Вести

Pomaže Bog, dragi moji prijtelji, prošli put napisala sam vam nešto o meni i o mestu gde ja živim. Evo ovoga puta pisaću Vam o jednom mom doživljaju, koji je obeležio moje detinjstvo.

Jovana Radovanović, Orahovac

+++

O ovome pisala sam i u školi, na zadatoj temi „Doživljaj koji neću zaboraviti“. A koliko se taj doživljaj duboko urezao u meni procenite sami. Bio je 17. mart, krečili smo kuću i sve je bilo rasterano, moji su bili na prizemlju a ja i moje dve mlađe sestre bile smo na spratu u svojoj sobi. Ja sam najstarija i tada imala sam sedam godina, išla sam u prvom razredu osnovne skole. Moja sestra Anđelija bila je godinu ipo dana mlađa od mene, i imala je oko pet ipo godina, najmlađa Coka imala je dve godine. Nas tri gledale smo TV. Dok sam tražila programe naletala sam na vesti. Na trenutak zastala sam, i videla da se nešto dešava na Kosovu. Sišla sam niz stepenice i pozvala sam roditelje da vide i oni.

Kad je mama došla i videla vesti zanemela je. Nije ni reč progovorila , samo je ćutala i skrivala je od mene poglede da joj ne vidim vidim suzne oči. Sišla je dole i brzo su radili sa tatom kao da su negde žurili. Ja sam shvatila da se nešto dešava na Kosovu, vesti su bile neprekidno na Tv. prikazivali su razna mesta toga dana je bilo rastrgnuto celo Kosovo. Gorele su kuće, crkve, manastiri… sve je gorelo… celo Kosovo je bilo u plamenu. Na trenutak čuo se zvuk helikoptera, primakla sam se premema prozoru, tada sam se najviše uplašila.

Helikpoteri su nedletali srpski deo, na svakom ćošku bila je vojska i milicija sa punom ratnom opremom. Iz neposredne blizine čuli su se glasovi zlih ljudi, vikali su UČK, UČK i još neke meni nepoznate reči. Dlanovi su počeli da mi se znoje, a srce kao da mi je u grlu bilo, baš tako sam u tom trenu osećala. Zagrlila sam moje dve sestre i seli smo na pod. Skupčala sam se na patosu i neprekidno u sebi ponavljala molitvu OČE NAŠ. Neznam kako bi to objasnila, i malo ko bi razumeo kako je u tom trenu kucalo dečije nevino srce. U istom trenutku ušla je moja mama , plakala je i grlila je čvrsto mene i moje sestre, sišli smo na prizemlje, mama je upalila kandilo. Došla je i noć, mrak, nema struje, moji roditelji napeti ćute skoro u mraku, samo kandilo daje nam svetlost svetli neopisivom svetlošću… moji roditelji su pored nas, a mi deca u krevetu legli smo da spavamo obučeni. Moji roditelju su sa nama ali još nisu legli, sede za sto, na stolu je bila velika bela fascikla to su naša dokumenta, a pored kreveta velika plava torba, moje sestre već dugo vreme spavaju ali ne i ja.

Slušam tatin i mamin razgovor i njihove uzdisaje… u toj dugoj i neizvesnoj noći ćutim u krevetu… u sebi gutam suze i ćutim da me ne primete roditelji… u sebi ponavljam molitvu BOGORODICE DJEVO, i molim se ikoni moje slave SVETOG NIKOLE koja je okačena baš iznad moje glave…

Jedino vera i molitva održavaju nas ovde, zato je i ovaj živalj – narod opstao na ovim prostorima, moramo se moliti Gospodu i kada nam je teško i kada nije, Gospod je tu sa nama i u dobru i zlu.

Jovana Radovanović, Orahovac; Veliki Petak, 25. april 2008.

izvor: dugaknjiga.com

+++ 

Redakcijski komentar

Jovani možete pisati na: jovanakosovka@live.com 

Urednik