Вести

Pred početak pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije dobro je podsetiti se šta se sve dešavalo na tlu srpske pokrajine u drugoj polovini dvadesetog veka.

 +++

Naime, svi učesnici budućih pregovora (oni koji to znaju da se podsete, a oni koji ne znaju da nauče) treba da budu upoznati na koji način su Šiptari došli do svoje pregovaračke pozicije. Ovaj feljton počinjemo Apelom za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu koji je 1982. godine upućen javnosti. U narednim brojevima „Pravoslavlja“ objavićemo kako je srpski narod na Kosovu i Metohiji sistematski bio ugnjetavan i proganjan od 1941. godine do danas.

+++ 

Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji objavljen je u „Pravoslavlju“ od 15. maja 1982. godine, bez navođenja imena potpisnika.

Mi dole potpisani pravoslavni srpski sveštenici i monasi, svesni svoje odgovornosti pred Bogom i istorijom, primorani smo svojom savešću da podignemo svoj glas u zaštitu duhovnog i biološkog bića Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Prigovara se Srpskoj Crkvi da se njen glas po ovom pitanju do sada nije čuo u javnosti. Mnogi opet smatraju da je ona čak i „nenadležna“ da govori o pitanjima takve vrste. Biće ih nasigurno koji će reći i za ovaj apel da dolazi od „nepozvanih“ i sa „nenadležnog“ mesta.

Istina je da Crkva, naučena svojim hiljadugodišnjim iskustvom, zna da postoji vreme strpljivog ćutanja i vreme govorenja. I da je nekad njeno ćutanje rečitije od svakog govora (zbivanja govore da je njeno današnje ćutanje baš takve prirode, i da je to možda već rečit podatak o njenom položaju što se do danas nije čula). A što se tiče „nenadležnosti“ njene i naše, i to je jedan od čudnih nesporazuma našeg vremena! Crkva, koja je organski utkana u istorijsko i duhovno biće ovog naroda, pre Kosova, za vreme Kosova i posle Kosova sve do dana današnjega, na čije se živo tkivo najpre spusti svaki udarac namenjen Srpskom narodu (najsvežiji dokaz je Pećka Patrijaršija) – zar se bez nje i mimo nje može rešavati njena sudbina i sudbina njenog naroda? Svesni smo te činjenice, kao i ozbiljnosti istorijskog trenutka kada bi, čini se, ćutanje bilo ravno odobravanju, ili, još više, zločinu izdajstva svoga naroda, i zato smo se odlučili na ovu skromnu reč upućenu nadležnima i svima pravdoljubivim ljudima. Jer, čini nam se da sve ono što se preduzima za rešenje problema Kosova, nije adekvatno onome što se stvarno na Kosovu dešava, niti je adekvatno ozbiljnosti samog problema, niti je istorijski dalekovido, pa kao takvo može da ima nepredviđene i tragične posledice za sve nas: Srbe, Albance i Jugoslovene uopšte.

Želimo pre svega da istaknemo da se ne možemo oteti utisku da je po pitanju Kosova u naše vreme izvršena, namerno ili nenamerno, zamena pravog problema sa sporednim ili izmišljenim problemima. Uvereni smo, mećutim, da sve dok se ne iznese prava suština kosovskog problema, ne može doći ni do njegovog pravog i pravednog rešenja za oba naroda, Srpski i Albanski, istorijski i sudbinski upućenih jedan na drugog, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti i u budućnosti. Stvari treba nazvati njihovim pravim imenom, iz poštovanja svoga sopstvenog dostojanstva, kao i iz brige o svojoj sudbini pod Božjim suncem, ali takođe i iz poštovanja drugog, bilo kojeg, naroda i iz brige o njegovoj budućnosti i sudbini i o uzajamnom življenju sa njim na istim prostorima.

Saborna celosnost

Reći će se možda da tako posmatrano i imenovano, Kosovo je „mit“ ili čak „negativni mit“ Srba, ali to je samo za ljude slepe za sagledavanje duše Srpskog naroda i njegovog istorijskog bića. Jedno treba da bude jasno svima i svakome za juče, danas i sutra: Srpski narod nema skuplje reči od reči Kosovo, ni dragocenije stvarnosti, ni veće svetinje, prošle, sadašnje i buduće, nego što je stvarnost i svetinja Kosova. Za Srbe, pitanje Kosova nije prosto biološko pitanje, ili pitanje samo „oblasti“, „pokrajine“ ili „republike“. Ono je nešto neuporedivo veće i više od toga. Srpstvo, po rečima najmudrije Srpkinje, Isidore Sekulić, to nije hleb i škola i država, nego je Kosovo; a Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko groba. „Vaskrsenja ne biva bez smrti“. Pitanje Kosova je pitanje duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta Srpskog naroda. Kosovo je, posle Svetoga Save, prvi put u ovome narodu jedna istina i stvarnost gde se ceo narod iskazao, došao do svoje saborne celine i celosnosti. Nema Srbina koji o Kosovu nije mislio, govorio, pisao, nad njim tugovao i njime vaskrsavao. Nemoguće je ni popisati: knjige, reči, pesme, dela, tuge, nade i radosti o Kosovu. Stoga, ono kao takvo za nas nije statistika. Sa 700 godina svoga trajanja, realno prisutno u našoj sadašnjosti i budućnosti, sa svojom Pećkom Patrijaršijom, Dečanima, Gračanicom, Kosovskim mučenicima i srpskim Kosovskim zavetom i opredeljenjem, Kosovo je naše pamćenje, naše ognjište, žiža našeg bića. A oduzeti jednom narodu pamćenje, znači – ubiti ga i duhovno uništiti. To treba da zna svako, pa i naši vekovni susedi Albanci. Jevrejski narod, po neophodnosti potrebe opstanka među živima i čudom svog neprekinutog pamćenja, čak i protiv istorijske logike, vraća se napaćen svome Jerusalimu posle dve hiljade godina. Na sličan način i Srpski narod bije do danas svoju Kosovsku bitku, boreći se za to i takvo pamćenje svoga identiteta, za svoj smisleni boravak i opstanak na ovim prostorima, sve od 1389. godine do danas. I kad se činilo da je ta bitka konačno dobijena, najednom, Kosovo prestaje da bude naše, i mi prestajemo da budemo ono što jesmo! I to bez rata, u miru i slobodi! U vreme kada se brojni drugi narodi, posle viševekovnog odsustva vraćaju na svoja ognjišta, Srpski narod gasi svoje mnogovekovno ognjište i beži sa njega! Zašto?

Postavljamo mučno i bolno pitanje, zaprepašćeni onim što se odigrava pred našim očima: kakve su to infernalne i iracionalne sile koje uspevaju, za nekoliko decenija provedenih u potocima krvi plaćenom miru, da učine ono što nije uspelo petvekovno tursko ropstvo?! To što je Kosovska bitka trajala od 1389. g. do danas znak je da se Srpski narod na Kosovu još nije predao, i zato je Kosovo sve do danas bilo naše. A danas? A sutra?

Raspeto Kosovo

Shvatljiva su nam teška stradanja i česte seobe Srba sa Kosova i drugih mesta i rušenje narodnih svetinja, od Kosovske bitke do najnovijih vremena. To je večita sudbina roblja, svuda i svagda. Razumljivi su nam i razlozi plača patrijarha Arsenija III, kad on „dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, kao lađa na pučini velikog okeana“, neprestano „ridanje na ridanje prilaže, ne imajući niotkuda pomoći“. Možemo shvatiti i tragični bezizlaz obezglavljenog i osirotelog naroda na Kosovu i Metohiji posle seoba 17. i 18. veka, naročito posle ukidanja Pećke Patrijaršije, kada je došlo do poislamljenja brojnog Srpskog i Arbanaškog življa, pod pritiskom turskog nasilja. Ne začuđuje nas toliko ni nasilje povlašćenih poturčenjaka Arbanasa i drugih, koji su se posle srpskih seoba naselili na Kosovu i Metohiji i od kojih je, po narodnoj reči, propištalo i majčino mleko u onih koji su ostali verni svome ognjištu i svome duhovnom i nacionalnom biću. To je, uostalom, bilo i u duhu politike „bolesnika“ sa Bosfora: da zakrvi braću meću sobom i da preko preverica i nasilno poturčenih uništi poslednje ostatke Krsta i poslednje otpore Srpskog naroda na Kosovu.

Iz toga doba, od bezbrojnih, navešćemo samo dva potresna i karakteristična svedočanstva o stanju Srba na Kosovu i o poraznim rezultatima tadašnje podmukle turske politike prema Srbima, sprovođene najčešće preko poislamljenih Arnauta. Boreći se za obnovu razorene crkve u Nerodimlju, piše sveštenik Petar sa grupom Srba iz Nerodimlja 4. marta 1872. godine: „Ovde više vredi jedno arnautsko goveče, negoli svi hristijani i sve hristijanske crkve. Žalosno je stanje naše, koje se opisati ne može… Dvaput u dve godine od požara stradasmo, i to samo zato da se naš mal pokrade i raznese. Crkve stare padaju, obnoviti se ne mogu… Plačemo, no niko nas ne sluša, nego još govori: ja sam ti kanon (= zakon)… Tužimo se, al’ niko nam za pravo ne da, nego još govori: Pravo je tvoje na Kosovu propalo kada je Laza poginuo. Nadamo se na bolje, a ono sve grđe“. Slično ovome potresno je i opširno svedočanstvo igumana Dečanskog Serafima (Ristića) iz polovine prošloga veka. U ime ugnjetavanog i progonjenog naroda Pećke nahije iguman se žali turskom sultanu na „nasilnih Arnauta zulume i zloupotrebljenija, koja svaku meru prevaziđoše, kojima ako se na put ne stane prinućeni smo iz svoje zemlje, koja je krvlju naših predaka napojena, i sa zgarišta naših, iseliti se… Jer ni same svetinje od zlikovaca na miru nam ne ostaše. Nema kuće hristijanske koja nije opljačkana, nema sela, nema grada, nema crkve ni monastira koji nisu procvileli od zuluma… Znatno je i koji su to (učinili), no nije fajde kazivati, jerbo i dosad što smo kazivali nismo se ofajdali“.

Sva ta zbivanja su stravična, ali i objašnjiva turskim robovanjem. Ono što je neobjašnjivo i što zapanjuje ne samo nas nego i svakog zdravoumnog čoveka, jeste činjenica da se sve to skoro isto i na isti način i danas događa i čini sa Srbima na Kosovu. Nema primera iz prošlog stradanja koji se za poslednjih dvadeset godina nije nad Srbima na Kosovu ponovio, od ugrožavanja života i imanja, do paljenja Pećke Patrijaršije, skrnavljenja svetih grobova, nepočinstva nad đacima i monasima, do slepljenja stoke zato što je srpska. Svi smo to dobro znali, iako je to dugo bila zabranjena, „tabu“ tema, koja je neke smelije koštala često vrlo skupo. Neće biti da su Srbi ti koji su se na Kosovu pobunili, pa ih sada snalazi zaslužena odmazda, jer zulume čine upravo oni najzadovoljeniji i najprivilegovaniji. Nije ovde u pitanju ceo Albanski narod na Kosovu, ali je ipak pitanje u tome kako „šačice neprijatelja“ proteraše i iseliše sto hiljada ljudi za samo desetak godina?

Planski genocid nad srpskim narodom

Bez ikakvog preterivanja može se reći da se nad Srpskim narodom na Kosovu postepeno vrši planski smišljeni genocid! Jer, ako nije tako, šta znači teza o „etnički čistom Kosovu“, koja se, bez obzira na sve, neprekidno i neprestajućim iseljavanjem sprovodi na delu? Ili šta znače često ponavljane reči, po selima i zaseocima, manastirima i crkvama, pa i samim gradovima: „Šta čekate? Selite se odavde, ovo je naše“! Razumljivo je da je tako govoreno i činjeno u tursko doba, ali kako objasniti činjenicu da se ne samo u vreme poslednje okupacije, nego i posle oslobođenja, osobito od 1968. godine iseljavanje Srba nastavlja sve do danas, i šta više od prošle godine pojačava se! Pojačava se stvorenom atmosferom, vandalskim metodama, na osnovu dugoročnog programa, smišljeno i organizovano sprovođenog, tajno i javno, pred licem celog sveta. Nije nepoznato ni nama ni vama, ni našoj široj javvosti, da je prisilno iseljavanje našeg življa sa Kosova ponekad bilo pomagano i od zvaničnih organa na Kosovu, svejedno kojih, da bi se na srpska nasilno ugašena, često i krvlju zalivena, ognjišta naselili „emigranti“ iz Albanije.

Strašno je i pomisliti a kamoli do dna proosetiti jezivu stvarnost da za Srbe na njihovom Kosovu nema više životne perspektive, jer Kosovo više nije njihovo (iako mi Srbi nikada nismo govorili da je ono samo naše). Jer, ne treba se zavaravati mnogopletenim frazama i pričama: danas se po prvi put drastično postavlja pitanje da Kosovo nije naše. I izgleda, po mnogo čemu da će se vekovni boj Kosovski završiti u ove naše dane – trećom i poslednjom seobom Srbalja, to jest konačnim porazom, najstrašnijim u istoriji ovoga naroda i ove zemlje. Završiće se, drugim rečima, mirnim, genocidno smišljenim istrebljenjem, koje se tako spokojno naziva „iseljavanjem Srba i Crnogoraca sa Kosova“, kao da je reč o turizmu, o „seljenju s juga na sever“, a ne o krvavim i decenijama krvarećim tragovima širom Srbije sa i bez pokrajina! U kojoj bi se to, pitamo se, zemlji na svetu, prijateljskoj ili neprijateljskoj, prisilno iseljavali i šikanirali Srbi, ili bilo koji od naših naroda i narodnosti, a da mi to tako mirno posmatramo i diskutujemo „ko je za to odgovoran“, ili „svi smo odgovorni“, to jest niko? Stradanje i samo jednog ljudskog bića na zemlji izaziva opšte negodovanje i uznemirenje u svetu i u nama, a još neizmereno i neizmerivo stradanje 100 hiljada iseljenih i još 250 hiljada neiseljenih ljudi, žena i dece sa Kosova, zar da se svodi na polemike u štampi i na televiziji? Šta je to sa nama, sa ovom zajednicom, a šta sa tim gorštačkim, ponosnim, patrijarhalnim narodom, čija deca, mladići i ljudi pale crkve, razvaljuju groblja, kinje i mučki ubijaju svoje vekovne susede?

Kosovski zavet i opredeljenje

Na kraju svega, Bog nam je svedok i savest naša, a naš narod nam je i svedok i sudija: mi Albancima nikakvo zlo ne želimo, nego samo želimo da naš narod i naše svetinje na Kosovu očuvamo, radi sebe i radi njih. Jer mi svoj krstonosni put dobro znamo i znamo svoj tužnoradosni Kosovski zavet i opredeljenje, a iskrene duše, zajedno sa Markom Miljanovim, „Arbanaškom narodu želimo svako dobro, neka nam Bog to zna“. No naše je pitanje u ovome:

Ko od nas sme, i u ime koga i čega, da dopusti da nešto takvo kao što je srpsko Kosovo, doživi svoj tragični kraj i ukinuće? Ko sme da nam toliko skrati pamćenje i postojanje? Ko je taj ko sme da na sebe preuzme odgovornost pred istorijom da je za njegovo vreme Kosovo etnički i duhovno izgubljeno? Niko drugi osim onoga koji Kosovo stvarno izgubi, jer samo taj i ne zna šta je Kosovo. Nije u pitanju samo Gračanica, koja, po srpskoj pesnikinji, „kad bi se mogla na nebesa vazneti … toliko duboko ukopana u Tu zemlju i nas same“, nego je u pitanju što je Kosovo Polje, i njegove svetinje do Peći i Dečana, sve prepuno rasejanih kostiju i svetih moštiju, tih neosporivih i najtrajnijih tapija jednoga naroda, sve dok taj narod ne izgubi svoje samosaznanje i ne prestane da bude ono što jeste.

Jedno je očevidno: onaj ko se seli sa svog vekovnog ognjišta, kome je ostao veran u najstravičnijim ranijim iskušenjima, znači da se osetio ugroženim u samoj srži svoga bića. Stoga se potpuno slobodno mogu primeniti i na današnje stanje na Kosovu reči B. Nušića, zabeležene u turska vremena, početkom ovog veka: „Srpski se živalj na Kosovu oseća s dana na dan sve usamljeniji i napušteniji.“

Uznemireni i potrešeni tom činjenicom i saznanjem, mi dole podpisani sveštenici činimo ono što možemo: izražavamo svoju solidarnost sa „prognanima pravde radi“ sa njihovog i našeg vekovnog ognjišta i dižemo svoj glas pred našom i svetskom javnošću u odbranu najelementarnijih ljudskih prava Kosovskog življa i ugroženih svetinja Srpskog naroda u njegovoj sopstvenoj zemlji. Usuđujemo se uz to da skrenemo pažnju nadležnim organima vlasti da javno i odgovorno iznesu stvarne razloge, i savesno ih preispituju, zbog kojih se Srpski narod na Kosovu i Metohiji osetio tako nezaštićen i prepušten sam sebi i neprijateljskoj samovolji. Sve to u iskrenoj želji da se pronađu trezveni i pravedni putevi razrešenja i razuma, radi skidanja sramote i normalnog življenja svih nas u našoj zajedničkoj kući.

Potpisnici ovog priziva za zaštitu Srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji, srpski sveštenici i monasi:

Na Veliki Petak, 16/3. aprila 1982. g.

1. Atanasije Jevtić – Beograd

2. Ljubomir D. Ranković – Šabac

3. Ljubodrag V. Petrović – Beograd

4. Pahomije Gačić – Manastir Orahovica

5. Dušan Petrović – Novi Sad

6. Živko Todorović – Valjevo

7. Amfilohije Radović – Beograd

8. Raško Radović – Zemun

9. Ljubisav Kovačević – Tamnava

10. Damaskin Davidović – Prizren

11. Momčilo Krivokapić – Kotor

12. Igumanija Paraskeva – Manastir Devič

13. Igumanija Glikerija – Manastir Kelije

14. Žarko Gavrilović – Beotrad

15. Mitar Milovanović – Ub

16. Sretoje DušaniĆ – Ljubljana

17. Irinej Bulović – Beograd

18. Andrej Jovičić – Manastir Pokajnica

19. Venijamin Mićić – Man. Preobraženje

20. Milosav Radojević – Velika Plana

21. Drago Milovanović- Puračić, Tuzla*

* Ovaj Apel upućen je Predsedništvu SFRJ, Predsedništvu SR Srbije, Skupštini SR Srbije i Sv. Arhijerejskom Sinodu za Sv. Arhijerejski Sabor. – Tekst je dostavljen i svim većim beogradskim listovima. Objavljen je u „Pravoslavlju“ od 15. maja 1982. godine, bez navođenja imena potpisnika.

+++

Na šta se žali Episkop raško-prizrenski

Žalbu ep.raško-prizrenskog Pavla, jednu od mnogih, od 9. marta 1982., br. 177, donosimo bez izmene.

 +++

Komisiji za odnose sa verskim zajednicama Priština

Nedavno smo Vam podneli žalbu zbog štete koju nanose pojedini građani albanske nacionalisti crkvenoj i manastirskoj imovini. Na to smo ukazivali i drugu predsedniku Ali Šukriji, pri nedavnom razgovoru s njim, kao i u pismenoj predstavci koju smo mu tom prilikom uručili.

No ovakvi postupci ne prestaju i dalje.

Starešina crkve u Kosovskoj Kamenici izveštava da je noću 9. februara 1982. g. srušen nadgobni spomenik sveštenika Save Ilića, koji se nalazio pored same crkve u tome mestu, o čemu je izveštena stanica milicije.

Uprava manastria Deviča javlja da je 3. marta t.g., u manastirskoj šumi odsečeno oko 60-70 stabala, pri čemu se traktor Ćazima Muarema Deljaje, iz Rezača, otisnuo u jarugu, i prevrnuo u manastirskoj šumi. Obaveštena je milicija koja je bila na licu mesta.

Istog dana neko je sekirom udario manastirsku svinju, tešku oko 70 kg. presekao joj kičmu iznad vrata.

Istog dana na put koji vodi manastiru, oko 250 metara od manastira, nabacio je kamenje da se kolima uopšte nije moglo preći, te su sestre morale sklanjati kamenje, koje kraj puta stoji i sada.

Sveštenik koji opslužuje selo Korišu izveštava da je 8.3. 1982.g. bio u manastiru Sv. Marka, u selu Kabašu iznad Prizrena, i video da su gvozdena vrata sa crkve odvaljena i odneta. Drveni kapci i gvozdene šipke koje su na prozorima postojale, više ne postoje. U crkvi od ikonostasa, koji je većim delom spaljen još 1973.g. sada nema ništa. Sve što je posle opravke crkve u njoj ostalo: daske, štafne itd., sve je potpuno spaljeno, te unutrašnjost crkve liči na zgarište. U severozapadnom uglu crkve iznutra, betonski patos je razvaljen i načinjena rupa širine i dubine oko jedan metar.

Ponovo molimo Komisiju da se zaštiti crkvena imovina od bezobzirnog uništavanja.

S poštovanjem

Predsednik Eparhijskog upravnog odbora Episkop raško-prizrenski

Pavle, s.r.

izvor: „PRAVOSLAVLJE“ broj 982; 15.11.2005

+++ 

Redakcijski komentar

Postavlja se pitanje kako je moguće da su neki od potpisnika Apela, doduše tada još kao monasi, kao vl. Atanasije, vl. Amfilohije, vl. Irinej okrenuli „ćurak“ za 360 stepeni i sada hoće, pošto poto da sklone brata svoga, mučenika vladiku Artemija koji je navodno „kriv“ jer upravo brani ono što su oni, nekada kao monasi ovde potpisali!!??  Možda je razlog taj, da ONI tada, kao monasi, nisu imali ovozemaljsku „moć“ i „vlast“ nad srbskim pravoslavnim dušama. Danas je imaju…privremeno, naravno i odlučuju o pravoslavlju i svetosavlju u Srba. Jadna nam majka!

U istom broju Pravoslavlja, 982 možete još pročitati i dirljiv i prijatan susret vladike Irineja Bulovića sa braćom svojom…..

———————————————

Посета евангеличких хришћана

Уочи празника Преподобне мати Параскеве, 26. октобра, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је свечано празнично бденије у Саборном храму у Новом Саду. На крају светог богослужења господин епископ је упутио хришћанску добродошлицу и пригодним речима поздравио групу од око две стотине посетилаца из Републике Немачке које је предводио евангелички пастор др Манфред Вагнер. Они су, према речима господина Вагнера, кренули на поклоничко путовање у обилазак места где су некада живеле подунавске Швабе. Већина од њих су управо рођени овде или су потомци домаћих Шваба, који су сада први пут дошли у завичај својих предака. Епископ Иринеј је истакао том приликом да је једини начин да се превазиђу рђаве и болне успомене из прошлости – којих, нажалост, не недостаје ни нашем народу ни немачком народу, ни било коме на овој земљи – тај да се међусобно посећујемо и делимо заједничку хришћанску љубав.

Захваљујући на речима добродошлице, пастор Вагнер је рекао да су њихови доласци у последње две године, у истом месецу, сада већ постали лепа традиција, истичући да су сви они на овај пут кренули са великом радошћу и благодарношћу. Поред осталог, г. Вагнер је рекао да су поздравне речи на њих деловале исцелитељно и да се због топлине дочека осећају као хришћани међу својом браћом и сестрама хришћанима, наглашавајући да смо сви пред Богом једно и да сви ми верујемо у једнога Господа Исуса Христа, још једанпут благодарећи што су у Љубави Христовој срдачно примљени.

Био је то дирљив и пријатан сусрет хришћана које, и поред међусобних разлика, повезује једно Јеванђеље Христово и упућеност једних на друге у заједничкој нади у лепше и боље сутра.

Ђакон Бранислав Мркић

————————————————

izvor: „PRAVOSLAVLJE“ broj 982; 15.11.2005