Вести

Uz Božiju pomoć rasvetlićemo pitanje pretsedavanja Saborom u slučaju Patrijarhove sprečenosti.

Željko Kotoranin, 21.05.2008

+++

To je određeno članom 61 Ustava Srpske pravoslavne crkve. Član 61 Ustava SPC je posvećen u celini samo jednom pitanju, a to je predsedavanje Saboru, ali i Sinodu, kada je Patrijarh sprečen, odnosno nije u mogućnosti da tu svoju predsedničku dužnost obavlja.

Valja uočiti tri stvari kod ovoga člana

1. On ne pravi razliku između uzroka zbog kojih je Patrijarh sprečen da vrši svoju pretsedničku dužnost. U članu se kaže: „Kad je Patrijarh ma zbog kojeg uzroka privremeno sprečen da vrši…“ itd. Dakle, član pokriva sve moguće uzroke: bolesti, izgnanstvo…, a sve to smo imali u istoriji.

2. Ovaj član (61.) odvojeno posmatra zamenjivanje Patrijarha kao pretsednika u Saboru, od onoga u Sinodu, i određeju da ga „zamenjuje, po njegovom ovlašćenju (ne može, dakle, bez ovlašćenja Patrijarha, da se ne bi desilo da mu se otima vlast) najstariji po proizvodstvu mitropolit član Sabora, odnosno Sinoda, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop član Sabora, odnosno Sinoda“. Znači, ova dva tela imaju, po pravilu, odvojene vršioce dužnosti pretsednika u svojim telima. Može da se dogodi da to bude jedna osoba, pod uslovom da je najstariji u Sinodu ujedno najstariji i u Saboru, jer su svi članovi Sinoda ujedno i članovi Sabora. To može, dakle, da se desi, ali je činjenica, princip je da Ustav u ovome članu, kada određuje ko zamenjuje Patrijarha, odvojeno posmatra Sabor, a odvojeno Sinod.
3. Ovde, takođe, valja primetiti da je to učinjeno saglasno sa 86. kanonom Kartagenskog sabora, učinjeno saglasno sa crkvenom praksom po kojoj kada poglavara nema u Saboru njega zamenjuje, u predsedničkoj dužnosti, najstariji episkop po časti među ostalim episkopima u tome Saboru.

I ovde bi bilo sve jasno, i ne bi imalo potrebe da dalje čitamo Ustav, da 62. njegov član nije manjkav, nejasan i nedosledan. Takav on pruža priliku ljudima da ga, uperivši prst u tu manjkavost, tumače u skladu sa svojim ambicijama i dolaze do neverovatnih zaključaka.

Ako pogledamo član 62. Ustava, koji je neodvojiv od 61., videćemo da on propisuje sledeće:
„Ako je sprečenost Patrijarha u vršenju njegovih dužnosti dužeg i trajnijeg kararaktera, ili kad se patrijaraški presto uprazni, vlast Patrijarhovu vrši Sveti arhijerejski sinod…“.

Ako ovo dovedemo u vezu sa prethodnim članom, videćemo da 61. član uopšte ne govori šta biva sa ostalim dužnostima, koje Patrijarh po svojoj vlasti obavlja u Crkvi.

Član 61 određuje jedino šta biva sa njegovom – dužnosti pretsednika Sabora, odnosno Sinoda.
Član 62 daje odgovor upravo na ovo pitanje. šta biva sa njegovim ostalim dužnostima, ko će njih da obavlja, ako je sprečenost Patrijarha trajnijeg karaktera, ili ukoliko je patrijaraški presto upražnjen. Odgovor koji ovaj član nudi jeste taj da te ostale dužnosti (podvlačimo: ostale dužnosti) vrši Sveti arhijerejski sinod, kao izvršni organ Svetog arhijerejskog Sabora.

Da bi se to moglo primeniti potrebno je da Sinod o tome obavesti sve eparhijske Arhijereje ponaosob, i državne organe – državnu vlast, radi znanja. Drugim rečima, uvodi se jedno vanredno stanje. Po analogiji sa državom, kada se ono uvodi, mora da se objavi. Ovome je razlog i taj, da bi sve bilo javno i da se Patrijarhova vlast ne bi na tajno uzurpirala.

I ovde bi bilo sve jasno da se ne postavlja jedno pitanje, a to je: Ako Patrijarhovu vlast preuzima Sinod, da li to znači da on preuzima i dužnost pretsedavanja Saboru, odnosno Sinodu? Jer, i to je jedan od važnijih delova vlasti Patrijarha. Ukoliko bi Sinod, zaista, preuzeo i tu dužnost, došlo bi se do toga da u Sinodu – Sinod pretsedava samom sebi, što je svakome jasno da je besmislica.

Ako bi se dalo zaključiti, iz člana 62, da Sinod treba da pretsedava Saboru, onda bi član 61 bio potpuno nepotreban.

Međutim, postojanje člana 61 jasno određuje šta biva sa ovom jednom Patrijarhovom dužnošću; član 62 govori šta biva sa ostalim Patrijarhovim dužnostima.

Upravo, postojanje člana 61, od odredaba člana 62, izuzima, Patrijarhovu duznost da pretsedava Sinodu, odnosno Saboru. U odnosu ta dva člana reklo bi se da je član 61 Lex specialis, a član 62 Lex generali. Jer 62. clan generalno govori o Patrijarhovoj vlasti, a čl. 61 govori o samo jednom delu te vlasti, o pretsedavanju Saboru, odnosno Sinodu. I zbog toga po načelu: Lex specialis derogat lex generali naše je zaključivanje kao što smo rekli.

U članu 62 iz rečenice: „…Pretsedničke dužnosti Patrijarhove u Svetom arhijerejskom saboru i Svetom arhijerejskom sinodu vrši tada najstariji po proizvodstvu član Svetog arhijerejskog sinoda mitropolit, odnosno najstariji po posvećenju episkop, ako mitropolita nema“, izlazilo bi da onaj ko vrši dužnost pretsedavanja u Sinodu, po toj svojoj funkciji, predsedava i u Svetom arhijerejskom saboru. Ovde bi se napustilo načelo iz člana 61., po kome se odvojeno razmatraju Sinod, odnosno pretsedavanje Sinodom, odvojeno pretsedavanje Saboru. Manjkavost ove rečenice je upravo u tome što ona mora da glasi: najstariji po proizvodstvu član Sinoda, odnosno Sabora. Dakle, te dve reči: „odnosno Sabora“ ovde fale, njih ovde nema.

Pokazaćemo još na jednom primeru zbog čega je ovo, ovako kako piše, ne-crkveno.

Sada nam se desilo da onaj ko je najstariji arhijerej, odnosno mitropolit u Sinodu, nije ujedno najstariji i u Saboru. Dolazimo do situacije da mlađi mitropolit u Saboru pretsedava starijem mitropolitu, i ne samo mitropolitu, nego i arhiepiskopu ohridskom Gospodinu Jovanu, cije arhiepiskopstvo jeste bez ustavne podloge, ali on ima arhijerejsko dostojanstvo, i ne može njemu da pretsedava mitropolit. To se može proveriti u 86. kanonu Kartagenskog sabora, i ne samo u tom kanonu, nego je to crkvena praksa, i crkveno predanje. Jer čemu bi služilo onda prvenstvo po časti?

Ovako kako stoji, izgleda da neko ko vrsi duznost pretsedavanja Sinodu, izvršnom organu Svetog arhijerejskog sabora, time ima pravo da pretsedava i samom Svetom arhijerejskom saboru. To pravo je jednostavno isključeno. Ono izvrsnom organu Sinodu potcinjava SA Sabor.

Nadalje, čl. 62 Ustava određuje ne samo za slucaj sprečenosti Patrijarha, nego ujedno i za situaciju kada se patrijaraški presto uprazni. To nas je navelo da pogledamo šta Ustav predviđa u drugim članovima za takvu situaciju.

Ako pogledamo 43. član Ustava SPC, videćemo da se u tom članu govori o izboru Patrijarha. Kada je patrijaraški presto upražnjen, govori se u tome članu u izmenama i dopunama, da izbor obavlja Sabor kome pretsedava najstariji po posvećenju arhijerej. Dakle, ne pominje se da mu pretsedava Sinod kao telo, niti se pominje da mu pretsedava onaj ko pretsedava Sinodu. U ovom članu se govori o Saboru, o najstarijem arhijereju, i očigledno je da je to član Sabora, jer se Sinod tu uopšte ne spominje.

Ova odredba je nedosledna navedenim kanonskim ustanovama i praksi Crkve o preimućstvu, o prvenstvu po časti. Jer ne može pretsedavati bilo koji arhijerej koji je najstariji po posvećenju. To može da važi među eparhijskim episkopima, čiji su prestoli ravne časti, ali mitropoliti uživaju veću čast od njih, bez obzira na svoje posvećenje, ili proizvodstvo.

Da bismo sve ovo bolje razumeli uzeli smo članove Ustava koje je ovaj 43. član Ustava zamenio. On je zamenio dva člana i to: raniji 46. član, i raniji 43. član. Ova dva ranija člana su ujedinjeni, zato to i izgleda tako izveštačeno i nejasno. Dakle, po ranijem 43. članu izbor Patrijarha počinje prvo izborom trojice kandidata. To se obavlja na Svetom arhijerejskom saboru, a pod pretsedništvom najstarijeg člana Sabora – ne Sinoda, ali, napominje se, mitropolita, a ako ovoga nema, najstarijeg episkopa člana Svetog arhijerejskog sabora. Dakle, opet se poštuje prvenstvo časti episkopa.

U ranijem 46. članu kaže se (u prvom stavu) da izbornom Saboru pretsedava najstariji član Sabora – mitropolit, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop. Piše, dakle, član Sabora, a ne Sinoda; i piše mitropolit, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop. Dakle, opet se vodi računa, poštuje se načelo prvenstva po časti.

Moramo primetiti da je ovaj raniji postupak, barem kako je on ovde bio objašnjen, jasan i saglasan sa kanonima i praksom, barem u ovom delu o kome govorimo. Moramo i to primetiti da su raniji 43. i 46. član iz vremena donošenja 62. člana Ustava. Prema tome, nije od važnosti što su to zamenjeni članovi. Oni postoje u saglasnosti sa 62. članom Ustava.

I ne samo što postoje, nego se rad Sabora, pretsedavanje Saborom odvija u uslovima upražnjenosti patrijaraškog trona, a to je situacija o kojoj određuje 62. član Ustava. To, da ponovimo još jednom, dokazuje da je ona odredba manjkava, nedovršena – prosto tehnička greška. A tehnička je greška to i novom 43. članu, s tim što je on do te mere aljkav da ne poštuje ono što je kanonski i po crkvenoj praksi ustanovljeno.

Sada se valja vratiti na početak, pa videti da Sveti arhijerejski sinod, kao telo, ni po članu 62 ne može da pretsedava Saboru. Izvršno telo ne može pretsedavati telu koje je izvor vlasti u Crkvi, zbog toga što pretsedavanje Saboru podrazumeva vlast u Saboru. Patrijarh ima vlast u Saboru, vlast koja pripada poglavaru Sabora. Onaj ko je vršilac dužnosti preuzima deo Patrijarhove vlasti u Saboru. Ali izvršni organ ne može imati ni malo vlasti nad Saborom.

To je crkveni puč! I nije slučajno da isti, 62. član, ograničava aktivnost Sabora, ali i Sinoda, u vezi člana 63. i govori da se ne mogu donositi crkvenozakonski propisi, uredbe ili načelne odluke. Znači, ništa važnije se ne može donositi, nikakve odluke opšteg karaktera. Sabor i Sinod jedino mogu pripremati izbor novog Patrijarha; mogu uzimati k znanju neke činjenice, neke dopise itd.

Jedino u slučaju urgentne situacije prema clanu 63. Sabor, ali i Sinod, imaju mogućnost da donesu odluku, koja ima karakter crkvenozakonskog propisa, uredbe, ili načelne odluke, ali, budući da je doneta bez prisustva Patrijarha, a to znači da Sabor nije bio potpun (potpun je Sabor onaj kome pretsedava Patrijarh, a to izričito piše u kanonima Antiohijskog sabora), pa stoga i odluka koju donese, ima nepotpunu snagu. Zato se takva odluka mora Patrijarhu, kada se aktuelni a spreceni vrati duznostima, ili kada bude izabran novi, dati na uvid i na saglasnost da bi ona dobila karakter odluke, da bi bila trajna, da bi ušla u crkveni život za stalno, a ne da bi zalečila jedan urgentni trenutak.

Za danasnju situaciju je interesantno to, da je Sinod aktivirao 62. clan Ustava u vreme zasedanja SA Sabora. Kada Sabor zaseda, Sinod je utopljen u rad Sabora. Sinod, kao izvrsni organ Sabora, dok Sabor zaseda ne moze bez saborske odluke proglasiti vazenje 62. clana i time ograniciti rad Sabora. Osim, ako se nije izdvojio i uzdigao iznad Sabora, uzevsi sebi predsedavanje Saboru.

S Božijom pomoći ovo smo rasvetlili. Moglo bi bolje (Bog da prosti što nije bolje), ali koliko smo mogli, toliko smo uradili, a bolji će uraditi bolje.

Slava Bogu i hvala za sve. Amin.

Željko Kotoranin; 21. мај 2008

Blagodarimo „Braničevskom revnitelju“ koji je audio zapis Željka Kotoranina prebacio u tekstualni oblik.

+++ 

USTAV SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, DRUGO IZDANjE SVETOG ARIJEREJSKOG SINODA (BEOGRAD 1957)

Ustav Srpske pravoslavie crkve obnarodonan je prvi put u „Glasniku”, službenom listu Srpske pravoslavne crkve br. 7-8 od 1 avgusta (19 jula) 1947 god. Sin. Br. 1899/zap. 520 12-VI/30-V-1947

Član 43
Izbor Patrijarha vrši Izborni sabor između trojice kandidata, koje predloži Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne Crkve, u sednici na kojoj je prisutno najmanje 2/3 eparhiskih Arhijereja, pod pretsedništvom najstarijeg člana Sabora, Mitropolita, odnosno ako ovoga nema, najstarijeg Episkopa, člana Svetog arhijerejskog sabora.

Imena trojice predloženih kandidata saopštava Izbornom saboru pismenim putem Sveti arhijerejski sinod.

Član 46
Izbornom saboru pretsedava najstariji član Sabora mitropolit, odnosno, ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop.

Pretsedavajući otvara Izborni sabor. Na poziv pretsedavajućeg Izborni sabor bira iz svoje sredine dva sekretara od kojih je jedan svešteno i jedan svetovno lice i dva overača zapisnika od kojih je takođe jedan svešteno a jedan svetovno lice; sa ovima pretsedavajući pregleda punomoćja prisutnih članova i rukovodi poslovima izbora.

Zatim pretsednik poziva sekretara da pročita rešenje Svetog arhijerejskog sinoda o sazivu Izbornog sabora i spisak pozvatih i prisutnih članova Sabora.

Član 61
Kad je Patrijarh ma zbog kojeg uzroka privremeno sprečen da vrši svoju pretsedničku dužnost u Saboru, odnosno Sinodu, zamenjuje ga, po njegovom ovlašćenju, najstariji po proizvodstvu mitropolit član Sabora, odnosno Sinoda, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop član Sabora, odnosno Sinoda.

Član 62
Ako je sprečenost Patrijarha u vršenju njegovih dužnosti dužeg i trajnijeg karaktera, ili kad se patrijaraški presto uprazni, vlast Patrijarhovu vrši Sveti arhijerejski sinod, koji to objavljuje eparhiskim Arhijerejima i saopštava državnoj vlasti, radi znanja. Pretsedničke dužnosti Patrijarhove u Svetom arhijerejskom saboru i Svetom arhijerejskom sinodu vrši tada najstariji po proizvodstvu član Svetog arhijerejskog sinoda mitropolit, odnosno najstariji po posvećenju episkop, ako mitropolita nema.

U ovim slučajevima ne mogu se po pravilu donositi crkvenozakonski propisi, uredbe i načelne odluke.

Član 63
Ako bi Sveti arhijerejski sabor, odnosno Sveti arhijerejski sinod, zbog hitne i neodložne potrebe, izuzetno u slučajevima pomenutim u čl. 61 i 62 morao da donese neki crkvenozakonsni propis, uredbu ili načelnu odluku za Crkvu, ima se to naknadno podneti Patrijarhu na uviđaj i saglasnost. U slučaju nesaglasnosti, predmet se dostavlja na raspravljanje i konačnu odluku Svetom arhijerejskom saboru, pod pretsedništvom Patrijarha.

Izmene i dopune ustava SPC

od 1957. do 1970, odnsono do 1985. godine sredjene prema odluci SA sabora ASbr. 31/zap 51 od 19. maja 1970. godine, kao i odluci Sinbr. 2642/zap. 1010 od 26. novembra 1985.

Član 43. glasi.
Patrijarh se bira na zasedanju SA sabora, na kome je prisutno najmanje dve trećine članova, pod predsedništvom najstarijeg arhijereja po posvećenju i to žrebom izmedju trojice kandidata izabranih tajnim glasanjem i apsolutnom većinom.

Odsutni arhijererji mogu ovlastiti druge eparhijske arhijereje da umesto njih glasaju sa tim , da jedan arhijerej može biti opunomoćen samo sa jednim glasom.

(Članovi Ustava SPC od 44. do 50. i prvi dva člana 52. stavljeni su van snage)

+++

Željko Kotoranin; 21. мај 2008