Вести

Pisao je mudri Andrić: “Dođu, tako vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori a fukara se obogati“. E, upravo je to rečenica koja odslikava situaciju u Srbiji na svim poljima ljudskog bitisanja a naročito na polju politike.

 Igor M.Đurić, 23.05.2008

+++

Možda najbolje prikazuje situaciju po pitanju pregovora oko formiranja nove srpske vlasti na svim nivoima, koja će biti nova samo po vremenskom kontekstu svog nastanka i kraja, dok će po likovima (čitaj: fukari) koja će biti na vlasti biti potpuno ista. Mi u Srbiji, naime, i nemamo opoziciju. Svi se uhlebe na ovaj ili onaj način. Samo narod ostaje neuhlebljen na golom hlebu (i vodi).

Sve predizborne priče su pale u vodu skoro na svim stranama koje su ih pričale. Ako ikome treba priznati nešto doslednosti onda je to Tadićeva DS ali, naravno, ni oni to ne čine jer su pošteni i iskreni već pre svega što je njihova priča relativno dobro prošla na izborima pa sada nemaju potrebe da išta menjaju (“dok traje nek laje“). Ali ovi drugi, brate, “nit smrde nit mirišu“. Jedno pričaju a spremni su na sve druge varijante. Glavni razlog spoticanja jeste “Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, to jest, stav partija prema njemu. Pa sad svi polako peru ruke od toga da je taj sporazum u ovom trenutku politički štetan za Srbiju a praktično joj ne donosi nikakvo dobro. Kako će se stvari odvijati na međunarodnom planu, na kraju krajeva, video je Tadić pre neki dan u Bugarskoj. Tu je na delu pala njegova teorija o borbi za Kosmet unutar EU. Ali i ovi drugi: SRS, SPS, i DSS polako sada rediguju stavove i menjaju mišljenje po tom pitanju (jedino je Palma ostao zakleti “evropljanin“ i ako nas on ne odvede u Evropu neće niko). Kao: “ajde prvo da se dokopamo vlasti pa će da vidimo“. Vlast je čudo! Nije život čudo. Vlast je čudo nad čudima!!! Drugim rečima: “tresla se gora- rodio se miš“. Posle silnih parola o patriotizmu ili Evropi koje su do krvi zavadile narod došao je trenutak da se u tišini i iza zatvorenih vrata podele ministarstva, upravni odbori i još hiljde drugih primamljivih mesta koja su se u Srbiji odvajkada nazivala: “lezi lebe da te jedem“.

Kada smo kod ovoga zadnjega, ja mislim da će poštenje pokazati prvi onaj koji se bude odrekao vlasti po svaku cenu. Ljudi!!!, i suverinitet, i teritorijalni integritet, i Kosmet, i Evropa- sve su to važna pitanja za Srbiju. I treba na svakom od njih raditi svom snagom i punim srcem. Ali!!!, sve to gubi smisao ako se u vlast (samo radi vlasti) bude ulazilo (po svaku cenu) sa Čedom, Ivicom ili ne daj Bože sa: Palmom. Palma?!! Dakle, ozbiljni politički igrači u Srbiji treba da se manu sujete, da zaborave šta su govorili jedni o drugima u kampanji i da vide šta ćemo i kud ćemo sa Srbijom bez učešća političkih i intelektualnih patuljaka. Doduše, čuli su se pomirljivi tonovi od strane Tadića (koji, uzgred rečeno, aktivno učestvuje i dalje u kampanji na teritoriji Vojvodine što uopšte nije korektno i neko bi trebalo da ga poduči da to nije dobro). Govorio je o potrebi nacionalnog pomirenja svih političkih snaga: onih od pre “petog oktobra“ i onih posle. I ja to pozdravljam. Treba staviti tačku na sve političke podele i da počne nešto da se radi. Samo Tadiću, prvo se ti pomiiri sa Koštunicom, pa će dalje sve mnogo lakše da ide. I oterasi se lopova iz svog okruženja koji krijući se iza evropskih integracija u stvarnosti samo gledaju gde će šta da drpe.

Đelić, Jovanović i tzv. “nevladin sektor“ prete demonstracijama i paralelnim institucijama ukoliko neko mimo njih formira skupštinsku većinu. Čemu onda izbori? Znači li to sledeće: kad god izgubite izbore (a izbori su izgubljeni onog časa kad neko mimo vas formira većinu u skupštini) a vi lepo na ulicu pa udri u šerpe. Već vidim da se beogradski džabalebaroši okupljaju pa se vežbaju. Može im se. Niko od njih ne ustaje rano da ide na posao (pa onda da od te crkavce koju prime, ako je prime, izdržavaju porodicu mesec dana). Njima i onako šerpe ne služe za spremanje jela a kamoli za kuvanje klot pasulja. Elem, volju naroda treba poštovati a ne stalno pokušavati da se ta volja predefiniše i preformuliše. Mi i onako nemamo velikih šansi da formiramo liberalno i građansko društvo sa njima, pa neka se sklone možda neko to bolje zna. To je zato što su nosioci tih ideja oličeni u nevladinim organizacijama i partijama krajnje netoleratni, necivilizovani, nekulturni i više liče na pripadnike SS odreda nego na građanske inicijativne grupe. Ne možete biti liberalni u težnji da sve svoje političke protivnike i neistomišljenike satrete sa zemljom. Ne možete pozivati na istinu o zločinima kada ste potpuno ranodušni prema zločinima koji su počinjeni prema vlastitom narodu. Ko je u svojoj lektiri preskočio Loka i Voltera a obožavao Šiptarove i Kumove bazene, viski, džipove i utoke taj ne može pridoneti popularizaciji liberalne ideje u Srba. Ili, ako ste nevladina organizacija samo po tome što pljujete na svoju Vladu i svoj narod i što ignorišete žrtve iz redova svojih sunarodnika a sve to na račun (i za račun) neke druge vlade u inostranstvu onda možete da se ubrišete sa svojom tolerancijom. Inače teoretičari su već davno definisali neke “šarene laže“ kojima nas obasipaju pojedici pod plaštom priče o toleranciji. Dakle, tolerancija funkcioniše u tesnoj vezi sa ljudskm instiktima a pre svega sa nagonom za saomodržavanjem i egoizmom tako da je nekada teško razlučiti šta je tolerancija a šta trgovina. Teško je odgonetnuti kada smo protiv rata zato što smo iskreni pacifisti koji su tolerantni prema drugim narodima a kada smo protiv rata jer smo dezertirali ili pričamo protiv svoje strane novaca radi.

Da bi čovek bio liberalan i tolerantan trebalo bi (po tim istim teoretičarima) da poseduje sledeće kvalitete: da bude pošten, intelegentan, obrazovan, lepo vaspitan, da poseduje takt, poštuje čestite ljude, da bude široka duha…. Pa, šta sad? Kako da spojimo te kvalitete sa lučonošama tih ideja u Srbiji? Naravno, po nekim teorijama (sa kojima se ja slažem) ne možemo i ne smemo biti toleratni prema razbojnicima, banditima, diktatorima i ubicama. A opet, prema takvima se, čini mi se, danas u Srbiji pokazuje najviše razumevanja. Pojam građanske hrabrosti i odgovornosti treba, ipak, odvojiti od primitivizma i prostakluka.

A onda sam sreo i upoznao te žene. Neću ih poimenice pominjati jer ih (na žalost) ima još mnogo sa istim i sličnim sudbinama). I onda sam na delu video šta je ljudska i građanska hrabrost. Video sam bol i patnju koji se ničim ne mogu izbrisati ali i istrajnost da se dođe do istine kad već do pravde očigledno neće doći. Da je kome u svetu do pravde ne bi se po Kosmetu slobodno šetali Haradinaj, Tači, Čeku i još stotine zlikovaca koji su nam ubijali i otimali sugrađane bez ikakve krivice osim činjenice da nisu Šiptari. Posetio sam “Udruženje kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji“. Članovi tog udruženja su u svojoj patnji ovih dana dodatno uznemireni.

Posle knjige Karle Del Ponte i iznetih detalja o trgovini ljudskim organima otetih Srba sa Kosmeta oni jednostavno smatraju da se najzad nešto mora pokrenuti po pitanju rešavanja pitanja koja se tiču nestalih lica. Pisali su svima, svim državnim organima, svim relevantnim svetskim organizacijama. Malo ko odgovara. Skoro niko. Nevladin sektor ih se seti samo kad treba da realizuje neke besmilene projekte koji organizuju samo da bi se pokrio utrošeni novac. Te žene i ti ljudi se bore i bore i bore…. Veliki su ideali njihove borbe: istina o sudbini najmilijih. One i nemaju više šta mnogo da izgube. Možda ponekad ta borba liči na “donkihotovsko“ jurišanje na vetrenjače ali to nije njihova krivica. Njihova borba za istinu i pravdu je teška jer im skoro niko iskreno ne pomaže. Društvo i država ih ostavlja u njihovoj patnji usamljene. Listajući list koji izdaje ovo udruženje i koji nosi simboličan naziv “Oteta istina“ upoznajem se sa teškim ljudskim tragedijama i patnjom kroz koje prolaze ljudi u potrazi za tragovima svojih najmilijih.

Čini mi se da bi im makar malo bilo lakše kad bi ih svi mi malo više razumeli. Ne možemo ih u potpunosti shvatiti jer samo oni znaju kako im je ali malo iskrenog saosećanja od svih ne bi bilo na odmet. Neiskrenog saosećanja imaju oni dosta kad se približe izbori, ili kad dođu stranci u posete pa žele da se marketinški malo prezentuju, ili kad nevladin sektor želi da malo uzme novaca na račun njih. Država mora da ozbiljnije stane ispred svojih otetih građana i da se fokusira na konkretne poslove. Da se vladini službenici zaduženi za te poslove manu dugih govorancija nego da pokušavaju da jednu po jednu pojedinačnu sudbinu privedu istini i pravdi. Da se ti isti službenici odviknu suvišnog trošenja budžetskih para nego da deo sredstava usmere na pomoć porodicama otetih i nestalih.

Ukoliko neko želi a može na bilo koji način da im pomogne, udruženje se nalazi na sledećoj adresi:

Deligradska 22/3, Beograd.
Tel/fax 011/ 365-0123,

e-mail: mailto:udruzenjekidnest@yahoo.com

Igor M.Đurić, 23.05.2008