Вести

Stara je i kanonska praksa da episkopi ne mogu živeti sa ženom…

Željko Kotoranin

“Doznali smo i to, da u Africi, Liviji i u drugim mjestima, neki između tamošnjih bogoljubaznih predstojnika, produžavaju živjeti zajedno sa svojim ženama, i poslije obavljenoga nad njima rukopoloženja, i time bivaju za narod predmetom spoticanja i sablazni. Pošto nastojanje naše glavnim načinom mora biti obraćeno na korist predanih u naše ruke stada, ustanovljujemo, da u naprijed toga više nikako ne bude. I ovo mi iskazujemo, ne da se ukida ili uzvraćaono što je apostolski ustanovljeno, nego što se staramo o spasenju naroda i o napredovanju njegovu u dobru, i da nikakva ljaga na svešteničkome činu ne ostane. Jer božanstveni apostol kaže:-sve na slavu Božiju činite; ne budite na sablazan ni Judejima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja u svačemu svima ugađam, ne tražeći svoje koristi, nego mnogih da se spasu. Ugledajre se na mene, kao i ja na Hrista.-A za koga se dozna. da tako što učini, neka bude svrgnut.“ (12. kanon Trul. Sab.)

Žena onoga koji je proizveden na episkopsko dostojanstvo, pošto se prethodno razlući opštim suglasjem od svog muža, neka, poslije nego što je on postavljen za episkopa, postupi u manastir, koji je daleko od episkopova obitanja…“ (48. Trul. Sab.)

Navedeni kanoni predstavljaju ozakonjenje svesti, koja se već ranije u narodu uobličila, a naime, da visini episkopstva ne priliči bračni život. Ta svest je bila povređivana bračnim životom, kojim bi episkop nastavljao da živi nakon svog postavljenja; što je dovodilo do spoticanja u narodu i sumnji naspram takvih episkopa. S druge strane, episkopi su, nastavljajući bračni život, do izdavanja ovih kanona, sledili onoj praksi koju su ustanovili apostoli.

“Ali episkop treba da je besprekoran, jedne žene muž…“(I Tim. 3.2.)

“Episkop, ili prezviter, ili đakon neka ne proganja ženu svoju pod izgovorom pobožnosti; a ako je progne, neka se odluči; ako ostane uporan, neka se svrgne.“ (5. kanon Ap.)

Sličnih kanona ima još. I pošto su neki od bogoljubaznih episkopa do izdavanja 12. i 48. kanona Trul. Sab. živeći bračno, postupali po kanonima. Oci Trulskoga sabora ustanovljuju da “unaprijed“ toga više nikako ne bude. Naime, ti episkopi za svoj dotadašnji bračni život ne mogu biti krivi. Ali, unapred, za koga se episkopa dozna da živi bračno, “neka bude svrgnut“.

Tokom vremena, uobičajilo se da episkop mora biti biran između jeromonaha, čime je stavljena tačka na pitanje nemira koje je u Crkvi pravilo pitanje bračnog življenja episkopa.

Međutim, pojava bezbračnih episkopa (i drugih klirika), a tu računamo episkope monahe, devstvenike, i udovce, trajala je u Crkvi od njenog početka. I za neke između takvih do danas, i nažalost, i u Srpskoj crkvi, vezan je problem “dovedene ženskinje…“

Dovedene ženskinje

Bezbračni episkopi (i drugi klirici) sami su ozabrali bezbračje i uzdržanost, i to iz čežnje za većim darom (v. 1 kanon Atanasija Velikog), a nikako što se gnušaju braka (v. 51. kanon Ap.).

Ali nekima je vremenom taj put bivao sve teži. Da bi zadržali po imenu samo dostojanstvo bezbračnog uzdržnika i praznu pohvalu ljudi , oni su dovodili k sebi neudate ženskinje i držali ih kod sebe pod raznim izgovorima, tvrdeći da sa njima ništa plotsko nemaju. Sveti grigorije Bogoslov ovo naziva “đavolskim lukavstvom“, tim pre što su se te ženskinje delom nazivale “agapetama“. tj. nazivom, kojim je apostol nazvao ženu Filimonovu, pa se najpoštenijim imenom naziva najskaradnija stvar (Grig. Nazij. serm. III)

“…A dostojanstvo bezbračja u tome se naime i sastoji, da se živi odiljeno od ženskinja…“ (88. kanon Vas. Vel.)

Bezbračno živeti, a pritom ne biti odeljen od ženskinja, prlja dostojanstvo bezbračja, jer izaziva podozrenje, i skoro uvek se završava bludom.

Koliko crkva insistira na odeljenosti bezbračnog episkopa od ženskinja, neka uz druge posvedoči i već navedeni 48. kanon Trulskog sabora.

Naime, postavljenome episkopu nije dovoljno što se opštim saglasjem razveo njegov brak, nego njegova žena, od koje je razveden, mora poći u manastir. Pa i to nije dovoljno, nego ona mora poći u onaj manastir koji je daleko od mesta prebivanja toga episkopa. Nezamislivo je bilo Ocima da bivša episkopova žena, i kao monahinja služi u manastiru blizu episkopova grada.

A šta da kažemo da takva monahinja služi samog episkopa u njegovoj rezidenciji? Ili, šta reći da više lepih i maldih monahinja žive i služe episkopa u njegovoj rezidenciji?

“ Veliki Sabor sa svijem zabranjuje, da episkop… drži u kući dovedenu ženskinju, osim valjda mater, ili sestru, ili tetku, ili takve samo osobe koje su slobodne od svakog podozrijenja.“(3. kanon I Vas. Sab.)

Kanon ne navodi sankciju za episkopa, koji se usudi držati u kući dovedenu ženskinju. Car Justinijan izdao je posebnu novelu (Nov. CXXIII, s.29.), u kojoj se takav episkop izlaže svrgnuću sa episkopskog dostojanstva kao nedostojan. Krmčija svemu dodaje (Gl. 42.t.71. i 72.) da takav episkop posle svrgnuća ima biti kao prost čovek predat “sovetu gradskomu“.

Kanon govori o dovedenoj ženi u kuću episkopa. Pritom ne pominje razlog zbog koga je dovedena. Ali se navodi da se mater, ili sestra ili tetka, ili druga osoba ženska-slobodna od svakog podozrenja, ne računa u “dovedenu ženskinju“ u smislu ovog kanona. Navedenim osobama Krmčija, na gore označenom mestu dodaje i decu episkopa. Ove ženskinje, su po slovu Krmčije, slobodne od podozrenja. Možemo zaključiti da su Oci širokom formulacijom o osobama slobodnim od svakog podozrenja, smatrali uglavnom užu žensku rodbinu episkopa.

Pominjući episkopa, dovedenu ženskinju i podozrenje (na moguću bludnu vezu), kanon ni monahinjama ne dozvoljava da žive u rezidenciji episkopa. One jesu, kao i svete djevojke, Hristove neveste, ali ipak, kao ženskinje, izazivaju podozrenje.

“…Zabranjujemo takođe da djevojke zajedno žive sa nekim ljudima, kao sestre.“ (19. kanon Ank. sab.)

U celini ovaj kanon govori o rušenju zaveta devstvenosti. U vreme kad monaštvo još nije bilo utvrđeno, te se odredba o devojkama koje su položile zavet devstvenosti danas računa i na monahinje. navedeni, završni stav kanona, devojkama koje su položile zavet drvstvenosti (dakle, i monahinjama) zabranjuje da zajedno sa nekim ljudima žive, kao sestre.

Zabrana ne ulazi u pitanje, da li je to zajedničko življenje bludno ili ne. Oci ovde sleduju istoj misli kao i sveti Vasilije Veliki (88), da je dostojanstvo devstvenosti devojaka u tome, da žive odeljeno od muških.

Uprkos položenom zavetu devstvenosti, Oci zabranjuju tim devojkama da budu “dovedene ženskinje“, odnosno “duhovne sestre“, što im je bio jedan od naziva.

Uostalom, ako je episkop, u svom življenju sa dovedenom ženskinjom, uzrok podozrenja, zašto bi monahinja u svom življenju sa episkopom bila slobodna od svakog podozrenja? I episkop, i monahinja, oni su oboje položili monaški zavet.

Dakle, monahinja, koja nije u užem srodstvu s episkopom, jeste dovedena ženskinja kad živi uz episkopa.

“Zajedničko življenje daje povoda preljubi“, kažu oci VII Vaseljenskog Sabora (20.kanon).

Držanje u rezidenciji dovedene ženskinje uvek je predmet podozrenja da episkop bludno živi. A to podozrenje i jeste ono što daje osnovni razlog osudi držanja kod sebe dovedene ženskinje. Da li je takva veza još i bludna, to nije relevantno za postojanje ovoga prestupa, jer je to zaseban prestup (v. npr. 25. kanon Ap.)

“ Pročitao sam tvoje pismeno sa svim ustrpljenjem, i začudio sam se, kad si mogao kratko i lako odgovoriti nad samim djelom, zbog koga si okrivljen i u kome hoćeš opet da ostaneš, zašto da sada dugim govorom tražiš da izliječiš, što se ne može izliječiti. Niti smo mi prvi, niti jedini, o Grigorije, koji ustanovismo, da ženskinje ne moraju živjeti zajedno sa ljudima; nego pročitaj pravilo, koje izdadoše naši Sveti Oci na Saboru u Nikeji (naime 3. pravilo), i koje izričito zabranjuje držati dovedene ženskinje. A dostojanstvo bezbračja u tome se naime i sastoji, da se živi odeljeno od ženskinja; pa koji rječju kazuje, a u samoj stvari čini ono što i oni , koji žive sa ženama, očito je,da takovi teži samo da po imenu zasluži dostojanstvo djevičanstva, a među tijem ne odstupa od bezočne naslade. I tim je više trebalo, da si ti dragovoljno zadovoljio našem zahtjevu, što kažeš, da si slobodan, od svake tjelesne strasti. Pak ja ne mislim, da može onaj, kome je sedamdeset godina, živjeti sa ženom strastveno, niti smo mi, kao za izvršeno neko bezočno djelo, naredili ono, što smo naredili. Nego isto smo od apostola naučili, da ne treba postavljati bratu spoticanja, ili sablazni, a znademo, da neke stvari, koje su kod jednih najčistije, za druge bivaju povodom grijeha, te zato i naredismo, slijedeći ustanovi Svetih Otaca, da se rastaviš sa onom žensinjom… Otjeraj je dakle iz tvoje kuće, i stavi je u manastir. Neka ona bude sa djevama, a tebi neka muškarci služe, da se ime Božje zbog vas ne huli. I ovo dok ne učiniš, deset hiljada stvari, koje ti privodiš u pismima, neće ti ništa pomoći; nego ćeš umrijeti kao neradnik, i odgovaraćeš pred Bogom za svoj nerad. a ako se usudiš dotaknuti se sveštenosluženja, ne popravivši se, bićeš anatema za sav narod, pak i oni, koji te prime, biće isključeni od sve Crkve.“ (88.kanon Vas. Vel.)

Prezviteru Grigoriju sveti Vasilije Veliki odgovara na žaljenja, i napominje mu da nije odlučen od sveštenosluženja zato što je sa dovedenom ženskinjom “izvršio neko bezočno djelo“, nego zato što ju je doveo k sebi, i opomenut, neće dase rastavi od nje. Svetitelj ukazuje da starost Grigorijeva ukalanja sumnju na blud, ali moguće podozrenje kod slabe braće, i treće pravilo Sabora u Nikeji, osuđuju već i samo držanje dovedene ženskinje.

Svetitelj upućuje Grigorija, a preko Grigorija i sve klirike i episkope, da pomoć tarži od muškarca; “a tebi neka muškarci služe“. Zašto neki između naših današnjih episkopa dovode u rezidencije svoje, naročito ženskinje-mirjanke i monahinje da ih služe? Zar nisu čuli Svetitelja:-Muškarci neka vas služe. Zar nisu čuli da Svetitelj kaže za onog koji drži dovedene ženskinje, da ne “odstupa od bezočne naslade“? Pa i sam ostareli Grigorije, “slobodan od svake tjelesne strasti“, zar i on zbog naslade samim prisustvom dovedene ženskinje ne želi je otjerati? zar i vi, o episkopi, kad držite ženskinje pored sebe ne ispoljavate “bezočnu nasladu“, i ne proizvodite takvim nerasudnim postupkom podozrenje prema sebi i omalovaljavanje imena episkopskoga? Jer, zašto, inače ne uzeste muškarce da vam služe?

“Ne budite na sablazan ni izvanjskima, kaže božanstveni apostol. A što žene u episkopijama, ili manastirima, borave, biva uzrokom svake sumnje. Radi toga, koji se zateče da drži ropkinju ili slobodnu u episkopiji, ili manastiru, da tu neku službu vrši, neka se kazni; a ako ostane uporan, neka se svrgne…“ (18.kanon VII Vas. Sab.)

Sluškinje episkopa

Treći kanon I Vaseljenskog sabora zabranjuje držanje u kući dovedene ženskinje. Ovo “držanje u kući“ daje karakter pojmu dovedene ženskinje.

Valsamon kaže da su neki govorili da dovedena ženskinja “jeste dovedena ženskinja na mjesto zakonite žene, i koja živi sa nekim bludno“ (At. Sint. II 121). Premda su u realnosti te dovedene ženskinje držane u kući radi bluda (što se teško moglo dokazati), i šta više, mnogi Svetitelji govore o tom držanju kao o bezočnoj nasladi, ipak, nijednim kanonom Sveti Oci ne pominju blud kao pozadinu držanja ženskinje u kući, tj. u rezidenciji episkopa. Ali sve reči koje spominju Oci uz držanje dovedene ženskinje, svode se na podozrenje, koje takvo držanje može uzrokovati. Dakle, način držanja te ženskinje jeste odgovarajući držanju konkubine, s tim što episkopi nastoje da držanje ženskinje prikažu “duhovnim sestrinstvom“, ili vidom “duhovnog staranja“, ili “pomaganja“.

Postoji još jedan vid držanja žena, koji Oci izobličavaju. To je držanje sluškinja pri sebi-odnosno, “episkopiji“ (episkopskoj rezidenciji)

“Van onih osoba, koje su slobodne od svakoga podozijenja, i koje su označene u pravilu, nikakav iz svešteničkog imenika neka ne drži pri sebi ženskinje, ili sluškinje, kako bi tijem sačuvao od svakog prigovora. A koji prestupi ovo što mi naređujemo, neka se svrgne…“ (5. kanon Trul. Sab.)

Kanon razlikuje držanje pri sebi ženskinja, i držanje pri sebi sluškinja.

I jedno i drugo držanje zabranjuje pod pretnjom svrgnuća. Jer i jedno i drugo držanje uzrokuju moguće podozrenje i prigovore.

Kanon razlikom termina “ženskinja“ i “sluškinja“, upućuje na to, da se ženskinja drži onako kako već rekosmo za dovedenu ženskinju, dok se sluškinja može držati i drugačije, tj. ona može i samo da boravi kod episkopa neko vreme radi služenja.

“A što žene u episkopijama ( u episkopskim rezidencijama)… borave, biva uzrokom svake sumnje. Radi toga, koji se zateče da drži ropkinju, ili slobodnu u episkopiji…da tu neku službu vrši, neka se kazni; a ako ostane uporan, neka se svrgne“ ( 18. kanon VII Vas. Sab.)

Zato što je boravak žena u episkopskoj rezidenciji uzrokom svake sumnje (ponekad i opravdane), Oci zabranjuju ženama da vrše bilo kakvu službu u episkopskoj rezidenciji, svakako da bi osujetili boravak žena u rezidenciji episkopa.

Oci posebno pominju da ni ropkinja, ni slobodna, ne može vršiti službu u episkopovoj rezidenciji. Ropkinja, koja je kao episkopova sopstvenost, slobodna koja služi po svojoj volji…

Ili, monahinja, koja u Hristu slobodna dade zavet… Zar monahinja sme biti u episkopiji kada kao žensko uz episkopa može buditi svsku sumnju (ponekad i opravdanu)? Zar sme služiti episkopa? Nikako!

“Klirici, ili uzdržnici neka ne odlaze k udovicama, ili djevojkama, nego samo sa dopustom svog episkopa ili prezvitera; ali i to sami neka ne čine, nego zajedno sa svojim sukliricima, ili sa onima, s kojima episkop ili prezviteri sami imaju pristup k takvim ženskinjama…“(38. kanon Kart. Sab.)

Ako episkop nema pristup devojkama koje su položile zavet devstvenosti (danas monahinje) bez odgovarajuće pratnje, da bi se izbeglo prigovorima, kako još tražiti da monahinje služe episkopa u njegovoj rezidenciji- gde, pored episkopa, borave i drugi ljudi?!

Peti kanon Trulskog sabora i sadržaj 3. kanona I Vaseljenskog sabora umeće pored dovedene ženskinje još i sluškinju episkopa, odnosno svakog čoveka “iz svešteničkog imenika“. To svedoči da je služenje sluškinje episkopa glavnim načinom bilo izgovorom za sramotnu nasladu. Tako, svrstavanje sluškinje episkopa uz dovedenu ženskinju, znači da sve što kanon određuje u pogledu dovedene ženskinje, odnosi se i na sluškinju.

Prema tome, i na sluškinju 5. kanon Trulskog sabora primenjuje ograđivanje -“Van onih osoba, koje su slobodne od svakoga podozrijenja, i koje su označene u pravilu“. Pravilo koje se spominje, jeste 3. kanon I Vaseljenskog sabora. Ženska osoba, koja je slobodna od svakog podozrenja, i koja je označena u 3. kanonu I Vaseljenskog sabora, može, po odredbi Otaca Trulskog sabora, bez osude biti pri episkopu i služiti mu.

Međutim…

Oci VII Vaseljenskog sabora, osamnaestim kanonom, izrekom ne spominju da mogu postojati žene, koje, kao slobodne od svakog podozrenja, i kao označene u ranijim kanonima, mogu bez osude vršiti službu u episkopiji (episkopskoj rezidenciji) ili manastiru. Ovo ćutanje znači da Oci prećutno ukidaju jednu ustanovu, koja je zloupotrebom, u Crkvi porodila svoju suprotnost, i različitim naopakim tumačenjima,-koje su to sve ženske osobe, pored uže rodbine, slobodne od svakog podozrenja, – dovela do sumnji i do omalovažavanja episkopskog dostojanstva.

Da li sestra episkopa može vršiti neku službu u njegovoj rezidenciji? Po 18. kanonu VII Vaseljenskog sabora, ne može!

U episkopskim rezidencijama, za razliku od nekadašnjih kuća episkopskih, žive ili borave i drugi ljudi iz episkopova okruženja, a prema kojima sestra episkopa nije slobodna od svakog podozrenja. Zato Oci jednostavno kažu:-A što žene u episkopijama, ili manastirima borave, biva uzrokom svake sumnje.

Nije slučajno da se uz rezidencije episkopa, pominju i manastiri, jer sestra igumana, nije u pogledu njegovog monaha slobodna od svakog podozrenja. A uzvišeni čin bezbračja iz episkopske rezidencije i iz manastira zrači nad svom episkopijom.

Kako se 18. kanon VII Vaseljenskog sabora odnosi samo na episkopa (i igumana), to za pripadnike nižih stepena sveštenoslužitelja i dalje u pogledu sluškinja važi odredba 5. kanona Trulskog sabora, i ono što smo o tome rekli.-Jer ovi žive po svojim kućama.

Zaključak

“…Ako bude, da i u predgrađima žene borave, i episkop, ili iguman ima da tuda put preduzme,- u prisustvu episkopa, ili igumana žena nikakve službe neka ne obavlja u to vrijeme, nego neka se u drugo mjesto skloni, dok episkop ne prođe, da ne bude nikakva prigovora.“(18. kanon VII Vaseljenskog sabora)

Episkop treba da bude odeljen od ženskinja, koliko je odeljen severni od južnog pola zemljine lopte. Episkop treba sa ženskinjama da bude nesmešiv, kao voda i ulje. Pritom je Episkopski sabor taj, koji ima da pazi na izložena pravila, čuvajući Crkvu od svakog mogućeg prigovora izvanjskih i vjerujućih.

Željko Kotoranin