logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    2.149 пута прочитано    Датум: 27.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

pop_cira_i_popspira.JPGKo nije igrao fudbal, taj nema u svome iskustvu čitavu jednu eshatološku dimenziju, čitav jedan zaokruženi univerzum, i on teško može pojmiti najuzvišenije tajne savremene teologije.

izvor: savest.org 25.05.2008

+++

Već smo pominjali čuvene povike iz publike na seoskim utakmicama: “Cale, zalamaj! Zalamaj!” I Cale kad ga zalomi suprotno zakonima fizike, sam sebi pomeri centar za ravnotežu i poleti po klizavoj seoskoj travi raširenih ruku, kao da ide u raj! Eh, taj seoski fudbal! Koliko tu ima apofatike! Koliko mistike! Najveći besednici posvetili su svoje najlepše omilije upravo ovoj strasti. Izdvajamo jednu takvu omiliju, koju je nadahnuto izgovorio vladika Jovan šumadijski u prisustvu naroda:

Vl. Jovan: Amfilohije bio mi je profesor. A bio je otac Zaharije, otac Zare, sveštenik koji je sad u sabornoj crkvi kod mene, vladika Atanasije sadašnji – on je najbolji fudbaler što postoji! I on je vrlo često okupljao svoj tim na fakultetu, išo igrao fudbal. Kad nema popodne studenata na predavanjima, odma Amfilohije kaže: Aha, znači Tasa služi pod Kalemegdanom liturgiju…

Narod (glasno): Ha-ha-ha.

Vl. Jovan: A asistiraju mu, kaže, Zaharija, neki Laza Barać iz Leskovca… šta ja… ne u Leskovcu, šta ja… Prokuplju, ne u Leskovcu, i još Zoran neki i tako dalje. E sada! Vreme, treba… Kraj školske godine, treba polagati ispite, treba pisati, ovaj, seminarske radove. I sad, Amfilohije kaže tom Lazi, koji je sad sveštenik u Prokuplju, kaže: Lazo, mani se ti tvog Tase i tvog fudbala, piši, Lazo, seminarski rad iz katihetike. A on kaže: oče, ne boj se, sve ću ja to urediti. Dobro, Lazo, kad ti budem dao temu, za glavu ćeš se uhvatiti. Nema teme koju ja neću, profesore, ovaj, obraditi. Dobro… Igra Laza, peva, igra… Kad! Ne mož da polaže ispit ako nije napiso seminarski rad! A kod nas seminarski rad je morao ne da bude to nešto ajde ofrlje ili reda radi, nego je moro da bude, da sadrži jedno dobrih trideset, najmanje tries pet četres kucanih stranica, to je maltene što je na Zapadu doktorska disertacija.

Narod (glasno): Ha-ha-ha-ha.

Vl. Jovan: …ovaj…

Narod: Čuveni Zapad.

Vl. Jovan: Da, Divlji Zapad.

Narod: Ništa novo na Zapadu.

Vl. Jovan: Da… I sad da vidite! Sad on nama deli teme, kad je došlo do Laze, znate koju mu je temu dao?

Narod: Fudbal?

Vl. Jovan: Igra kao vaspitni značaj… u metodici. Jadan Lazo uhvatio se za glavu!

Narod (glasno): Ha-ha-ha-ha-ha.

Vl. Jovan: Kaže, oče, jel se ti to šališ? Ne, kaže, Lazo. Prošlo pešes dana, Lazo više mrtav nego živ, ne ide ti ni na… tamo ispod Kalemegdana da igra… Kuca na vrata profesora, kaže: molim te, oče, promeni mi! Ne, ne, nikako!

Narod (glasno): Ha-ha-ha-ha-ha-ha.

Vl. Jovan: Jadan, molio danima, pa na kraju kaže: pa daj mi literaturu! Ne dam ti ni literaturu! Ali ga tu spasio malo vlad… Tasa, Atanasije, i on mu nešto pomogao u literaturi… Ali moram da vam kažem da je Laza napisao tako seminarski rad “Fudbal kao značajna duhovna igra” – tako dobar rad! Ali zato jadnik je ostao dve godine na fakultetu duže!

Narod (glasno): Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha.

Vl. Jovan: Pa ne, i kad… onu loptu kad udaraš, kaži “Gospodi pomiluj”, pa je već duhov… već je i jedna i druga! I postižeš i na jednom i na drugom polju!

Nije lepo da se smejemo čoveku, i zato ćemo ovde izostaviti svaki naš komentar. Samo ćemo radi onih koji žele dublje da izučavaju savremenu teologiju postaviti ovde audio-snimak citirane omilije vladike Jovana šumadijskog.

Šta je uzrok ovakvoj devijaciji duhovnosti? Mi nismo kompetentni da damo odgovor na ovo pitanje, ali možemo izneti svoja zapažanja.

Nekada su gatare gledale u dlan, a sad gledaju u laptop. Sede ispred milion gledalaca, gledaju u laptop i proriču sudbinu svima koji se jave u studio. Ako su čak i proste gatare shvatile da treba hvatati korak sa vremenom, zar da učeni teolozi ostanu u srednjevekovnom mraku? Realno gledano, ako se ne uključiš u svetske tokove, uskoro nećeš moći ni da kupiš, a kamoli da prodaš.

U takvim okolnostima je prava sreća što imamo vladiku Atanasija Jevtića. Da nije njega, ovi konzervativni episkopi bi nas za nekoliko dana vratili u srednji vek, i svaki bi domaćin najpre bacio svoju ženu u rimski bunar, a onda bi opljunuo u šake i krenuo u kolektivni lov na veštice. Ulovljene veštice bi u kavezima dovozili na Terazije i tamo bi ih spaljivali u ritualnom zanosu.

Srećom (opet kažemo: srećom), mladi Atanasije Jevtić na vreme je okrenuo leđa ocu Justinu, a stomak rimokatolicima, i pogurao je točak srpske istorije u pravcu evropskih integracija. I već je mnogo postigao na tom planu. Naime, monaški fudbal nije jedini katolički običaj koji je Tasa uveo u područne mu eparhije. Jevreji plaćaju svojim vernicima da se okupe u sinagogu, a katolici ih okupljaju tako što organizuju koncerte. Tasa je i u tom pogledu pionir u našoj sredini. Prvi koncerti “ad majorem Dei gloriam inque hominum salutem” organizovani su u zahumsko-hercegovačkoj eparhiji, a sada je “najbolji fudbaler što postoji” taj pelcer dao i svom područnom episkopu Jovanu da ga zasadi u plodnoj Šumadiji. O tome vrlo afirmativno piše najnoviji broj lista “Pravoslavlje”:

“Najavljujući koncert, starešina hrama protojerej Marko Mitić, pokušao je da odgovori na nedoumice mnogih koji se pitaju kako baš da Crkva organizuje ovakav jedan događaj, koji se ne tiče bogosluženja ili pak nekog umetničkog izraza duhovnog ili etno karaktera, koji je vezan za prirodu Crkve i njen etos. On je tom prilikom rekao da Boga ne slavimo samo kroz i u bogosluženju, već i na mnoge druge načine, “uz bubanj, gusle i kimvale”, kako je to u svojim psalmima divno pevao car David, ali istovremeno time ne povređujući osnovne istine naše vere”.

0007_koncert.jpg

Na ove reči svih deset hiljada prisutnih zaklimaše glavama u znak razumevanja i odobravanja. A neki se ispuniše revnošću i povikaše: To, care! Zatim nastade molitvena tišina, u kojoj se čulo samo gunđanje zilota, koji negodovahu što neki žvaću žvake za vreme ovog modernog slavljenja Boga. Tada starešina hrama objasni (u skladu sa teologijom nadležnog episkopa) da Bog prima to žvakanje kao miomirisnu žrtvu iz usta njihovih, jer oni kad god zagrizu žvaku, u sebi kažu: Gospodi pomiluj.

Oprostite, malo smo se uživeli u maštovite reči šumadijskog sveštenika i nadovezali se na njih. Verovatno nije bilo ovako kao što smo opisali, nego je koncert bio kao i svaki drugi. Publika verovatno nije razumela “šta priča ovaj pop” i zašto se pravda, kakve gusle pominje i kakve bakrače, i niko nije bio fasciniran omilijom starešine hrama, već su svi jedva čekali da počne koncert. Samo su se pop Ćira i pop Spira prevrtali u grobu od ovog poređenja psalama Davidovih sa razvratnim pesmama Vlade Georgijeva. Sećate li se kako su pop Spira i pop Oluja napili popa Ćiru da bi mu ukrali “korpus delikti”? Celu noć su pijančili i lumpovali, i šireći ruke pevali su: “Na rjekah vavilonskih, tamo sjedohom i plakahom…” Iako su bili pijani, pevali su psalme! A šta rade njihovi duhovni ekvivalenti u dvadeset prvom veku? U treznom stanju dovode bludnog “vagabunda” koji ni o čemu drugom ne peva osim o razvratu, pa zajedno sa njim šire ruke i pevaju: “Sad ću ko i ranije – prvu koja naiđe, slobodno je, slobodno, isto ko i ranije”.

Da se razumemo: mi nemamo ništa protiv koncerata, fudbala i sličnih vidova razonode. Imamo puno razumevanja i za Vladu Georgijeva i njegova religiozna osećanja, koja je jako lepo izrazio u svojim pesmama. Ima tu i vatrene vere: “U sve ću da vjerujem, samo da ljubim te”, ima i iskušenja: “Ne može mi pomoći ni Bog da nađem put do srca tvog”, ima i preumljenja: “Tako mi treba da se izgubim, i od svega da se odmorim, malo i djevojku da promjenim, pa nek i mene neko odmjeni”, ali ipak trijumfuje ljubav: “Čitav svijet ljubi se, pa zagrli me toplim usnama, ljubiti nije grijeh, ljubimo se do svitanja”.

Neka ga, neka peva čovek, ako voli da peva. Stvarno nemamo ništa protiv. I neka ga slušaju oni koji vole takve pesme. I neka vladike i sveštenici organizuju takve koncerte, ako to vole. I neka u “Pravoslavlju” piše: “Muzika i umetnost koju on (Vlado Georgijev) stvara je, kako kaže, inspirisana duhovnim vrednostima, i to pre svega ljubavlju i slobodom, te se tu dodiruje sa onim što je misija Crkve ovde na zemlji”. Neka! Mi se uopšte ne bunimo, niti bilo koga kritikujemo. Mi samo razgovaramo o dva puta. Jedan je široki put koji vodi u propast, i nije ga teško prepoznati, pogotovu kada je ovako ogoljen:

Zato odosmo mi na pute daleke,
đe nas čekaju vrh-ribe neke,
od kojih ti se pamet obrne,
i to crne,
koje piju đus, ne nose štikle,
ne nose brus, jer nisu navikle.
Idemo i briga nas sad,
čeka nas more, pivo i hlad.

Drugi je tesni put koji vodi u večni život, i malo je onih koji ga nalaze. To je put svetih otaca. Tim putem ako krenemo, na svako naše pitanje, na svaku nedoumicu dobićemo od pravoslavnog duhovnika pravoslavni odgovor, koji je potvrđen celokupnim Svetim Predanjem Pravoslavne Crkve, koji iz Predanja izvire i u njemu ostaje. Takav je odgovor arhimandrita Rafaila Karelina (original teksta: karelin-r.ru, prevod: pravoslavni-odgovor.com):

Dragi baćuška, arhimandrite Rafail!

Na televiziji su prikazali jednu optimističku reportažu o svešteniku iz jednog ruskog grada, koji vodi aktivnu misionarsku delatnost. Rukovodi omladinskim ansamblom, čak je sam u njemu svirao na bubnjevima. Takođe je organizovao i fudbalski tim od sveštenika najbližih hramova. Govore: „Baćuška shvata probleme njemu savremenih ljudi, zato ljudi i odlaze njemu u hram“. Lično mi se čini, da ljudi u njemu vide te iste strasti kao i u sebi, i zato ga prihvataju za svoga. Ali zaista, broj parohijana se povećao za nekoliko puta, i ti ljudi se ispovedaju i pričešćuju. Zato ovde imam dvojaki odnos prema tome. Pomozite mi da dođem do jedne, pravilne ocene toga.

Andrej

* * *

Andrej! U kapelama nekih protestantskih sekti prikazuju trikove i akrobatske vežbe, da bi privukli posetioce. U našem liberalnom veku, modernisti se trude da stvore „ružičasto“, komforno hrišćanstvo bez samoograničenja, bez mučeništva i borbe sa grehom, gde se Bog predstavlja garantom zemaljskog, ja bih rekao, telesnog, blagostanja. A sada se ocrtava nova varijanta – lakrdijaško hrišćanstvo (što već nije novo na Zapadu), gde sveštenici nastupaju u ulogama fudbalera ili voditelja na rok-koncertima. Na tom tlu hrišćanstvo prestaje da bude moralna sila, i pretvara se u nekakvu predstavu ili šou. Kod pesnika i sataniste Andreja Beloga postoje sledeći stihovi:

Pop, pojac i crkvenjak,
Polegali na proplanak,
Đakon, đakon, pleše, pleše,
Đakon, đakon, rasom maše.

Ono, što se ranije moglo učiniti bogohulstvom, sada se, izgleda pretvara u život. Naravno, mnogo radoznalih će poći da posmatra takmičenje svešteničkih fudbalskih timova, ali smem da pretpostavim, da će se još više tamo slegnuti demoni – istinski autori takvih scenarija, koji se rugaju nad onim, od čega su nekada drhtali. Neka vam Gospod pomogne.

Arhimandrit Rafail

izvor: savest.org; 25.05.2008

 




1 коментар у вези “Pop Ćira i pop Spira se prevrću u grobu”
  1. jos jedno pljuvanje u tome ste se specijalizovali ali uzalud takvi kao vi su samo malo drugacije obuceni cuvali svinje u crkvi a vi ih nadmasujete ali uzalud braco ali samo po postanju a ne po Isusu preziveo je ovaj narod i pravoslavlje i mnogo vece nevernike od vas ali ovo je demokratija vas vodja ssa rokcicima vam kaze sta da pisete mi se molimo za sve vas i sigurni smo da cete naci i vi nekad svoj put i normalno pokajanje ukoliko ste uopste i krsteni usta sumnjam


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo