logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Религија, Свет, Технологија, Друштво, Економија    Аутор: новинарство    1.307 пута прочитано    Датум: 25.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Pod vlašću manijaka - Prvi deoPočinjemo publikovanje senzacionalnog istraživanja. Otkriće koje publikujemo važnije je od politike i ekonomije. Istraženi su uzroci i mehanizmi degradacije društva (kako u Rusiji, tako i u drugim civilizovanim zemljama). Ako se degradacija ne zaustavi, biće to kraj civilizacije.

Aleksandar Minkin: Pod vlašću manijaka (www.savest.org)

+++

Prvi deo. Šta se dešava? Najezda pedofila

“Broj zločina napastvovanja dece u poslednjih šest godina povećao se 26 puta”. Ova informacija se u martu 2008. godine pojavila u ruskoj štampi i na televiziji. I šta se posle toga desilo? Ništa. Informacija je već i zaboravljena.

Sumanuti rast najprljavijih i najbrutalnijih zločina zabeležen je baš u onim godinama koje su gordo nazvane “godinama stabilnosti”, ekonomskog procvata i trijumfa državnosti. “Rusiju su počeli da uvažavaju” – to je najskromniji kompliment koji vlast sama sebi neprekidno govori, a njeni poklonici ponavljaju.

Međutim, za ovakvo bujanje nasilja bilo bi logično da čitavo rukovodstvo “organa reda” bude smenjeno, i da se pozove na odgovornost njihov glavni rukovodilac (koji je garant naše bezbednosti). Umesto toga, kod nas je predložena bezumna mera – da se kazne roditelji koji su ostavili decu bez nadzora (predlog zakona je već pripremljen).

Teško je i opasno loviti manijake. A roditelje je lako i loviti i kažnjavati. To je kao kada vozaču naplatiš kaznu bez priznanice. Izgovor su im druge zemlje. U Švajcarskoj, Nemačkoj i drugde zabranjeno je ostavljati kod kuće samo dete mlađe od 13 godina.

Ali mi nismo u Nemačkoj i Švedskoj. Šveđani, Nemci i drugi boje se da ostave decu samu kod kuće, a mi se bojimo da ih pustimo same napolje. To je bitna razlika. Oni ne žele da ostave dete nasamo sa televizorom i lekovima, a mi sa manijacima koji nam se već priviđaju u svakom ulazu. Osim toga, u Evropi se ljudi ne boje svojih policajaca, a naši građani (to potvrđuju sve socijalne ankete) boje se “pandura” više nego bandita.

A najvažnije je to što niko i ne pokušava da shvati otkud takav munjevit rast zločina upravo ove vrste (jer, pljačke i krađe, ako i rastu, rastu za poneki procenat, a ovo je poraslo 26 puta, to je 2600 procenata).

A onda, ne shvativši uzrok, pokušavaju da izleče posledicu.

* * *

Dečak je u drugoj polovini XX veka u Švedskoj svakodnevno i dugo ostajao bez nadzora (i zbog toga se Karlson navadio da dolazi kod njega). Ta knjiga je popularna u celom svetu, a u njoj nema ni reči o tome da je policija kaznila Dečakove roditelje. Autor ovih redova je u drugoj polovini XX veka u Rusiji danima bio bez nadzora. U tamne zimske večeri uzimao sam sanke, odlazio od Taganke do Andronijevskog manastira i tamo se satima sankao od manastirskog zida nizbrdo prema reci Jauzi.

Pre samo 15 godina roditelji su se bojali da se dete ne izgubi, da se ne udavi. Ali da će u rođenom gradu, u ulazu rođene kuće neko silovati i unakaziti njihovo dete? Ne, takvog straha nije bilo.

A 26 puta za šest godina – to je eksplozija. Takvom brzinom čak ni miševi ne mutiraju. Čovek se nije izmenio od vremena Adama. Roditelji nisu mogli da postanu gori 26 puta za šest godina. Oni, dakle, nisu uzrok, niti je uzrok loš nadzor. Uostalom, zašto i pominjati mutacije? Pa za šest godina nisu se promenile ni generacije. To su sve jedni isti ljudi!

Šta se menja takvom brzinom? Samo tehnika. Tačnije, elektrotehnika. U datom slučaju – broj televizijskih kanala i broj ubistava na tim kanalima.

Televizijski programi velikom brzinom postaju prljaviji i brutalniji, i survavaju se u provaliju bez dna. A zajedno sa njima i naš život. Na ekranima se broj manijaka-pedofila povećao bezbroj puta (jer, bio je na nuli).

U 2007. godini u Rusiji su nasilnici ubili 2500 dece. Znači, od svakih deset hiljada dece koja su izašla napolje jedno je ubijeno. A oni što sede kod kuće kraj televizora – ginu svi do jednoga. Televizor nikoga neće poštedeti i nikoga propustiti. Ali na gledaocima se ne vidi krv, pa se zato smatra da je sve u redu.

* * *

Televizor detaljno prikazuje novu iskasapljenu žrtvu, detaljno opisuje kako ju je manijak zapravo mučio, i objašnjava da nije lepo tako nešto raditi. Kome to televizor govori? Normalne ljude ne treba ubeđivati, oni ionako to ne rade. Ali ispred ekrana ne sede samo normalni.

To je isto što i postaviti pred alkoholičara čašu votke i rasuđivati o tome kako je korisno ne konzumirati alkohol. Ili pokazivati tigru kunića i rasuđivati o dobru. Ali tigar ne vidi milo, nevino i mekano stvorenje. Tigar vidi plen, i ide mu voda na usta.

Neko ustvari pušta tigrove iz kaveza.

* * *

Čovek se ne menja. Ali društvo je sposobno da se menja ogromnom brzinom. Za svega šest godina (1933-1939) kulturni Nemci su se pretvorili u zveri.

To ozveravanje nije bilo slučajno. Ono je bilo isplanirano i ostvareno. Hitler se (za razliku od sovjetskih rukovodilaca) nikada nije pretvarao da je human. Evo nekih fragmenata njegovog programa: “Obrazovanje sakati ljude… Inteligencija je otpad nacije… (Gotovo doslovan citat Lenjina, koji je umesto “otpad” rekao “g…”). Svest donosi ljudima bezbrojne nevolje… Ja hoću da moja omladina bude kao divlje zveri…” (To je ono pravo, jer je neobrazovanim zverima bez svesti daleko lakše upravljati).

I Nemci postadoše ljudožderi. To je od njih napravila uboga (po današnjim merilima) propaganda – novine, radio, mitinzi. Sa takvim instrumentom kao što je televizor rezultati su utoliko pre garantovani.

Degradacija našeg društva je realna. Činjenice svako može videti.

Psovanje. Muškarci i tinejdžeri su uvek psovali. Ali tek u poslednje vreme počele su da psuju i devojčice. I između sebe, i sa dečacima, i u prisustvu odraslih. Ne govorimo o prostitutkama i onima što žive po barakama, nego o devojčicama iz dobrostojećih porodica. One počinju da psuju od četvrtog razreda, pa čak i ranije.

Otvoreno pijanstvo. Tinejdžeri su uvek imali težnju za pićem, kao i svim ostalim što je zabranjeno. Ali tek u poslednje vreme tinejdžeri su počeli da pijanče sasvim otvoreno. Usred bela dana. Učenici i učenice piju i puše, uopšte se ne stideći odraslih – u parkovima, na dečijim igralištima, u metrou. Odrasli ih ne upozoravaju (Iz straha?).

Porast nasilja na rasnoj osnovi. Porast seksualnog zlostavljanja. To ne treba ni dokazivati, o tome se govori u svakim vestima…

Manijak je pozvan, zato je i došao 26 puta za šest godina, to je jeziva statistika. To su podaci za 2007. godinu. A šta se dogodilo šest godina ranije, 2001. godine?

Upravo tada, na centralnim TV kanalima pojavili su se programi o manijacima-pedofilima. Reči osude bile su praćene kadrovima brutalnog nasilja, prikazivanjem detalja…

Da li je to bila osuda ili stimulans za manijake? Čak i ako su autori to činili iz najboljih pobuda, oni su krčili put u pakao.

Naime, jasno je da prikazivanje takvih stvari neizbežno izaziva porast nasilja i povećanu potražnju i prodaju dečije pornografije. Posle prvih takvih emisija (“Ptičiji greh” i “Druga strana”) objavio sam članke “NEOPHODNOST CENZURE” i “CENZURA ILI SMRT” – o neophodnosti da se pod hitno uvede moralna cenzura na TV.

Emisija Arkadija Mamontova “Druga strana” počinjala je formalnim upozorenjem: “Pre nego što počnete da gledate ovaj program, udaljite decu od televizora!” A posle nekoliko sekundi na ekranu se pojavljuje manijak koji bičuje vezanog obnaženog osmogodišnjeg dečaka. Da li je to iskreno upozorenje ili mamljenje? Ko to može da ukloni decu za nekoliko sekundi? Naročito ako se ne radi o bebama, nego o 10-15-godišnjacima.

A ako roditelji nisu kod kuće? A ako je televizor u dečijoj sobi? A ako je uključen samo sekundu posle upozorenja?..

U filmu se govorilo o tome gde se prodaju dečiji porno-filmovi, koliko koštaju, kako treba pitati prodavca… Studenti žurnalistike su na moju molbu otišli da to provere, i nažalost, posle emisije prodaja pornografskih kaseta je utrostručena.

Nije prošlo ni mesec dana, a na federalnom TV kanalu objavljena je najava: “Na molbu TV gledalaca ponavljamo emisiju…”

Ništa nije pomoglo – ni članci, ni obraćanje rukovodstvu kanala. Nisam uspeo da sprečim ponavljanje emisije. Nisam uspeo ni da saznam ko su ti ljudi koji su poželeli da još jednom pogledaju tako nešto? Onda sam objavio u MK (“Moskovskiй komsomolec”) članak “Jeste li vi zvali manijaka?”

Na moju molbu emisiju su pogledali stručnjaci – psiholozi i psihijatri. I kao dopuna članku objavljeni su i njihovi profesionalni zaključci. Evo nekih fragmenata:

KONSULTATIVNI ZAKLjUČAK br. 1

…Program je zasićen šokantnim psihotraumirajućim prikazima mučenja dece u toku vršenja nad njima patoloških homoseksualnih i sadističkih radnji… Pitanje o stepenu negativnog uticaja emisije na gledaoce može biti rešeno u sklopu kompleksne sudske psihološko-psihijatrijske ekspertize u slučaju pokretanja krivičnog postupka.

Direktor Moskovskog oblasnog centra socijalne i sudske psihijatrije, zaslužni lekar Ruske Federacije, kandidat medicinskih nauka G.K.DOROFEJENKO

Rukovodilac psihološke laboratorije, doktor psihologije, akademik V.V.GULjDAN”.

Nažalost, za pokretanje krivičnog postupka potrebna je žrtva. Znači, neki tata i mama treba da se obrate tužilaštvu sa žalbom da je njihovo dete bilo žrtva TV emisije i dobilo psihološku traumu. A to znači da će biti izvršena ekspertiza. Dete će početi da muče pitanjima: Šta je video? Šta je osetio? Šta ga je konkretno uplašilo, i kako ga je konkretno uplašilo? Koji konkretno kadrovi? Šta se tamo događalo?.. Na kraju krajeva od toga može da ne bude nikakve koristi, a dete će garantovano doživeti još veću traumu.

KONSULTATIVNI ZAKLjUČAK br. 2

1. Moralisanje komentatora u pozadini je primitivno i bezizražajno, kako po smislu, tako i po intonaciji i emotivnoj obojenosti. Videomaterijal je prenaglašen. Naprimer, početni kadrovi batinanja deteta suviše dugo traju. Reakcija odvratnosti i užasa kod normalnog čoveka se razvija posle jedne ili dve sekunde gledanja. Zatim se kod gledaoca mogu pokrenuti mehanizmi psihološke zaštite. Naprimer, identifikacija samog sebe ne sa detetom, nego sa nasilnikom; znatiželja i tako dalje. I ako je zaista bilo molbi gledalaca da se emisija ponovi, one su izazvane pobuđenim niskim instiktima, a ne željom da se bolje shvati “duboki” smisao emisije.

2. Demonstracija dečije pornografije na Centralnoj televiziji dovešće do toga da će ljudi u takozvanim graničnim psihičkim stanjima, neurotičari i neke psihopate postati svesni korisnici dečije pornografije. Za njih sama činjenica prikazivanja na TV označava dozvoljenost, dopuštenost sopstvenih potiskivanih stremljenja. Socijalna referentnost (orijentacija na većinu) u Rusiji tradicionalno zamenjuje savest: “To je moralno, jer to svi rade”. “Ako mnogi kupuju pornogfatski materijal, znači mogu i ja”…

3. Višekratno pokazivanje procedure kupovine dečijih porno-filmova sa detaljnim instrukcijama, primitivnost smisla emisije, prenaglašenost videomaterijala navodi na misao da je to loše kamuflirana reklama dečije pornografije.

Kandidat psihologije, HOLMOGOROVA V.M. Institut psihologije Ruske akademije nauka, Šef katedre biologije MIPKRO, doktor biologije SEDOV A.E.; Lekar-psihijatar ILjUŠENKO S.V.

Prvi put je ovaj film o manijacima (za manijake?) prikazan u osam sati uveče, a ponovljen u deset. To je vreme kada i deca gledaju TV. Zbog toga sam pitao stručnjake: “Od kog uzrasta se mogu gledati takve emisije?” Dobio sam neočekivani odgovor:

- Ni od kog.

Ni odrasli ne treba da gledaju?

- Niko ne treba da gleda. Psihološka trauma od takvih scena ponekad nastupa brže od jedne sekunde i ostaje za ceo život. Dete je nežna duša, ono počinje da muca, da loše spava, počinju napadi agresije…

To je isti onaj posletraumatski sindrom koji dobijaju vojnici u ratu. Američki veterani imali su vijetnamski sindrom, ruski su imali avganistanski, čečenski. Ali simptomi su svuda isti: loš san, košmari, težnja ka alkoholu, napadi agresije.

Isto tako je ranjiv i moral. On se vaspitava godinama, a ponekad se uništava u jednom trenutku.

…U Italiji je na TV prikazana emisija o borbi protiv dečije pornografije. Tamo je sedam sekundi trajao citat iz emisije Mamontova o pedofilima. Otpušteni su svi koji su to pustili u etar.

Naši radnici televizije se za to ne otpuštaju, nego nagrađuju. “Gledajte kako je visok rejting!” Manijaci su isplivali na ekran 2001. godine. Scene koje su tada bile šokantne – sada su norma. Sada ima i mnogo gorih.

Bitcevski manijak nije bio na TV-ekranu sekundu ili dve. On je satima na svim TV kanalima pričao kako je ubijao, kako je skrivao leševe, kako je bio zadovoljan sobom i kakvo zadovoljstvo je osećao. Cela Rusija je pratila nastavu.

Takve monstrume bolje je uopšte ne pokazivati. A ako već pokazuješ, onda njegov izgled treba da izaziva odvratnost i povraćanje. Ali naša televizija je udesila tako da on nije izazvao odvratnost, nego znatiželju. Tajanstveni, sudbonosni, podmukli, nepoštedni junak. Da, on je negativac, ali on je junak malog ekrana. Koliko slabih duša je osetilo nesvesno ushićenje, koliko psihopata je poželelo da se oproba? Ne zna se.

Godine 1992, kada se sudilo Čikatilu, niko mu nije davao termin na televiziji.

Sklanjajte šibice od dece

Ljudi ne podražavaju propovedi, nego dela. Ne podražavaju rasuđivanje, nego ono što vide. Da podražavaju ono prvo, na zemlji bi već bio raj (kada bi se ispunjavale “najobičnije” zapovesti).

Televizor uči: “Evo, deco, gledajte: devojčica stupa u seksualni kontakt sa psom. To je veoma loše! To je nemoralno!” A u studiju je obavezno (radi objektivnosti) i vatreni pobornik nastranosti: znate, oni šire svoja iskustva; sve treba znati, sve treba probati.

I kakva će biti pouka ove emisije? Šta će dati “sama činjenica prikazivanja”? One koji to čine nećeš zaustaviti rečima “loše” i sl. Oni koji nisu znali da je tako nešto moguće, sada su videli da je moguće. Apsolutno predvidljiv i neizbežan rezultat takve TV-propovedi je porast skotološtva.

Pre nekoliko godina na TV-ekranu su počeli da psuju. Šta ima veze što su to negativci? Oni su junaci i oni se prikazuju. I evo sada deca psuju. Za takvo junaštvo nisu potrebni ni um, ni talenat, ni napor.

Emisija “Vremečko” počinje u 16.30. To je dečije vreme. Manijaci su jedna od stalnih tema. Nedavno su me pozvali u tu emisiju da u direktnom programu kažem da li je ispravno postupio neki bokser što je namrtvo prebio Uzbekistanca koji je pokušao da siluje dete (mada je već bilo pouzdano poznato da je taj bokser vrlo sumnjivi narkoman i sve je bilo sasvim drukčije nego što je pričao u svojim prvim intervjuima, koji su ga učinili junakom Rusije).

Ko je ispred ekrana u dnevno vreme? Bake i unučad. Da li oni treba da love i ubijaju manijake? Treba obučavati miliciju na zatvorenim kursevima, a ne plašiti decu i podbadati monstrume po celoj zemlji.

Na samom početku emisije pokušavao sam da objaznim da ne treba prikazivati pedofile, i čak ne razgovarati o njima. Jer što više ih mi prikazujemo, njih je sve više. I da je već vreme da se shvati ta zakonitost i da se prestane sa tim. Čak sam se setio poznatog filma “Peti element”, gde se planeti Zemlji približava Smrt (planeta-ubica, nešto kao satana). I što su moćnije rakete kojima je gađaju generali ponosni na svoju vojnu silu, to se munjevitije povećava i približava Smrt.

Ne polazi nam za rukom da ubedimo TV-voditelje da treba smanjiti gadosti. Oni se tako vređaju, kao da im je neko predložio da dobrovoljno umru od gladi. I viču: “Ne! To treba prikazivati! To je životna realnost!”

U stvari (ako ćemo da govorimo otvoreno), to je laž. Običan čovek u celom svom životu ne ugleda toliko ubistava i manijaka koliko samo za jedan dan na TV-ekranu. Proporcije zla u životu i na ekranu su apsolutno različite. Ako bi se život u jednom trenutku podudario sa svojim odrazom na ekranu, sve ovo bi već bila pustinja.

U državi je bandit – svaki stoti. A na ekranu – svaki drugi.

* * *

Poznati naučnici i lekari zahtevaju da se zabrani prikazivanje nasilja, i objašnjavaju kako to utiče na ljude, na decu.

Vlasti ne razumeju (jadni oni, ništa ne razumeju!), i još dodaju: “Pa kako mi možemo to da zabranimo? To bi bila cenzura! Mi ne možemo da kršimo Ustav!” Ali kada se radi o njihovim životnim interesima (na primer, o izborima), onda vlasti vrlo dobro sve shvataju i sve mogu.

Opozicija je ipak brojnija od serijskih ubica. Ali ubicama se termini daju darežljivo. Bitcevski ubica je na svim kanalima iznosio svoje poglede na život i svoju radnu biografiju. A lidera opozicije nigde nema na televiziji.

Njih niko ne prikazuje, o njima se čak i ne razgovara. Da ne bismo, znate, sablaznili kolebljive birače.

Sam Pozner, čovek sa Prvog kanala koji je infiltriran duboko u televizijsko-kremaljsko-politički proces, javno je potvrdio: “Tvrdim da na televiziji u Rusiji ne postoji sloboda reči. I mi to svi znamo. U vreme kampanje za izbore, kako u Dumu, tako i za predsednika, bilo je potpuno jasno da ima stvari o kojima ne treba govoriti, koje ne treba imenovati, i koje ne treba prizivati. Iz administracije Predsednika (i ja to pouzdano znam) javljaju se telefonom i kažu: “Kako to dopuštate da kod vas gostuje taj i taj?” I posle toga više ne dopuštaju”.

Dakle, postoji naredba iz Kremlja: štetne političare ne prikazivati. I dakle, oni to mogu kad hoće. I dakle, trebalo bi da narede da se zabrani prikazivanje manijaka.

Nemojte me pogrešno razumeti. Ovo nije molba da se prikazuje opozicija. Ovo je samo molba da se prekine prikazivanje ubica, da se zaustavi propaganda pedofilije.

Društvo štiti samo sebe tako što zabranjuje nastranost. To treba da obavlja vlast (najamnik). Jasno je da na decu (i sve ljude) jače deluju šokantni kadrovi, nego što lepo obučeni i dosadni opozicionari deluju na biračko telo.

Ako zabranjujemo ekstremističku literaturu, mi time priznajemo da ona utiče na ljude. Inače, zašto bismo je zabranjivali? Ako zabranjujemo pornografiju, time priznajemo da ona utiče na ljude. Dakle, tekstovi i slike utiču na ljude. Neke loše, neke (Jevanđelje) dobro. Pokretne slike su moćnije od slova.

Ako ne priznajemo uticaj televizije, onda to činimo ili iz gluposti, ili iz tvrdoglavosti, ili zato što je to suviše strašno priznati.

Ako pak priznamo da TV ne razonođuje, nego razvraća, onda valjda treba nešto preduzeti. A kako se boriti protiv milijardi dolara?

* * *

…U ogromnom avionu na visini od 10 hiljada metara razgovarao sam sa stjuardesom pored vrata pilotske kabine. U prvom redu mlada i lepa mama dojila je svoju bebu. A njeno lice bilo je kao u svetice – sa neizrecivim molitvenim izrazom. Oči podignute ka nebu, usne se blago pokreću, u očima se sija suza. Kao “madona sa detetom”! Gledao sam je krišom i razmišljao: “Da je sad tu neki ikonopisac, neki Rafael!” Ona se sigurno molila za zdravlje svoga deteta, jer se mnogi boje letenja.

Kasnije, kad sam pošao na svoje mesto, osvrnuo sam se još jednom da vidim tu molitvenu čistotu, ali bolje da se nisam osvrtao.

To je bio najsavremeniji strani avion u kome na svaka četiri reda odozgo visi po jedan televizor. I onaj ko sedi u prvom od ta četiri reda mora da gleda sa visoko podignutom glavom.

Mama je gledala film strave i užasa. Ona se bojala čudovišta, i nije se molila ni za sebe ni za dete (u tom trenutku ona nije ni mislila na dete), i uopšte se nije molila, nego se strašno sekirala za neku holivudsku gusku. A njena jeza (to će potvrditi svaki fiziolog) trovala je mleko.

Šta je to dete unelo u sebe sa majčinim mlekom?

Lekari ne preporučuju čitanje za vreme jela. Navodno, želudačni sok se ne izdvaja, i još svašta se dešava. A gledanje filma strave i užasa dok dete sisa? Dok ono sisa majka treba da ga pokriva svojom ljubavlju, da u potpunosti bude usredsređena na njega, a ne da se ježi od straha.

* * *

Kažu da u televizoru, tobože, postoji izbor. To je lukavstvo. Izbor postoji u knjižari. Tamo su na istaknutom mestu blistavi bestseleri (čak i oni koji to čitaju znaju koliko to vredi; to čovek čita “da odmori mozak, da ni o čemu ne razmišlja”. Mnogi ljudi svesno isključuju taj Božiji dar – svoje sopstveno razmišljanje).

Ali u svakoj knjižari ipak postoji izbor. Čitalac će lako naći ono što mu je potrebno, pa makar i na udaljenoj polici. Jer, i remek dela i otpad tu se prodaju na istom mestu.

Na televiziji je “udaljena polica” u gluvo doba. Idiotske emisije se pokazuju svakodnevno u udarnom terminu, a Visocki jednom godišnje u ponoć.

Kažu da TV odražava realnost. Kad bi to bilo tako, ulice bi drukčije izgledale. Pivnice i javne kuće bile bi otvorene od jutra do sutra, a muzeji i biblioteke posle ponoći.

Televizija je krivo ogledalo. Ili još gore – ona sama bira šta da odrazi. Ona odražava barabe i manijake, lakrdijaše i lažove, a normalnih, dobrih, pametnih ljudi tamo gotovo da i nema, ne odražavaju se.

Ako dokažemo uticaj televizije, ako dokažemo njenu krivicu, to će značiti da dok mi lovimo pojedine manijake, televizor ih štancuje na hiljade.

On je glavni

Ko je glava naroda? Načelnik našeg života? Bog? Neko će misliti da je to predsednik? Ne, to je televizor.

On je glavni i odgovorni. Bez njega mnogi ljudi (drski TV voditelji oba pola, drski mangupi sa poslaničkim imunitetom) ne bi čak ni postojali u našoj svesti.

Čak i predsednika se ljudi sete tek kada ga ova kutija pokaže. A kutije se ljudi sami sećaju. Uključe je, zalepe se za nju, satima gledaju i slušaju bez prekida (jedni sa drugima se ponekad i svađaju, a sa televizorom – nikada).

Čak i Bogu (sa velikim “B”) većina vernika posvećuje sekunde, ili u najboljem slučaju minute. A bogu (sa malim “b”) – sate i sate. Svi su se zalepili za ekran, kao muve za lepljivu traku na kojoj ih čeka smrt. Ona tako sablažnjivo miriše, tako sablažnjivo i zgodno visi nad stolom za ručavanje…

Pa ipak, postoji mišljenje da televizor, tobože, samo informiše i zabavlja, ali da realno ne utiče na ljude.

O tome – u nastavku.

 

Aleksandar Minkin; Pod vlašću manijaka

Prevod i obrada teksta: savest.org

Original teksta na www.mk.ru





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo