logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: Срђан Марјановић    1.285 пута прочитано    Датум: 24.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

manastir_sopocani.jpgOBRAĆANjE SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
(U manastiru Sopoćani 8/21.2.2001)

+++

Sabravši se u sveštenoj obitelji manastira Sopoćani, a rukovođeni brigom i ljubavlju prema svetosavskom nasleđu svoje Crkve, obraćamo se sa molitvenim vapajem Svetom Arhijerejskom saboru Srpske Pravoslavne crkve.

1. Podsećamo Sabor na odluku donetu 1997. o istupanju iz svejeretičkog Svetskog saveza ” crkava” zbog toga što je on podložan sve većoj sekularizaciji, bavljenju dnevnom svetskom politikom, okrenut religioznom sinkretizmu. Takođe, SSC ima članice koje uvode nove običaje u praksu tuđu hrišćanskom predanju Istoka i Zapada (rukopolaganje žena za “biskupine “i “pastorine “); toleriše u svojim redovima zajednice koje legalizuju protivprirodni blud ( homoseksualizam i lezbejstvo). Ekumeno-sankristički duh prenosi se i na pojedine pravoslavne krugove, pa su postale česte molitve I bogosluženja sa inoslavnim, što dovodi do ozbiljnih polarizacija među pomesnim pravoslavnim crkvama i sablazni u pravoslavnom narodu. ( Na primer, kod nas ima sve više tzv. ” starokalendaraca” koji, pozivajući se na molitveno opštenje sa inoslavnima prisutno u pojedinim eparhijama SPC, tvrde da je naša Crkva postala bezblagodatna).

2. Zbog svega ovoga bezuslovno tražimo da se što pre izvrši odluka SA Sabora o istupanju naše Crkve iz SSC. Neodrživa je kao neistinita tvrdnja da mi to ne možemo učiniti, osim u zajednici sa ostalim pomesnim Crkvama, obzirom da je svaka crkva ponaosob u SSC ušla. Takođe, nije istina (kako je tvrđeno na solunskom skupu pravoslavnih Crkava odžanom 1998.) da je učešće pravoslavnih u ekumenskom pokretu zasnovano na Svetom Predanju. (Netačnost ove tvrdnje dokazuje i obrazloženje odluke naših arhijereja o istupanju iz SSC, dato 1997.) Neodložnost i pravovaljanost rešenja o izlasku iz zagrljaja ženevske svejeresi potrvđuje i činjenica da su Jerusalimska, Gruzijska i Bugarska crkva SSC napustile, a Moskovska patrijaršija se povukla u status posmatrača.

3. Tražimo takođe da se odnos sa rimokatolicizmom (koji svi Sveti Oci i učitelji Crkve, od Fotija Velikog preko Marka Efeskog do Justina Ćelijskog smatraju jeresju, a ne ” sestrinskom crkvom”) vrati u normalne okvire razgovora o neophodnom, a da se prestane sa bilo kakvim molitvenim opštenjem sa rimokatolicima i papom rimskim pod izgovorom ” bratske ljubavi.” U ovom opštenju najdalje je otišao episkop šabačko – valjevki gospodin Lavrentije, koji se sa 36 svojih sveštenika u avgustu 2000. poklonio rimskom papi, tražeći njegov blagoslov. Njegovi sveštenici su na pravoslavnom antiminsu služili u benediktanskom samostanu u firenci u kome je 1439. potpisana sramna florentijska unija, što je događaj bez presedana u novijoj istoriji SPC. Opravdano očekujemo da će Arhijerejski Sabor, sledujući Svetim ocima, ispitati povod koji je doveo do sablažnjavanja verujućeg naroda. Protivimo se finansiranju SPC od strane inoslavnih zajednica koje je često uslovljeno ” protivuslugama” u oblasti kompromisa po pitanjima vere.

4. Svim silama se protivimo često najavljivanom papinom dolasku u posetu Svetosavskoj Srbskoj Crkvi. U slučaju da se ta nesreća ipak dogodi (što ne dao Bog) i da dođe čovek koji je pokrenuo raspad Jugoslavije memorandumom državama KEBS od 26.11. 1991., blagosiljao bombardovanje Srba u Republici Srpskoj i proglasio blažeim Pavelićevog duhovnog oca Alojza Stepinca, narod će, kao i 1937., u doba antikonkordatske borbe, umeti da brani svoje duhovno dostojanstvo.

5. Nastojavamo da se zaustave izvesne tendencije ka uvođenju novog kalendara u našu Crkvu. Treba da ostanemo verni Svetootačkom kalendaru koji je u crkvi prisutan vekovima, a potvrđen je mnogim odlukama pomesnih sabora. Pitanje kalendara nije pirtanje nauke nego pitanje kanonskog praznovanja Vaskrsa, očuvanja bogoslužbenog kruga i postova Crkve, što bi bilo poremećeno uvođenjem novog kalendara. To bi neminovno dovelo do velikog raskola i našoj Crkvi što se već desilo u svim onim pomesnim Crkvama koje su uvele novi kalendar. Smatramo da je najbolja potvrda pravoslavnog kalendara kao ikone vremena silazak blagodatnog ognja na Veliku Subotu u Jerusalimu.

6. Očekujemo da se u SPC pokrene unutarcrkveni dijalog o svim pitanjima duhovnog života i bogoslovnja. Nedostatak dijaloga dovodi do unutrašnjih podela na sledbenike različitih bogoslužbenih, bogoslovskih i pastirskih struja, od kojih neke predstavljaju novačenja tuđa Svetom Predanju. Odbijanje ovig dijaloga bi značilo previđanje duhovnih potreba najvećeg dela Crkve.

Zbog svega ovoga zabrinuti i ožalošćeni stanjem u kome se naša Majka Crkva našla tražimo i vapijemo našim arhijerejima da nas čuju i usliše. Na pitanje kojim putem treba ići, odgovaramo rečima Svetog vladike Nikolaja: ” Naš je odgovor jasan i zasnovan na svetom jevanđelju i na istorijskoj sudbini našeg naroda. Mi idemo putem Krsta Hristova. Ne smemo se ni nagnuti sa tog puta ni levo ni desno, a kamoli sići sa njega. Jer propast zjapi sa obe strane pravoga puta. Sa jedne strane je propast bezverstva, sa druge strane propast krivioverstva. Mi moramo držati put prave vere koja nas snaži i veseli. Jer to i jesu istinske odlike vere koja pravo slavi Boga, koji je pravoslavna Moralna snaga i duhovno veselje. Mi idemo putem Svetoga Save, koji je išao putem Krsta Hristova. Savin put jeste put nacionalne crkve. Duhom Božjim vođen i rukovođen Sveti Sava je izgradio našu nacionalnu crkvu, da se u njoj kao u nekom dobrom sudu čuva životvorno piće Hristove nauke i Hristove sile za srpski narod kroz vekove i vekove.. to je jedan odmeren i umeren sud, ni suviše golem, ni suviše malen. Jer da je suviće golem, piće bi se lako pokvarilo, a da je suviše malen, presušilo bi. To jest: ni crkveni internacionalizam ni protestantski subjektivizam, nego jevanđelski nacionalizam. Da bi tako svaki narod na svetu uradio svoju crkvu i bio kao jedna porodica Božija, I svi narodi sa svojim crkvama, vezani istom verom, istim duhom i uzajamnom ljubavlju, činili jednu svetu vaseljensku crkvu, jednu veliku porodicu Božiju. Ni sa ovoga puta mi ne smemo skretati ni tamo ni amo, da ne bismo pali u propast imperijalističkog internacionalizma, niti u propast protestanrskog subjektivizma. Mi moramo, dakle, držati put prave crkve, koja pravo slavi Boga – da zapaja i snaži narod jevanđelskim heroizmom, da sjedinjuje narod jednim duhom u jednu Božiju porodicu i da veseli narod kao decu Božiju nebeskim veseljem. Najzad, mi idemo putem truda i odbrane. Naš je trud dvojak: da živimo verom i da širimo veru pravoslavnu. Naša je odbrana od klerikalizma, od protestantizma i od ateizma. Moramo se neprestano i truditi oko vere i braniti veru. I moramo se bez prestanka truditi na snaženju i odbrani svoje pravoslavne crkve. Ako neko kaže: juče je bila opasnost po našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubač koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubača koji će svirati na buđenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu. Jer onaj “nepomenik” , kome je naš sveti narod sa svojim sveštenstvom osujetio “vaploćenje u formi zakona,” ipak ide po ovoj zemlji kao duh, kao avet, dejstvuje, dejstvuje i dejstvuje.”

Molimo se Svetim Srbima, od svetoga Save do vladike Nikolaja da nas umudre na putu vernosti Gospodu našem Isusu Hristu.

Proseći molitve Svetog Arhijerejskog Sabora,

ostajemo sa sinovskom odanošću.

 +++

 

Slede potpisnici Apela – preko 250 sveštenih lica, monaha, monahinja…

(U manastiru Sopoćani 8/21.2.2001)





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo