkve prema anomalijama koje su dovele do opšteg revolta i učestalih protesta koji su prethodili Saboru, i pošto se u Saopštenju tvrdi da se “Suočen sa velikim duhovnim izazovima našeg vremena, Sveti arhijerejski Sabor bavio vitalnim pitanjima života, ustrojstva i misije Srpske pravoslavne crkve“ (Saopštenje za javnost, sa redovnog zasedanja SA Sabora SPC, održanog u Beogradu od 15. do 21. maja 2008. godine. Izvor: SPC.yu, 21. maj 2008. godine, u 17:33) očigledno je da pošto je bez Njegove svetosti patrijarha Pavla Sabor mogao da se suoči sa “duhovnim izazovima“ i “vitalnim pitanjima“ – da je onda svakako mogao da se suoči i sa sopstvenim anomalijama.

Prema tome, pitanje je kako se Sabor suočio sa anomalijama i da li se uopšte suočio sa njima?

U odnosu na svetu Liturgiju u Saopštenju se tvrdi da je “U cilju, pak, očuvanja vekovnog molitvenog predanja i živog svedočenja Crkve u savremenom svetu, Sabor potvrdio svoj stav u pogledu služenja svete liturgije i drugih bogosluženja u duhu vekovnog liturgijskog predanja naše Crkve“. (Isto)

Iako bi ovo moglo da se shvati kao da je pitanje svete Liturgije rešeno na pozitivan način – da se zabranjuje “novotarenje“, zapravo odstupanje od vekovnog molitvenog predanja – neprecizna formulacija Saopštenja dovodi takvo shvatanje u sumnju!

U komentarima se tvrdi da “iako su vernici i sveštenstvo očekivali, a upućena je i peticija udruženja “Zakonopravilo“ sa 11.000 potpisa, episkopi nisu razgovarali o liturgijskim izmenama. Komisija za liturgijska pitanja, osnovana pre dve godine s ciljem da razmotri ovaj problem još nijednom se nije sastala i verovatno zbog toga i nije dostavila nikakvo mišljenje Saboru.“ (R. Lončar, VMA drži Patrijarha na tronu, Vesti, 22/05/2008)

Ako se Komisija nije sastajala, niti podnela izveštaj, i ako episkopi nisu razgovarali o liturgijskim izmenama – logično pitanje jeste: Koji je onda to “potvrđeni stav“?

Pošto se u žalbi navodi da se “Kažnjavaju monasi i monahinje zabranom služenja Svete Liturgije i pričešća, zbog toga što nisu hteli da “dobrovoljno“ prihvate Novi Crkveni Kanonski Poredak – odbačen odlukom Sabora SPC!“

Zašto onda nije jasno i glasno rečeno u Saopštenju da je takozvani “Novi Crkveni Kanonski Poredak“ – odbačen?

U odnosu na kosovsku baštinu u Saopštenju se tvrdi da su “Razmatrani tokovi obnove svetinja na Kosovu i Metohiji“ i da je “odlučeno da se ista nastavi u saradnji sa Ministarstvom kulture Republike Srbije i međunarodnim institucijama i predstavnicima UNMIK-a – kao jedinog međunarodnog autoriteta i zakonitog faktora prema Rezoluciji 1244.“ (Saopštenje za javnost, sa redovnog zasedanja SA Sabora SPC, održanog u Beogradu od 15. do 21. maja 2008. godine. Izvor: SPC.yu, 21. maj 2008. godine, u 17:33)

Ponovo neprecizna, zapravo dvolična formulacija – jer se uopšte ne spominje stvarni gorući problem!
Ne spominje se saglasnost Sinoda i Ministarstva kulture Srbije da na insistiranje UNMIK-a i UNESKO-a – obnovu vrše šiptarska preduzeća umesto stručnih preduzeća iz Srbije!

Prema tome, pošto se u Saopštenju kaže jedino da će se obnova “nastaviti“ – teško je izbeći logičan zaključak da se Sabor zalaže da obnovu “nastave“ nestručna šiptarska preduzeća pod kontrolom navodnih “zakonitih faktora“!
Činjenica je ne samo da su u takozvane “zakonite faktore“ uključeni i novi bespravni kosovski i novi bespravni međunarodni organi već i da takozvani “zakoniti faktori“ dejstvuju zaista pod kontrolom baš tih bespravnih međunarodnih organa!
Činjenica je da svim tim organima uopšte nije cilj obnova – srpske baštine!

Činjenica je da im je cilj – u sadejstvu sa UNESKO-om – da manikiranjem srpske baštine u nekakvo lažno “vizantijsko-albanološko“ nazovi “kulturno nasleđe“ likvidiraju istorijsku prisutnost Srba, Srbije i Pravoslavlja na Kosovu i Metohiji!
Dvoličnost formulacije o Kosovu produbljuje i vest koja je procurila iza “zatvorenih vrata“ – bez obzira da li je dezinformacija – o udaljavanju vladike Artemija sa položaja episkopa Raško-prizrenske i kosovsko-metohijske eparhije.
U zvaničnom Saopštenju se tvrdi da je “jedinstvo“ Sabora potvrđeno “Saborskim služenjem Svete arhijerejske liturgije u Hramu Svetog Save na Vračaru“ i da je “još jednom posvedočeno za Trpezom Gospodnjom, na praznik Prenosa moštiju Svetog save, u ponedeljak, 6/19. maja 2008. godine.“ (Isto)

Prilikom te arhijerske liturgije u Hramu Svetog Save “Mitropolit Amfilohije Radović je u besedi istakao da “ono što je Bog sjedinio u tajni Crkve, nikakva sila, ni zemaljska, ni nebeska ne može razjediniti“, iako su “mračne sile ovog sveta uvek pokušavale da je razjedine, razbiju i pocepaju“, i naglasio je da “demonske sile ovog sveta pokušavaju da ovoj crkvi i narodu otmu i izvade iz grudi srce njegovo – Kosovo i Metohiju“. (Tanjug, 17. maja 2008. godine, 19:38)
Međutim, ako “jedinstvo“ jeste stvarno – zašto onda udaljavanje vladike Artemija sa Kosova?

Nadovezujući se na niz ranije izrečenih ekumenističko-političkih mitropolitovih stavova, zar nije logično zaključiti da se njegove “demonske“ i “mračne sile“ odnose zapravo, kako bi on to rekao, na “arhaičnost“ srbovanja vladike Artemija?
U Peticiji Saboru, koju je potpisalo 11.000 vernika, kaže se da “Od naimenovanja g. Teodosija za vikarnog episkopa lipljanskog, pa do danas, sve je učinjeno da se vladika Artemije zaseni i gurne u ćošak!“ (“Vapaj dijaspore arhijerejskom saboru SPC“, sa potpisom “vaši članovi SPC u dijaspori“, Rubrika “Pisma čitalaca“, 17. maja 2008. godine, Štampano izdanje “Glasa javnosti“)

“Zajedno sa nekim ocima i monasima Dečanskog manastira, pojedine vladike SPC su drsko ignorisali“ episkopa Artemija, “po svim pitanjima vezanim za upravu u njegovoj, Raško-prizrenskoj eparhiji, počev od manipulacije tzv. obnovom porušenih srpskih svetinja na KiM (sramni “memorandum“), preko upisivanja krvlju natopljenih svetih srpskih hramova KiM u Uneskovu svetsku baštinu kao nesrpskih i nepravoslavnih kulturnih zdanja, pa do otvoreno diktatorskog mešanja i gaženja naloga vladike Artemije o prekidu komunikacija sa nelegalnim poslanicima EU i šiptarskim separatistima.“ (Isto)
Pošto se u istoj peticiji smatra da “Dok se drugi utrkuju u poltronstvu i sluganstvu zapadnim moćnicima, čestiti episkop Artemije povlači crtu u pesku i opominje – ovo nije tvoje, ovo je Božije“ (Isto) s pravom se postavlja pitanje o problematičnosti “jedinstva“ – i stvarnom značenju “Ovo nije tvoje, ovo je Božije!“

Da li je to direktno suprotstavljanje vladike Artemija izjavi mitropolita Amfilohija “Što Bog sjedini, neraskidivo je!“ – da ne samo Kosovo već i SPC – “nije tvoje“ nego “Božije“?

Sumnja u dvoličnost Saopštenja odrazila se i u komentarima da je “činjenica da je premeštanje episkopa po kazni nezabeleženo u pravoslavlju!“ (Sveti arhijerejski sabor: U susret raskolu, Zoran Majdin, Vreme 907, 22. maj 2008), i izveštajima o istovremenom ignorisanju vladike Artemija od strane petokolonaških političkih vlasti Srbije i zvaničnika SPC – uključujući i mitropolita Amfilohija – prilikom njihovih poseta Kosovu!

Prema tome, svakako da nije potrebna nikakva teološka stručnost za trezveni zaključak da “guranje u ćošak“ ne znači “jedinstvo“ već – “Avaj, zlobu i cinizam!“ (Redakcijski komentar, Novinar.de)

A mizerno “utrkivanje u poltronstvu i sluganstvu zapadnim moćnicima“ – baš je ono zbog čega je nekad čim patrijarh German “na kapiju“ – Ava “u šumu“!

Sabor zaista treba nasloviti “Lojteri“ su među nama!“ jer se “zapanjujuća“ skandaloznost Sabora očituje tek sledećom konstatatijom Saopštenja:

“Odnosi i saradnja sa sestrinskim Pravoslavnim crkvama bili su predmet dužne pažnje i brige Sabora, kao i odnosi i dijalog sa drugim Crkvama i verskim zajednicama. Sabor je usvojio izveštaj Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora o dijalogu sa predstavnicima Rimokatoličke crkve u Raveni (Italija) i konstatovao da se taj dijalog nije vodio na štetu Pravoslavne crkve.“ (Saopštenje za javnost, sa redovnog zasedanja SA Sabora SPC, održanog u Beogradu od 15. do 21. maja 2008. godine. Izvor: SPC.yu, 21. maj 2008. godine, u 17:33)

Pre svega, dvolična formulacija da nešto “nije na štetu Pravoslavne crkve“ – nikako ne znači da je to u korist Pravoslavne crkve!

Međutim, posle dugotrajnog oglušivanja o zahteve i molbe pastve i klirika da se razjasne izdajnički pregovori u Raveni – sada se “saopštava“ da je to delo “Komisije“! U napisu “Braničevski revnitelj povodom održanog Sabora SPC-a“ ističe se prevara da se u Saopštenju umesto “o potpisanom “dokumentu“ govori o “vođenom “dijalogu“ u Raveni, i tvrdi da je Sabor “usvojio“ “izdaju u Raveni na osnovu usmenog “izveštaja“ dvojice osvedočenih izdajnika Svete vere pravoslavne: Ignjatija Midića i Irineja Bulovića“, koji su zapravo “ta famozna “Komisija Svetoga arhijerejskog sabora“ za koju se u Saopštenju Sabora tvrdi da je podnela “pismeni “izveštaj“ – iako je “izveštaj zaista bio usmen!“ (“Braničevski revnitelj povodom održanog Sabora SPC-a“, Braničevski revnitelj, 28. maja 2008.)

I zaista, “Komisija“ u tom podtekstu zvuči poput komunističkih reonskih i uličnih komiteta iz 1944. godine! Čini se da slično oseća i “Braničevski revnitelj“ jer s pravom pita: “Gospode, ko prebiva u domu Tvom?“ (Ps. 14.1-2)
Osim toga, iz formulacije Saopštenja ispada kao da “šteta“ nije po našu crkvu nego kao da “šteta“ nije po Pravoslavnu crkvu kao celinu – iz čega proizilazi pitanje da li pisci Saopštenja uopšte smatraju našu Crkvu pravoslavnom?

“Primajući jeretike kao nama ravne i sami postajemo jeretici.“ (Željko Kotoranin)

Kako kaže sveti vladika Nikolaj žički:

“Pitate se zašto bi nas Sveti Sava mogao tužiti Bogu?“
“Zato što smo bili meka vrata pa smo se lako poklonili idolima evropskim“.
“Zato što su vrhovnici srpski uzdigli i papu i Muhameda iznad Njega“! Boga!
“Zbog škole bez vere. Zbog politike bez poštenja. Zbog prljava jezika. Zbog bogohulstva“. (Vladika Nikolaj, “Ohridski prolog“)

Zanemarimo “prljav jezik“ Saopštenja, našu “politiku bez poštenja“, i naše bogoslovske škole “bez vere“, i razmotrimo samo da li se radi o bogohulstvu?

Kada se shvati činjenica da “u pogledu zapadne crkve 879. godine nikakve jeresi nije bilo, već da je vera bila jedna“ i da “odatle i odluka prvog kanona izvire – da su na temelju jedne vere“ nikli “jednakost vlasti“ i “jedinstvo crkve“, onda je problematično to što “isti kanon kanonisti i danas smatraju obaveznim“ – jer je “sa crkvenopravnog kao i sa duhovnog aspekta takvo gledište neodrživo“!
Zašto je neodrživo?

Zato što je “predmet kojim se 879. godine Sabor bavio – danas bitno promenjen“!
Zato što je “Rimokatoličko sveštenstvo danas različito od sveštenstva rimske patrijaršije 879. godine“!
Različito je zato što je rimokatoličko sveštenstvo “tada bilo u punom dogmatskom jedinstvu sa sveštenstvom vaseljenske Crkve“ jer je “ispovedalo Nikeo-carigradski simvol vere“!
Različito je zato jer “danas više ne postoji dogmatsko jedinstvo rimokatoličkog sveštenstva“!
Ne postoji zato što se u Rimokatolicizam: „Najpre uvukla jeres filiokve a posle i druge“!

Zato što je “nastalo novo jevanđelje, koje apostoli ne propovedaše“!
Zato što su iz novog “duha rimokatolicizma“ iznikle nove “pretenzije rimskog pape na veću vlast od ostalih episkopa“!
Zato se “ne može obaveznost kanona u pogledu sveštenstva pri dogmatskom jedinstvu“ danas potezati “na sveštenstvo koje ispoveda druge dogmate“!

Naprotiv, “isti kanon može se tumačiti kao dokaz o suprotnom“ – jer ono što je važilo i naređivalo se “kad je postojalo dogmatsko jedinstvo“ – to isto “ne važi i zabranjuje se kad istoga nema“! “Sam kanon na to upućuje“:
Sveti oci su se “pri odlučivanju rukovodili – istom verom sveštenstva“ a ne – “narušenim kanoničkim jedinstvom“!
Prema tome, “Prvi kanon Carigradskog sabora iz 879. godine – nema obaveznu snagu danas“!

“Ali on nije mrtav. On pokazuje put ka pomirenju. To je put Gospoda Isusa Hrista. Put od jedne vere i jednog duha do jednakosti vlasti“.

Međutim, “Rimokatolici bi taj put da zaobiđu“! Rimokatolici bi da uzurpiraju “jednakost vlasti“ – “putem ekumenizma“!
“Sve ovo potkrepljuje duhovni aspekt. Uvođenjem jeresi filiokve rimokatoličko sveštenstvo je lišilo Gospoda Svetog Duha ravnočasnosti sa Ocem i Sinom – a bez Svetog Duha ravnočasnog Ocu i Sinu ne može se ni jedna tajna svršiti, pa ni tajna rukopoloženja.“

“I kako sad možemo priznavati sveštenike bez blagodeti Božje i iste postavljati za pastire Božjem narodu?“
S druge strane, iako je “snishođenje dobro za spasenje duša – spasenje duša treba čuvati od nerazumnog snishođenja“!
Zašto?

Svoju ubedljivu i teološki apslutno tačnu analizu Željko Kotoranin završava zaključkom – zato što:
“Primajući jeretike kao nama ravne i sami postajemo jeretici.“ (Željko Kotoranin, O lažnom jedinstvu sveštenstva crkve istočne i zapadne)

Na identičnu izdaju Kanona sa duhovnog aspekta već u davna vremena ukazuje i Sveti Vasilije Veliki u svom 89. pravilu gde sa bolom beleži “mnogo me žalosti, što su već i pravila Otaca zapuštena, i što je isključen iz crkava svaki red; bojim se pak, da malo po malo… ne dođu u potpunu zabunu crkveni poslovi.“

Iako je očigledno da danas “crkveni poslovi“ jesu “došli“ u “potpunu zabunu“ očigledno je takođe da je ista opasnost pretila i u davnoj prošlosti, jer u vezi sa bolom Svetog Vasilija Velikog, Sveti Sava u svom “Zakonopravilu“ ističe:
“Očistite Crkvu odagnavši nedostojne iz nje, te ubuduće s proveravanjem dostojne, dakle, primajte. A u sveštenstvo ne uvrštavajte nijednog sve dok ga prethodno nama ne dovedete“!

Na suprot Savinom zavetu protiv jeretizirtanja vere, umesto da danas oni koji su se zakleli da će veru braniti održavajući je čistom i neprikosnovenom – baš tamo gde se vera uči – učitelji vere postali su ti koji veru jeretiziraju – i to baš sa duhovnog aspekta:

“U visokoškolskim ustanovama za školovanje budućih jereja propagira se jeres o smrtnosti duše a Žitija svetih se nazivaju bajkama i besmislicama“! (“Vapaj dijaspore arhijerejskom saboru SPC“, sa potpisom “vaši članovi SPC u dijaspori“, Rubrika “Pisma čitalaca“, 17. maja 2008. godine, Štampano izdanje “Glasa javnosti“)

Zbog toga se žale i protestuju srpski pravoslavni vernici i većina sveštenstva, jer “udžbenici (na primer Dogmatika) prepodobnog ave Justina se izbacuju iz bogoslovija, a uvode se našoj veri i duši strani, neprovereni i jedino u jeresi utemeljeni udžbenici ekumenskih doktora, koji primera radi tvrde da “pravoslavni nisu nikada imali ispravne (pravoslavne) teološke škole“, dok se istovremeno, na primer, sprečava izlazak iz štampe (primer retko viđen i u diktatorskim režimima) dugo godina očekivanog prevoda na savremeni srpski jezik “Zakonopravila Svetog Save“, i to od strane jednog Arhijereja svetosavske Crkve“! (Isto)

Naravno da se sprečava prevod Arhijereja svetosavske Crkve – sprečava se zato što ga nije frizirao i manikirao neko od “ekumenskih doktora“! Taj postupak “retko viđen i u diktatorskim režimima“ dokazuje da se pravoslavna pravovernost smišljeno i sistematski razara jeretičkim udžbenicima onih koji zlonamerno indoktriniraju da “pravoslavni nisu nikada imali ispravne pravoslavne teološke škole“!

Izneveravanje Kanona sa duhovnog aspekta jeste zapravo izneveravanje suštine Pravoslavlja.
Prema tome, jasno je da se ne radi ni o kakvom “teologisanju“; jasno je da ni Crkva, ni Sinod, niti Sabor nisu nikakva platforma za “razradu ličnih animoziteta“ – jer je jasno da se ne radi ni o kakvim putevima Gospodnjim, koji jesu čudni, ali “još su čudniji politički dilovi“ – a “najčudnija je duhovnička strast prema vlasti“! (Sveti arhijerejski sabor: U susret raskolu, Zoran Majdin, Vreme 907, 22. maj 2008)

Razmišljajući o sastavljačima današnjeg Saopštenja, čitam o mladom Atanasiju, koji je, zato što je “delovao tako nadmoćno i superiorno“ bio na jednom od ranijih Sabora izabran “za člana odbora“ za sastavljanje “saopštenja za javnost“ – a bio je izabran ustvari zato što je “znao da su Avu Justina pregazile godine“, jer je Ava “odrastao u neko drugo vreme, a sada duvaju novi vetrovi, stasavaju nove snage i rađa se zubato sunce nove teologije“. (“Zaštićeni svedok oca Justina“, Izvor: Savest.org, maj 2008. godine)

To me utvrđuje u uverenju da se zaista radi o bogohulstvu.
Stigle čeljusti nove teologije. U mantiju pravoslavnu čeljusti se presvukle… pa se pitam, šta smo mi, Srbi, kao hrišćanski narod od Boga prosili?

“Uzmimo molitvu Gospodnju, Oče naš. Šta prosimo od Boga u toj molitvi? Prvo, da se sveti ime Božje, da se sveti a ne huli. Drugo, da dođe carstvo Božje, carstvo očinsko a ne tiransko i zversko.“ To znači “biranje između Boga i satane – između Isusa i Barabe“ – jer “to je zaista veliko zvono koje svaki dan uzbuđuje savest čovečanstva“.

• Zato se “Svet pita, kako se to moglo dogoditi?“
• “A mi se pitamo: kako se to može i dan danas dogoditi?“
• “Zar ne vidite, braćo, da i dan danas na izboru dobija Baraba a gubi Isus?“
• “Šta je uzrok najnovijih mračnih činova srpske tragike?“
• “To isto što je i uzrok evropske mračne tragike“.
• “Gospoda srpska dala su svoj glas za Barabu protiv Hrista.“
• “Srpski narod trebao je skočiti protiv ove grozote i sramote – ali nije skočio“! (Vladika Nikolaj, “Ohridski prolog“)

Srpski narod nije skočio protiv političke Pete kolone koja ga vodi u “mrak evropske tragike“, ali jeste skočio protiv “mraka“ bogohulstva u svojoj rođenoj Svetosavskoj crkvi!

I? Verovali ili ne, taj “skok“ srpskih pravoslavaca “zapanjio“ je Sabor!

Bogohulnici “Zapanjeni“!

Zbog sopstvenog bogohulstva od Ravene preko Rima do Velike Plane “s tim u vezi, Sveti Arhijerejski sabor je zapanjen ponašanjem pojedinih, kako elektronskih tako i pisanih, medija, čiji cilj očito nije objektivno i odgovorno informisanje javnosti već zlonamerno iznošenje neistina o događajima iz života crkve… Sabor je konstatovao da ovakvo ponašanje nekih medija nema za cilj blagovremeno i istinito obaveštavanje javnosti, već izazivanje smutnje i pometnje među vernim narodom u našoj pomesnoj Crkvi i javnosti uopšte.“ (Saopštenje za javnost, sa redovnog zasedanja SA Sabora SPC, održanog u Beogradu od 15. do 21. maja 2008. godine. Izvor: SPC.yu, 21. maj 2008. godine, u 17:33)

Ne radi se ni o kakvim “pojedinim“ elektronskim i pisanim medijima – radi se o medijama koje ne potpadaju pod kontrolu petokolonaške diktature u otadžbini i izbeglištvu!

Ne radi se ni o kakvoj imaginarnoj “javnosti“!
Radi se o pisanim i usmenim protestima najodanijih pravoslavnih vernika, najodanijeg pravoslavnog sveštenstva, najodanijih pravoslavnih teologa i intelektualaca širom!

Radi se o revoltiranim srpskim braniocima Pravoslavlja širom otadžbine i izbeglištva!

U “Vapaju Saboru“ sa potpisom ni manje ni više nego 11.000 vernika – najsažetije je iznesena suština protesta:
“Iako pažljivo skrivani od mirjana i domaće javnosti već decenijama, sramno ponašanje i potezi pojedinih episkopa SPC, kao što su redovna poklonjenja vatikanskom šefu, bogohulna sasluživanja sa papskim jereticima i ostalim otpadnicima, protiv-crkvene i protiv-prirodne veze i saradnje sa malteškim vitezovima i ostalim masonskim, anticrkvenim redovima, učešća u raznim papskim i idolatrijskim okupljanjima i konferencijama, potpisivanje određenih unijatskih dokumenata (Ravena), uz skandalozne novotarije “prepravljanja“ vekovnih liturgijskih službi, kao i neprekidno učestvovanje u bogobornom “svetskom savetu crkava“, nisu ostali skriveni već, naprotiv, sablažnjuju i duboko vređaju sve veći broj pravoslavnih Srba i članova SPC i u srpskim zemljama i van nje.“ (“Vapaj dijaspore arhijerejskom saboru SPC“, sa potpisom “vaši članovi SPC u dijaspori“, Rubrika “Pisma čitalaca“, 17. maja 2008. godine, Štampano izdanje “Glasa javnosti“)

Ovo nije nikakvo “iznošenje zlonamernih neistina“ niti “izazivanje smutnje“ – ovo je stvarno suočavanje “sa duhovnim izazovima našeg vremena“ i stvarno bavljenje “vitalnim pitanjima života, ustrojstva i misije SPC“!

Ovo je stvarno suočavanje sa vitalnim pitanjem života Crkve – o koje su se pisci Saopštenja – oglušili!
Zar australijski episkop Irinej, zvanični episkop naše crkve nije pogazio zakletvu “da nikoga neću, bilo pojedinca ili zajednicu odlučivati, niti proklinjati“ – “odlučivanjem“ Novogračaničke mitropolije i “proklinjanjem“ stotina pravoslavnih vernika? “Teška krivica“ pogažene Zakletve nije samo “teška krivica“ episkopa Irineja nego i Majke Crkve koja ga je očito baš zato i postavila sa zadatkom da počini baš tu “tešku krivicu“!

Zar to nije bogohulstvo od strane onih koji su se zakleli da će “sa strahom Božjim i bogoljubivim i čovekoljubivim raspoloženjem pastvovati povereni narod Božji?“ Politička i ideološka mržnja Inkvizicije nisu održavanje “crkveng mira“, nisu “pastvovanje“, nisu “usrdno poučavanje u Jevanđelju poverenog im naroda“, nisu “koliko god moći imam, pravo upravljanje Rečju Istine“ – naprotiv, to je jeretička uzurpacija “običaja i umovanja“, direktno “suprotstavljanje“ “Pravoslavnoj istočnoj hrišćanskoj veri“!

Nije Isus slučajno opomenuo “Ako ja svedočim sam za sebe, svjedočanstvo moje nije istinito“! (Jn. 5, 31) Znao je On da će poslužitelji Crkve naginjati zarazi jeresi i srebrnjaka.

Saopštenje Majskog Sabora je rugoba i poraz Crkve jer su dvolična formulacija da “potpis“ u Raveni navodno “nije štetan“ i oglušenje da se iz korena istrebi bogumilsko-đavolje “učenje“ episkopa Midića i kompanije – uverilo srpski pravoslavni narod da “lojteri“ zaista jesu među nama što ga je duboko uvredilo.

Peticija i “Saopštenje za javnost“ koju su majskom zasedanju Sabora uputili pravoverni građani iz Kragujevca okupljeni oko udruženja “Zakonopravilo – Sveti Sava“ sa 11.000 potpisa vernika, sveštenstva i monaha; peticija tribine “Pravoslavlje na udaru ekumenizma–rimokatolicizma“ održane u Smederevu 7. marta 2008. godine; i peticija Sabora sveštenstva Eparhije sremske održanog u Sremskoj Kamenici, koju je potpisalo 850 vernika – da navedemo tek neke – dokazuju da obraćanjem Saboru vernici “nešto pokazuju“!

A to “nešto što pokazuju“ – jeste da je: “Vera još živa u telu crkvenom“! (“Zahtevi verujućih Srpskoj pavoslavnoj crkvi“, Željko Kotoranin, 24/05/2008)

To da je vera živa, da je crkveno telo živo, to najdivnije od svega što postoji od postanja do dana današnjeg – to je ono što je – sudeći mpo Saopštenju – “zapanjilo“ Sabor!
Srpska “živa vera“ prenerazila Sabor!

Zato se Saopštenje “novotaraca“ na ovom Saboru mora upamtiti kao duboka izdaja vere i duboka uvreda vernika.

“Živa Vera u telu crkvenom“

Kao i politički saradnici okupatora, tako i “lojteri“ koji su pogazili zakletvu i koji se ogrešuju o mantiju koju nose i o krst koji nam daju na celivanje – jedino što znaju to je da zasjedaju na vlasti. Ne znaju da se brane – jer nemaju čime niti šta da brane, i jer smatraju da niko nema prava da ih napada. U tome su ravni bezbožnim komunistima iz čije su se zločinačke demagogije i zlehude pohlepe i izrodili.

Na ovom Saboru jeretički novotarci su dokazali dve stvari – da su talog srpske nacije i otpadnici od Pravoslavlja.
U protestima i vapajima vernih pravoslavaca, od odlaska oca Justina u šumu, od jerihonskih truba Nikolaja žičkog, od Slobodne pravoslavne crkve u izbeglištvu, od prvog Hrišćanina raznesenog čeljustima zveri – žrtvovanje da se porazi đavolje, da pobede Božja Istina i Pravda, da pobedi Isusova Radost slobodnog verovanja – živa vera Srpskog Pravoslavlja dokazala je svoju nepokolebljivost.

Avin usklik “On na kapiju, ja u šumu!“ oličuje tragičnu, presudnu i katastrofalnu važnost prelomnog događaja u modernom životu naše Crkve – Njen izdaju same sebe u doba patrijarha Germana!

Zato su lojteri “zapanjeni“ da se danas otkriva njihova laž – kao što su antifašisti lažno proglašeni za fašiste, a fašisti lažno za antifašiste – da su isto tako pravoslavci lažno proglašeni za raskolnike, a jeretici koji su se slizali sa inkvizicijom – za pravoslavce! Ta tragedija najsržnije karakteriše naše vreme i našu Crkvu od Tita i patrijarha Germana do Tadića i Novotaraca – jer se politička diktatura nad Istorijom, Istinom i Pravdom može održati jedino – diktaturom nad Božijim!
Tako u intervjuu “Vijestima“ mitropolit Amfilohije kaže da su na Saboru “već drugog dana zasjedanja svi problemi prevaziđeni“, a da je ono “što su pisali mediji“ – “bio nesporazum“. Prema mitropolitu, Sabor je protekao u najboljem redu, jer “crkva je živi organizam, a ne uniformisana organizacija poput političkih partija“.

Međutim, pošto se Sabor “zapanjio“ srpskom “živom Verom u telu crkvenom“ – a pošto crkva ne znači pod milim Bogom ništa bez te “žive vere“ vernika – “zapanjenost“ je baš kao da Sabor jeste “uniformisana organizacija poput političkih partija“ – i to poput strogo kontrolisanih partija titoističkog i euovskog tipa!

To dokazuje da Crkva kao takva više nije “živi organizam“!
Na izvestan način to obelodanjuje i sam mitropolit svojom “kvazi-liberalnom“ tvrdnjom u istom intervjuu da “Crkva zasniva svoj život na dijalogu“ i “sučeljavanju mišljenja“ na osnovu kojih se “na kraju donose odluke saborno“!
Zar Crkva ne zasniva svoj život na čistoti svoje vere?

Pravoslavna Crkva se ne zasniva ni na kakvom dijalektičkom materijalizmu niti dvostrukim standardima! A po svemu se čini kao da za mitropolita pravoslavna sabornost znači baš današnju lažnu “demokratiju“ koja maskira totalnu kontrolu nad izražavanjem!

“Jedna toliko iracionalna priča,“ kaže mitropolit u odnosu na vlasništvo crkve na Rumiji, “može da se začne samo u ovom našem vremenu i podneblju, i ovom našem mentalitetu“. Očigledno, da pošto je mitropolit uvjeren da su “naše vreme“, “naše podneblje“ i pogotovo naš srpski “mentalitet“ – toliko “arhaični“, ili, kako bi se titoistički reklo “prevaziđeni“ – baš onako kako se na tim prikrivenim apsolutističkim i rasističkim postulatima ljuljuškaju današnji evropeizam i ekumenizam – može se s pravom zaključiti da se mitropolitove reči: “Uvjeren sam duboko da, samo ako preovlada totalno bezumlje“ (“da će neko doći da poruši crkvu sa Rumije“) – da se “totalno bezumlje“ takođe odnosi na “arhaičnost“ našeg srpskog “mentaliteta“!

“Nije sporno da crkvena imovina pripada nekom selu ili manastiru“ – “nikada do sada nije dovedena pod znak pitanja pripadnost hramova, čak ni u komunizmu“, kaže mitropolit.

Da “pripadnost hramova nije dovedena pod znak pitanja čak ni u komunizmu“ drastično odudara od istine! Međutim, zašto je onda današnja Crkva pod mitropolitovim rukovodstvom razularila mržnju ravnu inkviziciji za oduzimanjem crkava i crkvenih dobara od Novogračaničke mitropolije?

Da li zato što je “Đilas s pravom napisao knjigu “Besudna zemlja“, što se“, kako kaže mitropolit, “sad na ovom primjeru pokazuje“?
Šta se “pokazuje“? Da li se “pokazuje“ “totalno bezumlje“ našeg srpskog “mentaliteta“ ili otimačina naših crkava? Ili se “pokazuje“ da je Ćilas “s pravom“ usmrćivao srpske kaluđere zaleđivanjem – vezanim za drvo, usred ciče zime sipao je na njih vodu koja se ledila sve dok ih tako ne bi ubio?

Da li se to Đilasov ili mitropolitov odgovor krije u mitropolitovim rečima “Ali, ovo je 21. vijek – ulazimo u pravne tokove“ i “usvajamo evropske standarde“? (Tanja Pavićević, Promjena odnosa vlasti prema crkvi dovela je do duboke krize, Intervju mitropolita Amfilohija “Vijestima“, kraj maja 2008.)

Zločinačko nadovezivanje na Milovana Đilasa, plitkoumna optužba da Srbi do sada nisu bili u “pravnim tokovima“, i njegova preuranjena začaranost “usvajanjem evropskih standarda“ baca čudnu senku podudarnosti – gde god je mitropolit tu je i raskol – prvo u Crnoj Gori a sada čak i u samoj SPC! A on je “autoritet“ koji vuče konce jer njega podržava Vatikan! A Vatikanu je cilj da upropasti Pravoslavnu crkvu kao celinu i da likvidira Srpsku pravoslavnu crkvu. Suštinsko pitanje savesnih pravoslavaca – da li je Amfilohija i Atanasija sram zato što su Jude – danas je izlišno – jer kao što današnja srpska deca uče o Svetosavlju i Pravoslavlju samo manikirane bajke tako i naši novotarci o Svetosavlju znaju manje nego o Abordžinima, i zato Ga i kude neuko – baš kao u Titovo i Germanovo doba – kao arhaičnu prevaziđenost – isto kao i istorijsko Kosovo, isto kao i istorijsko Ravnogorstvo!

Mizerni epigoni Đilasa i Germana nemaju pojma ni o Duhu Svetosavlja niti o Duhu Ravne Gore! Taj Duh osnažio je Srbe u izbeglištvu da stvore Slobodnu pravoslavnu crkvu i da je održe pravoslavnom na suprot stvarnim raskolnicima u porobljenoj otadžbini!

U svojoj plitkoumnosti uzurpatori naše Crkve koji danas pokušavaju da kao što je politička Peta kolona od Srbije napravila prćiju – da od Srpske pravoslavne crkve naprave abordžinski dom kulture – zaboravljaju da baština nije samo kamenje i cigle i crepovi – da je baština Duh Božiji – i to ne smrtni prirepak episkopa Midića – nego Večiti Duh Božiji!

Uzurpatori i epigoni zaboravljaju da Srpsko Pravoslavlje danas nije usamljeno samo u izbeglištvu kao u doba komunizma!
Zaboravljaju da je danas živa pravoslavna vera srpskog naroda – podjednaka u otadžbini i izbeglištvu!

Zaboravljaju da je ta “živa vera“ jedino stvarno “telo crkveno“ – i da je to “telo“ odlučni Branilac Pravoslavlja.

Časlav M. Damjanović